Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Фељтон о Јовану Рашковићу: Племићи из Рашке

Датум објаве: среда, 18 марта, 2015
Објављено у Остало
Величина слова: A- A+

Књига Луда Земља

Пре Боjа на Косову наши преци презивали су се Воjновићи. У Далмациjи су изгубили племство, jер нису хтели да се покатоличе.

САНДА Рашковић-Ивић каже да су за њеног оца говорили да jе “лековити лекар”. Сваком свом пациjенту прилазио jе отворена срца, загрлио би га, помиловао по коси и рекао: “Ма не дам jа тебе!” У ствари, пружао му jе наду и утеху. А душевном болеснику утеха jе наjпотребниjа.

– Други су за мога оца рекли, а jа ћу да поновим: “Поздрављаjући се, он jе у стиску руке остављао део своjе душе.” То су jош чинили само стари Монголи – каже Санда. О томе какав jе Јован Рашковић био човек, коjи jе “следио само себе и само на себе личио”, говори анегдота коjу jе записао Момо Капор. Њих двоjица су jедне године (рат само што ниjе почео) боравили у Риму.

– Личили смо на два дивља препотопска типа, стигла из рата племена, у оваj срећни и спокоjни град – прича Капор. – Међу туристима, коjи су на пjаци Дела ротонда, испод Пантеона пили лимунаду и разгледали излоге с оделима и ципелама, изгледали смо сами себи анахроно – као да смо испали из каквог крвавог историjског филма. Све jе то на нас деловало као призор с неке друге срећне планете. Био jе то живот из кога смо били сасвим искључени.

И док се, каже Капор, у брдима њихових предака, у Краjини и Херцеговини, где су криковима jош одjекивале jаме безданице, поново подмазивало оружjе и припремало велико ритуално клање, њих двоjица су, уморни од дугог разговора и jош дужег пешачења, сели на скалине испод Агрипининог храма и углас, из зависти, беса и очаjања почели у два гласа да оjкаjу пиjану краjишку ратничку песму, коjа се заправо не пева већ завиjа:

“Моj митрољез, марка му jе `брно`,
многе маjке завио у црно…”

– У jедном тренутку – каже Капор – узео сам докторову платнену белу капу коjу jе обично носио лети, и ставио jе испред наших ногу као што чине просjаци. Заиста, изгледали смо живописно. Два средовечна мушкарца, у избледелом џинсу и апостолским сандалама, од коjих jе jедан личио на случаjно заосталог хипика. И гле, наjпре су два постариjа господина у шетњи бацили у докторову капу метални новац од по 500 лира, а њима су се затим придружили и остали коjи су пролазили испред храма.

РАШКОВИЋ и Капор наставили су да завиjаjу своjе курjачке песме коjе су помеле звонцаве декоративне музичке украсе Чимарозе, Бокориниjа и Вивалдиjева “Четири годишња доба”.
– У нашим краjевима – закључуjе Капор – као да траjе jедан jедини став – зима. И гледаjући Доктора тако чинило ми се да видим jедан будући мит како седи попут споменика коjи jе сишао са свог пиjедестала. Истресли смо новац из капе и преселили се у кафану на тргу преко пута храма. Доктор jе попио чашу “сан пелегрина” с кришком лимуна, а jа боцу “фраскатиjа”. Поново смо били знатижељни туристи коjи обилазе старине.

Санда Рашковић-Ивић: – Моj отац ниjе волео ни конвенционалне ни таште људе. “Они су као добош”, говорио jе. “Празни изнутра а праве велику буку.” Да би што боље упознао хипике, jедног лета отишао jе у Холандиjу. У Амстердаму се с њима дружио данима. Обучен у излизани џинс са разбарушеном косом и црном брадом, он се у европскоj престоници хипи-покрета своjим изгледом ниjе много разликовао од “деце цвећа”.

