Ekspoziture anketne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača za područje šidskog sreza

Datum objave: petak, 17 februara, 2012
Objavljeno u Nekategorizovano
Veličina slova: A- A+

I. UVOD

Šidski srez po svome geografskom položaju leži u zapadnom delu Srema, u onome delu Srema, gde je i po veri i po nacionalnosti još uvek relativna većina Srba – Pravoslavnih, ali gde je i katolika i Hrvata već toliki broj, da većinu u srezu ima onaj, koji ima nacionalne manjine uz sebe odnosno onaj, koji svoje saplemenike drži u kompaktnoj zajednici.

Po nacionalnosti je u srezu većina Srba. Oni se približavaju apsolutnoj većini (48%), Hrvata je manje (29%), a znatne su i manjine kao Nemci, Rusini, Slovaci itd. (23%).

Po zanimanju je većina zemljoradnika i to zemljoradnika malih poseda. Velikih posednika nema, osim velikih državnih šumskih poseda i isto tako šumskih poseda Biskupije Križevačke i manastira Privine Glave.

Ogromna većina stanovništva je samostalnog zanimanja, bilo kao zemljoradnik, stočar, zanatlija, itd., a manji deo je zanatski i tvornički radnik.

Ovakvu sliku po socijalnom, ekonomskom, verskom i nacionalnom sastavu pruža Šidski srez pre rata i zato je ovaj kraj kao naručen za uspešan rad domaćih Nemaca. (Zapisnik br. 63)

Iz prvog svetskog rata domaći Nemci su ušli u novu našu državnu zajednicu postiđeni i krivi, jer su se o svoje meštane i ovdašnje starosedeoce Srbe toliko ogrešili. Bili su sretni da ostanu samo ovde i da ih niko ne poziva na odgovornost, a bilo kakva prava nije im niko ni spominjao. O upravi u lokalnim samoupravama nije se niko od njih ni usudio da spomene, jer su sebe smatrali nedostojnim, da u novoj državi imaju pravo glasa i učešća u državnoj upravi. I ko zna dokle bi to tako trajalo, da ih iz sebičnih računa nisu izvukle bivše političke partije zato, da pomoću ove disciplinovane manjinske grupe jedna drugu podvaljuju i koriste.

Na taj način su svi stari gresi zaboravljeni, a Nemci su bez osećanja ljubavi i patriotizma prema svojoj novoj otadžbini, stupili na političku pozornicu bivše Jugoslavije kao izraziti politički korupcionaši i oni, koji su u naš unutrašnji politički život ubacili semena nemorala.

Vezani po svome osećanju za veliku Nemačku zajednicu, oni su i po svome životu i radu ovde, živeli i radili ne za svoju otadžbinu, Kraljevinu Jugoslaviju, nego za dobro i napredak «velikog Rajha». A veliki Rajh je još od Berlinskog kongresa pokazao da smo mi ovde na Balkanu njemu uvek na putu i u sastavu njegovog životnog prostora. Trebalo nas je u novoj državi podriti, posvađati i uništiti. Otuda dolazimo do spoznaje, da sve ono što je za naše narode bilo idealno i sveto, za njih je bilo podozrivo i zato ga je trebalo rušiti. Sasvim je razumljivo da u međusobnom političkom obračunu Srba i Hrvata vidimo Nemce čas na jednoj, čas na drugoj strani gde potpiruju, potstrekavaju i stvaraju sporove i tamo gde ih nikada nije bilo. Kao praktičan narod iz svega stvaraju za sebe i lokalne koristi, ucenjuju sada jedne, sada druge i uvek su uz onoga koji je na vlasti.

U tome vremenu ovdašnji Nemci osnivaju centralnu svoju organizaciju u Jugoslaviji «Kulturbund» i preko te svoje na oko prosvetne ustanove vrše intenzivno prikupljanje svih Nemaca nastanjenih u Jugoslaviji. Da bi u tome uspeli što lakše i što brže, u krilu Kulturbunda stvaraju moćno kreditno, nabavljačko-potrošačko i proizvođačko zadrugarstvo pod imenom «Agrarija». U vreme ekonomske krize u svetu, pa i kod nas, od 1932. do 1935. godine, šta je značilo mlado, jako i sa strane finansirano zadrugarstvo, nije potrebno govoriti. Svi zaduženi našli su samo tu pomoć, a pošto je kod nas baš nemački elemenat bio kreditiran, tako su se mnogi Nemci našli u Kulturbundu odnosno kreditnom zadrugarstvu. S druge strane, sve svoje poljoprivredne proizvode preko «Agrarije» izvozili su direktno u Rajh bez posrednika trgovaca, a favorizovani od Rajha kao kupca. Iz Rajha su opet bez posrednika uvozili razne alatke, mašine i drugu robu povoljnije nego ma koji naš uvoznik, a da ne govorimo o cenama koje su bile za te iste alatke za našeg seljaka. Imali su, dakle, stvarno povlašćen ekonomski položaj. Kada je Kulturbund bio postavljen na ovako primamljivu ekonomsku osnovu i kada je tako prvi deo kulturbundovog zadatka sa uspehom završen – kada se izvršila 100% koncentracija Nemaca u Jugoslaviji u Kulturbundu – prešlo se na glavni deo posla: organizaciju i vaspitavanje svih Nemaca u nacističkom – Hitlerovom programu. Taj deo rada vršen je i paralelno sa prvim delom, ali sasvim tajno.

U Rajh su sa legalnim pasošima odlazili tečajci na traktorske i druge poljoprivredne kurseve, a odande su se vraćali kao osposobljeni ortslajteri odnosno krajslajteri i drugi rukovodioci. Devojke su išlena izvesne domaćinske tečajeve, a vraćale su se kao vaspitačice ženske dece, mladeži i žena. Redovna pojava je bila ta, da su domaće Kulturbund organizacije birale samo lica koja će slati na tečaj, a koje bi mesto tečajac po povratku zauzeo je bilo određeno tamo gde je tečaj u Rajhu pohađan. Tu ga je domaća skupina redovno birala. Tako se desilo u srezu Šidskom, da je za krajslajtera (sreskog predsednika) bio biran po povratku iz Rajha i jedan dotle nezapažen siromašan zanatski pomoćnik, a smenio je jednog opštepoznatog i uglednog ranijeg člana.

Pošto je hteo da narod reorganizuje po direktivama direktno iz Rajha u čisto nacističkom duhu, počeli su ovamo da stižu i da na terenu rad kontrolišu, dopunjuju i ispravljaju posebni instruktori iz Rajha u vidu nekakvih turista, kako bi organizacija iz dana u dan bivala sve jača i vojnički spremnija.

U to vreme u svetu je već uveliko harala Hitlerova soldateska – padale su jedna po jedna okolne države kao nevine žrtve, pa su i ovdašnje naciste sada već otvoreno zauzele stav države u državi. Svoju obaveštajnu službu su organizovali u svim pravcima, od vrhova do dole u svim nadleštvima i ustanovama, pa konačno i u vojsci Kraljevine Jugoslavije, a predstavnici domaćih Nemaca su se otvoreno povezali sa opunomoćenim nemačkim ministrom u Beogradu fon Herenom i njegovim organima. Putem štampe, usmene reči i svim mogućim načinima poznavala se propaganda ili protisak, da se Jugoslavija uvuče u trojni pakt. A pripreman je za svaku eventualnost i državni udar, ako prvi manevar ne bi uspeo.

U državni aparat uvučena je korupcija i nespokojstvo, u vojsku nemoral, apatičnost, nepouzdanost, kukavičluk, dezerterstvo i dezorganizacija. A za sve ovo kao najpogodnije sredstvo poslužio je Nemcima stari srpskohrvatski sukob, koji se sada ispoljio u najstrašnijem i do sada neviđenom obliku – kao ustaška neman. (Zapisnici br. 9, 22, 63, 89, 90, 91 i 109)

Jedna šaka očajnika i izdajnika izbegla je u svoje vreme iz Jugoslavije u Italiju i po direktivama fašizma u Musolinijevoj Italiji pripremala je za organizovanje izdaju svoga naroda i krvavi pokolj rođene braće. Ovu organizovanu rulju, nacisti su u svojim mračnim planovima iskoristili do maksimuma, jer se svakako ni oni, nacisti, nisu nadali tolikom divljaštvu i krvolovstvu ustaša. Podržavani od nacista i fašista ustaše su organizovale najcrnju vlast, koju istorija pamti. A što je najstrašnije, činilo se da u toj krvavoj vladavini učestvuje aktivno ili pasivno ceo hrvatski narod. Svakako su mnogi lični momenti, lična politička, ekonomska, konkurentska i druga pitanja igrala vidnu ulogu kod toga, kada se, takoreći, hrvatski narod u srezu Šidskom, predstavljen preko kotarske organizacije Hrvatske seljačke stranke, opredelio još u 1941. godini za ustaški pokret i ovlastio u kotarskom skupštini svoga narodnog zastupnika, da se kao prvi u tome vreme zastupnik HSS, stavi poglavniku na raspoloženje i pristupi ustaškom pokretu zajedno sa svom kotarskom organizacijom HSS. U prvi čas se za ovako dalekosežnu odluku moglo naći opravdanje i u tome što se ovako htelo da onemogući delovanje jednog tuberkuloznog – bolesnog pakosnog čoveka i jedne histerično pakosne žene kao suverenih gospodara ustaškog tabora i logora u Šidu. Htele su se od strane dobronamernih sprečiti dalje nesreće u šidskom srezu.

Međutim, kada su ovi funkcioneri i dalje ostali na svojim mestima i kada su nesreće sve crnje i gore jedna drugu stizale, onda se videlo da je i vodstvo HSS u Šidskom srezu bilo ustaški raspoloženo. Još od ranije i iz organizacije HSS, za vreme Kraljevine Jugoslavije, regrutovao se ustaški pokret u ovome kraju. (Zapisnici br. 8, 22, 72, 89, 90 i 91)

Jer, kako bi se inače moglo protumačiti da je po potpisivanju sporazuma Cvetković-Maček privremeno Šid bio izdvojen iz Dunavske banovine, i kada svu vlast ima HSS, jedna grupa interniranih ustaša u Šidu i okolini drži javne skupove i organizuje prve ustaške Pavelićeve odbore. Ta grupa omladinaca – intelektualaca, a inače ustaša, internirana je u Šid zato što ih je razjurila u Gospiću proslava Mačekovog rođendana, a u Šidu je oberučke prima, niko drugi nego Mačekova sreska organizacija, priređuje im svaki dan ručkove i večere, pa se slobodno kreću, imaju oružje, obilaze okolinu i u prisutnosti sreskog izaslanika drže govore i biraju ustaški odbor. Narodni zastupnik ih obilazi i dogovara se sa njima. (Zapisnici br. 89, 91 i 109)

Ovako izvedenu izdaju svoje stranke vođstvo HSS u Šidskom srezu javno je ispoljilo za vreme okupacije na taj način što se javno stavilo u ime celog hrvatskog naroda u Šidskom srezu u službu okupatora pristupanje Poglavniku i ustaškom pokretu i to kao prva sreska organizacija HSS u Hrvatskoj.

Tako je slom bivše Jugoslavije u Šidskom srezu bio unapred pripremljen i to ovde možda bolje i uspešnije nego u bilo kom drugom srezu u Sremu. Kulturbundovske i ustaške organizacije potpuno spremne i organizovane za zločinački rad – a sve drugo što je trebalo da brani narodno dobro beše obeshrabreno, dezorganizovano od gore i izdano – ostavljeno samo sebi. Sva ukazivanja sa konkretnim dokazima o destruktivnom radu i Nemaca i ustaša završavala su se karakterističnim rečima ondašnjeg sreskog načelnika dr Makara: «Je, kaj znate ko vam bu zutra došel na vlast». Kraljevina Jugoslavija je tako de fakto prestala da postoji u Šidskom srezu kao državna ideja, mnogo ranije nego što je rat počeo, a ondašnje vlasti su bile takoreći prelazne vlasti i čekale fašizam, da mu uruče neoštećeno dobro našeg naroda i sam narod na milist i nemilost.

Prelaz vlasti prošao je bez incidenata i karakterističan je samo po tome što su se mnogi na oko nezainteresovani pojedinci sada javno iščaurili kao ustaše, kojima su se u prvi čas stavile sve nacionalne manjine u službu. Kao prokazani i kao građani drugog reda označeni su Srbi, Jevreji i Cigani, i odmah su stupili na snagu novoproklamovani nacistički zakoni.

Odmah iza izdvajanja sreza Šidskog iz Dunavske banovine i uključenje u Hrvatsku, nastao je opšti razmeštaj sveg državnog činovništva. Srbi su ispremeštani, a na njihova mesta došli su, u većini slučajeva, Hrvati – ustaše. To se ispoljilo u početku okupacije, a naročito je ovo bilo u upravnoj, šumarskoj i poreskoj struci. Zato se prelaz vlasti nije ni osetio, jer je sve unapred bilo spremljeno i svaki je zauzeo svoje određeno mesto.

II.

Prvi dani okupacije, odnosno «vlasti» NDH, karakteristični su u pljački državne imovine i upropašćavanju svih vrednosti sa jednom jedinom svrhom: da se na račun ove pljačke dobiju za novi poredak mnogi moralni slabići i nacionalne manjine Slovaci i Rusini, dok su Nemci već tada slovili kao domaćini Evrope.

Na scenu su odmah stupili nacistički zakoni, pljačke i plansko uništenje Jevreja, Cigana i Srba. Po istom kalupu i istim metodama, kao ranije u Poljskoj, počinju sada masovni progoni Jevreja i Cigana. Na mesto Poljaka, gone se ovde Srbi, a razlika je samo u tome što gonjenje ne obavljaju samo Nemci, nego gonjenje čine i ustaše – loše sluge goreg gospodara. A da ovde bude još veće čudo i još strašnije zlo, da bude ono što nije bilo u okupiranoj Evropi, obespravljuje se i stavlja van zakona Srpska Pravoslavna crkva. Ono što nisu činili u svome naletu na Evropu ni Turci u srednjem veku, što nisu pokušali ni verski fanatici šireći islam ognjenim mačevima u ovim krajevima, to su počinili ustaški fašisti u kulturnoj Evropi godine 1941. pod senkom «Tisućgodišnje kulture», a za račun Rimokatoličke crkve.

Odmah prvih dana celokupna i pokretna i nepokretna imovina Srba, Jevreja i Cigana blokirana je. Na sva jača privatna imanja, u novčane ustanove, zadruge, trgovine, ekonomije i zanatske radnje postavljeni su komesari koji su imali obavezu da blokiranu imovinu upotrebljavaju samo za korist NDH, da dosadašnje vlasnike iskorišćuju u poslu samo kao radnu snagu i da spretnim ophođenjem sa njima saznaju da li je ima još negde takve imovine, a naročito gotovine i dragocenosti, pa da konačno likvidiraju i vlasnike i njihove porodice. Ukoliko je postavljeni komesar – ustaša u pljački tuđe muke bio spretniji, ukoliko je u likvidaciji kroz generacije stvaranih poslova bio efikasniji, ako je i u krvavom poslu uništenja vlasništva i njegove nevine dečice pokazao pun uspeh – to mu je nagrada bila veća. Dobijao je počasti i zvanja sve zvučnija, i dalje unosne zalogaje i sve bolje poslove.

Na tako uništena i zagašena srpska ognjišta, u opljačkane i popaljene srpske radnje, na krvave stolice čestitih privrednika Srba i Jevreja, u krvave postelje nevine dece ovih mučenika, kolonizovao je hrvatski radiša svoje pitomce da tako osvoje za Hrvate od pamtiveka sprsku čaršiju u Šidu. (Zapisnik br. 149)

Zaista veću medveđu uslugu ova idealno – odgojena ustanova nije mogla hrvatstvu da učini. Hrvatski radiša kao privredna ustanova sa posebnim zadatkom (da zdrav seoski podmladak vaspitava u privredi, da regeneriše gradsku privredu zdravom i svežom snagom seoskog podmlatka) počinio je izdaju svoga programa, izdaju svoga imena i naroda i stavio se potpuno u službu okupatora. Umesto da diže etičke vrednosti u očima novog pokolenja, da rad i poštenje uznosi iznad svega, da produbljuje ljubav za posao i poštenu utakmicu, da stvara ljude u privredi od imena i časti – baca tu nevinu decu sela u kaljugu ustaških zločina.

Isto tako, ustaše šire svoj uništavajući uticaj pokraj privrede i u prosveti, u upravi i u sudstvu, jer ustaški forumi čine svu neograničenu vlast u svim oblastima javnog i privatnog života. Postoje i redovni sudovi, ali ustaše sude po kratkom postupku. Njih ne može niko tužiti, oni nikom ne odgovaraju, a naročito ne, ako su u pitanju Srbi i Jevreji.

Dok je stav prema Jevrejima i Ciganima uvek isti – onakav kako su ga nacistički zakoni odredili, dotle je stav prema Srbima različit. Tako, na primer, ustaški ministar dr Žarić na govoru u Novoj Gradiški, odmah u početku postojanja NDH, poziva sav hrvatski narod u borbu protiv Srba i uzvikuje: «Dok bude i samo jedan živ Srbin u Hrvatskoj, mira neće biti». Poziva tako odgovorni član vlade na istrebljenje Srba. S druge strane, iz te iste vlade, sugeriše se popuštanje pod uslovima da se pojedini Srbi otkupe plaćanjem velikih svota u gotovu kao doprinosa za vojsku, pa da postanu ravnopravni građani. Zatim da pređu u rimokatoličku veru i da druge za ovo vrbuju.

Dok su jedni kupili taoce, u masama zatvarali i ubijali Srbe, drugi su ih zatvarali u logore i preko logora u masama proterivali u Srbiju. Neki od odvažnijih i rezolutnijih Srba sami su bežali u Srbiju, a druge su ustaše zavaravali obećanjima da im se ne može ništa dogoditi samo ako pređu u rimokatoličku veru.

I sa zvanične strane pokušalo se tada udariti na najbolnije mesto Srbinovo, na Srpsku Pravoslavnu crkvu. Crkve su u isti čas u NDH zaključane, bogosluženja i liturgije zabranjeni. Zabranjeno je krštavanje, venčavanje i sahrane umrlih. U mnogim mestima crkve su obesvećene i pretvorene u zatvore, a svi sveštenici (oba reda), kao i svešteničke porodice u noći između 9. i 10. jula 1941. godine pohapšeni su i oterani prvo u logor u Capragu, a odatle su proterani u Srbiju. Sva pokretna i nepokretna imovina sveštenika i njihovih porodica opljačkana je.

Preostalom zaplašenom i obezglavljenom narodu počelo se tada govoriti da je jedan Bog, da je rimokatolička crkva isto tako hrišćanska i da treba svi da pređu u rimokatoličku veru, da će tako biti pošteđeni daljih progona i da će moći i dalje na svojim pradedovskim ognjištima živeti i raditi. (Zapisnik br. 86 i 124)

Po ustaškom programu trebalo je jednu trećinu Srba pobiti, jedna trećina bi se sama razbežala, a ostalu tj. poslednju trećinu trebalo je pokatoličiti i asimilirati.

Trudbenici na ovom ponižavajućem poslu su podelili uloge. Dok su jedni otvoreni krvnici i beskompromisni dželati u uništenju i poslednjeg Srbina, drugi su u lice slatki, prijatelji i zaštitnici poniženih i nesrećnih Srba koji saučestvuju prividno u nesreći srpskog naroda, ali, kao uzgred, redovno se pojavljuju želje da se nevolje i nesreće otklone prelazom u rimokatoličku veru.

Atak na najintimnije osećanje čovekovo, na njegovu veru, na ono što kod svakog verujućeg čoveka čini njegovu čast, što čini čoveka čovekom, obavljali su svi – i prijatelji i neprijatelji, i prost narod i obrazovani ljudi skoro bez izuzetaka. Časni izuzeci su postojali i među građanstvom, a posebno svetlo mesto u ovom podlom poslu imaju rimokatolički župnici u šidskoj okolini. (Zapisnik br. 95)

Ustašama je pošlo za rukom da mnoge Srbe poubijaju, pošlo im je za rukom da mnoge Srbe rasele, ali im i pored zatvaranja crkava, pored zabrane vere i starog kalendara, nije pošlo za rukom da sve Srbe pokatoliče. Iako su pretili ubistvima, te neke Srbe i pobili, potom su pretili logorima, i mase u logore i oterali, oduzeli su svim preostalim zanatlijama i ostalim slobodnim profesijama pravo na rad, nameštenicima i penzionerima zapretili oduzimanjem prinadležnosti – i oduzeli im službe i zaposlenje – ipak pokatoličavanje u Šidskom srezu nije u potpunosti obavljeno.

Tako je ova zamisao ustaša potpuno razbijena o čvrst karakter našeg naroda. No, da bi se ovaj slom prikrio, vodeće sluge okupatora ustanovile su tzv. «Hrvatsku pravoslanu crkvu» i jednim dekretom sve Srbe pretvorili u Hrvate, a Srpsku Pravoslavnu crkvu nazvali «hrvatskom pravoslavnom crkvom».Za sveštenika je doveden jedan ruski emigrant i ova rugoba od crkve i dekretirane vere samo je jedan dokaz više za mnogostruko i raznovrsno uništavanje svega što je srpsko u Sremu.

III.

Kada su Turci u srednjem veku srušili na Balkanu jednu po jednu slobodnu državu, kada je za nadiranje u srednju Evropu pao i poslednji evropski štit (ovaploćen srpskom državom) na Kosovu 1389. godine, turske horde zaletale su se već i u krajeve preko Dunava i Save. Svi drugi narodi su se odatle povukli, samo su Srbi ostali. Ti domaći Srbi pojačani prilivom razbijenih Srba iz Srbije i sa Juga stvorili su u Sremu malu vazalnu državicu nazvanu Despotovina. Prestonica ovih vazala – vladara bila je Kupinovo, a kasnije Berkasovo kod Šida. Poslednji iz loze Despota iz kuće Brankovića bio je Despot Jovan, koji je sagradio zadužbinu – crkvu Privina Glava kod Berkasova, koja je i i danas manastir Privina Glava. Taj manastir i mesto nekadašnjeg grada u Berkasovu kao i tvrđave u Moroviću u srezu Šidskom jedini su istorijski spomenici u ovome kraju i ujedno i dokaz o tome čija je u prošlosti ovo zemlja bila i dokaz o tome da su Srbi u ovome kraju domaćini, a svi ostali su odavde pred Turcima iz borbe pobegli, pa se kasnije ovde naselili, drugi su se za vreme Marije Terezije od Srba odnarodili putem pokatoličavanja, baš kao i sada za vreme nacizma i ustaša.

Zato su ustaše već u početku svoje vlasti nastojale da ove istorijske spomenike unište, da unište dokaze po istorijskom pravu Srba na ove krajeve, da zbrišu istinu i falsifikuju istoriju. Na lažima i obmani trebalo je i ovde stvoriti delo rugobe i falsifikata kao što je NDH. Trebalo je izmisliti pripovetku o sv. Ani, pa je manastir Privina Glava pretvoren u samostan sv. Ane. Sve istorijske tragove iz crkve, povelje iz konaka, stare knjige i zapise, crkvene stvari, kandila i sve drugo što je imalo dragocene ili istorijske vrednosti, pokupili su izaslanici specijalnog odseka za rukovanje povjesnim vrednostima pravoslavnih crkava pri vladi NDH u Zagrebu. Ove stvari su popakovali u sanduke i odneli u Zagreb. Sama crkva je trebala biti prezidana i pretvorena u katoličku, a sestre kaluđerice su se već imale pobrinuti o tome da se i Gradina u Berkasovu i Gradina u Moroviću dovedu u vezu sa nekim drugim nesrpskim istorijskim imenom.

Komesari koji su postavljeni na manastirskoj ekonomiji i u manastirskim šumama imali su zadatak da sve unovčuju za račun države, a ostalo da uruče sestrama kada se one ovde potpuno smeste.

Narod u naselju, kod manastira naročito, a i onaj u okolini trebalo je pokatoličiti i učiniti ga odanim i vernim.

Međutim, sve se to završilo samo početnim radovima i pljačkom manastirske imovine, te uništenjem ekonomije, jer je narodnooslobodilačka borba u ovom šumovitom kraju kod manastira ovladala, prvo baš ovde u Šidskom srezu i od onoga što su ustaše započele i zamišljale, nije se ostvarilo ništa, nego je sve dobilo drugi pravac i oblike.

Od Srpsko Pravoslavnih parohijskih crkava Nemci su miniranjem uništili crkve u Adaševcima, Jameni i potom rimokatoličke župne crkve u Šidu i Kukujevcima.

IV.

Od početka okupacije centar svih zločinačkih zamisli, leglo zlikovaca jeste ustaški stan, a kasnije ustaški logor i tabor u Šidu. Njegova nadležnost je sav Šidski srez.

U tom gnezdu svih poroka i svih vrsta zločina stvarali su se planovi i davale direktive za masovno proganjanje, pljačkanje, zlostavljanje, ubijanje i istrebljavanje svih Srba, Jevreja i Cigana u Šidskom srezu.

Domaći Nemci organizovani u Kulturbundu i drugim izdajničkim ustanovama gotovo nisu ni učestvovali u zločinačkom radu ustaša, nego su se hteli da pokažu kulturnijim pa su ovaj prljavi posao aranžirali, a onda se na ovo zgražali, a u potaji su podstrekivali i naređivali. Javno su tu i tamo za izvesne ljude interventisali, da bi se pokazali kao protivnici zločina nad nevinim i mirnim stanovništvom.

Redovne, upravne vlasti, imale su drugi delokrug, a u rad ustaša niti su htele, a valjda nisu ni smele da se mešaju. Upravne vlasti, naprotiv, bile su u Šidskom srezu u podređenom položaju prema ustaškom logoru, koji je bio država u državi. Radio je diktatorski bez pisanih zakona i pravila. Za izvršenje izvesnih zadataka ustaški logor je angažovao upravne i druge vlasti. O držanju i stavu ustaškog logora i tabora zavisilo je sve u Šidskom srezu. Od najmanje sitnice u ličnim pitanjima službe do poslednjeg opštinskog svinjara, pa do najunosnijih mesta u upravi i pljački velikih šumskih poseda bila je neophodna saglasnost ustaškog logora. Takođe, po pitanju nabavke robe, po pitanju trgovine, zanatstva i privrede uopšte, po pitanju prosvete, sudstva, po pitanju doprinosa finansijskih sredstava za vođenje rata, po poreskom pitanju, ili davanju zemljoradničkih plodova državi itd. davao je i direktive ustaški tabor i logor služeći verno okupatoru, provodeći slepo njegov program. Dakako, da su se ustaše u slepom izvršavanju nacističkih direktiva preporučile Nemcima i ovi, po pravilu, tolerisali ustaše da uz ovaj nacistički program dovrše «posao» uništenja Srba.

A ustaški logor primao je direktive od svojih pretpostavljenih ustaških vlasti, pa i od pretpostavljenih državnih vlasti.

Tako su, odmah u početku ustaške vlsti preko svoje radio stanice «Velebit» objavile da niko ne sme ubiti nemačkog vojnika, jer da zato odgovaraju 30 srpskih glava. Odmah su počeli širom sreza da se zatvaraju taoci. Taoci su uzimani između najuglednijih ljudi u svakoj opštini posebno, i imali su da jamče svojim životima za potpuni mir i red – svaka grupa za svoju teritoriju. Postupak prema taocima nije svuda bio jednak. Dok su taoci u Šid. Banovcima, gde su bile mesne vlasti u rukama domaćih Nemaca, bili samo zatvarani pa kasnije puštani kućama, a zlostavljani samo pojedinci od strane pojedinaca meštana Švaba – dotle suu Šidu, Privinoj Glavi, Berkasovu i dr. Mestima taoci redovno bili zlostavljani i mučeni, dok je bilo slučajeva da su taoci bez povoda, jer se ništa nije desilo, bili tako mučeni i prebijani, da su ih u čaršavima iz zatvora iznosili i smeštaliu bolnicu. Jedan od takvih talaca, Bogdan Moldovan iz Jamene, dograbio je u ustaškom stanu noć i sam sebe zaklao samo da izbegne dalje mučenje i novo zlostavljanje od strane ustaša. (Zapisnik br. 128) Na jednom mestu su taoci pobijeni samo zatošto se to pijanim ustašama prohtelo. U Moroviću taoci su, primerice, pokupljeni odmah u početku okupacije (140 najuglednijih Srba), pa se u roku od prvih 6 meseci o njima ništa nije znalo. I za ove mučenike su ustaše govorile njihovim porodicama da su taoci, no kasnije se ispotavilo da su prisilno odvedeni na rad u Nemačku. I za Jevreje se govorilo u početku, da se skupljaju za taoce, dok su skupljeni pojedinačno i samo muškarci, a kasnije se pokazalo da je ime talac samo varka i da je to bio samo postupni način, da se jednoga dana pokupe svi Jevrerji i negde u logorima pobiju.

Masovni zločin uzimanja talaca je sam po sebi zločin ne samo u pogledu lišenja slobode i duševnog mučenja, nego u našem slučaju varka spremljena za žrtvu koja će odmah posle hapšenja i odvođenja biti izložena svim vrstama mučenja i ubijanja. Talaca u pravom smislu reči nije gotovo ni bilo. Osim onih u jednom selu (Šid. Banovci), dok je ta reč upotrebljavana redovno kao varka i za žrtve i za njihove porodice, kako bi se mnogi ili nameravani ili izvršeni zločini prikrili. Za svaku nedužnu i nevinu žrtvu ustaške vlasti su izmislile formulu, da je streljan kao talac. Tipičan primer za ovo je tzv. Tomićeva akcija. Gotovo sve porodice, 128 pobijenih Šiđana pisale su Poglavniku molbu i svi su dobili jednake odgovore, da je član njihove porodice navodno kao talac streljan u Mitrovici. Tu je formulu upotrebljavao šidski ustaški logor i tabor za sve slučajeve hapšenja. I onda kada je ustaški stan u Šidu pozivao Srbe sa namerom da ih pobije (kao zločin izvršen nad devetoricom Šiđana), kada je pozivao grupe komunista pa ih kasnije pobio i kada je pozivao omladinu na prisilan rad u Rajhu. (Zapisnik br. 19, 27, 38, 40, 55 i 84)

Kada je Nemačka htela da napadne Sovjetski Savez izvršila je opsežne pripreme za to (ne samo u vojničkom nego i u političkom pogledu) time što je u svoj okupiranoj Evropi, pa tako i u Jugoslaviji počelo masovno proganjanje komunista i svih levičara. Tako je i u našem srezu po direktivama odbora pohapšena u Šidu grupa komunista. Ta grupa je negde odvedena i pobijena – no ni danas se ne znaju njihovi grobovi, odnosno način i mesto gde su pobijeni. Od ovoga vremena, od 11. juna 1941. godine, kada je pohapšena ova prva grupa levičara, gone se pokraj Srba nacionalista i Srbi levičari, a kasnije razvitkom narodnooslobodilačkog pokreta i od učešća u pokretu i drugih narodnosti, progoni bivaju upravljeni protiv narodnoslobodilačkog pokreta, pa dakle i protiv svih ostalih narodnosti koje su u pokretu učestovale. A u ovome pokretu nosioci su u ovome kraju bili i ostali Srbi.

Pogibija grupe komunista u Šidu karakteristična je još i potom, što je nacistička propaganda sve vreme trubila i dokazivala da je Rusija napala Nemačku, dok je stvarno nemačka vojska prešla rusku granicu bez objave rata 22. juna 1941. godine. Priprema Nemačke za ovaj napad potiče iz mnogo ranijeg perioda, pa je tako 10 dana ranije pobijena u našem srezu grupa komunista, što je bila samo još jedna od mnogih radnji koje su nacisti izveli u pripremi napada na Sovjete. (Zapisnik br. 10, 11 i 12)

Iz «Nezavisne» stizale su u to vreme neverovatne crne i mučne vesti o strašnim zverstvima ustaša nad nevinim srpskim stanovništvom, stizali su crni i teški glasovi iz Bosne, Korduna, Krajine, Slavonije. Vihor smrti se približavao i našem srezu. No, domaće ustaše pohapsile su 28 građana – Srba u Šidu i poslale ih na klanicu u Osijek da ih tamo pobiju, pošto su ih noćima kolcima (i vezane) tukli. A tuča je bila toliko strahovita, da su se ekipe tih zlikovaca koji su batinali, smenjivale zamorene od dugog i teškog batinanja. Neke od žrtava ležale su posle nedeljama i mesecima nepomične u posteljama bolujući od teških unutrašnjih povreda da bi ostali za ceo vek invalidi. Mnogi su padali od velikih bolova u nesvest, a ustaše su ih polivali hladnom vodom, dovodili svesti i opet dalje tukli. Jedan od preživelih žrtava svedoči, da čim bi došao svesti, upotrebljavao bi svu svoju energiju na to da izmoli ustaše da ga ubiju, zakolju. Ali umesto toga dolazili su ponovo udarci kolcima i ako je koja od žrtava imala ruke napred svezane, pa ako je pod udarcima nesvesno rukama zaklanjala glavu i prednje delove tela, zlikovci su im vezivali ruke na leđa i tako vezane ruke na leđima posebno uvezivali o bravu na vratima, kao nekada na stub sramote, da se žrtve po sobi ne mogu kretati. Satima je trajalo takvo mrcvarenje, a onda su žrtve ostavljene da se u bolovima sami dalje muče. Jadnici, ni ležati, ni stajati, ni sedeti nisu mogli, a iz svih delova sobe čuo se, osećao se, video se samo jedan samrtnički vapaj: «vode». Žeđ strašna, strašnija od svih bolova, mučila je izmoždena i od unutrašnjih povreda polumrtva tela. Beskrajni minuti bespomoćnog vapaja za vodom izgledali su kao dugi časovi, časovi kao dani i godine. Umukli su promukli, bolni, očajnički vapaji za vodom, a ustaške zveri umesto vode doturili su ovim mučenicima hranu, pozdrave njihovih najmilijih – dece, žena, roditelja, braće i sestara i mučenje se nastavljalo bez odmora, bez predaha unedogled – danima, nedeljama, mesecima i godinama. Ubistvo, smrt, bila je nagrada i srećan završetak bednog mučeničkog života. (Zapisnik br. 13 i 14)

Jedne su zatvorili kao taoce i u zatvoru im dozvolili poluslobodan život, jer za Boga nisu krivci, nego taoci. Onda su ih iznenada noću izvodili na «saslušanje». Tako su jednoga intelektualca, poznatog šidskog advokata dr Nikolu Trumića, izveli noću samo na kratko saslušanje u kancelariju, pa su ga bez reči, bez pitanja osudili na strašne muke. Oko glave su mu uvrtali gvozdeni lanac na štapovima, da su mu kosti na lobanji popucale, oba oka iscurila, a kada se jadnik hteo rukom zakloniti, ruka mu je polomljena i još uvek su ga polumrtvog čupali za brkove, da se uvere je li još živ. Drugi «taoci», koji su čekali na red kao ovčice u toru, preživljavali su poslednje časove života očekujući najstrašniju smrt. Kroz vesele zvuke neke muzike sa radija razabirali su se strašni jauci i vrisak njihovih drugova, dok konačno nisu jedan po jedan zamuknuli, ućutali, umireni zauvek. Radio je još uvek treštao, prenosio muziku iz nekog sretnog kutka sveta – tamo da raspoloži, razonodi i uveseli čoveka, a ovde da ti isti zvuci zaklone, da sakriju i udave poslednji trzaj mučeničkog života toga istog čoveka. Jer, ustaše su pred mučenje svojih žrtava pojačavale radio, nameštale ga na neku stanicu sa muzikom i pojačali zvuk u tolikoj meri da se jauci i vrisak žrtava nisu čuli jasno u noći i dalje od mučilišta. (Zapisnik br. 18 i 19)

Ova mučenja ustaše su čuvale kao tajnu i pred ovako mučenje i ubijanje zlikovci su u ustaškom stanu na ruke tabornika ili logornika polagale zakletvu, da nikome neće odati tajnu onoga što će u zajednici učiniti, da će o žrtvama koje su za mučenje i ubijanje naredili, prenositi glasove da su živi – onako kako im se bude naredilo. Tako je došlo do toga da su se o najočiglednijim zločinima širile vesti suprotnim pravcem, da su za žrtve namešteni glasovi (da se nalaze u logoru, ili da su na radu u Nemačkoj), pa su iz Rajha poslane i karte u kojima piše neki tobože poznanik, da je bio sa ovim ili onim, koji je inače kao žrtva već odavno pod zemljom. Jadne majke, deca i žene verovale su i zavaravale same sebe, pa su ih ucenjivali i neki advokati kao Ambroz Dražić iz Sarajeva i dizali od njih pare da im mile i drage pronađu i dovedu. Kasnije nije bilo ni novca ni advokata. (Zapisnik br. 106)

Tako je u Šidu završila prva grupa od 9 najboljih Šiđana i čestitih domaćina. Bili su u ustaškom stanu zverski mučeni i potom teretnim automobilom odvezeni na Dunav kod Iloka, gde su dotučeni i bačeni u vodu. (Zapisnik br. 15, 16, 17, 19, 20 i 21)

Posle ovog krvavog i svirepog zločina ustaškog stana u Šidu, u kome su se domaće ustaše ostrvile, krenula je hajka i natecanje ovih zlikovaca po celome srezu. Stizale su vesti gotovo iz svih sela o pojedinačnim mučenjima i zverstvima nad našim narodom. Inicijator svih ovih zverstava u Šidskom srezu bio je Josip Šuk, ustaški tabornik u Šidu.

No, u to vreme počinje već da se javlja i organizovani otpor našega naroda. Komunistička partija je već odavno digla ustanak u Srbiji. U Sremu pokret počinje da se stvara i prvi oružani sukob između partizana i ustaša desio se u selu Moroviću u zimu 1941/42. Na jednim saonicima dolazeći iz Grka u pravcu Adaševca vozili su se rukovodioci pokreta, jedan drug i drugarica (intelektualci, rodom iz donjeg Srema). Na straži u Moroviću ustaša je zaustavio saonice, ali umesto propusnice drugarica je izvadila revolver i jednim metkom u grudi oborila stražara. Saonice su pojurile napred i skrenule u pravcu šume, ali su Morovićem projurile kroz kišu kuršuma, od kojih je jedan drugaricu smrtno ranio. U neravnoj borbi preživeli drug i kočijaš, kada su potrošili municiju, razneli su poslednjom bombom i sebe i drugaricu i tako su herojski poginuli kao prvi borci – partizani u našem srezu u Morovićkoj šumi. Objavili su time borbu našeg naroda na život i smrt, a Morovićke šume koje su prve bile u ovim krajevima oslobođene i iz kojih je prvi zračak slobode zračio – primile su u svoj zagrljaj prve žrtve narodne borbe. (Zapisnik br. 128)

Žarište otpora, skup svih poniženih i uvređenih, sabiralište naše idealno i nepokvarena omladina bile su od te Morovićke šume u Posavini, koje su od toga vremena bile ne samo spona fruškogorskih i bosanskih partizana, nego za naš kraj nešto još i više: zaštitnik i osvetnik našeg obespravljenog i poniženog naroda.

Za ustaše i naciste je ovo bila živa opomena, da je vreme bezakonja i nacističke tiranije prošlo, da niko za svoja nedela ne može nekažnjen ostati. I tako već od proleća 1942. godine pojavljuje se u ovome kraju nešto veliko, sjajno, natčovečansko – pojavljuje se narodni otpor, narodna vlast i narodna pravda da bude regulator za sve tiranije, nedela i zločine okupatora, da zasija u svem svome veličanstvenom sjaju za sreću i blagostanje mučeničkog naroda, a na strah neprijatelja.

Zato okupator i sve izdajničke ustaške vlasti okreću svu svoju pažnju, sve svoje snage u borbu protiv narodnooslobodilačkog pokreta i sada se ređaju u celome kraju zločini za zločinima, pokolji za pokoljima, logori, paljevine, silovanja i mučenja svih vrsta, jer je trebalo u krvi i plamenu kršiti po svaku cenu narodni otpor.

Formirani su posebni specijalni sudovi za borbu protiv komunista. Istaknuti stručnjaci vode ove sudove. Po opštinama i srezovima istražuju se spiskovi levičara i pokretni preki sudovi sude bez milosti. Nove druge desetine i stotine odlaze u šumu i što je gonjenje jače, otpor u šumi raste i biva sve jači i jači. A u selima i varošicama u Sremu, pa i u našem srezu, deo naroda počinje da sarađuje sa partizanima, da ih snabdeva i izdržava i obavlja obaveštajnu službu za partizane. Ustaše tu i tamo uspevaju da ponešto otkriju i onda nastaju hapšenja, nova zlostavljanja, mučenja i ubijanja. Sumnjivi se proteruju u već prepune logore, a iz logora, ono što je fizički jače, odlazi u Nemačku na prisilan rad. Nejaki i bolesni, od gladi i iznemoglosti, ili pokošeni tifusom i drugim zaraznim bolestima umiru u masama mučenički.

Okupator zazire od svega živog što je u našem narodu još kod kuće ostalo. Na razne načine odvlače se od kuća svi mlađi muškarci. Srbi su nepouzdani, građani drugog reda; zato oni nemaju pravo da služe u vojsci ali ih ipak treba nekako skloniti. Stvaraju se radne bojne, tj. vojne jedinice u kojima Srbi služe vojsku, ali ne sa oružjem nego kao šumski radnici i slično. Jedne pozivaju prvo u opštinu pa im čine milosti i govore da im se sada pruža prilika da doprinesu kao i Hrvati, da služe vojsku, te da će posle rata zato moći mirno u Hrvatskoj živeti. Ti vojnici iz celog našeg sreza, i iz celog Srema skupili su oko 300 u Mitrovici u proleće 1942. godine i pošto su kao vojnici položili zakletvu poglavniku, odmah su pozatvarani i pod jakom stražom oterani prvo u Beč, gde su kao srednjevekovno roblje izvođeni na pijacu i u doslovnom smislu reči prodavani. Dolazili su kupci, zagledali ih, ispitivali šta su po zanimanju i šta znaju raditi i kada nije bilo bravara, kovača, dreera, odlazili su. Masa se skupljala kao na čudo i zagledala naše mladiće – Sremce seljake, koji su došli u seljačkim kožusima od ovčije primitivno činjene kože, pipali kožuhe i njih, kao neke pripadnike divljih stada pripitomljenih plemena. Sa našim regrutima u NDH – nemačkim robovima – plašili su svoju decu. Kada posle 8 dana uzaludnog izlaženja na pijacu u Beču ovi naši nesrećnici nisu mogli biti prodani, spakovali su ih ponovo u vagone i otpremili u Minhen. Tu se ista slika ponovila. Ponovo pijaca, ponovo ispitivanje i zagledanje kupaca, dok konačno veći deo – njih oko 180, nije ovde prodat jednoj livnici željeza u Hildeshajmu. Tu se radilo 12 sati dnevno, a hranilo nije nikako – 200 grama buđavog hleba i nešto čorbuljaka na dan. A spavanja nije bilo zbog prevelike zime, a leti zbog prevelikog broja stenica i druge gamadi, koja se u neverovatnom broju namnožila u jednoj baraci gde se moralo noćivati. Radnici su, jedni iznemogli počeli umirati jer bolovanja nije bilo, a drugi su bežali i velika je sreća bila ako je koji u ono doba uspeo da pobegne. (Zapisnik br. 24)

Prisilan rad je bio sistematsko uništavanje našeg naroda, naše omladine i naše budućnosti.

A na prisilan rad su slali našu omladinu iz svakog sreza iz svih mesta. Naročito je na prisilan rad oterano mnogo naše omladine iz Šida, Jamene, Morovića, Adaševca, M. Vašice i Ilinaca. Iz Morovića je prvih dana okupacije oterano 80, pa 60 direktno u Nemačku, a kasnije u više mahova u logore u Vinkovce i Zemun, pa su odatle mlađi i bolje fizičke kondicije odvajani i poslani na rad, a ostali su umirali u logorima od bolesti, slabosti, starosti i gladi. (Zapisnik br. 110, 122, 128 i 129)

Pošto se ovako ni ubijanjem, ni pretnjom smrću, zlostavljanjem i mukama svih vrsta, pa ni logorima, ni odvođenjem u vojsku, ni na prisilne radove narodnooslobodilački pokret nije mogao suzbiti, trebalo je naći drugi način da se taj pokret suzbije. U tom cilju dolazio je to leto u Mitrovicu specijalni izaslanik vlade u osobi ministra ishrane i tu je održana poverljiva konferencija i od prisutnih ustaških upravljača ukazano na izvor svega zla – na još uvek veliki broj Srba u Sremu, a Srbi su oni koji podržavaju partizane i da nema njih ne bi bilo ni narodnooslobodilačkog pokreta, ni partizana. Zlo treba u korenu lečiti i tako je tu u kući jednog mitrovačkog građanina zaključeno da se kao najefikasnija mera preduzme i jedno veliko masovno ubijanje i istrebljenje Srba u Sremu.

Održana je posebna sednica ustaške vlade u Zagrebu posvećena isključivo pitanju Srema izaključeno da se u Srem pošalje specijalni izaslanik vlade, najkrvoločniji ustaša, Viktor Tomić, sa naročitim ovlašćenjem da desetkuje i upropasti srpski narod u Sremu. Na raspoloženje mu je stavljen ceo službeni aparat, vojska, železnica, pošta i dakako, i potrebne ustaške formacije i forumi.

Prvo veće mesto u koje je Tomić sa svojim dželatima došao, bilo je zahvaljujući krvožednosti šidskog ustaškog logora i tabora samo mesto Šid. Tu je ujedno Tomić isprobao svoju zločinačku bandu na delu. Tu je isprobao i ostatak organizacije svoga zločinačnog poduhvata.

Da ubijanje i pakleni plan istrebljenja Srba uspe, šidski logornik, doktor medicine, odreda je skoro sve sutrašnje žrtve uveravao da u Šidu neće biti ništa, da dok je njemu na ramenu glava, ne sme se njegovim štićenicima ništa desiti, pa je kod jednoga svoga druga apotekara i večerao i uveravao ga da se samo pouzda u njega i da se ne boji. Tako su govorili i ostali članovi tabora i domaće Švabe – garantovali i umirivali uznemirene žrtve, i pripremali tako opštu nesreću, koja je sutradan 28. avgusta 1942. godine zadesila Šid.

U noći su ustaše zaposele mesto, oko Šida sve prilaze – puteve i staze su blokirali domobrani u jednom neprekinutom lancu oko celog mesta. I artiljerija je bila postavljena na drumu od Tovarnika, jer su se ustaše nadale oružanom otporu građana. Na stanicu je prispeo specijalni sanitetski voz da iz borbe prima ranjene ustaše i domobrane.

To znači da su informacije o stanju u mestu bile od domaćih ustaša uspešno krivotvorene, samo da se dobije prilika za što veći pokolj mirnih građana.

Kada su ovako izvršene obilne pripreme, počelo je u noći između 27. i 28. avgusta 1942. godine masovno hapšenje, zlostavljanje i mučenje 128 lica u Šidu, koji su tada izuzev jednoga svi pobijeni. Taj jedan je pobegao sa streljanja u mitrovačkom logoru i preplivao Savu pa se tako spasao.

Celu noć i sutradan do podne trajalo je hapšenje i mučenje nevnih Šiđana. Hapšenja su obavljena sa svim predostrožnostima, svaka je kuća prethodno bila opkoljena i osigurani svi prilazi. Ustaše bi opkolile kuću, a onda bi agenti ulazili u kuću i pošto su imali tačno određena imena, koga treba da odvedu, tražili bi baš to lice. Dešavalo se, međutim, da su mesne ustaške vlasti upisale iz jedne kuće samo oca, a odvedeni su i sin i otac. (Slučaj Dušana Kolarića i sina mu Vlade. Zapisnik br. 38) Na drugom mestu upisani su sinovi, a odveden je i otac. (Slučaj Radivoja i Milena Teteka i oca im Sime. Zapisnik br. 29) Na trećem mestu pokupljene su porodice, štaviše i deca i gosti koji su se tu zatekli. (Porodicu i goste Borislava Mirića i Žarka Čavića. Zapisnik br. 37) Sve ovo dokazuje da su spiskovi za odvođenje, odnosno ubijanje sačinjeni u Šidu od domaćih ustaša, a da je postojala i posebna direktiva saglasna zaključcima ustaške vlade, da se narodnooslobodilački pokret u korenu neutrališe ubijanjem što većeg broja Srba u Sremu. Odmah iza hapšenja, pojedincima su redovno vezivane ruke na leđima žicom, a onda su svi dovođeni tako vezani na mučilište koje je bilo u svim podrumima, zatvorima i sobama, kancelarijama i dvorištu sreskog načelstva. Na sve strane, u žicu svezani ljudi sa rukama na leđima, iz svih kancelarijskih soba, iz podruma, sa tavana. Iz dvorišta vrište deca, kukaju žene, jauču i preklinju ljudi, ječe već isprebijani i popadali po zemlji, a od grupe do grupe mučitelja i žrtava kreće se jedan gorostas zasukanih rukava, sav poprskan krvlju mučenika i dospeva svuda u ovome paklu da svojim rukama tuče, prebija i muči – toje dželat Tomić. Svi su, i mučitelji i mučenici izbezumljeni, izobličeni i strašnog izgleda. Iz jedne sobe dolazi vrisak strašnog bola i mučenja Vidosave Ilić. Na mučenicu, palu od batina na pod, skaču sa obližnjeg stola jedan po jedan, četvorica od najkorpulentnijih ustša sa teškim cokulama i takmiče se koji će bolje i preciznije žrtvi da skoči na stomak. Na drugom kraju, u dvorištu sasvim pretučen, iz nesvestice se javlja život u telu čuvenog akademskog slikara svetskog glasa Save Šumanovića i vapije u polusvesti: «Jao! Doktora!» Nailazi zver Tomić i jednim novim udarcem umiruje ga. Tako završava svoj plemeniti slikarski život Sava Šumanović, poslednjom i jedinom crnom slikom u životu, jer je ceo vek vedro gledao i veselo video, pa je to i u slikama ovekovečio. Tu, u blizini ječi u lokvi krvi ujak pok. Save – 85-godišnji starac dr Dragutin Grčić, kao opasan partizan i buntovnik. A u dubokoj starosti nije bio svestan ni najobičnijih događaja. Leš Petra Detere iznešen je sa «saslušanja» iz jedne sobe, a iz druge sobe dopiru glasovi Branka Blagojevića, koji viče da ga ubiju jer nema ništa da prizna – izneše i njegov leš. Uroša Stanivukovića muči jedna grupa zlikovaca na dvorištu, a brat mu dr Dragutin Stanivuković: «mučite i ubijajte zlikovci, kada mi vas nismo znali», stiže i ovde Tomić i strahovitim udarcima prebija dr Dragutinu ruku. Niko ne zna u ovome paklu ni koje je doba, jer mučenje i i ubijanje neprestano traje. Kolci se lome kao šibice o mučenička tela šidskih čestitih građana. Mnogi su u samrtnim mukama bez svesti popadali po zemlji. Gospojinsko sunce prži strašnije nego ikada, no više se ne oseća, jer utisci strašnih slika mučenja, zvuci najstrašnijih uzvika, vapaja, psovki i umiranja na snopove zapljuskuju svest čovekovu. Slika je jeziva i strašna, da je ni satana strašniju u paklu ne može zamisliti. Načas mučenje prestaje, onesvešćene žrtve se polivaju hladnom vodom, mrtvi se izbacuju i orgije mučenja počinju iznova, sa sve većim svirepostima i zverstvima.

Tačno u 12 sati mučenje i hapšenje je završeno i preostalim žrtvama ustaše komanduju mali pa veliki čučanj. Naprežu se poslednji damari snage, povređuju zadobijene rane, ali puške i noževi za leđima čine svoje i mučenici poslušno izvršavaju.

Kada je i ova faza mučenja završena, svi su potovareni u velike gradske autobuse grada Zagreba i odvezeni na stanicu Šid, a odatle u teretnim vagonima prebačeni u Sremsku Mitrovicu. A u vagonima na onoj vrućini, mnogi polumrtvi još u putu su poumirali, dok su drugi iza novog mučenja svi sem jednog, pobijeni na mitrovačkom groblju.

Jadne majke, neutešne žene i siročići tražili su do nedavno svoje mile i drage, a od nedavno je nedvojbeno ustanovljena crna istina i sav Šid je u crno zavijen. (Zapisnik br. 26, 28, 29, 30, 31, 33, 34, 36, 37, 40, 41, 42, 43, 47, 48, 49, 50, 51, 52, 53, 54, 55, 56, 57, 58, 59, 60, 27, 75, 76, 82, 84, 85, 105, 106 i 138)

Tomić je sa svojim dželatima zatim otišao u Mitrovicu, i tu je danima trajala, prvo u gradu Mitrovici i drugim sreskim mestima, hajka slična kao u Šidu: danima su žrtve dovođene u Mitrovicu na gubilište. I iz sela Šidskog sreza desetine i stotine su pokupljene i odvožene u Mitrovicu. Iz Adaševca je odvedeno 120 osoba, koje su mučene i tučene prvo u Šidu, pa onda opet u Mitrovici. Tu je za ovu grupu Adaševčana stiglo naređenje da se više ne mogu ubijati, nego su svi spakovani u vagone i oterani u logor u Jasenovac, odakle se vratilo živih svega šest.

U Jameni su u to vreme pokupljeni svi muškarci od 15 do 70 godina, njih 240 na broju, i oterani u Mitrovicu. Pošto je preki sud odjednom prestao da radi, svi su oterani u logor u Jasenovac. Oterano je posle nekoliko dana i ono što se u prvi čas bilo razbeglo pa povratilo – još 40, dakle ukuno 280 osoba, od kojih se vratilo samo nekoliko.

Međutim, narodnooslobodilački pokret nije ovim masovnim zločinom u Sremu nimalo suzbijen. Naprotiv, iz krvi i naroda nikao je još veći otpor. Borba je postajala sve strašnija i posle toga naš narod je listom prihvatio borbu pa su tada i oni koju su u početku sarađivali sa ustaškim pokretom, počeli da se približavaju narodnom pokretu i zato je okupator za uništenje pokreta početo upotrebljavati ne samo ustaše nego se u 1943. godini pojavljuju posebno izvežbane vojne jedinice za opšte uništenje sve nehrvatske imovine. Okupator sada nije više video partizane, nego je video da je u izvesnimmestima narod masovno ušao u borbu i teško onim mestima koja su bila kao takva označena.

Tako se okupator pojavljuje već u početku 1943. i naročito krajem 1943. godine kao gestapovci, kao SS zvana «mujina divizija» sa fesovima i kao dobrovoljački kozački odredi koje je narod prozvao belogardejcima. U to vreme, posle Romelovog poraza u Africi, odmarao se jedan deo te afričke vojske i reorganizovao ovde, pa su ti »Afrikanci» upotrebljeni za čišćenje u ovoj okolini, i tako su regularne nemačke trupe u reorganizaciji jedinica, a da izvežbaju regrute upotrebljene u spaljivanju i uništavanju čisto srpskog naselja Ivanci u opštini Ilača. Ivanci su dobrovoljačka kolonija osnovana na velikom posedu grofa Elca u opštini Ilača, a na 15 km daleko od Šida. Odmah u početku okupacije ova kolonija je izložena besprimernom uništavanju, koje je u svakom pogledu «dostigla» rekord. Ali su Ivanci sa druge strane bili u onom kraju nosioci narodnog otpora i prvi borci za slobodu. Ta naša braća doseljena ovde posle prvog svetskog rata u ravnicu ostala su po svome mentalitetu gorske orlušine i nikakvi zločini i pretnje, nikakva zlostavljanja ni šikaniranja nisu ih uplašili – ostali su dosledni svojoj narodnoj tradiciji, izginuli su, ali iz svesti pojam slobode nisu mogli da im izbrišu.

U ovu koloniju svakodnevno su upadale ustaške horde koje su pljačkale, batinale, odvodile, palile i ubijale, samo da rasele i unište ovo izvorište nacionalne svesti i narodnog otpora.

Tako su posle velikog broja ustaških upada u leto 1943. godine, ustaše upale iznenada dolazeći kroz velike kukuruze iz pravca Tovarnika i to gotovo neopaženo pred samu koloniju. Narodne vlasti organizovane već u to doba u Ivancima, postavljale su oko sela straže, no, ustaše su kroz kukuruze zaobišle straže i samo tako se moglo dogoditi da sav narod nije uspeo da pobegne i da je 12 osoba ipak bilo u bežanju, ili su ih kod kuće poubijali. Preko 40 bombi ustaše su bacile u male seoske kuće i velik deo sela je tom prilikom uništen, a bilo je i sedmoro ranjenih. To je jedan od mnogih ustaških pohoda na Ivance u kome su ustaše imale uspeha, dok je bezbroj drugih pohoda propao samo zato što su seoske straže svaki put (uz obaveštajnu službu iz sela) danju i noću nadgledale i na vreme nesreću otklanjale. Takav je slučaj bio i kada su u jesen te godine stigli belogardisti, koji su mogli iz praznog sela opljačkati samo stoku, dok je izuzetno ova belogardejska akcija prošla bez žrtava.

