Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Побуна Албанаца на Косову направила је информативну бујицу која је пробила бране цензора и, упркос притисцима, новинама дала замах. Националне теме још од седамдесетих година почињу да продиру у јавност

Шта ће бити са Југославијом?

Ово питање било је вероватно најчешће постављано у приватној, али и јавној сфери осамдесетих година. Да оно добије посебну тежину утицао је низ фактора – Титова смрт, јачање национализма у готово свим републикама, побуна Албанаца на Косову, економска криза која је од 1980. рапидно бујала. Ове околности дале су ветар у леђа критичкој мисли, која све више заузима јавни простор. Осећало се да СФРЈ путује ка свом крају.

Многи су, свесни неодрживости постојећег стања, покушавали да трагају за моделом нове Југославије. Овим покушајима на путу је стајало много фактора – још увек важећа комунистичка доктрина базирана на стоглавом Савезу комуниста и аксиомима званим братство и јединство и радничко самоуправљање, бирократизована власт… Држава успостављена готово непромењивим Уставом из 1974. године снаге није имала више ни за шта, осим за грчевиту одбрану сопственог урушавања.

У таквој атмосфери, с јесени 1986. године појавиће се Меморандум САНУ, као покушај српских академика да дају своје виђење ствари. Они су се супротставили начелу „слаба Србија, јака Југославија“, који је био најчешће образложење српских интелектуалаца подређеног положаја Србије у југословенској федерацији.

Осамдесете године без обзира на државне стеге и репресију време су пада одређених баријера, живог друштвеног дијалога и појаве нових видова уметности, до тада занемарених и заборављених. Талас буђења дуго потискиваног био је видљив и у Србији, где су национална осећања све чешће и све лакше налазиле пут до маса.

Националне теме још од седамдесетих година заузимале су све више простора у јавном дискурсу. Књиге Добрице Ћосића „Време смрти“ које обрађују време Првог светског рата и српске дилеме и изазове достизале су астрономске тираже. Слична питања обрађује и чувени роман Данка Поповића „Књига о Милутину“, који је био једна од најпродаванијих књига осамдесетих година.

О стварима о којима се до тада углавном ћутало проговорено је и у позоришту. Велику популарност имали су комади са тематиком из новије историје Србије, посебно оном која је у себи имала зрно табуа или забране. Запамћена је „Голубњача“ по тексту Јована Радуловића, која је најпре протерана са сцене Српског народног позоришта у Новом Саду, да би била топло дочекана у Београду. Неколико сезона непрекидно је била распродата и „Колубарска битка“, која је пунила Југословенско драмско позориште до нивоа феномена у домаћем театру. Реч је била и драматизованим одломцима Ћосићевог „Времена смрти“, које је у улози Живојина Мишића говорио Михаило Јанкетић.

Интересовање за ову врсту културних садржаја показало је да Срби откривају и своју историју независно или макар на другачији начин испричану од тада важећег југословенског шаблона. „Колубарска битка“ у том смислу досегла је култни статус, а на једном извођењу у гледалишту је био комплетан врх Српске православне цркве. Миша Јанкетић је после сцене у којој се обраћа Богу редовно добијао вишеминутне овације.

ЗЛОГЛАСНИ ЧЛАН ЗА ВЕРБАЛНИ ДЕЛИКТ

Југословенским друштвом осамдесетих година одјекивали су и различити тонови поводом судских процеса против опозиционара и критичара режима. Један од најпознатијих таквих случајева јесте тзв. суђење шесторици – Владимиру Мијановићу, Миодрагу Николићу, Драгомиру Олујићу, Гордану Јовановићу, Павлушки Ишмирагићу и Милану Николићу. Они су 1984. ухапшени и оптужени за „удруживање ради непријатељске делатности“. Због „контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења“, а на основу јавних иступа и једног никада необјављеног рада исте године у Сарајеву осуђен је Војислав Шешељ на осам година робије. Над оним што је написано и изговорено дежурао је озлоглашени члан 133 Кривичног закона СФРЈ, који је под велом тзв. непријатељске пропаганде прописивао драконске казне за сваку критику уставног уређења, поретка или партијског вођства.

Оваква клима владала је и крајем осамдесетих година, када се сели и на телевизију. У том погледу најважнији је грандиозни пројекат ТВ Београд из 1987. године у виду серије „Вук Караџић“, где је кроз живот реформатора српског језика и утемељивача народне књижевности испричана прича о националном буђењу Срба и формирању српске државе. Ништа мањи значај има и филм „Бој на Косову“ снимљен 1989. поводом 600. годишњице од косовске битке. Иако невешто и на брзину снимљен играо је важну улогу у условима бујања албанског шовинизма, али и успона политике Слободана Милошевића. Поједине реплике из сценарија Љубе Симовића, попут оне о „Србији која није шака пиринча“ и данас се понављају и имају статус епских сентенци.

Оваква атмосфера у доброј мери била је одређена притајеним, али свеприсутним незадовољством Југославијом и њеним устројством. Нису Срби, код којих је све више јачао култ жртве били једини стешњени у федерацији. Словенци су отворено пропагирали да заједничка држава кочи њихов развој и остварили су национални консензус о овом питању, док су Хрвати заступали тезу да су у Југославији оштећени и да бујање српског национализма слаби ионако угрожену федерацију.

Слична питања пунила су ступце дневне и периодичне штампе. Медији, иако под стегом државе, захватали су све више деликатних питања, распламсавајући друштвене дебате. Штампа осамдесетих година доживљава невиђени узлет и читаност. Титова смрт, и посебно албанска побуна на Косову направила је информативну бујицу која је пробила бране цензора и, упркос притисцима, новинама дала замах, који више никада није заустављен.

„Режим нам је редовно слао главне уреднике да нас примире и наше писање врате на званичну идеолошку раван. После свега неколико месеци у редакцији они сами би почели да нас подстичу да размишљамо, иновирамо, идемо корак даље у писању о деликатним темама. То најбоље показује колико је власт државе и партије била немоћна да заустави процесе који су почели да се одвијају свом снагом“, сведоче новинари београдског НИН-а, који су са колегама из „Дуге“, „Интервјуа“, „Старта“, „Данаса“ били често на мети критика политичких центара моћи.

Безброј је било разлога да збиља почне другачије да се сагледава. Отворена југословенска питања висила су као мач над дезорјентисаном владајућом номенклатуром заробљеном у кардељевским мантрама о „радном народу као базичној снази нашег друштва“ и „самоуправном плурализму и удруженом раду – замајцу успеха социјалистичког друштва“. Тражили су се јасни и неувијени одговори. На све то, економска криза узимала је свој данак – све теже се живело, запошљавало и зарађивало.

О овим питањима много отвореније се говорило у све јачој омладинској штампи, која ће крајем осамдесетих правити много мање компромиса. „Полет“, „Младост“, „Студент“, „Омладинске новине“, „Видици“, „Студентски лист“ су гласили који ће без много задршке отварати табу теме југословенске реалности и говорити оно што су мејнстрим медији заобилазили. Због тога су често долазили под удар идеолошких комисија и других комитетских цензора. Београдски листови „Студент“ и „Видици“ више пута су осамдесетих година били главна тема расправа, па и сукоба, у тада свемоћном Градском комитету.

Аутор: Раде Драговић

Сутра: Југословенска привреда у раљама политичара

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом