Ekspedicija „posebne namene“

Septembar je mesec kada se, u godinama u kojima obeležavamo stogodišnjicu Prvog svetskog rata“ ponovo moramo setiti „ekspedicije posebne namene“, logističkog poduhvata koji je izvršila Carska Rusija da bi potpomogla odbranu svoje male balkanske saveznice. Srbiji je u početnim danima Velikog rata nedostajalo svega a ponajviše naoružanja. Zbog toga je Ruski Car odlučio da se prioritetno, pre nego ruskoj armiji, Srbiji uputi 120.000 savremenih pušaka „mosi-nagan“ i preko 90 miliona metaka. Bio je to samo početak svesrdne vojne pomoći u kojoj je prema naređenju samog Cara, srpska vojska imala biti tretirana kao Ruska, sa svim prioritetima u snabdevanju i transportu[1].

Pored logističke podrške Rusija je na srpski front uputila svoje specijaliste inžinjerije i minere a u kasnijoj fazi rata, na Solunskom frontu, uz Srbe su se borile i dve ruske brigade. U teškim borbama  u jesen 1916.godine, one su podnele velike žrtve (imale su preko 10 hiljada boraca izbačenih iz stroja) boreći se na levom krilu srpskog odseka.[2]

Pre jednog veka na molbu Srbije ruski Car Nikolaj II Romanov je uzvratio čuvenom porukom „Da Rusija neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije“. U nekoliko rečenica njegovog telegrama stala je viševekovna istorija zajedničke borbe, diplomatski protokoli i vojne konvencije. Bio je to samo nastavak vojničke podrške započete još za cara Aleksandra 1807. godine, a koja se protezala kroz ceo 19. i 20.vek[3] bez obzira na političke i ideološke razmirice i svodila se na jasnu jednačinu: Zbog bliskosti naših naroda još se nije desilo da napad na Rusiju ili Srbiju nije istovremeno i napad na onu drugu. U zajedničkoj odbrani Rusija, kao veća, jača i snažnija pružiće Srbiji pomoć u zajedničkoj borbi.

Vek kasnije vojna saradnja Srbije i Rusije je deklarativno zadovoljavajuća. Ipak, vidimo da u realizaciji dogovorenog sve ne stoji kako treba[4]. PVO sistem BUK je odavno parkiran i već ga nagriza „rđa“ čekajući da stigne u sastav srpskog RV i PVO. Od S-300 tu je samo maketa a avioni MIG-29 se farbaju i glancaju mesecima.

Detaljnija analiza nas dovodi do toga da niko sa Srbijom ne želi da sarađuje „do kraja“ iz dva moguća razloga: ili sama Srbija ne zna šta će sa sobom ili to njena vlast zna ali ne sme da prizna jer ono što ona zna narod ne želi da prihvati.

Za sve koji su završili vojne škole nema tajne da je procena situacije ključna stvar u „odlučivanju“. Dakle da bismo, kao narod i država, znali šta nam je činiti najpre treba da sagledamo situaciju i vidimo kakvi nam izazovi prete i koje su alternative da ih prevaziđemo.

Za „male“ narode i države jedan način ponašanja je kada smatramo da nismo izloženi direktnom pritisku i agresiji. Pokušavamo da se pritajimo, prikrijemo i nadamo se da će agresor i „siledžija“ izabrati neku drugu žrtvu. Na međunarodnom planu to je vreme kada se na globalnoj sceni menjaju glavni akteri. Malim zemljama poput Srbije je najvažnije da ih moćni i agresivni ne prepoznaju kao pretnju i opasnost. Kao kada se u vašoj blizini nalazi opasna grupa huligana. Biti mali i neprimetan, ne činiti nikakve nagle a posebno agresivne pokrete i nadati se da će opasnost proći. Na unutrašnjem planu to je vreme „patriota“ koji tvrde da treba „leteti ispod radara“, praviti se mrtav, sarađivati sa agresorom, prihvatati novu realnost i….. „četaki bolje dane“.

Nažalost, vreme za takav način ponašanja, nepovratno je iza nas. Siledžija je već odabrao svoju žrtvu, već nas je „išamarao“ a sada se nameračio i da nas uništi. Ponašati se kao da to ne vidimo je neodgovorno i štetno a sa stanovišta države i ravno zločinu. Više nam pretvaranje ne pomaže, procena situacije nam nalaže da konstatujemo da je opasnost izvesna i da su moguća samo dva rešenja, beži ili se bori.

Neki su već pobegli a neki će to i učiniti ali velika većina srpskog naroda i svih građana Srbije naprosto ne žele to da učine, moraju i žele da se brane. Da se brane fizički ali da brane i vlastiti vrednosni sistem, vlastiti način života i vlastitu slobodu (ako SAD zadržava za sebe pravo da štiti svoj način života na najudaljenijim tačkama planete zašto i mi nebismo na kućnom pragu). Većina građana Srbije smatra da naše kolektivno pamćenje, naše pripadništvo pravoslavnoj civilizaciji i naše duhovne i kulturne osobenosti ne treba da budu „ispeglane“ promenom svesti. Jednostavno Srbi žele da budu ono što jesu. Sa druge strane na nas se vrši pritisak da odustanemo od svoje individualnosti, da se priklonimo kulturnim obrascima zapadnoevropskog protestantskog društva, da se pokorimo vojnom autoritetu NATO, da odustanemo od svoje filozofije društvene solidarnosti u korist socijal-darvinističke borbe u kojoj „jači pobeđuje“. U tom pritisku Srbima se postavljaju ultimatumi koji se koncipirani na isti način kao oni iz 1914, 1941 ili 1999. godine na koje se jednostavno ne može pristati ukoliko neki narod i država žele da ostanu slobodni.

