Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (14) Istina o Kosovu bez akademske učtivosti

Fizički, politički, pravni, kulturni genocid nad srpskim stanovništvom Kosova i Metohije najteži je poraz u oslobodilačkim borbama Srbije od Orašca do ustanka 1941.

Izgon srpskog naroda sa Kosova je spektakularno svedočanstvo njegovog istorijskog poraza. Srpskom narodu je u proleće 1981. godine objavljen jedan odista specijalan, ali otvoren i totalni rat pripreman u raznim razdobljima administrativnih, političkih i državnopravnih promena. Vođen veštom primenom raznih metoda i taktika, s podeljenim ulogama, uz aktivnu, a ne samo pasivnu i ne mnogo prikrivanu podršku pojedinih političkih centara u zemlji taj otvoreni rat, koji se ne naziva svojim pravim imenom, odvija se skoro pet godina. On, dakle, traje mnogo duže nego čitav oslobodilački rat u ovoj zemlji.

Uz prognozu, ispostaviće se tačnu, da „za desetak godina, ako se nešto ne promeni, Srba na Kosovu više neće biti“ autori Memoranduma SANU 1986. godine osvrnuli su se na položaj srpskog naroda u tadašnjoj Autonomnoj pokrajini Kosovo. U jeku latentne pobune u južnoj pokrajini, kada se prvi put čuo slogan „Kosovo republika“, akademici su izveli i mračnu računicu iseljavanja Srba i Crnogoraca.

Pozivajući se na Jovana Cvijića objavili su podatak da je u svim seobama, uključujući i onu pod Arsenijem Čarnojevićem, izgnano oko 500.000 Srba, uključujući i oko 150.000 njih koji su svoje domove napustili između 1876. i 1912. godine. Za četiri godine Drugog svetskog rata sa Kosova i Metohije je proterano 60.000 srpskih starosedelaca. Razmere srpskog egzodusa iz pokrajine za svega dvadesetak godina oni su dokazali činjenicom da je za to vreme Kosovo napustilo oko 200.000 Srba.

Kada je reč o Kosovu, tamošnjoj situaciji i nevoljama sa kojima se suočavao srpski narod, u nacrtu Memoranduma SANU njegovi autori nisu bežali u akademsku učtivost, već su stvari nazivali onako kako je o njima govorio i običan narod u Srbiji. „Na Kosovu je objavljen rat Srbima“, „genocid nad Srbima“, „albanizacija Kosova i Metohije“, „Kosovo je krajnji cilj velikoalbanskih rasista“, „neofašistička agresija“ formulacije su koje se u tadašnjem javnom mnjenju, koje nije jednim očima gledalo na događaje u pokrajini, nisu olako izricane.

U sukobima u južnoj pokrajini akademici su videli najjaču potvrdu neefikasnosti države, neravnopravnosti naroda u njoj i sve posledice konfederalizma zasnovanog na Ustavu iz 1974, kao i igru zamena teza o odgovornosti za masovne zločine, iseljavanja, nerede i nacionalnu netrpeljivost.

Situacija na Kosovu i Metohiji te 1986. godine bila je zaista mučna i napeta. Od 1981. godine i eksplozije albanske pobune okončane uvođenjem vanrednog stanja, u pokrajini su se neprekidno smenjivale scene nasilja, progona i nepravde. Nezadovoljstvo albanskih studenata kvalitetom hrane u menzama za svega nekoliko godina pretvorilo se u otvorenu borbu za otcepljenje. Albanci, Ustavom iz 1974. bogato čašćeni autonomijom kakvu nije poznavala nijedna evropska država, naslućivali su da njihova dominacija neće dugo trajati i prešli su u konkretnu akciju. Ova pobuna uostalom nije prva koju su Albanci organizovali u drugoj Jugoslaviji. Ona je bila samo nastavak prethodne, iz 1968. godine, kada su uoči dana Skenderbegove zastave Albanci u Prištini glasno zatražili ustav, ujedinjenje sa Albanijom i Envera Hodžu.

Komunistička vlast Srbije, sa druge strane, ovakve istupe Albanaca gledala je hladno, uzdržano i sa namerom da ih minimalizuje i svede na nivo incidenta. Vladajući princip osamdesetih godina bio je da se secesionističke težnje Albanaca pravdaju ideološkim i ekonomskim uzrocima – nerazvijenom privredom, lošim kvalitetom života i nedovoljnim efektima „stabilizacije“. Srpsko rukovodstvo albanski nacionalizam najčešće je nazivalo „iredentizmom“, njihove proteste „antirevolucionarnim“, a težnje „antisocijalističkim“. To su bile samo maske koje su skrivale ogoljeni pokušaj cepanja Srbije, čemu su se akademici otvoreno suprotstavili.

