Feljton o Jovanu Raškoviću: Plemići iz Raške

Pre Boja na Kosovu naši preci prezivali su se Vojnovići. U Dalmaciji su izgubili plemstvo, jer nisu hteli da se pokatoliče.

SANDA Rašković-Ivić kaže da su za njenog oca govorili da je “lekoviti lekar”. Svakom svom pacijentu prilazio je otvorena srca, zagrlio bi ga, pomilovao po kosi i rekao: “Ma ne dam ja tebe!” U stvari, pružao mu je nadu i utehu. A duševnom bolesniku uteha je najpotrebnija.

– Drugi su za moga oca rekli, a ja ću da ponovim: “Pozdravljajući se, on je u stisku ruke ostavljao deo svoje duše.” To su još činili samo stari Mongoli – kaže Sanda. O tome kakav je Jovan Rašković bio čovek, koji je “sledio samo sebe i samo na sebe ličio”, govori anegdota koju je zapisao Momo Kapor. Njih dvojica su jedne godine (rat samo što nije počeo) boravili u Rimu.

– Ličili smo na dva divlja prepotopska tipa, stigla iz rata plemena, u ovaj srećni i spokojni grad – priča Kapor. – Među turistima, koji su na pjaci Dela rotonda, ispod Panteona pili limunadu i razgledali izloge s odelima i cipelama, izgledali smo sami sebi anahrono – kao da smo ispali iz kakvog krvavog istorijskog filma. Sve je to na nas delovalo kao prizor s neke druge srećne planete. Bio je to život iz koga smo bili sasvim isključeni.

I dok se, kaže Kapor, u brdima njihovih predaka, u Krajini i Hercegovini, gde su krikovima još odjekivale jame bezdanice, ponovo podmazivalo oružje i pripremalo veliko ritualno klanje, njih dvojica su, umorni od dugog razgovora i još dužeg pešačenja, seli na skaline ispod Agripininog hrama i uglas, iz zavisti, besa i očajanja počeli u dva glasa da ojkaju pijanu krajišku ratničku pesmu, koja se zapravo ne peva već zavija:

“Moj mitroljez, marka mu je `brno`,
mnoge majke zavio u crno…”

– U jednom trenutku – kaže Kapor – uzeo sam doktorovu platnenu belu kapu koju je obično nosio leti, i stavio je ispred naših nogu kao što čine prosjaci. Zaista, izgledali smo živopisno. Dva sredovečna muškarca, u izbledelom džinsu i apostolskim sandalama, od kojih je jedan ličio na slučajno zaostalog hipika. I gle, najpre su dva postarija gospodina u šetnji bacili u doktorovu kapu metalni novac od po 500 lira, a njima su se zatim pridružili i ostali koji su prolazili ispred hrama.

RAŠKOVIĆ i Kapor nastavili su da zavijaju svoje kurjačke pesme koje su pomele zvoncave dekorativne muzičke ukrase Čimaroze, Bokorinija i Vivaldijeva “Četiri godišnja doba”.
– U našim krajevima – zaključuje Kapor – kao da traje jedan jedini stav – zima. I gledajući Doktora tako činilo mi se da vidim jedan budući mit kako sedi poput spomenika koji je sišao sa svog pijedestala. Istresli smo novac iz kape i preselili se u kafanu na trgu preko puta hrama. Doktor je popio čašu “san pelegrina” s kriškom limuna, a ja bocu “fraskatija”. Ponovo smo bili znatiželjni turisti koji obilaze starine.

Sanda Rašković-Ivić: – Moj otac nije voleo ni konvencionalne ni tašte ljude. “Oni su kao doboš”, govorio je. “Prazni iznutra a prave veliku buku.” Da bi što bolje upoznao hipike, jednog leta otišao je u Holandiju. U Amsterdamu se s njima družio danima. Obučen u izlizani džins sa razbarušenom kosom i crnom bradom, on se u evropskoj prestonici hipi-pokreta svojim izgledom nije mnogo razlikovao od “dece cveća”.

Na pitanje ko su preci Jovana Raškovića, odakle vuku korene – Sanda odgovara:
– Pre nekoliko godina – kaže Sanda Rašković-Ivić – mi smo, uz pomoć profesora Voje Subotića, koji je istraživao korene mnogih srpskih porodica, prodrli u dosta duboku prošlost naše familije. Naši preci su, prema onome što je utvrdio Subotić, pre kosovske bitke, nosili prezime Vojnović. Onda su se preselili u Rašku oblast i uzeli prezime Rašković. Bili su plemići. Imali su titule beratlijskih knezova.

Kada su i kako Raškovići stigli u Dalmaciju?
– Posle jednog gadnog okršaja s Turcima, četvorica braće Rašković morali su da beže iz Raške oblasti. Svaki je krenuo na svoju stranu. Jovan Rašković obratio se pismom mletačkom providuru moleći ga da mu dozvoli da se sa svojim ljudstvom naseli na teritoriji Mletačke republike. Molba mu je uslišena i on je 1688. godine stigao u Dalmaciju.

Gde su se naselili?
– Zajedno s episkopom Eptimijem, Jovan Rašković je stigao u oblast današnjeg Drniša. I tu su počeli da grade kuće, slične onima iz Raške oblasti. One se i danas razlikuju od tipičnih dalmatinskih kuća.

Da li su beratlijski knezovi Raškovići u Dalmaciji obnovili svoje plemstvo?
– Nisu. Uslov da im Mletačka republika prizna plemstvo bio je da pređu u katoličku veru. Oni na to nisu pristali. Ostali su verni pravoslavlju i izgubili plemstvo.

VRATIMO se u bližu prošlost. Ko je bio otac vašeg oca Jovana?
– Moj deda Dušan Rašković bio je čuveni advokat u Dalmaciji. Završio je pravne studije u Zagrebu i Gracu sa odličnim uspehom, a pevanje u Pragu. Posle Drugog svetskog rata bio je sudija Vrhovnog suda Hrvatske u Zagrebu.
A vaša baka?

– Moja baka Lukijana Savka Rašković potiče iz familije Lukavac, jedne od najbogatijih srpskih porodica u Dalmaciji. Bila je vrlo obrazovana i humana žena. Priče o njenoj dobroti dugo su se prepričavale po Dalmaciji. Školovala je mnoge siromašne devojke i podigla ih da stanu na svoje noge. Moja baka Savka imala je divan literarni dar. Opisala je sve najvažnije detalje iz života svoje porodice. Ali, o tom svom radu nikom ništa nije govorila. Tek kad je umrla (1973), njena deca pronašla su 39 čitko ispisanih bakinih beležnica. U jednoj od njih ona kaže: “Ne daj Bože da se ijedno moje dete bavi politikom. Politika je tiranin koji mnogo zahvata. Onaj koji u nju upadne nema se čemu dobrom nadati”.

Ko je od vas poslušao, a ko se oglušio o bakin amanet?
– Moj deda Dušan nije hteo da čuje za politiku. Govorio je: “Daleko joj lepa kuća”. Opasnom zovu politike vrlo dugo odolevao je i moj otac Jovan. U nju je ušao tek kad je navršio 59 godina. Politici nisam odolela ni ja, njena unuka.
U jednoj od svojih beležnica, majka Jovana Raškovića kaže da je njeno detinjstvo bilo kao pesma. Naročito leti u malom selu Tepljuhu, gde je porodica Lukavac raspolagala ogromnim bogatstvom.

– Ovde nikad nije bilo dosadno – kaže Savka. – U našoj kući bilo je uvek puno sveta, domaćih, posluge, devojaka, kuvarica, peradera, čuvara svinja i krava, konjušara, pralja, radnika u polju i vrtu. U našoj tvornici, koju su gradili Nemci, Mađari, Italijani i Slovenci, radilo je mnogo ljudi. Tu se dobro jelo i pilo. Maslac se tucao u velikim stupama. Bela i crna kafa kuvale su se po ceo dan u ibricima od litar. Jagnjetina se pekla u posebnim pečenjarama u kojima su se na ražnju vrtele ćurke, kokoške, patke i guske. Patke su se posebno tovile orasima da bi im meso bilo mekše i slađe.

(Nastaviće se)

Izvor: SRPSKI NARODNI FORUM

Vezane vijesti:

Feljton: Jovan Rašković I dio

Feljton: Jovan Rašković II dio

Feljton: Jovan Rašković III dio

Feljton: Jovan Rašković IV dio

Feljton: Jovan Rašković V dio

Feljton: Jovan Rašković VI dio