Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (19) Ćutanje budnog čuvara postojećeg poretka

Činjenica je da se Milošević, za razliku od Ivana Stambolića i Dragiše Pavlovića, prema SANU i Memorandumu držao uzdržano. U sveopštoj hajci, bio je na samoj periferiji događaja

Priroda odnosa Slobodana Miloševića i Memoranduma SANU jedno je u nizu kontroverznih pitanja koja se od kraja osamdesetih do danas gotovo bez prekida postavljaju. Ono ima i posebnu težinu imajući u vidu neslavni ishod Miloševićeve politike i metoda kojima se služio tokom uspona i decenijske vladavine na čelu Srbije i SR Jugoslavije.

Da li Memorandum stvorio Miloševića, ili je Milošević njegove navode preuzeo kao sopstveni politički program? Sa distance od tri decenije od objavljivanja memorandumskog teksta i punih 16 godina od petooktobarske smene, jasno je jedino da odgovor nikako ne može biti isključiv niti bez uvažavanja složene situacije u kojoj su se našli umiruća Jugoslavija i njeni narodi.

Činjenica jeste da se Milošević, koji je krajem 1986. godine bio predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, za razliku od predsednika Predsedništva tadašnje SR Srbije Ivana Stambolića i predsednika Gradskog komiteta Beograda Dragiše Pavlovića, prema SANU, akademicima i Memorandumu držao uzdržano. Nije ih oštro kritikovao, niti ih je podržavao. U sveopštoj hajci, koju je tokom najvećeg političkog skandala u posttitovskoj Jugoslaviji režim sproveo na SANU, njega nije bilo, ili je bio na samoj periferiji događaja.

Da je trio Stambolić, Milošević i Pavlović za Memorandum SANU saznao tek 24. i 25. septembra iz „Večernjih novosti“, tvrdi novinar i publicista Slavoljub Đukić. U svojoj knjizi „Kako nam se dogodio vođa“ on napominje da je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije Svetomir Lalović izjavio da ni republička policija nije znala za postojanje ovog dokumenta, ili njegovog nacrta. Danas se ne isključuje da je o ovom tekstu ranije bila obaveštena savezna, pa čak i hrvatska policija, koja je do svojih saznanja došla prisluškivanjem pojedinih akademika. U ovim detaljima najverovatnije krije se i tajnovita putanja kretanja njegovog nacrta od zgrade SANU do novinskih stubaca na kojima je osvanuo.

Milošević je u dotadašnjoj karijeri izgradio renome budnog čuvara poretka, vernog vojnika Partije i pedantnog sprovodioca njenih zaključaka, odluka i preporuka, posebno kada se reagovalo prema neistomišljenicima ili nosiocima „kontrarevolucije“ ili „reakcije“. Na njegov obazriv i po mnogo čemu rezervisan stav prema aferi koju je izazvalo objavljivanje delova sadržaja teksta na kome su radili akademici, bez sumnje, uticalo je više faktora. Posebno je u tom smislu važan odnos koji je imao sa svojim prijateljem, šefom i zaštitnikom Ivanom Stambolićem, ali i žilavim Dražom Markovićem, pripadnikom stare garde srpskih komunista. Njihove relacije svoje uspone i padove imale su u atmosferi pripreme ustavnih promena, ekonomske krize i urušavanja Jugoslavije koje se javljalo podjednako na Kosovu i Metohiji, ali i u Sloveniji i Hrvatskoj.

To je i vreme Miloševićevog uspona, kada je ambiciozno i vešto, grabio ka vlasti. Kao predvodnik mlađe generacije srpskih komunista, uz Stambolićevu podršku, lako je prepoznavao pukotine u partijskim telima i spremno ih koristio u svom maršu na vrh vlasti. Na tom putu prvi su uklonjeni stariji i već istrošeni kadrovi, od kojih su samo retki ostali u njegovom okruženju. Pozicija šefa srpskih komunista postala je Miloševićeva platforma za konačni udarac. Prilika se čekala, a u takvoj atmosferi pojavio se i kontroverzni tekst akademika.

Po mišljenju Dragiše Pavlovića, koju takođe prenosi Slavoljub Đukić, publikovanje ovog dokumenta bilo je smišljeno u partijskom vrhu Jugoslavije da bi se srušio Ivan Stambolić, koji se u to vreme angažovao na promeni ustavnog položaja Srbije, sukobivši se sa predstavnicima Vojvodine, Kosova, Slovenije… Četiri godine kasnije u sarajevskoj „Nedjelji“ pojavila se i teza da je naručilac Memoranduma zapravo Stambolić, ali da mu je slavu kasnije pokupio Slobodan Milošević, realizujući njegove teze.

„To su ipak spekulacije bez osnova“, ocenjuje Đukić. „Takvo ponašanje nije ličilo na Stambolića. On se držao ustaljene političke šeme da u borbu za izvesne političke ciljeve nikako ne treba prihvatiti podršku ‘srpskih nacionalista’. Uopšte srpskom rukovodstvu nikako nije odgovarala pojava Memoranduma, koji je politički maksimalno politički iskorišćen u Zagrebu, Prištini, Novom Sadu i Sarajevu, kao dokaz velikosrpskih aspiracija“.