„Fizički, politički, pravni, kulturni genocid nad srpskim stanovništvom Kosova i Metohije najteži je poraz u oslobodilačkim borbama što ih je vodila Srbija od Orašca 1804. do ustanka 1941. godine. Odgovornost za taj poraz pada, pre svega, na još uvek živo kominternovsko nasleđe u nacionalnoj politici KPJ i sledbeništvo srpskih komunista toj politici, na preskupe ideološke i političke zablude, neznanja, nedoraslosti, ili već okorele oportunizme generacija srpskih političara posle ovog rata, uvek defanzivnih i uvek u većoj brizi šta drugi misle o njima i njihovim bojažljivim „postavljanjima“ položaja Srbije, nego o objektivnim činjenicama koje uslovljavaju budućnost naroda kojim rukovode“, navedeno je u tekstu Memoranduma.

Srpski narod, povodom situacije u Pokrajini posebno je bio frustriran odnosom državnog i partijskog vrha Srbije, koje je često pribegavalo pravdanjem jednog nacionalizma drugim. Za albanski separatizam, kako se to često moglo čuti, odgovornost su snosili i određeni velikosrpski krugovi, srpski nacionalizam, beogradska štampa… U stvarnosti, država je bila nemoćna da preko republičkog i pokrajinskog rukovodstva na Kosovu zavede red i sputa bujajući nacionalizam i albanski revanšizam. Srbi i Crnogorci, sa druge strane, nisu krili gnev prema sopstvenoj državi što ih je prepustila na milost i nemilost Albancima, koji za svoje ponašanje nisu trpeli gotovo nikakve sankcije. Pritisici su jačali, a Srbi, najčešće u tišini i bez većih potresa, spas su nalazili u bežanju iz pokrajine. Slučaj nabijanja na kolac Đorđa Martinovića, požar u Pećkoj patrijaršiji i slučajevi albanskog nasilja koji su se probijali do dnevne štampe preostale Srbe uveravali su da na Kosovu za njih nema mesta.

Redak glasni iskorak u tom pravcu bila je peticija koju je početkom 1986. godine potpisalo najpre 2.000 Srba sa Kosova, da bi joj se priključilo još 80.000 Srba. Njen inicijator bio je Dobrica Ćosić, koji je od kraja šezdesetih upozoravao na događaje u Pokrajini, a upućena je Saveznoj i skupštinama svih jugoslovenskih republika. Ovaj apel da se zaustavi albansko nasilje Partija i njene državne ispostave označile su kao još jedan primer srpskog nacionalizma na Kosovu i Metohiji.

VEŠTA IGRA ALBANACA

Albanci su veštom igrom iskoristili komunističku ideologiju i pravne instrumente zasnovane na Ustavu Jugoslavije iz 1974. godine u borbi za otcepljenje Kosova i Metohije. To priznaje i jedan od vodeći albanskih intelektualaca sa Kosova Škeljzen Malići. U svojoj knjizi „Kosovo i raspad Jugoslavije“ on se suprotstavlja savremenoj kritici komunističkih lidera, naravno sa današnjih pozicija i trenutne situacije.

„Posle 1945. komunisti su omogućili transformaciju kosovskog društva i pripremili generacije koje će se pobuniti, prvi 1968. pa 1981. i definitivno alternativu iz devedesetih i OVK… Kad se sve sabere mislim da su više dobijali Kosovo i Albanci. Generacija Fadilja Hodže i mog oca od 1945. do 1981. kompromisima i zaokretima postigla je cilj i pripremila teren da Kosovo postane faktor unutar jugoslovenske federacije, a ostvarenje nezavisnosti ostalo je na generacijama koje su rođene i odrasle u vreme socijalizma“.

Autor: Rade Dragović

Sutra: Hrvatska emigracija piše svoj memorandum

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (1) Zemljotres u politički trusnoj Jugoslaviji 

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (2) Početak medijsko-političkog trilera 

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (3) Krađa iz stana akademika Đorđevića

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (4) Pucaju iz svih artiljerijskih oružja

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (5) Car je go – poručili su akademici

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (6) Srbima nametnuto osećanje krivice

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (7) Kritičko viđenje stanja u Jugoslaviji

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (9) Državno-partijski vrh smišlja skandale

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (10) Dobrica Ćosić nije pisao Memorandum

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (11) Sumorni opis jugoslovenske stvarnosti

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (12) Talas buđenja nacionalnih osećanja

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (13) Jugoslovenska privreda u raljama političara

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (15) Hrvatska emigracija piše svoj memorandum

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (16) Razlaz srpskih i slovenačkih intelektualaca

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (17) Srpsko viđenje budućnosti Jugoslavije

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (18) Kružok u Siminoj stvorio opoziciju

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (19) Ćutanje budnog čuvara postojećeg poretka

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (20) Dvostruka igra Slobodana Miloševića

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (21) Kosovski zaokret Slobodana Miloševića

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (22) Novi talas napada na srpske akademike

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (23) Akademici pred Haškim tribunalom

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (24) Pojam „velika Srbija“ smišljen u Beču

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (25) Otvoreni rat srpskih staraca i države

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (26) Srbija postaje jedinstvena država

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (27) Odbrana Jugoslavije vodila je u rat

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (28) Senka koja lebdi nad Akademijom