Епископова узалудна посета Хортију

Иринеја Ћирића Хорти је примио истог дана када је уз његову сагласност донета одлука о проширењу рације на Нови Сад, и рекао му да нема сазнања о злочинима у Бачкој. На апеле Ернеа Бајчи-Жилинског нико није реаговао

ПОСЛЕ распада Краљевине Југославије и мађарске окупације Бачке која је, практично без отпора, завршена за свега пет дана (11-16. април 1941), око 225.000 бачких Срба нашло се у изузетно тешком положају. Масакром 3.500 српских цивила у Сомбору, Суботици, Кули, Сиригу, Црвенки, Новом Саду и другим местима, нова власт им је, више него речито, показала чему могу да се надају не прихвате ли, беспоговорно, враћање Мађарске у „хиљадугодишње границе“, како је говорио њен регент Миклош Хорти.

Током пролећа и лета, једини отпор покушали су да пруже комунисти, али је одмазда била толико жестока да је, с краја јесени 1941, и тај отпор готово потпуно замро. Томе је, у великој мери, допринело и формирање злогласног Суда начелника мађарског краљевског генералштаба. Одлуку о томе мађарска влада је донела 28. октобра 1941. године, на писмени захтев начелника тог генералштаба, генерала Ференца Сомбатхељи-Кнауса.

ГЕНЕРАЛ Сомбатхељи који ће, како су наши читаоци већ видели, почетком јануара 1942. наредити крваву рацију у Шајкашкој, а нешто касније и њено проширење на Нови Сад, тако постати и судски наредбодавац за покретање поступака и једини овлашћени да потврђује, преиначује или укида судске пресуде. Најчешћа пресуда била је смрт, а суђења и егзекуције широм Бачке одвијали су се готово свакодневно.

У таквим околностима, епископ бачки Иринеј Ћирић нашао се у изузетно тешком положају. Очи престрашеног народа биле су упрте у цркву, на помоћ се није могло рачунати ниоткуда, па му није преостало ништа друго него да невољно сарађује са мађарским властима и народ спасе колико год је то било могуће.

ЕПИСКОП Ћирић се тако обратио и Сомбатхељи, седам-осам пута, молбама за помиловање осуђених на његовом суду, што је овај и потврдио на саслушању пред истражним органима почетком новембра 1946. у Новом Саду.

– У свим тим молбама, мислим, изашао сам му у сусрет, осим у случају молбе за помиловање Светозара Марковића – рекао је тада Сомбатхељи.

Реч је о секретару ПК КПЈ за Војводину, потоњем народном хероју Светозару Марковићу Този, за чији живот је владика Ћирић молио упркос неспојивим идеолошким разликама.

Уз то, епископ Ћирић је, такође покушавајући да испослује боље услове за Србе у Бачкој, у неколико наврата телефоном разоварао и са Миклошем Хортијем. Када су до њега почеле да стижу страшне вести о рацији у Шајкашкој, а 8. јануара га посетио и њен командант, генерал Ференц Фекетехалми-Цајднер, тражећи да потпише и, као свој, изда проглас у којем осуђује комунизам и народ позива на мир и покорност, што је одбио, одлучио је да покуша да разговара са самим мађарским регентом.

ХОРТИ га је, наводи у књизи „Рација у Јужној Бачкој 1942“ новосадски историчар Звонимир Голубовић, примио 12. јануара 1942, дакле истог оног дана када су Сомбатхељи-Кнаус и министри унутрашњих послова и одбране, Ференц Керестеш-Фишер и Карољ Барта, уз регентову сагласност, донели одлуку о проширењу рације и на Нови Сад.

ЛАЖИ ЛАСЛА БАРДОШИЈА

Пошто одговора на његово писмо није било, Ерне Бајчи-Жилински је затражио аудијенцију код Ласла Бардошија. Примљен је 22. јануара, дакле када је покољ у Новом Саду већ увелико трајао. Шира јавност о томе, међутим, још није знала много, а Бардоши је Жилинског покушао да умири тврдњом да је, претходног дана телефоном звао Нови Сад и наредио да не буде никаквих свирепости. „Није говорио истину“, с горчином је, доцније, у свом дневнику записао Ерне Бајчи-Жилински.

