Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Академици пуне три деценије доказују да су се приликом писања Меморандума држали постојећег поретка и позиције Југославије и да су само отварали питања о равноправности народа

Стварање „велике Србије“ у јавном мњењу бивших југословенских република и Западне Европе почетком деведесетих постало је кључни део ненаписане оптужнице против Меморандума САНУ, академика, па и тек успостављене СР Југославије. Чак и најтврђи критичари текста академика признају да је Меморандум формално био на југословенском становишту, али да његов дух чине идеје карактеристичне за великосрпске пројекте.

Српски историчари тврде да је појам „велика Србија“ настао још у Аустроугарској, која се после Берлинског конгреса обреновићевској држави наметнула као политички и економски тутор. Јужни сусед двоглаве Царевине, посебно после Царинског рата, нашао се на удару аустријске пропагандне машинерије, која се нарочито захуктала након анексије Босне и Херцеговине 1908. године.

Теза о латентном стварању „велике Србије“ Аустрији је послужила као средство у борби против националних покрета Словена, који су живели под њеном влашћу, али и тег који је непрекидно био везан за ноге још недовољно еманципованој српској држави. Северно од Саве и Дунава и западно од Дрине овај термин посебно је озлоглашен 1914. године у јеку аустроугарских и немачких експанионистичких тежњи, када је коришћен као повод за већ припремљени рат.

Тријумф српске војске и савезника 1918. и стварање Краљевине СХС, међутим, овај термин није послао у заборав. Њега су у новим околностима реафирмисали Коминтерна, руководиоци предратне КПЈ, као и антисрпски настројени покрети у СФРЈ. Савремена помињања „велике Србије“ као главног циља свих српских националних програма готово по правилу подразумевала су и везе са Вуковим језичким начелом „Срби, сви и свуда“, Гарашиновим Начертанијем, деловањем Српског културног клуба, програмом Хомогене Србије четничког идеолога Стевана Мољевића… У овај низ брзо и лако, под снажним утицајем хрватске пропаганде и Запада, уврштен је и Меморандум САНУ.

Академици пуне три деценије доказују да су се приликом писања Меморандума из 1986. држали постојећег поретка и позиције Југославије. Питања попут равноправности народа или будућности Срба, по њима, нису никако подразумевала и успостављање Србије у границама простора насељавања српског народа. Њима је у томе супротстављена плејада страних и домаћих историчара, политичара, писаца и аналитичара који чврсто тврде да је у згради Академије 1985. и 1986. године написан нови српски национални програм.

„Од почетка 20. века па све до данас оптужбе у циљу дискредитовања Србије провлаче се као историјски фатум. Често понављање наводне тежње ка „великој Србији“ без икаквих доказа, утицало је на стварање политичког лика српског народа. Није случајност да су разни тумачи Меморандум САНУ претворили у главно идеолошко исходиште и језгро великосрпског наума, који је пресудно утицао на распад бивше Југославије. На тај начин, прави домаћи разбијачи Југославије поверовали су да су пронашли спасоносни алиби, скидајући са себе одговорност за догађаје у којима су најревносније учествовали, осудивши на смрт, у савезу са неким иностраним силама, „версајску творевину и тамницу народа“, указивао је председник САНУ Дејан Медаковић.

У плејади страних тужилаца истакао се својевремено Џејмс Гау, предавач на лондонском Краљевском колеџу и истраживач Центра за студије одбране Лондонског универзитета. Он је као експерт 1996. био позван од стране Хашког трибунала да изнесе своје стручно виђење настајања, развоја и распада Југославије. Он је тврдио да је Меморандум САНУ национални програм који је власт у Србији настојала да реализује.

„Многи су тумачили Меморандум као план акције, документ који је основа идеје стварања „велике Србије“. Ја бих рекао да то није идеја која је експлицитно изражена, али документ говори о положају и интегритету српског народа у целини. То би се могло тумачити као стварање контекста у коме би читав српски народ живео заједно, интегрисан у једном оквиру“, навео је Гао у Хагу.

Текст српских академика и неизбежан појам „велика Србија“ био је повод једног готово заборављеног судског спора из деведесетих година, у коме су се као тужиоци појавили САНУ и СР Југославија. Француски уџбеник за матуранте „Завршна историја“ из 1993. године садржао је текст под насловом „Распиривање национализма“, који је био повод за представку суду у Паризу.

„Најтежи конфликт који Србију супротставља другим бившим југословенским републикама, има циљ стварање „велике Србије“ применом етичког чишћења територија на којима се налазе Срби и избацивање терором осталих националности“.

Спорни уџбеник садржио је и дефиницију етничког чишћења, коју је одредио као теорију лансирану од чланова Академије из Београда која инсистира на етничкој хомогенизацији територија старе Југославије насељене Србима, да би се омогућила коначна анексија ових простора од стране Србије“.

Писци ове књиге Пјер Милзе и Серж Берштајн као доказ нису понудили ниједан научни рад, али јесу колекцију од чак 90 новинских чланака у којима се помиње „велика Србија“ и САНУ. Суд у Паризу југословенску тужбу је одбацио због застарелости, а спорни уџбеник је пуштен у продају.

Да никакву „велику Србију“ није имао на уму када се бавио сопственим виђењем будућности Југославије и српског народа, тврдио је и Добрица Ћосић.

„Заступао сам тезу о аутономији Српске Крајине у Хрватској. Мислио сам на аутономију, а не на суверену државу. Граница од Карлобага до Вировитице никада није долазила у обзир“, каже Ћосић 2006. године хрватском новинару Дарку Худелисту.

Ћосића је, према Худелистовој књизи „Мој београдски дневник – разговори и сусрети са Добрицом Ћосићем“ неупоредиво више преокупирала једна друга граница, која није у непосредној вези са термином „велика Србија“ и оним што се под тим обично подразумева, али о којој је писац не без основа, размишљао као о ивици српске државе.

Реч је о тзв. Лондонском уговору из 1915. године, којим су савезници Србима за одређене уступке понудили огромно територијално проширење. У такву Србију требало је да уђе Босна и Херцеговина, велики део источне обале Јадрана са Сплитом и Дубровником, дакле готово сви простори насељени српским народом. Граница између такве Србије и Хрватске требало је да буде на рту Планка, код Шибеника. Ношени југословенском идејом, али и услед нужности одступања са великог дела македонске територије освојене 1912. регент Александар и Пашић одбили су ову понуду.

АВЕТИ ЈУГОСЛАВИЈЕ СЕРЂА РОМАНА

Међу ретким страним браниоцима Меморандума САНУ деведесетих година нашаои Серђо Романо, италијански амбасадор у Москви и некадашњи специјални саветник за спољне односе италијанског премијера. Током посете Београду децембра 1994. године он је за лист „Борба“ спис Академије оценио као „изузетан документ који је на исправан начин проценио будући развој догађаја“. По повратку у Италију, Романо је за „Коријере дела сера“ написао чланак под насловом „Авети Југославије“.

„Меморандум је био пророчански документ. У њему се објашњава да је Титова Југославија после Устава из 1974. године постала конфедерација суверених субјеката, из чега су највећу корист извукле Словенија и Хрватска. Највише је била оштећена Србија, коју су уставотворци намерно хтели да спусте на ниво осталих и да јој одузму њену историјску улогу“, навео је Романо у свом тексту.

Аутор: Раде Драговић

Сутра: Отворени рат српских стараца и државе

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом