Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Чињеница је да се Милошевић, за разлику од Ивана Стамболића и Драгише Павловића, према САНУ и Меморандуму држао уздржано. У свеопштој хајци, био је на самој периферији догађаја

Природа односа Слободана Милошевића и Меморандума САНУ једно је у низу контроверзних питања која се од краја осамдесетих до данас готово без прекида постављају. Оно има и посебну тежину имајући у виду неславни исход Милошевићеве политике и метода којима се служио током успона и деценијске владавине на челу Србије и СР Југославије.

Да ли Меморандум створио Милошевића, или је Милошевић његове наводе преузео као сопствени политички програм? Са дистанце од три деценије од објављивања меморандумског текста и пуних 16 година од петооктобарске смене, јасно је једино да одговор никако не може бити искључив нити без уважавања сложене ситуације у којој су се нашли умирућа Југославија и њени народи.

Чињеница јесте да се Милошевић, који је крајем 1986. године био председник Централног комитета Савеза комуниста Србије, за разлику од председника Председништва тадашње СР Србије Ивана Стамболића и председника Градског комитета Београда Драгише Павловића, према САНУ, академицима и Меморандуму држао уздржано. Није их оштро критиковао, нити их је подржавао. У свеопштој хајци, коју је током највећег политичког скандала у посттитовској Југославији режим спровео на САНУ, њега није било, или је био на самој периферији догађаја.

Да је трио Стамболић, Милошевић и Павловић за Меморандум САНУ сазнао тек 24. и 25. септембра из „Вечерњих новости“, тврди новинар и публициста Славољуб Ђукић. У својој књизи „Како нам се догодио вођа“ он напомиње да је тадашњи министар унутрашњих послова Србије Светомир Лаловић изјавио да ни републичка полиција није знала за постојање овог документа, или његовог нацрта. Данас се не искључује да је о овом тексту раније била обавештена савезна, па чак и хрватска полиција, која је до својих сазнања дошла прислушкивањем појединих академика. У овим детаљима највероватније крије се и тајновита путања кретања његовог нацрта од зграде САНУ до новинских стубаца на којима је освануо.

Милошевић је у дотадашњој каријери изградио реноме будног чувара поретка, верног војника Партије и педантног спроводиоца њених закључака, одлука и препорука, посебно када се реаговало према неистомишљеницима или носиоцима „контрареволуције“ или „реакције“. На његов обазрив и по много чему резервисан став према афери коју је изазвало објављивање делова садржаја текста на коме су радили академици, без сумње, утицало је више фактора. Посебно је у том смислу важан однос који је имао са својим пријатељем, шефом и заштитником Иваном Стамболићем, али и жилавим Дражом Марковићем, припадником старе гарде српских комуниста. Њихове релације своје успоне и падове имале су у атмосфери припреме уставних промена, економске кризе и урушавања Југославије које се јављало подједнако на Косову и Метохији, али и у Словенији и Хрватској.

То је и време Милошевићевог успона, када је амбициозно и вешто, грабио ка власти. Као предводник млађе генерације српских комуниста, уз Стамболићеву подршку, лако је препознавао пукотине у партијским телима и спремно их користио у свом маршу на врх власти. На том путу први су уклоњени старији и већ истрошени кадрови, од којих су само ретки остали у његовом окружењу. Позиција шефа српских комуниста постала је Милошевићева платформа за коначни ударац. Прилика се чекала, а у таквој атмосфери појавио се и контроверзни текст академика.

По мишљењу Драгише Павловића, коју такође преноси Славољуб Ђукић, публиковање овог документа било је смишљено у партијском врху Југославије да би се срушио Иван Стамболић, који се у то време ангажовао на промени уставног положаја Србије, сукобивши се са представницима Војводине, Косова, Словеније… Четири године касније у сарајевској „Недјељи“ појавила се и теза да је наручилац Меморандума заправо Стамболић, али да му је славу касније покупио Слободан Милошевић, реализујући његове тезе.

„То су ипак спекулације без основа“, оцењује Ђукић. „Такво понашање није личило на Стамболића. Он се држао устаљене политичке шеме да у борбу за извесне политичке циљеве никако не треба прихватити подршку ‘српских националиста’. Уопште српском руководству никако није одговарала појава Меморандума, који је политички максимално политички искоришћен у Загребу, Приштини, Новом Саду и Сарајеву, као доказ великосрпских аспирација“.

Индикативно је што ће готово исту тезу деценију касније искористити и француска новинарка Флоренс Артман, нама много познатија као портпарол Хашког трибунала. У својој књизи „Милошевић – дијагонала лудака“, она увлачи и Добрицу Ћосића, тврдећи да је управо он почетком септембра 1986, у највећој тајности, Милошевићу, Стамболићу и Павловићу представио главне тачке Меморандума.

Сам Ћосић у разговорима са хрватским публицистом Дарком Худелистом негирао је било какав „меморандумски пакт“ са Милошевићем, а посебно са Стамболићем и Павловићем, о којима је имао веома лоше мишљење.

„Стамболић је био последњи човек у Србији са којим бих се средином осамдесетих упуштао у било какву комуникацију или политичку комбинаторику, посебно по питању Меморандума. Тадашњим комунистичким властодршцима није падало на памет да долазе код мене и да се о било чему саветују, као што није долазило у обзир да међусобно размењујемо било какве политичке поруке. Био сам човек у дубокој опозицији, без обзира на утицај који сам имао“, рекао је Ћосић Худелисту.

У јеку меморандумске афере Милошевић се понашао чудно и неодређено, што многима и данас служи као аргумент да је он већ те 1986. године прекорачио линију која је до тада непремостиво делила комунисте од националиста, а што ће, по њима, пуни изражај добити трагичних деведесетих. Нису без основа ни тврдње да је ову аферу искористио као почетак двоструке политичке игре из које ће 1987. и 1989. изаћи као апсолутни победник.

Драгиша Павловић је написао да је Слободан „човек који ниједном није изговорио реч ‘меморандум'“. Запамћено је да је с јесени 1986. године осионо питао „Шта хоће ти академици?“, али у веће елаборације њихових аргумената није улазио. У његовој књизи „Године расплета“, у којој су сабрани говори, реферати и интервјуи од 1984. до средине 1989. године, приметно је игнорисање документа САНУ, као и целог државно-политичко-медијског спектакла који је поводом њега готово годину дана тресао крхку Југославију.

ЈЕДИНА КРИТИКА АКАДЕМИКА

О Меморандуму САНУ Милошевић је само једном јавно говорио, фебруара 1987. на седници београдског Градског комитета. Славољуб Ђукић, не без разлога, запажа да у општој харанги која је дизана на академике, његов је иступ био готово неприметан.

„Ми смо о томе шта се догађа у Академији заузели јасне ставове. И комунисти у Академији добили су задатак од Председништва ЦК да се морају изборити за промену. Многи ништа по том питању нису учинили. То је пре свега питање одговорности према сопственој комунистичкој свести која им није била ни толико пробуђена да се усправе и кажу да се не може нападати Тито и разбијати Југославија. Ми бијемо битку на фронту програма изласка из кризе, али истовремено бијемо битку са антикомунизмом и национализмом, без обзира на то да ли је реч о САНУ, Удружењу књижевника, ‘Дуги’ или некој другој средини из које се пуца на револуцију, њене тековине, на развој социјалистичког самоуправљања у Југославији“, рекао је Милошевић у јединој јавној критици Меморандума.

Аутор: Раде Драговић

Сутра: Двострука игра Слободана Милошевића

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом