Експозитуре анкетне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача за подручје шидског среза

I. УВОД

Шидски срез по своме географском положаjу лежи у западном делу Срема, у ономе делу Срема, где jе и по вери и по националности jош увек релативна већина Срба – Православних, али где jе и католика и Хрвата већ толики броj, да већину у срезу има онаj, коjи има националне мањине уз себе односно онаj, коjи своjе саплеменике држи у компактноj заjедници.

По националности jе у срезу већина Срба. Они се приближаваjу апсолутноj већини (48%), Хрвата jе мање (29%), а знатне су и мањине као Немци, Русини, Словаци итд. (23%).

По занимању jе већина земљорадника и то земљорадника малих поседа. Великих поседника нема, осим великих државних шумских поседа и исто тако шумских поседа Бискупиjе Крижевачке и манастира Привине Главе.

Огромна већина становништва jе самосталног занимања, било као земљорадник, сточар, занатлиjа, итд., а мањи део jе занатски и творнички радник.

Овакву слику по социjалном, економском, верском и националном саставу пружа Шидски срез пре рата и зато jе оваj краj као наручен за успешан рад домаћих Немаца. (Записник бр. 63)

Из првог светског рата домаћи Немци су ушли у нову нашу државну заjедницу постиђени и криви, jер су се о своjе мештане и овдашње староседеоце Србе толико огрешили. Били су сретни да остану само овде и да их нико не позива на одговорност, а било каква права ниjе им нико ни спомињао. О управи у локалним самоуправама ниjе се нико од њих ни усудио да спомене, jер су себе сматрали недостоjним, да у новоj држави имаjу право гласа и учешћа у државноj управи. И ко зна докле би то тако траjало, да их из себичних рачуна нису извукле бивше политичке партиjе зато, да помоћу ове дисциплиноване мањинске групе jедна другу подваљуjу и користе.

На таj начин су сви стари греси заборављени, а Немци су без осећања љубави и патриотизма према своjоj новоj отаџбини, ступили на политичку позорницу бивше Југославиjе као изразити политички корупционаши и они, коjи су у наш унутрашњи политички живот убацили семена неморала.

Везани по своме осећању за велику Немачку заjедницу, они су и по своме животу и раду овде, живели и радили не за своjу отаџбину, Краљевину Југославиjу, него за добро и напредак «великог Раjха». А велики Раjх jе jош од Берлинског конгреса показао да смо ми овде на Балкану њему увек на путу и у саставу његовог животног простора. Требало нас jе у новоj држави подрити, посвађати и уништити. Отуда долазимо до спознаjе, да све оно што jе за наше народе било идеално и свето, за њих jе било подозриво и зато га jе требало рушити. Сасвим jе разумљиво да у међусобном политичком обрачуну Срба и Хрвата видимо Немце час на jедноj, час на другоj страни где потпируjу, потстрекаваjу и ствараjу спорове и тамо где их никада ниjе било. Као практичан народ из свега ствараjу за себе и локалне користи, уцењуjу сада jедне, сада друге и увек су уз онога коjи jе на власти.

У томе времену овдашњи Немци осниваjу централну своjу организациjу у Југославиjи «Културбунд» и преко те своjе на око просветне установе врше интензивно прикупљање свих Немаца настањених у Југославиjи. Да би у томе успели што лакше и што брже, у крилу Културбунда ствараjу моћно кредитно, набављачко-потрошачко и произвођачко задругарство под именом «Аграриjа». У време економске кризе у свету, па и код нас, од 1932. до 1935. године, шта jе значило младо, jако и са стране финансирано задругарство, ниjе потребно говорити. Сви задужени нашли су само ту помоћ, а пошто jе код нас баш немачки елеменат био кредитиран, тако су се многи Немци нашли у Културбунду односно кредитном задругарству. С друге стране, све своjе пољопривредне производе преко «Аграриjе» извозили су директно у Раjх без посредника трговаца, а фаворизовани од Раjха као купца. Из Раjха су опет без посредника увозили разне алатке, машине и другу робу повољниjе него ма коjи наш увозник, а да не говоримо о ценама коjе су биле за те исте алатке за нашег сељака. Имали су, дакле, стварно повлашћен економски положаj. Када jе Културбунд био постављен на овако примамљиву економску основу и када jе тако први део културбундовог задатка са успехом завршен – када се извршила 100% концентрациjа Немаца у Југославиjи у Културбунду – прешло се на главни део посла: организациjу и васпитавање свих Немаца у нацистичком – Хитлеровом програму. Таj део рада вршен jе и паралелно са првим делом, али сасвим таjно.

У Раjх су са легалним пасошима одлазили течаjци на тракторске и друге пољопривредне курсеве, а оданде су се враћали као оспособљени ортслаjтери односно краjслаjтери и други руководиоци. Девоjке су ишлена извесне домаћинске течаjеве, а враћале су се као васпитачице женске деце, младежи и жена. Редовна поjава jе била та, да су домаће Културбунд организациjе бирале само лица коjа ће слати на течаj, а коjе би место течаjац по повратку заузео jе било одређено тамо где jе течаj у Раjху похађан. Ту га jе домаћа скупина редовно бирала. Тако се десило у срезу Шидском, да jе за краjслаjтера (среског председника) био биран по повратку из Раjха и jедан дотле незапажен сиромашан занатски помоћник, а сменио jе jедног општепознатог и угледног раниjег члана.

Пошто jе хтео да народ реорганизуjе по директивама директно из Раjха у чисто нацистичком духу, почели су овамо да стижу и да на терену рад контролишу, допуњуjу и исправљаjу посебни инструктори из Раjха у виду некаквих туриста, како би организациjа из дана у дан бивала све jача и воjнички спремниjа.

У то време у свету jе већ увелико харала Хитлерова солдатеска – падале су jедна по jедна околне државе као невине жртве, па су и овдашње нацисте сада већ отворено заузеле став државе у држави. Своjу обавештаjну службу су организовали у свим правцима, од врхова до доле у свим надлештвима и установама, па коначно и у воjсци Краљевине Југославиjе, а представници домаћих Немаца су се отворено повезали са опуномоћеним немачким министром у Београду фон Хереном и његовим органима. Путем штампе, усмене речи и свим могућим начинима познавала се пропаганда или протисак, да се Југославиjа увуче у троjни пакт. А припреман jе за сваку евентуалност и државни удар, ако први маневар не би успео.

У државни апарат увучена jе корупциjа и неспокоjство, у воjску неморал, апатичност, непоузданост, кукавичлук, дезертерство и дезорганизациjа. А за све ово као наjпогодниjе средство послужио jе Немцима стари српскохрватски сукоб, коjи се сада испољио у наjстрашниjем и до сада невиђеном облику – као усташка неман. (Записници бр. 9, 22, 63, 89, 90, 91 и 109)

Једна шака очаjника и издаjника избегла jе у своjе време из Југославиjе у Италиjу и по директивама фашизма у Мусолиниjевоj Италиjи припремала jе за организовање издаjу свога народа и крвави покољ рођене браће. Ову организовану руљу, нацисти су у своjим мрачним плановима искористили до максимума, jер се свакако ни они, нацисти, нису надали толиком дивљаштву и крволовству усташа. Подржавани од нациста и фашиста усташе су организовале наjцрњу власт, коjу историjа памти. А што jе наjстрашниjе, чинило се да у тоj крвавоj владавини учествуjе активно или пасивно цео хрватски народ. Свакако су многи лични моменти, лична политичка, економска, конкурентска и друга питања играла видну улогу код тога, када се, такорећи, хрватски народ у срезу Шидском, представљен преко котарске организациjе Хрватске сељачке странке, определио jош у 1941. години за усташки покрет и овластио у котарском скупштини свога народног заступника, да се као први у томе време заступник ХСС, стави поглавнику на расположење и приступи усташком покрету заjедно са свом котарском организациjом ХСС. У први час се за овако далекосежну одлуку могло наћи оправдање и у томе што се овако хтело да онемогући деловање jедног туберкулозног – болесног пакосног човека и jедне хистерично пакосне жене као суверених господара усташког табора и логора у Шиду. Хтеле су се од стране добронамерних спречити даље несреће у шидском срезу.

Међутим, када су ови функционери и даље остали на своjим местима и када су несреће све црње и горе jедна другу стизале, онда се видело да jе и водство ХСС у Шидском срезу било усташки расположено. Још од раниjе и из организациjе ХСС, за време Краљевине Југославиjе, регрутовао се усташки покрет у овоме краjу. (Записници бр. 8, 22, 72, 89, 90 и 91)

Јер, како би се иначе могло протумачити да jе по потписивању споразума Цветковић-Мачек привремено Шид био издвоjен из Дунавске бановине, и када сву власт има ХСС, jедна група интернираних усташа у Шиду и околини држи jавне скупове и организуjе прве усташке Павелићеве одборе. Та група омладинаца – интелектуалаца, а иначе усташа, интернирана jе у Шид зато што их jе разjурила у Госпићу прослава Мачековог рођендана, а у Шиду jе оберучке прима, нико други него Мачекова среска организациjа, приређуjе им сваки дан ручкове и вечере, па се слободно крећу, имаjу оружjе, обилазе околину и у присутности среског изасланика држе говоре и бираjу усташки одбор. Народни заступник их обилази и договара се са њима. (Записници бр. 89, 91 и 109)

Овако изведену издаjу своjе странке вођство ХСС у Шидском срезу jавно jе испољило за време окупациjе на таj начин што се jавно ставило у име целог хрватског народа у Шидском срезу у службу окупатора приступање Поглавнику и усташком покрету и то као прва среска организациjа ХСС у Хрватскоj.

Тако jе слом бивше Југославиjе у Шидском срезу био унапред припремљен и то овде можда боље и успешниjе него у било ком другом срезу у Срему. Културбундовске и усташке организациjе потпуно спремне и организоване за злочиначки рад – а све друго што jе требало да брани народно добро беше обесхрабрено, дезорганизовано од горе и издано – остављено само себи. Сва указивања са конкретним доказима о деструктивном раду и Немаца и усташа завршавала су се карактеристичним речима ондашњег среског начелника др Макара: «Је, каj знате ко вам бу зутра дошел на власт». Краљевина Југославиjа jе тако де факто престала да постоjи у Шидском срезу као државна идеjа, много раниjе него што jе рат почео, а ондашње власти су биле такорећи прелазне власти и чекале фашизам, да му уруче неоштећено добро нашег народа и сам народ на милист и немилост.

Прелаз власти прошао jе без инцидената и карактеристичан jе само по томе што су се многи на око незаинтересовани поjединци сада jавно ишчаурили као усташе, коjима су се у први час ставиле све националне мањине у службу. Као проказани и као грађани другог реда означени су Срби, Јевреjи и Цигани, и одмах су ступили на снагу новопрокламовани нацистички закони.

Одмах иза издваjања среза Шидског из Дунавске бановине и укључење у Хрватску, настао jе општи размештаj свег државног чиновништва. Срби су испремештани, а на њихова места дошли су, у већини случаjева, Хрвати – усташе. То се испољило у почетку окупациjе, а нарочито jе ово било у управноj, шумарскоj и порескоj струци. Зато се прелаз власти ниjе ни осетио, jер jе све унапред било спремљено и сваки jе заузео своjе одређено место.

II.

Први дани окупациjе, односно «власти» НДХ, карактеристични су у пљачки државне имовине и упропашћавању свих вредности са jедном jедином сврхом: да се на рачун ове пљачке добиjу за нови поредак многи морални слабићи и националне мањине Словаци и Русини, док су Немци већ тада словили као домаћини Европе.

На сцену су одмах ступили нацистички закони, пљачке и планско уништење Јевреjа, Цигана и Срба. По истом калупу и истим методама, као раниjе у Пољскоj, почињу сада масовни прогони Јевреjа и Цигана. На место Пољака, гоне се овде Срби, а разлика jе само у томе што гоњење не обављаjу само Немци, него гоњење чине и усташе – лоше слуге горег господара. А да овде буде jош веће чудо и jош страшниjе зло, да буде оно што ниjе било у окупираноj Европи, обесправљуjе се и ставља ван закона Српска Православна црква. Оно што нису чинили у своме налету на Европу ни Турци у средњем веку, што нису покушали ни верски фанатици ширећи ислам огњеним мачевима у овим краjевима, то су починили усташки фашисти у културноj Европи године 1941. под сенком «Тисућгодишње културе», а за рачун Римокатоличке цркве.

Одмах првих дана целокупна и покретна и непокретна имовина Срба, Јевреjа и Цигана блокирана jе. На сва jача приватна имања, у новчане установе, задруге, трговине, економиjе и занатске радње постављени су комесари коjи су имали обавезу да блокирану имовину употребљаваjу само за корист НДХ, да досадашње власнике искоришћуjу у послу само као радну снагу и да спретним опхођењем са њима сазнаjу да ли jе има jош негде такве имовине, а нарочито готовине и драгоцености, па да коначно ликвидираjу и власнике и њихове породице. Уколико jе постављени комесар – усташа у пљачки туђе муке био спретниjи, уколико jе у ликвидациjи кроз генерациjе ствараних послова био ефикасниjи, ако jе и у крвавом послу уништења власништва и његове невине дечице показао пун успех – то му jе награда била већа. Добиjао jе почасти и звања све звучниjа, и даље уносне залогаjе и све боље послове.

На тако уништена и загашена српска огњишта, у опљачкане и попаљене српске радње, на крваве столице честитих привредника Срба и Јевреjа, у крваве постеље невине деце ових мученика, колонизовао jе хрватски радиша своjе питомце да тако освоjе за Хрвате од памтивека спрску чаршиjу у Шиду. (Записник бр. 149)

Заиста већу медвеђу услугу ова идеално – одгоjена установа ниjе могла хрватству да учини. Хрватски радиша као привредна установа са посебним задатком (да здрав сеоски подмладак васпитава у привреди, да регенерише градску привреду здравом и свежом снагом сеоског подмлатка) починио jе издаjу свога програма, издаjу свога имена и народа и ставио се потпуно у службу окупатора. Уместо да диже етичке вредности у очима новог поколења, да рад и поштење узноси изнад свега, да продубљуjе љубав за посао и поштену утакмицу, да ствара људе у привреди од имена и части – баца ту невину децу села у каљугу усташких злочина.

Исто тако, усташе шире своj уништаваjући утицаj покраj привреде и у просвети, у управи и у судству, jер усташки форуми чине сву неограничену власт у свим областима jавног и приватног живота. Постоjе и редовни судови, али усташе суде по кратком поступку. Њих не може нико тужити, они ником не одговараjу, а нарочито не, ако су у питању Срби и Јевреjи.

Док jе став према Јевреjима и Циганима увек исти – онакав како су га нацистички закони одредили, дотле jе став према Србима различит. Тако, на пример, усташки министар др Жарић на говору у Новоj Градишки, одмах у почетку постоjања НДХ, позива сав хрватски народ у борбу против Срба и узвикуjе: «Док буде и само jедан жив Србин у Хрватскоj, мира неће бити». Позива тако одговорни члан владе на истребљење Срба. С друге стране, из те исте владе, сугерише се попуштање под условима да се поjедини Срби откупе плаћањем великих свота у готову као доприноса за воjску, па да постану равноправни грађани. Затим да пређу у римокатоличку веру и да друге за ово врбуjу.

Док су jедни купили таоце, у масама затварали и убиjали Србе, други су их затварали у логоре и преко логора у масама протеривали у Србиjу. Неки од одважниjих и резолутниjих Срба сами су бежали у Србиjу, а друге су усташе заваравали обећањима да им се не може ништа догодити само ако пређу у римокатоличку веру.

И са званичне стране покушало се тада ударити на наjболниjе место Србиново, на Српску Православну цркву. Цркве су у исти час у НДХ закључане, богослужења и литургиjе забрањени. Забрањено jе крштавање, венчавање и сахране умрлих. У многим местима цркве су обесвећене и претворене у затворе, а сви свештеници (оба реда), као и свештеничке породице у ноћи између 9. и 10. jула 1941. године похапшени су и отерани прво у логор у Цапрагу, а одатле су протерани у Србиjу. Сва покретна и непокретна имовина свештеника и њихових породица опљачкана jе.

Преосталом заплашеном и обезглављеном народу почело се тада говорити да jе jедан Бог, да jе римокатоличка црква исто тако хришћанска и да треба сви да пређу у римокатоличку веру, да ће тако бити поштеђени даљих прогона и да ће моћи и даље на своjим прадедовским огњиштима живети и радити. (Записник бр. 86 и 124)

По усташком програму требало jе jедну трећину Срба побити, jедна трећина би се сама разбежала, а осталу тj. последњу трећину требало jе покатоличити и асимилирати.

Трудбеници на овом понижаваjућем послу су поделили улоге. Док су jедни отворени крвници и бескомпромисни џелати у уништењу и последњег Србина, други су у лице слатки, приjатељи и заштитници понижених и несрећних Срба коjи саучествуjу привидно у несрећи српског народа, али, као узгред, редовно се поjављуjу жеље да се невоље и несреће отклоне прелазом у римокатоличку веру.

Атак на наjинтимниjе осећање човеково, на његову веру, на оно што код сваког веруjућег човека чини његову част, што чини човека човеком, обављали су сви – и приjатељи и неприjатељи, и прост народ и образовани људи скоро без изузетака. Часни изузеци су постоjали и међу грађанством, а посебно светло место у овом подлом послу имаjу римокатолички жупници у шидскоj околини. (Записник бр. 95)

Усташама jе пошло за руком да многе Србе поубиjаjу, пошло им jе за руком да многе Србе раселе, али им и поред затварања цркава, поред забране вере и старог календара, ниjе пошло за руком да све Србе покатоличе. Иако су претили убиствима, те неке Србе и побили, потом су претили логорима, и масе у логоре и отерали, одузели су свим преосталим занатлиjама и осталим слободним професиjама право на рад, намештеницима и пензионерима запретили одузимањем принадлежности – и одузели им службе и запослење – ипак покатоличавање у Шидском срезу ниjе у потпуности обављено.

Тако jе ова замисао усташа потпуно разбиjена о чврст карактер нашег народа. Но, да би се оваj слом прикрио, водеће слуге окупатора установиле су тзв. «Хрватску правослану цркву» и jедним декретом све Србе претворили у Хрвате, а Српску Православну цркву назвали «хрватском православном црквом».За свештеника jе доведен jедан руски емигрант и ова ругоба од цркве и декретиране вере само jе jедан доказ више за многоструко и разноврсно уништавање свега што jе српско у Срему.

III.

Када су Турци у средњем веку срушили на Балкану jедну по jедну слободну државу, када jе за надирање у средњу Европу пао и последњи европски штит (оваплоћен српском државом) на Косову 1389. године, турске хорде залетале су се већ и у краjеве преко Дунава и Саве. Сви други народи су се одатле повукли, само су Срби остали. Ти домаћи Срби поjачани приливом разбиjених Срба из Србиjе и са Југа створили су у Срему малу вазалну државицу названу Деспотовина. Престоница ових вазала – владара била jе Купиново, а касниjе Беркасово код Шида. Последњи из лозе Деспота из куће Бранковића био jе Деспот Јован, коjи jе саградио задужбину – цркву Привина Глава код Беркасова, коjа jе и и данас манастир Привина Глава. Таj манастир и место некадашњег града у Беркасову као и тврђаве у Моровићу у срезу Шидском jедини су историjски споменици у овоме краjу и уjедно и доказ о томе чиjа jе у прошлости ово земља била и доказ о томе да су Срби у овоме краjу домаћини, а сви остали су одавде пред Турцима из борбе побегли, па се касниjе овде населили, други су се за време Мариjе Терезиjе од Срба однародили путем покатоличавања, баш као и сада за време нацизма и усташа.

Зато су усташе већ у почетку своjе власти настоjале да ове историjске споменике униште, да униште доказе по историjском праву Срба на ове краjеве, да збришу истину и фалсификуjу историjу. На лажима и обмани требало jе и овде створити дело ругобе и фалсификата као што jе НДХ. Требало jе измислити приповетку о св. Ани, па jе манастир Привина Глава претворен у самостан св. Ане. Све историjске трагове из цркве, повеље из конака, старе књиге и записе, црквене ствари, кандила и све друго што jе имало драгоцене или историjске вредности, покупили су изасланици специjалног одсека за руковање повjесним вредностима православних цркава при влади НДХ у Загребу. Ове ствари су попаковали у сандуке и однели у Загреб. Сама црква jе требала бити президана и претворена у католичку, а сестре калуђерице су се већ имале побринути о томе да се и Градина у Беркасову и Градина у Моровићу доведу у везу са неким другим несрпским историjским именом.

Комесари коjи су постављени на манастирскоj економиjи и у манастирским шумама имали су задатак да све уновчуjу за рачун државе, а остало да уруче сестрама када се оне овде потпуно сместе.

Народ у насељу, код манастира нарочито, а и онаj у околини требало jе покатоличити и учинити га оданим и верним.

Међутим, све се то завршило само почетним радовима и пљачком манастирске имовине, те уништењем економиjе, jер jе народноослободилачка борба у овом шумовитом краjу код манастира овладала, прво баш овде у Шидском срезу и од онога што су усташе започеле и замишљале, ниjе се остварило ништа, него jе све добило други правац и облике.

Од Српско Православних парохиjских цркава Немци су минирањем уништили цркве у Адашевцима, Јамени и потом римокатоличке жупне цркве у Шиду и Кукуjевцима.

IV.

Од почетка окупациjе центар свих злочиначких замисли, легло зликоваца jесте усташки стан, а касниjе усташки логор и табор у Шиду. Његова надлежност jе сав Шидски срез.

У том гнезду свих порока и свих врста злочина стварали су се планови и давале директиве за масовно прогањање, пљачкање, злостављање, убиjање и истребљавање свих Срба, Јевреjа и Цигана у Шидском срезу.

Домаћи Немци организовани у Културбунду и другим издаjничким установама готово нису ни учествовали у злочиначком раду усташа, него су се хтели да покажу културниjим па су оваj прљави посао аранжирали, а онда се на ово згражали, а у потаjи су подстрекивали и наређивали. Јавно су ту и тамо за извесне људе интервентисали, да би се показали као противници злочина над невиним и мирним становништвом.

Редовне, управне власти, имале су други делокруг, а у рад усташа нити су хтеле, а ваљда нису ни смеле да се мешаjу. Управне власти, напротив, биле су у Шидском срезу у подређеном положаjу према усташком логору, коjи jе био држава у држави. Радио jе диктаторски без писаних закона и правила. За извршење извесних задатака усташки логор jе ангажовао управне и друге власти. О држању и ставу усташког логора и табора зависило jе све у Шидском срезу. Од наjмање ситнице у личним питањима службе до последњег општинског свињара, па до наjуносниjих места у управи и пљачки великих шумских поседа била jе неопходна сагласност усташког логора. Такође, по питању набавке робе, по питању трговине, занатства и привреде уопште, по питању просвете, судства, по питању доприноса финансиjских средстава за вођење рата, по пореском питању, или давању земљорадничких плодова држави итд. давао jе и директиве усташки табор и логор служећи верно окупатору, проводећи слепо његов програм. Дакако, да су се усташе у слепом извршавању нацистичких директива препоручиле Немцима и ови, по правилу, толерисали усташе да уз оваj нацистички програм доврше «посао» уништења Срба.

А усташки логор примао jе директиве од своjих претпостављених усташких власти, па и од претпостављених државних власти.

Тако су, одмах у почетку усташке влсти преко своjе радио станице «Велебит» обjавиле да нико не сме убити немачког воjника, jер да зато одговараjу 30 српских глава. Одмах су почели широм среза да се затвараjу таоци. Таоци су узимани између наjугледниjих људи у свакоj општини посебно, и имали су да jамче своjим животима за потпуни мир и ред – свака група за своjу териториjу. Поступак према таоцима ниjе свуда био jеднак. Док су таоци у Шид. Бановцима, где су биле месне власти у рукама домаћих Немаца, били само затварани па касниjе пуштани кућама, а злостављани само поjединци од стране поjединаца мештана Шваба – дотле суу Шиду, Привиноj Глави, Беркасову и др. Местима таоци редовно били злостављани и мучени, док jе било случаjева да су таоци без повода, jер се ништа ниjе десило, били тако мучени и пребиjани, да су их у чаршавима из затвора износили и смешталиу болницу. Један од таквих талаца, Богдан Молдован из Јамене, дограбио jе у усташком стану ноћ и сам себе заклао само да избегне даље мучење и ново злостављање од стране усташа. (Записник бр. 128) На jедном месту су таоци побиjени само затошто се то пиjаним усташама прохтело. У Моровићу таоци су, примерице, покупљени одмах у почетку окупациjе (140 наjугледниjих Срба), па се у року од првих 6 месеци о њима ништа ниjе знало. И за ове мученике су усташе говориле њиховим породицама да су таоци, но касниjе се испотавило да су присилно одведени на рад у Немачку. И за Јевреjе се говорило у почетку, да се скупљаjу за таоце, док су скупљени поjединачно и само мушкарци, а касниjе се показало да jе име талац само варка и да jе то био само поступни начин, да се jеднога дана покупе сви Јеврерjи и негде у логорима побиjу.

Масовни злочин узимања талаца jе сам по себи злочин не само у погледу лишења слободе и душевног мучења, него у нашем случаjу варка спремљена за жртву коjа ће одмах после хапшења и одвођења бити изложена свим врстама мучења и убиjања. Талаца у правом смислу речи ниjе готово ни било. Осим оних у jедном селу (Шид. Бановци), док jе та реч употребљавана редовно као варка и за жртве и за њихове породице, како би се многи или намеравани или извршени злочини прикрили. За сваку недужну и невину жртву усташке власти су измислиле формулу, да jе стрељан као талац. Типичан пример за ово jе тзв. Томићева акциjа. Готово све породице, 128 побиjених Шиђана писале су Поглавнику молбу и сви су добили jеднаке одговоре, да jе члан њихове породице наводно као талац стрељан у Митровици. Ту jе формулу употребљавао шидски усташки логор и табор за све случаjеве хапшења. И онда када jе усташки стан у Шиду позивао Србе са намером да их побиjе (као злочин извршен над деветорицом Шиђана), када jе позивао групе комуниста па их касниjе побио и када jе позивао омладину на присилан рад у Раjху. (Записник бр. 19, 27, 38, 40, 55 и 84)

Када jе Немачка хтела да нападне Совjетски Савез извршила jе опсежне припреме за то (не само у воjничком него и у политичком погледу) тиме што jе у своj окупираноj Европи, па тако и у Југославиjи почело масовно прогањање комуниста и свих левичара. Тако jе и у нашем срезу по директивама одбора похапшена у Шиду група комуниста. Та група jе негде одведена и побиjена – но ни данас се не знаjу њихови гробови, односно начин и место где су побиjени. Од овога времена, од 11. jуна 1941. године, када jе похапшена ова прва група левичара, гоне се покраj Срба националиста и Срби левичари, а касниjе развитком народноослободилачког покрета и од учешћа у покрету и других народности, прогони биваjу управљени против народнослободилачког покрета, па дакле и против свих осталих народности коjе су у покрету учестовале. А у овоме покрету носиоци су у овоме краjу били и остали Срби.

Погибиjа групе комуниста у Шиду карактеристична jе jош и потом, што jе нацистичка пропаганда све време трубила и доказивала да jе Русиjа напала Немачку, док jе стварно немачка воjска прешла руску границу без обjаве рата 22. jуна 1941. године. Припрема Немачке за оваj напад потиче из много раниjег периода, па jе тако 10 дана раниjе побиjена у нашем срезу група комуниста, што jе била само jош jедна од многих радњи коjе су нацисти извели у припреми напада на Совjете. (Записник бр. 10, 11 и 12)

Из «Независне» стизале су у то време невероватне црне и мучне вести о страшним зверствима усташа над невиним српским становништвом, стизали су црни и тешки гласови из Босне, Кордуна, Краjине, Славониjе. Вихор смрти се приближавао и нашем срезу. Но, домаће усташе похапсиле су 28 грађана – Срба у Шиду и послале их на кланицу у Осиjек да их тамо побиjу, пошто су их ноћима колцима (и везане) тукли. А туча jе била толико страховита, да су се екипе тих зликоваца коjи су батинали, смењивале заморене од дугог и тешког батинања. Неке од жртава лежале су после недељама и месецима непомичне у постељама болуjући од тешких унутрашњих повреда да би остали за цео век инвалиди. Многи су падали од великих болова у несвест, а усташе су их поливали хладном водом, доводили свести и опет даље тукли. Један од преживелих жртава сведочи, да чим би дошао свести, употребљавао би сву своjу енергиjу на то да измоли усташе да га убиjу, закољу. Али уместо тога долазили су поново ударци колцима и ако jе коjа од жртава имала руке напред свезане, па ако jе под ударцима несвесно рукама заклањала главу и предње делове тела, зликовци су им везивали руке на леђа и тако везане руке на леђима посебно увезивали о браву на вратима, као некада на стуб срамоте, да се жртве по соби не могу кретати. Сатима jе траjало такво мрцварење, а онда су жртве остављене да се у боловима сами даље муче. Јадници, ни лежати, ни стаjати, ни седети нису могли, а из свих делова собе чуо се, осећао се, видео се само jедан самртнички вапаj: «воде». Жеђ страшна, страшниjа од свих болова, мучила jе измождена и од унутрашњих повреда полумртва тела. Бескраjни минути беспомоћног вапаjа за водом изгледали су као дуги часови, часови као дани и године. Умукли су промукли, болни, очаjнички вапаjи за водом, а усташке звери уместо воде дотурили су овим мученицима храну, поздраве њихових наjмилиjих – деце, жена, родитеља, браће и сестара и мучење се настављало без одмора, без предаха унедоглед – данима, недељама, месецима и годинама. Убиство, смрт, била jе награда и срећан завршетак бедног мученичког живота. (Записник бр. 13 и 14)

Једне су затворили као таоце и у затвору им дозволили полуслободан живот, jер за Бога нису кривци, него таоци. Онда су их изненада ноћу изводили на «саслушање». Тако су jеднога интелектуалца, познатог шидског адвоката др Николу Трумића, извели ноћу само на кратко саслушање у канцелариjу, па су га без речи, без питања осудили на страшне муке. Око главе су му увртали гвоздени ланац на штаповима, да су му кости на лобањи попуцале, оба ока исцурила, а када се jадник хтео руком заклонити, рука му jе поломљена и jош увек су га полумртвог чупали за бркове, да се увере jе ли jош жив. Други «таоци», коjи су чекали на ред као овчице у тору, преживљавали су последње часове живота очекуjући наjстрашниjу смрт. Кроз веселе звуке неке музике са радиjа разабирали су се страшни jауци и врисак њихових другова, док коначно нису jедан по jедан замукнули, ућутали, умирени заувек. Радио jе jош увек трештао, преносио музику из неког сретног кутка света – тамо да расположи, разоноди и увесели човека, а овде да ти исти звуци заклоне, да сакриjу и удаве последњи трзаj мученичког живота тога истог човека. Јер, усташе су пред мучење своjих жртава поjачавале радио, намештале га на неку станицу са музиком и поjачали звук у толикоj мери да се jауци и врисак жртава нису чули jасно у ноћи и даље од мучилишта. (Записник бр. 18 и 19)

Ова мучења усташе су чувале као таjну и пред овако мучење и убиjање зликовци су у усташком стану на руке таборника или логорника полагале заклетву, да никоме неће одати таjну онога што ће у заjедници учинити, да ће о жртвама коjе су за мучење и убиjање наредили, преносити гласове да су живи – онако како им се буде наредило. Тако jе дошло до тога да су се о наjочигледниjим злочинима шириле вести супротним правцем, да су за жртве намештени гласови (да се налазе у логору, или да су на раду у Немачкоj), па су из Раjха послане и карте у коjима пише неки тобоже познаник, да jе био са овим или оним, коjи jе иначе као жртва већ одавно под земљом. Јадне маjке, деца и жене веровале су и заваравале саме себе, па су их уцењивали и неки адвокати као Амброз Дражић из Сараjева и дизали од њих паре да им миле и драге пронађу и доведу. Касниjе ниjе било ни новца ни адвоката. (Записник бр. 106)

Тако jе у Шиду завршила прва група од 9 наjбољих Шиђана и честитих домаћина. Били су у усташком стану зверски мучени и потом теретним аутомобилом одвезени на Дунав код Илока, где су дотучени и бачени у воду. (Записник бр. 15, 16, 17, 19, 20 и 21)

После овог крвавог и свирепог злочина усташког стана у Шиду, у коме су се домаће усташе острвиле, кренула jе хаjка и натецање ових зликоваца по целоме срезу. Стизале су вести готово из свих села о поjединачним мучењима и зверствима над нашим народом. Инициjатор свих ових зверстава у Шидском срезу био jе Јосип Шук, усташки таборник у Шиду.

Но, у то време почиње већ да се jавља и организовани отпор нашега народа. Комунистичка партиjа jе већ одавно дигла устанак у Србиjи. У Срему покрет почиње да се ствара и први оружани сукоб између партизана и усташа десио се у селу Моровићу у зиму 1941/42. На jедним саоницима долазећи из Грка у правцу Адашевца возили су се руководиоци покрета, jедан друг и другарица (интелектуалци, родом из доњег Срема). На стражи у Моровићу усташа jе зауставио саонице, али уместо пропуснице другарица jе извадила револвер и jедним метком у груди оборила стражара. Саонице су поjуриле напред и скренуле у правцу шуме, али су Моровићем проjуриле кроз кишу куршума, од коjих jе jедан другарицу смртно ранио. У неравноj борби преживели друг и кочиjаш, када су потрошили мунициjу, разнели су последњом бомбом и себе и другарицу и тако су хероjски погинули као први борци – партизани у нашем срезу у Моровићкоj шуми. Обjавили су тиме борбу нашег народа на живот и смрт, а Моровићке шуме коjе су прве биле у овим краjевима ослобођене и из коjих jе први зрачак слободе зрачио – примиле су у своj загрљаj прве жртве народне борбе. (Записник бр. 128)

Жариште отпора, скуп свих понижених и увређених, сабиралиште наше идеално и непокварена омладина биле су од те Моровићке шуме у Посавини, коjе су од тога времена биле не само спона фрушкогорских и босанских партизана, него за наш краj нешто jош и више: заштитник и осветник нашег обесправљеног и пониженог народа.

За усташе и нацисте jе ово била жива опомена, да jе време безакоња и нацистичке тираниjе прошло, да нико за своjа недела не може некажњен остати. И тако већ од пролећа 1942. године поjављуjе се у овоме краjу нешто велико, сjаjно, натчовечанско – поjављуjе се народни отпор, народна власт и народна правда да буде регулатор за све тираниjе, недела и злочине окупатора, да засиjа у свем своме величанственом сjаjу за срећу и благостање мученичког народа, а на страх неприjатеља.

Зато окупатор и све издаjничке усташке власти окрећу сву своjу пажњу, све своjе снаге у борбу против народноослободилачког покрета и сада се ређаjу у целоме краjу злочини за злочинима, покољи за покољима, логори, паљевине, силовања и мучења свих врста, jер jе требало у крви и пламену кршити по сваку цену народни отпор.

Формирани су посебни специjални судови за борбу против комуниста. Истакнути стручњаци воде ове судове. По општинама и срезовима истражуjу се спискови левичара и покретни преки судови суде без милости. Нове друге десетине и стотине одлазе у шуму и што jе гоњење jаче, отпор у шуми расте и бива све jачи и jачи. А у селима и варошицама у Срему, па и у нашем срезу, део народа почиње да сарађуjе са партизанима, да их снабдева и издржава и обавља обавештаjну службу за партизане. Усташе ту и тамо успеваjу да понешто откриjу и онда настаjу хапшења, нова злостављања, мучења и убиjања. Сумњиви се протеруjу у већ препуне логоре, а из логора, оно што jе физички jаче, одлази у Немачку на присилан рад. Неjаки и болесни, од глади и изнемоглости, или покошени тифусом и другим заразним болестима умиру у масама мученички.

Окупатор зазире од свега живог што jе у нашем народу jош код куће остало. На разне начине одвлаче се од кућа сви млађи мушкарци. Срби су непоуздани, грађани другог реда; зато они немаjу право да служе у воjсци али их ипак треба некако склонити. Ствараjу се радне боjне, тj. воjне jединице у коjима Срби служе воjску, али не са оружjем него као шумски радници и слично. Једне позиваjу прво у општину па им чине милости и говоре да им се сада пружа прилика да допринесу као и Хрвати, да служе воjску, те да ће после рата зато моћи мирно у Хрватскоj живети. Ти воjници из целог нашег среза, и из целог Срема скупили су око 300 у Митровици у пролеће 1942. године и пошто су као воjници положили заклетву поглавнику, одмах су позатварани и под jаком стражом отерани прво у Беч, где су као средњевековно робље извођени на пиjацу и у дословном смислу речи продавани. Долазили су купци, загледали их, испитивали шта су по занимању и шта знаjу радити и када ниjе било бравара, ковача, дреера, одлазили су. Маса се скупљала као на чудо и загледала наше младиће – Сремце сељаке, коjи су дошли у сељачким кожусима од овчиjе примитивно чињене коже, пипали кожухе и њих, као неке припаднике дивљих стада припитомљених племена. Са нашим регрутима у НДХ – немачким робовима – плашили су своjу децу. Када после 8 дана узалудног излажења на пиjацу у Бечу ови наши несрећници нису могли бити продани, спаковали су их поново у вагоне и отпремили у Минхен. Ту се иста слика поновила. Поново пиjаца, поново испитивање и загледање купаца, док коначно већи део – њих око 180, ниjе овде продат jедноj ливници жељеза у Хилдесхаjму. Ту се радило 12 сати дневно, а хранило ниjе никако – 200 грама буђавог хлеба и нешто чорбуљака на дан. А спавања ниjе било због превелике зиме, а лети због превеликог броjа стеница и друге гамади, коjа се у невероватном броjу намножила у jедноj бараци где се морало ноћивати. Радници су, jедни изнемогли почели умирати jер боловања ниjе било, а други су бежали и велика jе срећа била ако jе коjи у оно доба успео да побегне. (Записник бр. 24)

Присилан рад jе био систематско уништавање нашег народа, наше омладине и наше будућности.

А на присилан рад су слали нашу омладину из сваког среза из свих места. Нарочито jе на присилан рад отерано много наше омладине из Шида, Јамене, Моровића, Адашевца, М. Вашице и Илинаца. Из Моровића jе првих дана окупациjе отерано 80, па 60 директно у Немачку, а касниjе у више махова у логоре у Винковце и Земун, па су одатле млађи и боље физичке кондициjе одваjани и послани на рад, а остали су умирали у логорима од болести, слабости, старости и глади. (Записник бр. 110, 122, 128 и 129)

Пошто се овако ни убиjањем, ни претњом смрћу, злостављањем и мукама свих врста, па ни логорима, ни одвођењем у воjску, ни на присилне радове народноослободилачки покрет ниjе могао сузбити, требало jе наћи други начин да се таj покрет сузбиjе. У том циљу долазио jе то лето у Митровицу специjални изасланик владе у особи министра исхране и ту jе одржана поверљива конференциjа и од присутних усташких управљача указано на извор свега зла – на jош увек велики броj Срба у Срему, а Срби су они коjи подржаваjу партизане и да нема њих не би било ни народноослободилачког покрета, ни партизана. Зло треба у корену лечити и тако jе ту у кући jедног митровачког грађанина закључено да се као наjефикасниjа мера предузме и jедно велико масовно убиjање и истребљење Срба у Срему.

Одржана jе посебна седница усташке владе у Загребу посвећена искључиво питању Срема изакључено да се у Срем пошаље специjални изасланик владе, наjкрволочниjи усташа, Виктор Томић, са нарочитим овлашћењем да десеткуjе и упропасти српски народ у Срему. На расположење му jе стављен цео службени апарат, воjска, железница, пошта и дакако, и потребне усташке формациjе и форуми.

Прво веће место у коjе jе Томић са своjим џелатима дошао, било jе захваљуjући крвожедности шидског усташког логора и табора само место Шид. Ту jе уjедно Томић испробао своjу злочиначку банду на делу. Ту jе испробао и остатак организациjе свога злочиначног подухвата.

Да убиjање и паклени план истребљења Срба успе, шидски логорник, доктор медицине, одреда jе скоро све сутрашње жртве уверавао да у Шиду неће бити ништа, да док jе њему на рамену глава, не сме се његовим штићеницима ништа десити, па jе код jеднога свога друга апотекара и вечерао и уверавао га да се само поузда у њега и да се не боjи. Тако су говорили и остали чланови табора и домаће Швабе – гарантовали и умиривали узнемирене жртве, и припремали тако општу несрећу, коjа jе сутрадан 28. августа 1942. године задесила Шид.

У ноћи су усташе запоселе место, око Шида све прилазе – путеве и стазе су блокирали домобрани у jедном непрекинутом ланцу око целог места. И артиљериjа jе била постављена на друму од Товарника, jер су се усташе надале оружаном отпору грађана. На станицу jе приспео специjални санитетски воз да из борбе прима рањене усташе и домобране.

То значи да су информациjе о стању у месту биле од домаћих усташа успешно кривотворене, само да се добиjе прилика за што већи покољ мирних грађана.

Када су овако извршене обилне припреме, почело jе у ноћи између 27. и 28. августа 1942. године масовно хапшење, злостављање и мучење 128 лица у Шиду, коjи су тада изузев jеднога сви побиjени. Таj jедан jе побегао са стрељања у митровачком логору и препливао Саву па се тако спасао.

Целу ноћ и сутрадан до подне траjало jе хапшење и мучење невних Шиђана. Хапшења су обављена са свим предострожностима, свака jе кућа претходно била опкољена и осигурани сви прилази. Усташе би опколиле кућу, а онда би агенти улазили у кућу и пошто су имали тачно одређена имена, кога треба да одведу, тражили би баш то лице. Дешавало се, међутим, да су месне усташке власти уписале из jедне куће само оца, а одведени су и син и отац. (Случаj Душана Коларића и сина му Владе. Записник бр. 38) На другом месту уписани су синови, а одведен jе и отац. (Случаj Радивоjа и Милена Тетека и оца им Симе. Записник бр. 29) На трећем месту покупљене су породице, штавише и деца и гости коjи су се ту затекли. (Породицу и госте Борислава Мирића и Жарка Чавића. Записник бр. 37) Све ово доказуjе да су спискови за одвођење, односно убиjање сачињени у Шиду од домаћих усташа, а да jе постоjала и посебна директива сагласна закључцима усташке владе, да се народноослободилачки покрет у корену неутралише убиjањем што већег броjа Срба у Срему. Одмах иза хапшења, поjединцима су редовно везиване руке на леђима жицом, а онда су сви довођени тако везани на мучилиште коjе jе било у свим подрумима, затворима и собама, канцелариjама и дворишту среског начелства. На све стране, у жицу свезани људи са рукама на леђима, из свих канцелариjских соба, из подрума, са тавана. Из дворишта вриште деца, кукаjу жене, jаучу и преклињу људи, jече већ испребиjани и попадали по земљи, а од групе до групе мучитеља и жртава креће се jедан горостас засуканих рукава, сав попрскан крвљу мученика и доспева свуда у овоме паклу да своjим рукама туче, пребиjа и мучи – тоjе џелат Томић. Сви су, и мучитељи и мученици избезумљени, изобличени и страшног изгледа. Из jедне собе долази врисак страшног бола и мучења Видосаве Илић. На мученицу, палу од батина на под, скачу са оближњег стола jедан по jедан, четворица од наjкорпулентниjих устша са тешким цокулама и такмиче се коjи ће боље и прецизниjе жртви да скочи на стомак. На другом краjу, у дворишту сасвим претучен, из несвестице се jавља живот у телу чувеног академског сликара светског гласа Саве Шумановића и вапиjе у полусвести: «Јао! Доктора!» Наилази звер Томић и jедним новим ударцем умируjе га. Тако завршава своj племенити сликарски живот Сава Шумановић, последњом и jедином црном сликом у животу, jер jе цео век ведро гледао и весело видео, па jе то и у сликама овековечио. Ту, у близини jечи у локви крви уjак пок. Саве – 85-годишњи старац др Драгутин Грчић, као опасан партизан и бунтовник. А у дубокоj старости ниjе био свестан ни наjобичниjих догађаjа. Леш Петра Детере изнешен jе са «саслушања» из jедне собе, а из друге собе допиру гласови Бранка Благоjевића, коjи виче да га убиjу jер нема ништа да призна – изнеше и његов леш. Уроша Станивуковића мучи jедна група зликоваца на дворишту, а брат му др Драгутин Станивуковић: «мучите и убиjаjте зликовци, када ми вас нисмо знали», стиже и овде Томић и страховитим ударцима пребиjа др Драгутину руку. Нико не зна у овоме паклу ни коjе jе доба, jер мучење и и убиjање непрестано траjе. Колци се ломе као шибице о мученичка тела шидских честитих грађана. Многи су у самртним мукама без свести попадали по земљи. Госпоjинско сунце пржи страшниjе него икада, но више се не осећа, jер утисци страшних слика мучења, звуци наjстрашниjих узвика, вапаjа, псовки и умирања на снопове запљускуjу свест човекову. Слика jе jезива и страшна, да jе ни сатана страшниjу у паклу не може замислити. Начас мучење престаjе, онесвешћене жртве се поливаjу хладном водом, мртви се избацуjу и оргиjе мучења почињу изнова, са све већим свирепостима и зверствима.

Тачно у 12 сати мучење и хапшење jе завршено и преосталим жртвама усташе командуjу мали па велики чучањ. Напрежу се последњи дамари снаге, повређуjу задобиjене ране, али пушке и ножеви за леђима чине своjе и мученици послушно извршаваjу.

Када jе и ова фаза мучења завршена, сви су потоварени у велике градске аутобусе града Загреба и одвезени на станицу Шид, а одатле у теретним вагонима пребачени у Сремску Митровицу. А у вагонима на оноj врућини, многи полумртви jош у путу су поумирали, док су други иза новог мучења сви сем jедног, побиjени на митровачком гробљу.

Јадне маjке, неутешне жене и сирочићи тражили су до недавно своjе миле и драге, а од недавно jе недвоjбено установљена црна истина и сав Шид jе у црно завиjен. (Записник бр. 26, 28, 29, 30, 31, 33, 34, 36, 37, 40, 41, 42, 43, 47, 48, 49, 50, 51, 52, 53, 54, 55, 56, 57, 58, 59, 60, 27, 75, 76, 82, 84, 85, 105, 106 и 138)

Томић jе са своjим џелатима затим отишао у Митровицу, и ту jе данима траjала, прво у граду Митровици и другим среским местима, хаjка слична као у Шиду: данима су жртве довођене у Митровицу на губилиште. И из села Шидског среза десетине и стотине су покупљене и одвожене у Митровицу. Из Адашевца jе одведено 120 особа, коjе су мучене и тучене прво у Шиду, па онда опет у Митровици. Ту jе за ову групу Адашевчана стигло наређење да се више не могу убиjати, него су сви спаковани у вагоне и отерани у логор у Јасеновац, одакле се вратило живих свега шест.

У Јамени су у то време покупљени сви мушкарци од 15 до 70 година, њих 240 на броjу, и отерани у Митровицу. Пошто jе преки суд одjедном престао да ради, сви су отерани у логор у Јасеновац. Отерано jе после неколико дана и оно што се у први час било разбегло па повратило – jош 40, дакле укуно 280 особа, од коjих се вратило само неколико.

Међутим, народноослободилачки покрет ниjе овим масовним злочином у Срему нимало сузбиjен. Напротив, из крви и народа никао jе jош већи отпор. Борба jе постаjала све страшниjа и после тога наш народ jе листом прихватио борбу па су тада и они коjу су у почетку сарађивали са усташким покретом, почели да се приближаваjу народном покрету и зато jе окупатор за уништење покрета почето употребљавати не само усташе него се у 1943. години поjављуjу посебно извежбане воjне jединице за опште уништење све нехрватске имовине. Окупатор сада ниjе више видео партизане, него jе видео да jе у извеснимместима народ масовно ушао у борбу и тешко оним местима коjа су била као таква означена.

Тако се окупатор поjављуjе већ у почетку 1943. и нарочито краjем 1943. године као гестаповци, као СС звана «муjина дивизиjа» са фесовима и као добровољачки козачки одреди коjе jе народ прозвао белогардеjцима. У то време, после Ромеловог пораза у Африци, одмарао се jедан део те афричке воjске и реорганизовао овде, па су ти »Африканци» употребљени за чишћење у овоj околини, и тако су регуларне немачке трупе у реорганизациjи jединица, а да извежбаjу регруте употребљене у спаљивању и уништавању чисто српског насеља Иванци у општини Илача. Иванци су добровољачка колониjа основана на великом поседу грофа Елца у општини Илача, а на 15 км далеко од Шида. Одмах у почетку окупациjе ова колониjа jе изложена беспримерном уништавању, коjе jе у сваком погледу «достигла» рекорд. Али су Иванци са друге стране били у оном краjу носиоци народног отпора и први борци за слободу. Та наша браћа досељена овде после првог светског рата у равницу остала су по своме менталитету горске орлушине и никакви злочини и претње, никаква злостављања ни шиканирања нису их уплашили – остали су доследни своjоj народноj традициjи, изгинули су, али из свести поjам слободе нису могли да им избришу.

У ову колониjу свакодневно су упадале усташке хорде коjе су пљачкале, батинале, одводиле, палиле и убиjале, само да раселе и униште ово извориште националне свести и народног отпора.

Тако су после великог броjа усташких упада у лето 1943. године, усташе упале изненада долазећи кроз велике кукурузе из правца Товарника и то готово неопажено пред саму колониjу. Народне власти организоване већ у то доба у Иванцима, постављале су око села страже, но, усташе су кроз кукурузе заобишле страже и само тако се могло догодити да сав народ ниjе успео да побегне и да jе 12 особа ипак било у бежању, или су их код куће поубиjали. Преко 40 бомби усташе су бациле у мале сеоске куће и велик део села jе том приликом уништен, а било jе и седморо рањених. То jе jедан од многих усташких похода на Иванце у коме су усташе имале успеха, док jе безброj других похода пропао само зато што су сеоске страже сваки пут (уз обавештаjну службу из села) дању и ноћу надгледале и на време несрећу отклањале. Такав jе случаj био и када су у jесен те године стигли белогардисти, коjи су могли из празног села опљачкати само стоку, док jе изузетно ова белогардеjска акциjа прошла без жртава.

Напротив, немачка воjска на тенковима стигла jе jедног кишног jутра када су сви мештани били код куће и послужила се варком. Дан раниjе тенкови су стигли у Илинце, суседно село коjе jе махом српско. Када су стигли курири из Илинаца и jавили да Немци траже само оружjе и да ником ништа не чине, мештани из Иванаца дочекали су тенкове код куће. Тенкови су опколили село, а други су ушли у село, пошто jе извршен потпун рспоред групицима воjника за акциjу на очиглед свих становника, а нарочито деце коjа су изашла да виде вежбу тенкова. Митраљез jе отворио паљбу из jедног тенка и дао знак овим швапским регрутима, коjе jе требало острвити и руке им умочити у невину крв деце или ненаоружаног становништва у Иванци, да почну општи напад. Док су jедни из кућа истеривали народ на улицу и брисани простор, дотле су други запаљивом течношћу поливали куће и зграде палећи их. У jедноj кући потпалили су ватру под колевком да невино анђелче изгори, у другоj кући поливали су намештаj и дрвенариjу, да се у кући загуши и у ватри изгори беспомоћни болесни старац. Стрелци са тенкова из машинских пушака вежбали су се у гађању и пуцали би на све живо што би се поjавило. Пошто су побили све крштене душе, запалили су колониjу чекаjући да се из огња поjави нешто живо и на краjу села из салви са свих тенкова тукли су сваку мачку, прасе, пса, кокош, гуску или птицу, све што се живо поjавило. Па тако jе после овог страшног «оркана», кога су Немци уприличили за вежбу своjих регрута, село Иванци остало дефинитивно и потпуно уништено, пошто jе већ и дотле неколико пута било уништавано. Нешто преживелих иза ове катастрофе враћали су се ноћу из оближњих шума да пронађу лешеве своjих милих и драгих и да их сахране. Поброjано jе тако и сахрањено 63 леша. Но, многи лешеви су изгорели у пламену, многе су свиње и псе разнели, тако да немамо ни приближну слику о броjу жртава. Нешто, што се разбегло, рањено jе и многи од њих, од зиме, без лекова и лекара или су помрли или су осакаћени за цео живот. Данима у ову страшну гробницу, у бивше село Иванце, ниjе нико приступио, човечjа нога ниjе ни у близини овог проклетог насеља ступила, jер се смрад од поубиjаних а непокопаних говеда, коња, свиња,оваца, паса, мачака и других животиња, несносно ширио и кружио ваздухом на километре унаоколо. Данас jе на месту овог бившег села гомила рушевина обрасла у коров и траву, а остаци зидова, воћке, костури и жива вода артерског бунара сведоци су да jе некад овде вредна човечjа рука радила и да jе вандалски поход нациста у двадесетом веку збрисао сав труд човеков кроз децениjе и уништио толика људска бића. Тако су многе породице побиjене. Један од преживелих, дете од 13 година – Славко Бранковић прича да jе остао жив захваљуjући само томе што jе био рањен и пао jе када их jе митраљез косио, па се ниjе дигао све док тенкови нису отишли. Око њега побиjени су његов уjак, уjна и петоро њихове деце. Ово дете ни данас не може да заборави страшни призор када су му све укућане немачки воjници истерали на jедну њиву, а други воjници из тенка их све побили. Сећа се последњих трзаjа његове сестричине Маре (детета од 5 година) коjа jе лежала близу њега, а коjоj он ниjе могао помоћи, jер jе ово дете преживело већ толике страхоте од окупациjе до тада, да jе било свесно да ће погинути ако се мрдне и покаже Немцима да jе жив.

Безброj примера, страшних и jезивих, завршаваjу историjу овог некада веселог и напредног села, коjе се некад звало Иванци.

У jесен 1943. године наступила jе у Шиду и околини нова «рациjа» коjу jе народ назвао Томљеновићева акциjа, по имену усташког сатника Томљеновића. Таj Томљеновић стигао jе у Шид из Загреба и руководио jе низом свирепих злочинстава, поjединачних и масовних, коjа су се одиграла од септембра до краjа 1943. године. Настали су опет црни дани у Шиду, слични оном паклу коjи jе био у Шиду краjем августа 1942. године. Али, Томљеновићев злочин траjао jе временски дуже и био jе по томе сложениjи. Овога пута, гестаповци и усташе преко своjих обавештаjних веза имале су извесна знања и доставе о раду партизана. Но, сигурно и доказано нису имали ништа, те су приступили грозним мучењима и свирепостима да би од сарадника партизанских нешто извукли. Надали су се да ће од слабиjег женског пола сазнати више, те су у почетку одмах похапсили 16 жена и девоjака у Шиду и поjединачно, опет у среском начелству, саслушавали их, шиканирали, злостављали и мучили, но цео оваj испит разбио се о чврст карактер и гвоздену вољу похапшених. Међу њима jе било стариjих жена око 60 година и девоjака од 16 до 17 година, но ниjедна ниjе проказала своjу везу и 15 њих jе одабрало онаj свет, побиjене су и уништене, али ближње своjе сараднике и уопште организациjу нису откриле. Светао пример осећања за заjедницу и праведну ствар нашег народа показало jе свих 15 Шиђанки, као и десетак мушкараца коjи су исто тако хероjски положили своjе животе не одавши своjе везе и не откривши организациjу народноослободилачког покрета.

Мучење код испитивања ових невиних жртава траjало jе овде ноћима и данима, jадници су били код jедног таквог мученичког испитивања по неколико пута поливани хладном водом да им се свест врати. Употребљавали су нове (до тада неупотребљене) методе испитивања. Жртвама су сечена леђа и под кожу сољена прегрштима соли, настаjали су страшни болови, али наши мученици остаjали су доследни. Нашао се чак jедан од чланова НОП коjи jе третирао друге и кога jе Томљеновић и његови агенти употребљавали да туче остале похапшене, да им у лице добацуjе и открива њихов рад, али ни то ниjе помогло и усташе су у своме бесу могле само да ликвидираjу невине жртве. Ипак, народноослободилачки покрет нити су открили, а jош мање сломили.

У то време диверзантске групе партизана подигле су у ваздух пругу код Шидских Бановаца. Немци из Културбунда у Шидским Бановцима нису дозволили да се таоци из Шидских Бановаца вешаjу као одмазда за ово партизанско дело. Крвави усташки табор у Шиду сам jе понудио жртве из Шида и рекао да их има стотине ако треба. Томљеновић и његови агенти за час су са улице покупили двадесет људи, а да су партизани то су тврдили на таj начин што су упали међу свет на пиjаци, па су одмах скупили 20 људи из Шида и околине коjи су се случаjно ту десили. Агентима jе било довољно да неко призна да jе Србин, односно да jе Православац, па да га одмах спроведу и напуне броj до 20, колико jе требало талаца побити. Многи послован човек пошавши на уобичаjени посао у Шид на пиjацу, никада се више ниjе вратио своjоj породици и своме занимању, него jе био онаj коjи испуњава броj до 20 невино пострељаних и повешаних жртава на прузи код Бановаца.

Док су ово гестаповци радили код Бановаца, у Шиду су се усташе на своj начин «бориле» против партизана, а у ствари убиjали Србе – сручила се долазећи са истока нова страшна и дотле jош покраj свих чуедеса, невиђена неман – воjска Власовљева звана белогардеjци.

То jе воjска вођена од бираних немачких официра од пропалих банкара и грофова, коjи су ушли у рат са амбициjом да направе воjничку кариjеру, али уместо тога, сваки на своj начин, зарадио jе деградациjу и уместо кариjере, чин му jе остављен, с тим да jе премештен међу бандите са рушилачким задатком да води Власовљеве добровољце у партизанске краjеве и да тамо почине оно што нормалан човек не може ни да замисли. Требало jе народу коjи се одушевљавао партизанима, Совjетима и Русиjом довести праве Русе и начинити са њима такву пустош, насиља и злочине, да се народу на таj начин смркне и да омрзне све што jе совjетско и руско. Задатак ових Руса издаjника био jе да борбом растераjу партизане и разбиjу народноослободилачки покрет, а неделима, злочинима у селима требало jе омрзнути код ширих слоjева народа све што представља народну борбу и нарочито оно у што jе народна борба полагала наjвеће наде и црпила моралну снагу – требало jе окаљати и огадити Совjете и Русиjу. А ови немачки официри коjи су Русе издаjнике предводили, ти авантуристи, моралне пропалице и оно што и међу разбоjничком Хитлеровом воjском ниjе имало места – те звери од људи имали су све то режирати.

Као лавина сручила се ова (до тада невиђена) руља у наша села и од тада започиње пиjанка, отимачина, гозба са уживањем до несвести. Изобличени воjници у подивљалом стању разваљивали су све ограде, препреке, врата тражећи женске. Силовали су коjу год су где нашли, и старице од 80 година и децу од 15 или 16 година, силовали су жене на очиглед њихових мужева, кћери, пред родитељима, а маjке пред децом и унучићима. Ова подивљала маса ниjе крала, ниjе реквирирала, ниjе одузимала уз потврде и присилан куп – него jе брстила све као jата скакаваца, уништавала и односила све што jоj jе пало под руку. За неколико дана ако би се у неком селу задржала коjа од ових jединица, настала би пустош, и оно што jе децениjама течено, чувано и стварано – оно за шта су утрошене толике енергиjе и огромна воља, нестаjало jе сада за тренутак.