Описујући, на основу Ћирићевих послератних изјава пред истражним органима нове Југославије, њихов разговор, Голубовић наводи да је то, заправо, био Хортијев дуг и брз монолог, у коме је говорио о својим везама са Србима током официрске каријере, о актуелном рату, комунизму и снази руске војске, готово не дозвољавајући владици да дође до речи. Када је овом то, ипак, пошло за руком, Ћирић је поменуо и оно што је до тог тренутка чуо о догађајима у Шајкашкој, укључујући и убиство проте Светозара Влашкалића у Мошорину и вешање више лица у Жабљу, изразивши стрепњу да до таквих дођаја може доћи и у Новом Саду.

„На то је Миклош Хорти устао уз примедбу да о тако нечему нема сазнања (извештаја) и наклоном главе ставио до знања Иринеју да је аудијенција завршена“, наводи Голубовић.

ОЧАЈНОМ владици није преостало ништа друго но да се врати у Нови Сад и чека све горе и горе вести из Шајкашке у којој је погром Срба и Јевреја и даље трајао. И да слуша све злослутније најаве да се исти ужас спрема и Новом Саду.

Шајкашка је, иначе, тих дана била потпуно блокирана, а преношење вести о масовним погубљењима у њој најстроже забрањено. Ипак, оне су се, незаустављиво, шириле, не само у Бачкој, већ и у унутрашњим деловима Мађарске. Ерне Бајчи-Жилински, осведочени пријатељ Срба и посланик Странке малих поседника у мађарском парламенту, детаље о погрому сазнао је од Милана Л. Поповића, уредника новосадског дневног листа „Нова пошта“. Поповић је, узгред, био човек од Хортијевог личног поверења за српска питања у Бачкој, што ће га после рата коштати главе, о чему ће, такође, бити бити речи у овом фељтону.

САЗНАВШИ шта се у Шајкашкој дешава, Бајчи-Жилински је 19. јануара 1942. председнику мађарске владе Ласлу Бардошију упутио писмо у којем је протестовао против злочина у Шајкашкој.

„Морам да подигнем глас протеста против тог германског садистичког стила, који је немађарски и нечовечан, због одмазде због жабаљске побуне бедних размера, која је, наводно, захтевала жртву 1.800 српских душа, а међу њима је било и недужне деце (новорођенчади, жена, девојака)“, писао је, уз остало, Бајчи-Жилински мађарском премијеру.

Описујући сопствена осећања у тренутку када је то чинио, он је, наводи у књизи „Мађари у Војводини 1918-1947“ Енике А. Шајти, у свом дневнику забележио:

„Ово писмо је зачето у можда највећем афекту и очају мог живота“.

ОЧАЈ великог човека и искреног пријатеља Срба би, сасвим сигурно, био још већи да је знао да је управо тог леденог 19. јануара у којем он од Бардошија узалуд тражи да погром у Шајкашкој престане, у Србобрану у току било саветовање генерала Ференца Фекетехалми-Цајднера са командантима који ће, под његовом непосредном контролом, кроз два дана отпочети покољ какав у Новом Саду није забележен ни пре ни после тога.

На том саветовању, Фекетехалми-Цајднер је на чело Другог оружаног одреда, састављеног од више војних и жандармеријских формација, и званично поставио пуковника Јожефа Грашија, о чему се, неколико дана раније у Будимпешти договорио са Сомбатхељи-Кнаусом. Том приликом, Грашију је сугерисао „да примени успешан начин чишћења којим се, у Шајкашкој, користио командант Првог оружаног одреда, пуковник Ласло Деак“.

У Шајкашкој је, да подсетимо, за петнаестак дана зверски убијено 2.345 душа, а сурова смрт укупно 1.246 недужних Новосађана која ће уследити од 21. до 23. јануара, потврдиће да је ова страшна сугестија озбиљно схваћена.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (1)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (2)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (3)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (4)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (5)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (7)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (8)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (9)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (10)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (11)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (12)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (13)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (14)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (15)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (16)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (17)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (18)