На питање ко су преци Јована Рашковића, одакле вуку корене – Санда одговара:
– Пре неколико година – каже Санда Рашковић-Ивић – ми смо, уз помоћ професора Воjе Суботића, коjи jе истраживао корене многих српских породица, продрли у доста дубоку прошлост наше фамилиjе. Наши преци су, према ономе што jе утврдио Суботић, пре косовске битке, носили презиме Воjновић. Онда су се преселили у Рашку област и узели презиме Рашковић. Били су племићи. Имали су титуле бератлиjских кнезова.

Када су и како Рашковићи стигли у Далмациjу?
– После jедног гадног окршаjа с Турцима, четворица браће Рашковић морали су да беже из Рашке области. Сваки jе кренуо на своjу страну. Јован Рашковић обратио се писмом млетачком провидуру молећи га да му дозволи да се са своjим људством насели на териториjи Млетачке републике. Молба му jе услишена и он jе 1688. године стигао у Далмациjу.

Где су се населили?
– Заjедно с епископом Ептимиjем, Јован Рашковић jе стигао у област данашњег Дрниша. И ту су почели да граде куће, сличне онима из Рашке области. Оне се и данас разликуjу од типичних далматинских кућа.

Да ли су бератлиjски кнезови Рашковићи у Далмациjи обновили своjе племство?
– Нису. Услов да им Млетачка република призна племство био jе да пређу у католичку веру. Они на то нису пристали. Остали су верни православљу и изгубили племство.

ВРАТИМО се у ближу прошлост. Ко jе био отац вашег оца Јована?
– Моj деда Душан Рашковић био jе чувени адвокат у Далмациjи. Завршио jе правне студиjе у Загребу и Грацу са одличним успехом, а певање у Прагу. После Другог светског рата био jе судиjа Врховног суда Хрватске у Загребу.
А ваша бака?

– Моjа бака Лукиjана Савка Рашковић потиче из фамилиjе Лукавац, jедне од наjбогатиjих српских породица у Далмациjи. Била jе врло образована и хумана жена. Приче о њеноj доброти дуго су се препричавале по Далмациjи. Школовала jе многе сиромашне девоjке и подигла их да стану на своjе ноге. Моjа бака Савка имала jе диван литерарни дар. Описала jе све наjважниjе детаље из живота своjе породице. Али, о том свом раду ником ништа ниjе говорила. Тек кад jе умрла (1973), њена деца пронашла су 39 читко исписаних бакиних бележница. У jедноj од њих она каже: “Не даj Боже да се иjедно моjе дете бави политиком. Политика jе тиранин коjи много захвата. Онаj коjи у њу упадне нема се чему добром надати”.

Ко jе од вас послушао, а ко се оглушио о бакин аманет?
– Моj деда Душан ниjе хтео да чуjе за политику. Говорио jе: “Далеко jоj лепа кућа”. Опасном зову политике врло дуго одолевао jе и моj отац Јован. У њу jе ушао тек кад jе навршио 59 година. Политици нисам одолела ни jа, њена унука.
У jедноj од своjих бележница, маjка Јована Рашковића каже да jе њено детињство било као песма. Нарочито лети у малом селу Тепљуху, где jе породица Лукавац располагала огромним богатством.

– Овде никад ниjе било досадно – каже Савка. – У нашоj кући било jе увек пуно света, домаћих, послуге, девоjака, куварица, перадера, чувара свиња и крава, коњушара, праља, радника у пољу и врту. У нашоj творници, коjу су градили Немци, Мађари, Италиjани и Словенци, радило jе много људи. Ту се добро jело и пило. Маслац се туцао у великим ступама. Бела и црна кафа кувале су се по цео дан у ибрицима од литар. Јагњетина се пекла у посебним печењарама у коjима су се на ражњу вртеле ћурке, кокошке, патке и гуске. Патке су се посебно товиле орасима да би им месо било мекше и слађе.

(Наставиће се)

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

 

Везане виjести:

Фељтон: Јован Рашковић I дио

Фељтон: Јован Рашковић II дио

Фељтон: Јован Рашковић III дио

Фељтон: Јован Рашковић IV дио

Фељтон: Јован Рашковић V дио

Фељтон: Јован Рашковић VI дио

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top