Naprotiv, nemačka vojska na tenkovima stigla je jednog kišnog jutra kada su svi meštani bili kod kuće i poslužila se varkom. Dan ranije tenkovi su stigli u Ilince, susedno selo koje je mahom srpsko. Kada su stigli kuriri iz Ilinaca i javili da Nemci traže samo oružje i da nikom ništa ne čine, meštani iz Ivanaca dočekali su tenkove kod kuće. Tenkovi su opkolili selo, a drugi su ušli u selo, pošto je izvršen potpun rspored grupicima vojnika za akciju na očigled svih stanovnika, a naročito dece koja su izašla da vide vežbu tenkova. Mitraljez je otvorio paljbu iz jednog tenka i dao znak ovim švapskim regrutima, koje je trebalo ostrviti i ruke im umočiti u nevinu krv dece ili nenaoružanog stanovništva u Ivanci, da počnu opšti napad. Dok su jedni iz kuća isterivali narod na ulicu i brisani prostor, dotle su drugi zapaljivom tečnošću polivali kuće i zgrade paleći ih. U jednoj kući potpalili su vatru pod kolevkom da nevino anđelče izgori, u drugoj kući polivali su nameštaj i drvenariju, da se u kući zaguši i u vatri izgori bespomoćni bolesni starac. Strelci sa tenkova iz mašinskih pušaka vežbali su se u gađanju i pucali bi na sve živo što bi se pojavilo. Pošto su pobili sve krštene duše, zapalili su koloniju čekajući da se iz ognja pojavi nešto živo i na kraju sela iz salvi sa svih tenkova tukli su svaku mačku, prase, psa, kokoš, gusku ili pticu, sve što se živo pojavilo. Pa tako je posle ovog strašnog «orkana», koga su Nemci upriličili za vežbu svojih regruta, selo Ivanci ostalo definitivno i potpuno uništeno, pošto je već i dotle nekoliko puta bilo uništavano. Nešto preživelih iza ove katastrofe vraćali su se noću iz obližnjih šuma da pronađu leševe svojih milih i dragih i da ih sahrane. Pobrojano je tako i sahranjeno 63 leša. No, mnogi leševi su izgoreli u plamenu, mnoge su svinje i pse razneli, tako da nemamo ni približnu sliku o broju žrtava. Nešto, što se razbeglo, ranjeno je i mnogi od njih, od zime, bez lekova i lekara ili su pomrli ili su osakaćeni za ceo život. Danima u ovu strašnu grobnicu, u bivše selo Ivance, nije niko pristupio, čovečja noga nije ni u blizini ovog prokletog naselja stupila, jer se smrad od poubijanih a nepokopanih goveda, konja, svinja,ovaca, pasa, mačaka i drugih životinja, nesnosno širio i kružio vazduhom na kilometre unaokolo. Danas je na mestu ovog bivšeg sela gomila ruševina obrasla u korov i travu, a ostaci zidova, voćke, kosturi i živa voda arterskog bunara svedoci su da je nekad ovde vredna čovečja ruka radila i da je vandalski pohod nacista u dvadesetom veku zbrisao sav trud čovekov kroz decenije i uništio tolika ljudska bića. Tako su mnoge porodice pobijene. Jedan od preživelih, dete od 13 godina – Slavko Branković priča da je ostao živ zahvaljujući samo tome što je bio ranjen i pao je kada ih je mitraljez kosio, pa se nije digao sve dok tenkovi nisu otišli. Oko njega pobijeni su njegov ujak, ujna i petoro njihove dece. Ovo dete ni danas ne može da zaboravi strašni prizor kada su mu sve ukućane nemački vojnici isterali na jednu njivu, a drugi vojnici iz tenka ih sve pobili. Seća se poslednjih trzaja njegove sestričine Mare (deteta od 5 godina) koja je ležala blizu njega, a kojoj on nije mogao pomoći, jer je ovo dete preživelo već tolike strahote od okupacije do tada, da je bilo svesno da će poginuti ako se mrdne i pokaže Nemcima da je živ.

Bezbroj primera, strašnih i jezivih, završavaju istoriju ovog nekada veselog i naprednog sela, koje se nekad zvalo Ivanci.

U jesen 1943. godine nastupila je u Šidu i okolini nova «racija» koju je narod nazvao Tomljenovićeva akcija, po imenu ustaškog satnika Tomljenovića. Taj Tomljenović stigao je u Šid iz Zagreba i rukovodio je nizom svirepih zločinstava, pojedinačnih i masovnih, koja su se odigrala od septembra do kraja 1943. godine. Nastali su opet crni dani u Šidu, slični onom paklu koji je bio u Šidu krajem avgusta 1942. godine. Ali, Tomljenovićev zločin trajao je vremenski duže i bio je po tome složeniji. Ovoga puta, gestapovci i ustaše preko svojih obaveštajnih veza imale su izvesna znanja i dostave o radu partizana. No, sigurno i dokazano nisu imali ništa, te su pristupili groznim mučenjima i svirepostima da bi od saradnika partizanskih nešto izvukli. Nadali su se da će od slabijeg ženskog pola saznati više, te su u početku odmah pohapsili 16 žena i devojaka u Šidu i pojedinačno, opet u sreskom načelstvu, saslušavali ih, šikanirali, zlostavljali i mučili, no ceo ovaj ispit razbio se o čvrst karakter i gvozdenu volju pohapšenih. Među njima je bilo starijih žena oko 60 godina i devojaka od 16 do 17 godina, no nijedna nije prokazala svoju vezu i 15 njih je odabralo onaj svet, pobijene su i uništene, ali bližnje svoje saradnike i uopšte organizaciju nisu otkrile. Svetao primer osećanja za zajednicu i pravednu stvar našeg naroda pokazalo je svih 15 Šiđanki, kao i desetak muškaraca koji su isto tako herojski položili svoje živote ne odavši svoje veze i ne otkrivši organizaciju narodnooslobodilačkog pokreta.

Mučenje kod ispitivanja ovih nevinih žrtava trajalo je ovde noćima i danima, jadnici su bili kod jednog takvog mučeničkog ispitivanja po nekoliko puta polivani hladnom vodom da im se svest vrati. Upotrebljavali su nove (do tada neupotrebljene) metode ispitivanja. Žrtvama su sečena leđa i pod kožu soljena pregrštima soli, nastajali su strašni bolovi, ali naši mučenici ostajali su dosledni. Našao se čak jedan od članova NOP koji je tretirao druge i koga je Tomljenović i njegovi agenti upotrebljavali da tuče ostale pohapšene, da im u lice dobacuje i otkriva njihov rad, ali ni to nije pomoglo i ustaše su u svome besu mogle samo da likvidiraju nevine žrtve. Ipak, narodnooslobodilački pokret niti su otkrili, a još manje slomili.

U to vreme diverzantske grupe partizana podigle su u vazduh prugu kod Šidskih Banovaca. Nemci iz Kulturbunda u Šidskim Banovcima nisu dozvolili da se taoci iz Šidskih Banovaca vešaju kao odmazda za ovo partizansko delo. Krvavi ustaški tabor u Šidu sam je ponudio žrtve iz Šida i rekao da ih ima stotine ako treba. Tomljenović i njegovi agenti za čas su sa ulice pokupili dvadeset ljudi, a da su partizani to su tvrdili na taj način što su upali među svet na pijaci, pa su odmah skupili 20 ljudi iz Šida i okoline koji su se slučajno tu desili. Agentima je bilo dovoljno da neko prizna da je Srbin, odnosno da je Pravoslavac, pa da ga odmah sprovedu i napune broj do 20, koliko je trebalo talaca pobiti. Mnogi poslovan čovek pošavši na uobičajeni posao u Šid na pijacu, nikada se više nije vratio svojoj porodici i svome zanimanju, nego je bio onaj koji ispunjava broj do 20 nevino postreljanih i povešanih žrtava na pruzi kod Banovaca.

Dok su ovo gestapovci radili kod Banovaca, u Šidu su se ustaše na svoj način «borile» protiv partizana, a u stvari ubijali Srbe – sručila se dolazeći sa istoka nova strašna i dotle još pokraj svih čuedesa, neviđena neman – vojska Vlasovljeva zvana belogardejci.

To je vojska vođena od biranih nemačkih oficira od propalih bankara i grofova, koji su ušli u rat sa ambicijom da naprave vojničku karijeru, ali umesto toga, svaki na svoj način, zaradio je degradaciju i umesto karijere, čin mu je ostavljen, s tim da je premešten među bandite sa rušilačkim zadatkom da vodi Vlasovljeve dobrovoljce u partizanske krajeve i da tamo počine ono što normalan čovek ne može ni da zamisli. Trebalo je narodu koji se oduševljavao partizanima, Sovjetima i Rusijom dovesti prave Ruse i načiniti sa njima takvu pustoš, nasilja i zločine, da se narodu na taj način smrkne i da omrzne sve što je sovjetsko i rusko. Zadatak ovih Rusa izdajnika bio je da borbom rasteraju partizane i razbiju narodnooslobodilački pokret, a nedelima, zločinima u selima trebalo je omrznuti kod širih slojeva naroda sve što predstavlja narodnu borbu i naročito ono u što je narodna borba polagala najveće nade i crpila moralnu snagu – trebalo je okaljati i ogaditi Sovjete i Rusiju. A ovi nemački oficiri koji su Ruse izdajnike predvodili, ti avanturisti, moralne propalice i ono što i među razbojničkom Hitlerovom vojskom nije imalo mesta – te zveri od ljudi imali su sve to režirati.

Kao lavina sručila se ova (do tada neviđena) rulja u naša sela i od tada započinje pijanka, otimačina, gozba sa uživanjem do nesvesti. Izobličeni vojnici u podivljalom stanju razvaljivali su sve ograde, prepreke, vrata tražeći ženske. Silovali su koju god su gde našli, i starice od 80 godina i decu od 15 ili 16 godina, silovali su žene na očigled njihovih muževa, kćeri, pred roditeljima, a majke pred decom i unučićima. Ova podivljala masa nije krala, nije rekvirirala, nije oduzimala uz potvrde i prisilan kup – nego je brstila sve kao jata skakavaca, uništavala i odnosila sve što joj je palo pod ruku. Za nekoliko dana ako bi se u nekom selu zadržala koja od ovih jedinica, nastala bi pustoš, i ono što je decenijama tečeno, čuvano i stvarano – ono za šta su utrošene tolike energije i ogromna volja, nestajalo je sada za trenutak.

Naročito su teško stradala sela jugozapadnog dela Šidskog sreza, počev od Bačinaca: Adaševci, Višnjićevo, Morović, Bosut, Rača i Jamena, a manje Mala Vašica, Ilinci, Ivanci i Batrovci. Severni deo sreza zajedno sa Šidom bio je pošteđen jer je ova belogardejska vojska, dolazeći od istoka od Čalme, Erdevika, skrenula u Bačince, pa preko Bačinaca otišla pravcem Majevice i usput uništila i opljačkala navedena sela jugozapadnog dela sreza.

U selu Batrovcima belogardejci su streljali 22 osobe a 13 su oterali u logor. U selu Bačincima pobili su sedmoro ljudi, u selu Moroviću pokupili su 45 osoba i oterali u logor da se više nikad ne vrate. U Jameni pobili su sve što su muško zatekli, a ženske koje su uhvatili, sve su redom silovali. Pobijeno je 34 muškarca, a kod 10 žena nastale su strašne bolesti usled zločina silovanja, te se za ovaj broj zna, dok je svakako ogroman broj nesrećnica, koje svoju nesreću kriju. Uništavanje i upropašćavanje, pljačka i otimačina svih dobara počev od onih za piće i jelo, pa do poslednje čaše, i kuke u zidu bilo je potpuno tako, da to čovečiji um ne može da pojmi ni pero da opiše.

Kod Jamene su se sve ove trupe prebacivale u Bosnu put Majevice, gde su se sa drugim nemačkim i kvislingškim vojnim jedinicama imale da sastave obruč i unište partizane.

I dok su se iz ovoga kraja izvlačile poslednje ove pijane bande, već je druga (isto tako krvava i isto tako svirepa) vojska nastupila. To je bila po narodu prozvana «mujina divizija». To su nemačke SS trupe, koje su nosile fes, a regrutovane su od muslimana sa posebno svršenim kursom i vođene kao i belogardejci od naročitih nemačkih oficira i podoficira. Ta «mujina divizija», koja je došla kao sastavni deo nemačke vojske da opkoli Majevicu, imala je za zadatak da pobije (počev od Morovičkih šuma dalje u Jameni) gde koga stigne i vidi. Tako je ta vojska pobila od Jamenaca oko 100 duša, što muškog što ženskog pola. Gestapovci sa druge strane, dolazeći od Račinovaca, iz Županjskog sreza, hvatali su Jamence koji su bežali ispred fesaroša i uhvatili su oko 150 duša i oterali ih u Vinkovce u logor, odakle su (posle izvršene klasifikacije), sposobni za rad oterani u Nemačku, a starci i deca su pušteni. Vojnici «mujine divizije» radili su drugačije u drugim mestima, pa su tako u Bačincima pohapsili 17 osoba i to imućnije ljude, i u svrhu pljačke. 14 su ucenili sa po 100.000 kuna i naplatili, a trojica koja nisu imala da plate otkup oterani su u logor u Vinkovce i kasnije bili obešeni na pruzi kod Garčina. Vojnici «mujine divizije» asistirali su kod nekih ustaških hapšenja u Berkasovu, no tu samo kao pomoćni organi.

Dok se tako te jeseni sručila teška nesreća, iskušenje i tako reći užas u južnom delu sreza, u severnom delu sreza, na obroncima Fruške Gore, u drugom žarištu narodnog otpora u Privinoj Glavi domaće ustaše uz potporu nemačke vojske imale su da zbrišu sa zemljine površine selo Privinu Glavu. To je bilo u oktobru 1943. godine. Kada je 20 šidskih ustaša uletelo oko podne iznenada u Privinu Glavu i uz neprestane povike: «ubijaj, kolji, pali», upali su pucajući iz svih mogućih oružja, kao pušaka, mitraljeza i bombi – i naleteli su prvo na kuću pok. Milinka Markovića, i sve ukućane isterali na dvorište. Među ukućanima bila je i kćerka Milinkova, Ljubica, sa detetom od godinu dana u naručju. Sve su ih ustaše pobili i kuću zapalili. Redom su tako išli od kuće do kuće, narod bez milosti ubijali, a kuće i imovinu palili. Nisu štedeli ni starca Jevrema Maksimovića, koji je imao preko 80 godina i ležao nemoćan u kući svoje kćeri Desanke Kovačević. Nisu poštedeli ni slepca Peru Ješića, koji je, da spase svoju porodicu, izašao pred ustaše da im kaže da je sam kod kuće verujući da njega, starog, slepca od 70 godina neće ubiti. Međutim, ubili su i ovoga starca, a njegova krv pravednika iskupila je živote njegove dece i žene, jer su ustaše poverovale starcu i nisu dalje tragale, te nisu našle sakrivenih još 6 duša u vajatu. Ukući Branka Mijatovića ustaše su rafalom iz mašinke, tako reći, presekli ženu Soku, a posvojče Bogoljub, složio se s pomajkom u samrtnom strahu nepovređen i ostao živ jer su razbojnici držali da su i njega ubili. Ubili su starca Slavuja Kokanova, zaklali su Milku, ženu Save Ješića, i Vukicu, kćerku Branka Jovančevića. Sejali su smrt i užas na svakom koraku, a sa okolnih brda gestapovci su u obruču čuvali da niko živi iz kotline sela Privina Glava se izmakne i tek po plamenu i dimu promatrali i videli dokle su ustaše u selu stigle i kako se lanac smrti i užasa postepeno pomiče od severa na jug. Ipak je većina naroda uspela da pobegne, a samo oni koji su se zatekli u kućama platili su životima kao Sava Jovančević, koji je zlikovca Rakonicu dočekao u sobi i kao starog poznanika i bivšeg svog radnika zamolio da ga zaštiti. Ubijen je i Sava i žena mu Saveta, a oko sinčića Obrenka od 7 godina ustaše su se pogađale i nagodile da ga ostave da živi i da priča kako se ovo desilo. Trebalo je uništiti nepokoran, tvrdoglav narod u Privinoj Glavi, što je bio žarište narodnooslobodilačkog pokreta, a nije hteo da primi rimokatoličku veru i smetao je ustaškoj zamisli da se od manastira Privine Glave stvori samostan sv. Ane.

Tako su stradanja, mučenja i ubijanja našega naroda u srezu Šidskom obavljana po glavnim direktivama Nemaca, prenošenih kroz ustaški logor i ustaški tabor u Šidu, a mnoga i najsvirepija nedela odigrala su se na inicijativu i iz kriminalnih prohteva ustaškog tabora u Šidu. Jedan tipičan zločin organizovao je tabornik Josip Šuk i sa svojim najbližim saradnicima agentima i zlikovcima izvršio na salašu Ilije Stanivukovića u Šidu. Sve ukućane su na salašu zlikovci, agenti poubijali, pobacali u bunar da trag zločina sakriju, a gotovinu koja je bila razlog razbojništva međusobno su delili i posvađali se. Tako je ovaj zločin otkriven, no tipičan slučaj grabežnog umorstva sudovi tzv. Nezavisne Države Hrvatske nisu sudili i akteri su ostali nekažnjeni. U toj rugobi od države ustašama se nije moglo suditi, za njih zakon i odgovornost nije postojala.

Nemci su naređivali, a manje izvršavali, naročito u početku okupacije, a ustaše su bili oni koji su slepo sprovodili nacistički program, prvo zato jer se taj program poklapao sa ustaškim programom i drugo zato što su sprovodeći nacistički program uništenja Jevreja i Cigana, tj. nearijevaca kako su oni to nazivali, mogli da provode i svoj program, tj. uništavanja Srba.

Tako su Nemci u leto 1942. godine naredili potpuno uništenje svih Cigana, a ustaše su u NDH pozatvarale i u jasenovačkom logoru pobile ne samo sve Cigane, nego i sve one Srbe meleze, koji su bili Pravoslavne vere i kojima je možda u davnoj prošlosti neko bio Cigan, a već decenijama se u našem kraju bave zemljoradnjom i stočarstvom. Tako je iz Višnjićeva odvedeno i pobijeno ovih nazovi Cigana 450 duša, iz Morovića oko 250 duša, iz Adaševca 107 duša, iz Tovarnika oko 200 duša i svi pod nazivom Cigani oterani u logor Jasenovac odakle se nehrvat živ do danas nije vratio. Na kraju progona domaćih Cigana i nazovi Cigana okupator sa svojim petokolonašima izvršio je i zločin pljačke i celokupnu njihovu pokretnu i nepokretnu imovinu razgrabio i opljačkao.

Prema stanju anketnog rada, danas kada su naročito u anketi neobrađena posavska sela, može se utvrditi da je najviše stradalo naše stanovništvo u nekoliko sela: Ivanci, Privina Glava i Jamena, gde naročito dolazi nesreća u Jameni i zbog toga što je Jamena na Savi.

Naposletku je okupator počinio masovni zločin i prema svojim petokolonašima i domaćim Nemcima, te je pred frontom prvo dobrovoljno propagandom povukao sve one koji su bili upisani u Kulturbund, a kasnije upotrebom sile i sve one Nemce koji se nisu pokazali disciplinovanim, odveo ih u Rajh. Time su ovi domaći Nemci, pored toga što su se već i inače odrekli državljanstva Kraljevine Jugoslavije, primili državljansstvo velikog Rajha i ušli u dobrovoljačke SS Hitlerove oružane formacije – povukli posledice jer su napustili dobrovoljno svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu i odrekli se tako svakog prava na nju.

U Šidu, dana 14. avgusta 1945. godine.

Za Ekspozituru Aneketne komisije:

član Anketne komisije Dušan Babić

————————————————————————————————————————

< Odgovornost                Sadržaj                   Masovno uništavanje cigana iz Srema >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top