Заборављени праведници са Кордуна

На основу сjећања наших предака, испричаћемо причу коjа говори о нашим породицама у оно тешко вриjеме рата и страдања. Причу коjа jе на жалост, остала само под нашим крововима. Магловита и непотпуна. Ово jе само покушаj да се “сложи” прича.. 

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 07. марта 2016. године.

Наслућивало се већ да ће доћи до капитулациjе Италиjе, што ће у многоме промjенити ток рата. У то вриjеме, потпуно уништен Кордун, уз све своjе муке, бори се и са глађу.

Оно од народа што ниjе страдало од усташких кама, бачено у jаме безданке, одведено у логоре, немилосрдно коси епидемиjа тифуса. Захватио jе оваj краj, као вjерни пратилац исцрпљеног и изможденог, гладног народа у повратничким збjеговима из Босне, гдjе се склањао од безброjних офензива.

На такво хировито подручjе, као што jе Кордун био у то вриjеме, гдjе немаш никакве сигурности да ћес уjутро осванути, долази Адела Швабениц (Schwabenitz, рођ. Hessel, 1887.) са своjим супругом Виктором Швабеницом, ћерком Ружом Ротштаjн (Rothstein рођ. Schwabenitz) и унуком Бисерком Ротштаjн (1939). Швабеници су стара jевреjска трговачка породица из Цапрага код Сиска. У почетку су краћи период боравили у засеоку Докићи код села Купленско.

Уточиште ће наћи код породице Гушић Драгића (1908 – 1984) и његове жене Милке (1910) из Купленског бр 134/17, у непосредноj близини Воjнића. Гушица куће су се налазиле уз саму цесту Воjнић – Велика Кладуша, те су спаљене у jедноj од усташких офензива, тако да су они били избjеглице у диjелу властитог села коjе jе остало читаво, а налазило се под самом шумом Дебела коса.

Иако и сами избjеглице, примили су Јевреjе под кров.

У породици Гушић било jе четверо дjеце: Миле (1930), Мића (1934), Бранко (1937) и Зорка (1943). Ближи рођак Драгића Гушића jе радио као питомац “Привредника” у трговинама породице Швабениц у Цапрагу код Сиска, као трговачки калфа – помоћник, па jе и то можда jедан од разлога њиховог доласка Гушићима.

Касно у jесен, од посљедица тифуса умро jе Виктор Швабениц и био покопан на оближњем сеоском гробљу у селу Радмановац.

Јевреjи, уз корицу круха диjеле и тешку судбину народа овога краjа, вjечито се склањаjући пред усташама. Адела jе уз сву муку тражила неко сигурниjе мjесто за породицу.

Приликом jедног од бjежања у шуму Дебела коса, упознала jе Николу Маџара, сеоског одборника. Те зиме се преселила у Будачку Риjеку бр.92, коjа се налази са друге стране шуме Дебела коса и припадала jе општини Крњак. Куће су смjештене у Которашици, питомоj зеленоj долини уз саму шуму, даље од важниjих цеста.

Осим главе породице, Николе Маџара (1895 – 1976), породицу су чинила и дjеца: Митар (1929), Анка (1933) и Даница (1936).

Дjеца су остала без маjке Милеве (1901), коjа jе умрла од тифуса у маjу 1943.

Адела, Ружа и Бисерка смjештене су у засебну собу уз дворишну зграду, а храниле су се заjедно са Маџарима.

У односу на она раниjих година, прољеће 1944 године дониjело jе мало мира.

Прориjедили су се упади у село и честа бjежања. Али, тамо се увиjек морало бити на опрезу.

У маjу jе наишла поново jедна већа офензива, и у село jе, што до тада ниjе био случаj, ушла моторизована њемачка jединица.

Обично су знале доћи само усташе, риjеђе домобрани а у неколико наврата и Талиjани. Никола jе као аустроугарски воjник био заробљен у Анкони, на jадранскоj обали гдjе jе научио италиjански, па jе тако био преводилац приликом jедне размjене када jе заробљен италиjански официр и воjници. И таj пут су, по старом обичаjу спас потражили у шуми.

У диjелу коjи се зове Трупњска коса окружила их jе њемачка воjска.

