Експедиција „посебне намене“

Септембар је месец када се, у годинама у којима обележавамо стогодишњицу Првог светског рата“ поново морамо сетити „експедиције посебне намене“, логистичког подухвата који је извршила Царска Русија да би потпомогла одбрану своје мале балканске савезнице. Србији је у почетним данима Великог рата недостајало свега а понајвише наоружања. Због тога је Руски Цар одлучио да се приоритетно, пре него руској армији, Србији упути 120.000 савремених пушака „моси-наган“ и преко 90 милиона метака. Био је то само почетак свесрдне војне помоћи у којој је према наређењу самог Цара, српска војска имала бити третирана као Руска, са свим приоритетима у снабдевању и транспорту[1].

Поред логистичке подршке Русија је на српски фронт упутила своје специјалисте инжињерије и минере а у каснијој фази рата, на Солунском фронту, уз Србе су се бориле и две руске бригаде. У тешким борбама  у јесен 1916.године, оне су поднеле велике жртве (имале су преко 10 хиљада бораца избачених из строја) борећи се на левом крилу српског одсека.[2]

Пре једног века на молбу Србије руски Цар Николај II Романов је узвратио чувеном поруком „Да Русија неће остати равнодушна према судбини Србије“. У неколико реченица његовог телеграма стала је вишевековна историја заједничке борбе, дипломатски протоколи и војне конвенције. Био је то само наставак војничке подршке започете још за цара Александра 1807. године, а која се протезала кроз цео 19. и 20.век[3] без обзира на политичке и идеолошке размирице и сводила се на јасну једначину: Због блискости наших народа још се није десило да напад на Русију или Србију није истовремено и напад на ону другу. У заједничкој одбрани Русија, као већа, јача и снажнија пружиће Србији помоћ у заједничкој борби.

Век касније војна сарадња Србије и Русије је декларативно задовољавајућа. Ипак, видимо да у реализацији договореног све не стоји како треба[4]. ПВО систем БУК је одавно паркиран и већ га нагриза „рђа“ чекајући да стигне у састав српског РВ и ПВО. Од С-300 ту је само макета а авиони МИГ-29 се фарбају и гланцају месецима.

Детаљнија анализа нас доводи до тога да нико са Србијом не жели да сарађује „до краја“ из два могућа разлога: или сама Србија не зна шта ће са собом или то њена власт зна али не сме да призна јер оно што она зна народ не жели да прихвати.

За све који су завршили војне школе нема тајне да је процена ситуације кључна ствар у „одлучивању“. Дакле да бисмо, као народ и држава, знали шта нам је чинити најпре треба да сагледамо ситуацију и видимо какви нам изазови прете и које су алтернативе да их превазиђемо.

За „мале“ народе и државе један начин понашања је када сматрамо да нисмо изложени директном притиску и агресији. Покушавамо да се притајимо, прикријемо и надамо се да ће агресор и „силеџија“ изабрати неку другу жртву. На међународном плану то је време када се на глобалној сцени мењају главни актери. Малим земљама попут Србије је најважније да их моћни и агресивни не препознају као претњу и опасност. Као када се у вашој близини налази опасна група хулигана. Бити мали и неприметан, не чинити никакве нагле а посебно агресивне покрете и надати се да ће опасност проћи. На унутрашњем плану то је време „патриота“ који тврде да треба „летети испод радара“, правити се мртав, сарађивати са агресором, прихватати нову реалност и….. „четаки боље дане“.

Нажалост, време за такав начин понашања, неповратно је иза нас. Силеџија је већ одабрао своју жртву, већ нас је „ишамарао“ а сада се намерачио и да нас уништи. Понашати се као да то не видимо је неодговорно и штетно а са становишта државе и равно злочину. Више нам претварање не помаже, процена ситуације нам налаже да констатујемо да је опасност извесна и да су могућа само два решења, бежи или се бори.

Неки су већ побегли а неки ће то и учинити али велика већина српског народа и свих грађана Србије напросто не желе то да учине, морају и желе да се бране. Да се бране физички али да бране и властити вредносни систем, властити начин живота и властиту слободу (ако САД задржава за себе право да штити свој начин живота на најудаљенијим тачкама планете зашто и ми небисмо на кућном прагу). Већина грађана Србије сматра да наше колективно памћење, наше припадништво православној цивилизацији и наше духовне и културне особености не треба да буду „испеглане“ променом свести. Једноставно Срби желе да буду оно што јесу. Са друге стране на нас се врши притисак да одустанемо од своје индивидуалности, да се приклонимо културним обрасцима западноевропског протестантског друштва, да се покоримо војном ауторитету НАТО, да одустанемо од своје филозофије друштвене солидарности у корист социјал-дарвинистичке борбе у којој „јачи побеђује“. У том притиску Србима се постављају ултиматуми који се конципирани на исти начин као они из 1914, 1941 или 1999. године на које се једноставно не може пристати уколико неки народ и држава желе да остану слободни.