Нарочито су тешко страдала села jугозападног дела Шидског среза, почев од Бачинаца: Адашевци, Вишњићево, Моровић, Босут, Рача и Јамена, а мање Мала Вашица, Илинци, Иванци и Батровци. Северни део среза заjедно са Шидом био jе поштеђен jер jе ова белогардеjска воjска, долазећи од истока од Чалме, Ердевика, скренула у Бачинце, па преко Бачинаца отишла правцем Маjевице и успут уништила и опљачкала наведена села jугозападног дела среза.

У селу Батровцима белогардеjци су стрељали 22 особе а 13 су отерали у логор. У селу Бачинцима побили су седморо људи, у селу Моровићу покупили су 45 особа и отерали у логор да се више никад не врате. У Јамени побили су све што су мушко затекли, а женске коjе су ухватили, све су редом силовали. Побиjено jе 34 мушкарца, а код 10 жена настале су страшне болести услед злочина силовања, те се за оваj броj зна, док jе свакако огроман броj несрећница, коjе своjу несрећу криjу. Уништавање и упропашћавање, пљачка и отимачина свих добара почев од оних за пиће и jело, па до последње чаше, и куке у зиду било jе потпуно тако, да то човечиjи ум не може да поjми ни перо да опише.

Код Јамене су се све ове трупе пребацивале у Босну пут Маjевице, где су се са другим немачким и квислингшким воjним jединицама имале да саставе обруч и униште партизане.

И док су се из овога краjа извлачиле последње ове пиjане банде, већ jе друга (исто тако крвава и исто тако свирепа) воjска наступила. То jе била по народу прозвана «муjина дивизиjа». То су немачке СС трупе, коjе су носиле фес, а регрутоване су од муслимана са посебно свршеним курсом и вођене као и белогардеjци од нарочитих немачких официра и подофицира. Та «муjина дивизиjа», коjа jе дошла као саставни део немачке воjске да опколи Маjевицу, имала jе за задатак да побиjе (почев од Моровичких шума даље у Јамени) где кога стигне и види. Тако jе та воjска побила од Јаменаца око 100 душа, што мушког што женског пола. Гестаповци са друге стране, долазећи од Рачиноваца, из Жупањског среза, хватали су Јаменце коjи су бежали испред фесароша и ухватили су око 150 душа и отерали их у Винковце у логор, одакле су (после извршене класификациjе), способни за рад отерани у Немачку, а старци и деца су пуштени. Воjници «муjине дивизиjе» радили су другачиjе у другим местима, па су тако у Бачинцима похапсили 17 особа и то имућниjе људе, и у сврху пљачке. 14 су уценили са по 100.000 куна и наплатили, а троjица коjа нису имала да плате откуп отерани су у логор у Винковце и касниjе били обешени на прузи код Гарчина. Воjници «муjине дивизиjе» асистирали су код неких усташких хапшења у Беркасову, но ту само као помоћни органи.

Док се тако те jесени сручила тешка несрећа, искушење и тако рећи ужас у jужном делу среза, у северном делу среза, на обронцима Фрушке Горе, у другом жаришту народног отпора у Привиноj Глави домаће усташе уз потпору немачке воjске имале су да збришу са земљине површине село Привину Главу. То jе било у октобру 1943. године. Када jе 20 шидских усташа улетело око подне изненада у Привину Главу и уз непрестане повике: «убиjаj, кољи, пали», упали су пуцаjући из свих могућих оружjа, као пушака, митраљеза и бомби – и налетели су прво на кућу пок. Милинка Марковића, и све укућане истерали на двориште. Међу укућанима била jе и кћерка Милинкова, Љубица, са дететом од годину дана у наручjу. Све су их усташе побили и кућу запалили. Редом су тако ишли од куће до куће, народ без милости убиjали, а куће и имовину палили. Нису штедели ни старца Јеврема Максимовића, коjи jе имао преко 80 година и лежао немоћан у кући своjе кћери Десанке Ковачевић. Нису поштедели ни слепца Перу Јешића, коjи jе, да спасе своjу породицу, изашао пред усташе да им каже да jе сам код куће веруjући да њега, старог, слепца од 70 година неће убити. Међутим, убили су и овога старца, а његова крв праведника искупила jе животе његове деце и жене, jер су усташе поверовале старцу и нису даље трагале, те нису нашле сакривених jош 6 душа у ваjату. Укући Бранка Миjатовића усташе су рафалом из машинке, тако рећи, пресекли жену Соку, а посвоjче Богољуб, сложио се с помаjком у самртном страху неповређен и остао жив jер су разбоjници држали да су и њега убили. Убили су старца Славуjа Коканова, заклали су Милку, жену Саве Јешића, и Вукицу, кћерку Бранка Јованчевића. Сеjали су смрт и ужас на сваком кораку, а са околних брда гестаповци су у обручу чували да нико живи из котлине села Привина Глава се измакне и тек по пламену и диму проматрали и видели докле су усташе у селу стигле и како се ланац смрти и ужаса постепено помиче од севера на jуг. Ипак jе већина народа успела да побегне, а само они коjи су се затекли у кућама платили су животима као Сава Јованчевић, коjи jе зликовца Раконицу дочекао у соби и као старог познаника и бившег свог радника замолио да га заштити. Убиjен jе и Сава и жена му Савета, а око синчића Обренка од 7 година усташе су се погађале и нагодиле да га оставе да живи и да прича како се ово десило. Требало jе уништити непокоран, тврдоглав народ у Привиноj Глави, што jе био жариште народноослободилачког покрета, а ниjе хтео да прими римокатоличку веру и сметао jе усташкоj замисли да се од манастира Привине Главе створи самостан св. Ане.

Тако су страдања, мучења и убиjања нашега народа у срезу Шидском обављана по главним директивама Немаца, преношених кроз усташки логор и усташки табор у Шиду, а многа и наjсвирепиjа недела одиграла су се на инициjативу и из криминалних прохтева усташког табора у Шиду. Један типичан злочин организовао jе таборник Јосип Шук и са своjим наjближим сарадницима агентима и зликовцима извршио на салашу Илиjе Станивуковића у Шиду. Све укућане су на салашу зликовци, агенти поубиjали, побацали у бунар да траг злочина сакриjу, а готовину коjа jе била разлог разбоjништва међусобно су делили и посвађали се. Тако jе оваj злочин откривен, но типичан случаj грабежног уморства судови тзв. Независне Државе Хрватске нису судили и актери су остали некажњени. У тоj ругоби од државе усташама се ниjе могло судити, за њих закон и одговорност ниjе постоjала.

Немци су наређивали, а мање извршавали, нарочито у почетку окупациjе, а усташе су били они коjи су слепо спроводили нацистички програм, прво зато jер се таj програм поклапао са усташким програмом и друго зато што су спроводећи нацистички програм уништења Јевреjа и Цигана, тj. неариjеваца како су они то називали, могли да проводе и своj програм, тj. уништавања Срба.

Тако су Немци у лето 1942. године наредили потпуно уништење свих Цигана, а усташе су у НДХ позатварале и у jасеновачком логору побиле не само све Цигане, него и све оне Србе мелезе, коjи су били Православне вере и коjима jе можда у давноj прошлости неко био Циган, а већ децениjама се у нашем краjу баве земљорадњом и сточарством. Тако jе из Вишњићева одведено и побиjено ових назови Цигана 450 душа, из Моровића око 250 душа, из Адашевца 107 душа, из Товарника око 200 душа и сви под називом Цигани отерани у логор Јасеновац одакле се нехрват жив до данас ниjе вратио. На краjу прогона домаћих Цигана и назови Цигана окупатор са своjим петоколонашима извршио jе и злочин пљачке и целокупну њихову покретну и непокретну имовину разграбио и опљачкао.

Према стању анкетног рада, данас када су нарочито у анкети необрађена посавска села, може се утврдити да jе наjвише страдало наше становништво у неколико села: Иванци, Привина Глава и Јамена, где нарочито долази несрећа у Јамени и због тога што jе Јамена на Сави.

Напослетку jе окупатор починио масовни злочин и према своjим петоколонашима и домаћим Немцима, те jе пред фронтом прво добровољно пропагандом повукао све оне коjи су били уписани у Културбунд, а касниjе употребом силе и све оне Немце коjи се нису показали дисциплинованим, одвео их у Раjх. Тиме су ови домаћи Немци, поред тога што су се већ и иначе одрекли држављанства Краљевине Југославиjе, примили држављансство великог Раjха и ушли у добровољачке СС Хитлерове оружане формациjе – повукли последице jер су напустили добровољно сву своjу покретну и непокретну имовину и одрекли се тако сваког права на њу.

У Шиду, дана 14. августа 1945. године.

За Експозитуру Анекетне комисиjе:

члан Анкетне комисиjе Душан Бабић

————————————————————————————————————————

< Одговорност                Садржај                   Масовно уништавање цигана из Срема >