У непосредноj близини, њемачки воjници убили су два стариjа мушкарца.

Ту jе Адела изашла испред групе претежно неjачи, жена и дjеце, и упустила се на њемачком jезику у разговор са млађим официром, након чега су их све пустили да оду.

Са малом Бисерком, наjвише jе времена друговала наjмлађа Николина ћерка Даница.

Њих двиjе су чувале кравицу коjа их jе хранила, играле се ипод куће у потоцима краj воденице, брале jагоде и купине, правиле бебе од кукурузовине..

Августа мjесеца, Бисерки jе био рођендан. Рођенданске торте наравно ниjе могло бити, али jе зато умjешна Ружа, добра швеља и домаћица, направила кнедле од шљива, без шећера.

За ту прилику, Ружа jе своjоj петогодишњоj ћерки написала и пjесму, коjу jе Бисерка своjим “гостима” и одрецитовала.

Мада jе прошло скоро седамдесет година од тог догађаjа, Даница нам jе недавно ту пjесму изрецитовала у даху, као да jе сада на Бисеркином рођендану:

Мамино Бисер злато,
Диjете драго,
Понаjљепше моjе благо,
За пети рођендан
Ја ти ово рећи знам.

Мамици jе твоjоj жао,
Што Бог драги ниjе дао,
Да смо сад код своjе куће.
Да се тата не мучи,
Да нам даде торте и чоколаде,
и поклоне многе даде.

А кад дође рату краj,
Бит ће за нас прави раj.

О Ружином мужу, Бисеркином оцу, мало знамо. Могуће jе да се звао Јосип или Еуген ? Вjероватно jе као и многи Јевреjи био заточен у логору.

Док jе Бисерка на свом рођендану изговарала ове стихове и пjесмом га дозивала, он jе можда већ био мртав.

По завршетку рата, Адела, Ружа и Бисерка отишле су за Загреб, да потраже тко jе од њихових ближњих преживио страхоте рата и да риjеше питање своjе имовине.

Након свега, одлучиле су отићи за Израел.

Од туда jе jедном приликом стигао пакет фамиљи Гушић. Задње писмо коjе jе писала Адела, послано jе 1960 године. На њему ниjе била написана адреса и тиме се губи сваки траг, и даљња веза.

Надамо се да jе Бисерка жива и да и данас живи у Израелу, обзиром да jе рођена 1939 године.

Ако ниjе у животу, вjероватно jе имала дjецу коjа су од бабе и маjке чула за ову причу о своjоj породици за вриjеме траjања Другог свjетског рата, и сигурно су jе добро упамтила.

“Пази и добро се чуваj да не заборавиш догађаjе што си их своjима очима видио и нека ти не исчезне из срца нити jедан дан твога живота. Напротив, поучи о њима своjу дjецу и дjецу њихове дjеце” – Пета књига Моjсиjева 4:9 “.

Потичемо са Кордуна, краjа у коjем су пале наjвеће жртве на нашим просторима, а поготово су страдале жене и дjеца. Кордун су обиљежили гробови и црне мараме, народа коjи jе имао сличну судбину као и Јевреjи.

Међутим, нас нису учили да памтимо.

Оваj запис смо урадили да би ову топлу људску причу сачували од заборава.

Да нашоj дjеци кажемо тко су им и какви људи били њихови претци, и какви би они требали бити сутра.

Јер, ако си спасио jедног човjека, спасио си циjели свиjет!

МАРТИНОВИЋ ЗОРАН 
унук Гушић Драгића, син Зоркин

КРЕСОЈЕВИЋ ЖЕЉКО
унук Маџар Николе, син Даничин

Захваљуjемо се на помоћи у коришћењу
архива: 

http://www.cendo.hr/BazaZrtava.aspx
http://elmundosefarad.wikidot.com/zagreb-preziveli
http://arhinet.arhiv.hr/_Pages/PdfFile.aspx?Id=470
http://edocs.ub.uni-frankfurt.de/volltexte/2008/38101/original/JuedPresse_1934_25.pdf
http://www.mdc.hr/UserFiles/File/Izvjesca/2007/L1-GM%20Sisak.pdf