Када та чињеница постане јасна и онима који су по функцији надлежни да процењују ситуацију и доносе одлуке свима ће бити много лакше. И тада неће бити никакве сметње да „транспорт специјалне намене“ поново стигне у Србију и донесе нам све оно што је неопходно за одбрану слободе али и стварање услова за несметан економски развој и опстанак[5]. Агресорима Србија није крајњи циљ, она је само етапа у наступању ка Русији, као јединој земљи која својим војним потенцијалом спречава да се Планета претвори у колонију не једне државе, већ једне малобројне клике у тој држави која сања да пороби и своје суграђане и целу планету.

Русија се у протеклим вековима „опекла“ помажући оне који су јој „забили нож у леђа“. По Србију и њене интересе судбина Бугарске је најочигледнија. Издала је и нас и Русију и 1913, 1915, 1941, 1999 стављајући свој простор и ресурсе у службу германске политике пљујући на жртве које је Русија поднела за ослобођење Бугарске[6]. Русија је не само ослободила Бугарску већ је увек подржавала и фаворизовала у односу на друге балканске народе да би доживела судбину да се руско оружје окрене против Русије, да се словенска браћа поново нађу на првој линији борбе против Русије. Русија ту грешку нити жели нити може себи да приушти[7].

Србија, на западу није могла добити љубав али је својом борбом заслужила поштовање. Својом поданичком политиком љубав неће моћи задобити али ће изгубити поштовање.

У сукобу који се неминовно спрема и који је у економској и културној сфери већ отпочео наше је да изаберемо[8] да ли смо на страни оних који су нас увек нападали у покушају да нас покоре и униште – што нас води у неминовни нестанак као народа, или на страни оних који су нам помагали и били уз нас – што нам даје наде за опстанак и будући развој[9]. На нама је да одлучимо, а након тога, уколико се одлучимо да останемо слободни и за ту слободу се боримо, „транспорт посебне намене“ ће кренути својим током, као што је увек стизао када је отпор заједничком непријатељу био у питању. Уколико се одлучимо на предају и лагани нестанак, нисмо ни заслужили да нам се у руке да оружје кога нисмо достојни.

И да се не изговарамо и заваравамо, одлука је на нама. Можемо зажмурити и правити се да се ништа не дешава, али воз и даље јури према нама са намером да нас разори и развеје у прах.

[1] Укупно је 1914.године упућено 5 а наредне 45 конвоја ратног материјала који су поред пушака обухватали и топове, артиљеријску муницију, мински и понтонски материјал као и испоруке у храни и енергентима.

[2] Алексеј Тимофејев, Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата, Београд, Институт за новију историју Србије, 2014.

[3] Црвена армија је крајем 1944. и у првим месецима 1945. достављала јединицама НОВЈ оружје, муницију и другу војну опрему а између осталог преко 96 хиљада војничких пушака и карабина, преко 68 хиљада митраљеза и аутоматских пушака, око 3800 противтенковских пушака, око 3400 минобацача, 895 топова, 491 авион и 65 тенкова.

[4] Не стоји све како треба ни у сарадњи са земљама чланицама НАТО. И оне нам обећавају помоћ али се она у реализацији покаже „мршава“ и обухвата неборбена возила, компјутере, обуку, саветовање и консултовање …. све сем наоружања и војне опреме. Наоружање и опрема су резервисани за „шиптарску паравојску КЗК“ која би ускоро, под покровитељством НАТО, требала да постане „права“ војска.

[5] Неће то бити паре које би ми трошили како се нама прохте, већ могућности да равноправно сарађујемо, производимо и купујемо без уцена и ограничења.

[6] Текст са споменика који су подигли руски војници на Солунском фронту, осликаног на природној стени и уклесаним текстом: ‘Овде, под светитељском заштитом Николаја Чудотворца, јуначки руски војници и официри VII специјалног пешачког пука молили су се, борили и  јуначки умирали за ослобођење једноверне, братске и родне нам Велике Србије, против вероломних Бугара који су издајнички подигли свој мач против матере своје – Ослободитељке Русије. 1916 и 1917 године.’

[7] Бугарски народ осећа братство и захвалност према Русији. Али бугарска као држава а посебно њена политичка елита, служећи интересима странаца дошла је у ситуацију да је и најсиромашнија земља ЕУ, да је напуштају хиљаде младих  и да улази у демографску спиралу нестанка (као и Србија).

[8] Ако библијски израз „служитри“ схватимо као савезништво  моћнијим од себе: Нико не може служити двојици господара; јер ће или једног мрзети а другог волети, или ће једном бити привржен а другог презирати; не може се служити Богу и мамону. Јев.Мат, 6.24.

[9] Не смемо заборавити поруке Вилија Вимера из маја 2000.године да Србија мора бити искључена из сваког европског развоја – ми смо као народ осуђени на нестанак!

Аутор: Драган Крсмановић

Извор: Фонд стратешке културе