Kada ta činjenica postane jasna i onima koji su po funkciji nadležni da procenjuju situaciju i donose odluke svima će biti mnogo lakše. I tada neće biti nikakve smetnje da „transport specijalne namene“ ponovo stigne u Srbiju i donese nam sve ono što je neophodno za odbranu slobode ali i stvaranje uslova za nesmetan ekonomski razvoj i opstanak[5]. Agresorima Srbija nije krajnji cilj, ona je samo etapa u nastupanju ka Rusiji, kao jedinoj zemlji koja svojim vojnim potencijalom sprečava da se Planeta pretvori u koloniju ne jedne države, već jedne malobrojne klike u toj državi koja sanja da porobi i svoje sugrađane i celu planetu.

Rusija se u proteklim vekovima „opekla“ pomažući one koji su joj „zabili nož u leđa“. Po Srbiju i njene interese sudbina Bugarske je najočiglednija. Izdala je i nas i Rusiju i 1913, 1915, 1941, 1999 stavljajući svoj prostor i resurse u službu germanske politike pljujući na žrtve koje je Rusija podnela za oslobođenje Bugarske[6]. Rusija je ne samo oslobodila Bugarsku već je uvek podržavala i favorizovala u odnosu na druge balkanske narode da bi doživela sudbinu da se rusko oružje okrene protiv Rusije, da se slovenska braća ponovo nađu na prvoj liniji borbe protiv Rusije. Rusija tu grešku niti želi niti može sebi da priušti[7].

Srbija, na zapadu nije mogla dobiti ljubav ali je svojom borbom zaslužila poštovanje. Svojom podaničkom politikom ljubav neće moći zadobiti ali će izgubiti poštovanje.

U sukobu koji se neminovno sprema i koji je u ekonomskoj i kulturnoj sferi već otpočeo naše je da izaberemo[8] da li smo na strani onih koji su nas uvek napadali u pokušaju da nas pokore i unište – što nas vodi u neminovni nestanak kao naroda, ili na strani onih koji su nam pomagali i bili uz nas – što nam daje nade za opstanak i budući razvoj[9]. Na nama je da odlučimo, a nakon toga, ukoliko se odlučimo da ostanemo slobodni i za tu slobodu se borimo, „transport posebne namene“ će krenuti svojim tokom, kao što je uvek stizao kada je otpor zajedničkom neprijatelju bio u pitanju. Ukoliko se odlučimo na predaju i lagani nestanak, nismo ni zaslužili da nam se u ruke da oružje koga nismo dostojni.

I da se ne izgovaramo i zavaravamo, odluka je na nama. Možemo zažmuriti i praviti se da se ništa ne dešava, ali voz i dalje juri prema nama sa namerom da nas razori i razveje u prah.

[1] Ukupno je 1914.godine upućeno 5 a naredne 45 konvoja ratnog materijala koji su pored pušaka obuhvatali i topove, artiljerijsku municiju, minski i pontonski materijal kao i isporuke u hrani i energentima.

[2] Aleksej Timofejev, Ruska vojna pomoć Srbiji za vreme Prvog svetskog rata, Beograd, Institut za noviju istoriju Srbije, 2014.

[3] Crvena armija je krajem 1944. i u prvim mesecima 1945. dostavljala jedinicama NOVJ oružje, municiju i drugu vojnu opremu a između ostalog preko 96 hiljada vojničkih pušaka i karabina, preko 68 hiljada mitraljeza i automatskih pušaka, oko 3800 protivtenkovskih pušaka, oko 3400 minobacača, 895 topova, 491 avion i 65 tenkova.

[4] Ne stoji sve kako treba ni u saradnji sa zemljama članicama NATO. I one nam obećavaju pomoć ali se ona u realizaciji pokaže „mršava“ i obuhvata neborbena vozila, kompjutere, obuku, savetovanje i konsultovanje …. sve sem naoružanja i vojne opreme. Naoružanje i oprema su rezervisani za „šiptarsku paravojsku KZK“ koja bi uskoro, pod pokroviteljstvom NATO, trebala da postane „prava“ vojska.

[5] Neće to biti pare koje bi mi trošili kako se nama prohte, već mogućnosti da ravnopravno sarađujemo, proizvodimo i kupujemo bez ucena i ograničenja.

[6] Tekst sa spomenika koji su podigli ruski vojnici na Solunskom frontu, oslikanog na prirodnoj steni i uklesanim tekstom: ‘Ovde, pod svetiteljskom zaštitom Nikolaja Čudotvorca, junački ruski vojnici i oficiri VII specijalnog pešačkog puka molili su se, borili i  junački umirali za oslobođenje jednoverne, bratske i rodne nam Velike Srbije, protiv verolomnih Bugara koji su izdajnički podigli svoj mač protiv matere svoje – Osloboditeljke Rusije. 1916 i 1917 godine.’

[7] Bugarski narod oseća bratstvo i zahvalnost prema Rusiji. Ali bugarska kao država a posebno njena politička elita, služeći interesima stranaca došla je u situaciju da je i najsiromašnija zemlja EU, da je napuštaju hiljade mladih  i da ulazi u demografsku spiralu nestanka (kao i Srbija).

[8] Ako biblijski izraz „služitri“ shvatimo kao savezništvo  moćnijim od sebe: Niko ne može služiti dvojici gospodara; jer će ili jednog mrzeti a drugog voleti, ili će jednom biti privržen a drugog prezirati; ne može se služiti Bogu i mamonu. Jev.Mat, 6.24.

[9] Ne smemo zaboraviti poruke Vilija Vimera iz maja 2000.godine da Srbija mora biti isključena iz svakog evropskog razvoja – mi smo kao narod osuđeni na nestanak!

Autor: Dragan Krsmanović

Izvor: Fond strateške kulture