Indikativno je što će gotovo istu tezu deceniju kasnije iskoristiti i francuska novinarka Florens Artman, nama mnogo poznatija kao portparol Haškog tribunala. U svojoj knjizi „Milošević – dijagonala ludaka“, ona uvlači i Dobricu Ćosića, tvrdeći da je upravo on početkom septembra 1986, u najvećoj tajnosti, Miloševiću, Stamboliću i Pavloviću predstavio glavne tačke Memoranduma.

Sam Ćosić u razgovorima sa hrvatskim publicistom Darkom Hudelistom negirao je bilo kakav „memorandumski pakt“ sa Miloševićem, a posebno sa Stambolićem i Pavlovićem, o kojima je imao veoma loše mišljenje.

„Stambolić je bio poslednji čovek u Srbiji sa kojim bih se sredinom osamdesetih upuštao u bilo kakvu komunikaciju ili političku kombinatoriku, posebno po pitanju Memoranduma. Tadašnjim komunističkim vlastodršcima nije padalo na pamet da dolaze kod mene i da se o bilo čemu savetuju, kao što nije dolazilo u obzir da međusobno razmenjujemo bilo kakve političke poruke. Bio sam čovek u dubokoj opoziciji, bez obzira na uticaj koji sam imao“, rekao je Ćosić Hudelistu.

U jeku memorandumske afere Milošević se ponašao čudno i neodređeno, što mnogima i danas služi kao argument da je on već te 1986. godine prekoračio liniju koja je do tada nepremostivo delila komuniste od nacionalista, a što će, po njima, puni izražaj dobiti tragičnih devedesetih. Nisu bez osnova ni tvrdnje da je ovu aferu iskoristio kao početak dvostruke političke igre iz koje će 1987. i 1989. izaći kao apsolutni pobednik.

Dragiša Pavlović je napisao da je Slobodan „čovek koji nijednom nije izgovorio reč ‘memorandum'“. Zapamćeno je da je s jeseni 1986. godine osiono pitao „Šta hoće ti akademici?“, ali u veće elaboracije njihovih argumenata nije ulazio. U njegovoj knjizi „Godine raspleta“, u kojoj su sabrani govori, referati i intervjui od 1984. do sredine 1989. godine, primetno je ignorisanje dokumenta SANU, kao i celog državno-političko-medijskog spektakla koji je povodom njega gotovo godinu dana tresao krhku Jugoslaviju.

JEDINA KRITIKA AKADEMIKA

O Memorandumu SANU Milošević je samo jednom javno govorio, februara 1987. na sednici beogradskog Gradskog komiteta. Slavoljub Đukić, ne bez razloga, zapaža da u opštoj harangi koja je dizana na akademike, njegov je istup bio gotovo neprimetan.

„Mi smo o tome šta se događa u Akademiji zauzeli jasne stavove. I komunisti u Akademiji dobili su zadatak od Predsedništva CK da se moraju izboriti za promenu. Mnogi ništa po tom pitanju nisu učinili. To je pre svega pitanje odgovornosti prema sopstvenoj komunističkoj svesti koja im nije bila ni toliko probuđena da se usprave i kažu da se ne može napadati Tito i razbijati Jugoslavija. Mi bijemo bitku na frontu programa izlaska iz krize, ali istovremeno bijemo bitku sa antikomunizmom i nacionalizmom, bez obzira na to da li je reč o SANU, Udruženju književnika, ‘Dugi’ ili nekoj drugoj sredini iz koje se puca na revoluciju, njene tekovine, na razvoj socijalističkog samoupravljanja u Jugoslaviji“, rekao je Milošević u jedinoj javnoj kritici Memoranduma.

Autor: Rade Dragović

Sutra: Dvostruka igra Slobodana Miloševića

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (1) Zemljotres u politički trusnoj Jugoslaviji 

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (2) Početak medijsko-političkog trilera 

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (3) Krađa iz stana akademika Đorđevića

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (4) Pucaju iz svih artiljerijskih oružja

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (5) Car je go – poručili su akademici

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (6) Srbima nametnuto osećanje krivice

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (7) Kritičko viđenje stanja u Jugoslaviji

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (9) Državno-partijski vrh smišlja skandale

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (10) Dobrica Ćosić nije pisao Memorandum

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (11) Sumorni opis jugoslovenske stvarnosti

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (12) Talas buđenja nacionalnih osećanja

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (13) Jugoslovenska privreda u raljama političara

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (14) Istina o Kosovu bez akademske učtivosti

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (15) Hrvatska emigracija piše svoj memorandum

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (16) Razlaz srpskih i slovenačkih intelektualaca

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (18) Kružok u Siminoj stvorio opoziciju

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (17) Srpsko viđenje budućnosti Jugoslavije

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (20) Dvostruka igra Slobodana Miloševića

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (21) Kosovski zaokret Slobodana Miloševića

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (22) Novi talas napada na srpske akademike

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (23) Akademici pred Haškim tribunalom

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (24) Pojam „velika Srbija“ smišljen u Beču

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (25) Otvoreni rat srpskih staraca i države

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (26) Srbija postaje jedinstvena država

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (27) Odbrana Jugoslavije vodila je u rat

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (28) Senka koja lebdi nad Akademijom