Економија геноцида

Oве године навршило се 75 година од формирања по врсти злочина најмонструознијег логора у Европи – Јасеновца. Ова трагична годишњица била нам је повод за разговор са др Владимиром Умељићем. Владимир Умељић рођен је 1951. године у Београду. Стоматологију, историју и теологију студирао је у Београду и Франкфурту на Мајни. Бави се истраживањима историје, социјалне психологије, политикологије, теологије и филозофије језика. Објављује на српском, енглеском и немачком језику. Творац је језичко-филозофске теорије дефиниционизма, која указује на узурпацију власти над дефиницијама (стварности) као кључну методу за освајање и задржавање власти у друштву. Ноам Чомски, један од највећих живих корифеја филозофије језика, коментарисао је да он сâм „никад није дошао на тако интересантне идеје“ и да ће гледати „да у будућности ради и на тај начин“. Умељић живи и ради у Немачкој.

Главна тема овог разговора јесте – како је злочин усташа постао повод за богаћење Ватикана. Повода за интервју има два: најновија књига Владимира Умељића („Окцидентално-европска културолошка традиција, велики геноциди у Европи средином и балкански ратови крајем 20. века / Континуитет историје у призми теорије дефиниционизма“, „Гамбит“, Јагодина, 2016), као и скуп „Канонизација Алојзија Степинца: изазови и одговори“, одржан у организацији руског Фонда стратешке културе у Београду 5. маја ове године (на скупу су, поред Умељића, учествовали и Ана Филимонова, Мило Ломпар, Никола Жутић, Ранко Гојковић, Вељко Ђурић, и многи други).

Један сведок оптужбе и тадашњи очевидац, Вилијам Говен, радио је одмах после рата за америчку контраобавештајну службу у Риму. „Говеново сведочење доводи тадашњег кардинала Монтинија и потоњег папу Павла VI у везу са скривањем и помоћи при бекству хрватских ратних злочинаца, као што је био Анте Павелић. То је био део једне разгранате мреже, познате под именом `Пацовски канали`. Сведок је потврдио и да су британске и америчке тајне службе тада откриле Павелићево место боравка, али да су одбиле да га ухапсе.“

Господине Умељићу, Ваша мултидисци­ плинарно конципирана научна студија „Окцидентално­европска културолошка традиција, велики геноциди у Европи средином  и  балкански  ратови  крајем 20. века (Континуитет историје у призми теорије дефиниционизма)“, која је управо изашла из штампе, тематизује, поред осталог, и једно изузетно интересантно питање, наиме, да ли је Ватикан директно финансијски профитирао од великих геноцида у Европи у 20. веку, извршених над Јеврејима, Ромима и Србима?

– Да, постоје у међувремену не само значајне индиције, већ и историјски извори енормне тежине који потврђују могућност, тј. скоро извесност да је Ватикан директно партиципирао у геноцидном плену немачких нациста и хрватских усташа. Узмимо за пример бекство шефа геноцидне хрватске државе Анте Павелића по завршетку Другог светског рата у Јужну Америку, натовареног иметком геноцидних жртава хрватске  државе 1941-1945, и улогу хрватског католичког клира, као и ватиканске (високе) хијерархије при томе.

Један од најближих Павелићевих сарадника, Љубо Милош, потврдио је на саслушању да је Павелић уз помоћ фрањеваца и преобучен у католичког свештеника побегао из земље, а да је то бекство иницијално организовао хрватски римокатолички свештеник Крунослав Драгановић, из „Института Св. Јеронима“ у Риму. Врло значајну улогу у организовању ових ватиканских „Пацовских канала“ играо је и аустријски бискуп Алојз Худал.

Британска  контраобавештајна  служба је опсервирала ову установу и у једном извештају из 1947, поред осталог, стоји: „Циљ ове организације је заштита особа које су одане усташкој ствари и пружа- ње помоћи тим особама при бекству /…/ такође слање терориста у Југославију /…/ Срж ове организације, око које су се развијале и развијају се усташке активности чини хрватска групација у `Институту Св. Јеронима` у Риму“.

У односу на Павелића америчка војна контраобавештајна служба, CIC, исте године констатује следеће: „Павелићеве везе су толико високо пласиране и његова тренутна позиција је толико компромитујућа по Ватикан да би његово изручење представљало један уништавајући ударац за Ватикан…“

У јануару 2006. извештава израелски лист „Haaretz“ о једном суђењу, при коме од 1999. на оптуженичкој клупи суда у Сан Франциску седе представници Ватиканске банке, Фрањевачког реда и Швајцарске националне банке. Тужитељи су потомци јеврејских и српских жртава геноцида у „Независној Држави Хрватској“ 1941-1945, који захтевају одштету тј. повраћај украдене имовине својих уморених предака, коју су тадашњи хрватски властодршци отели и депоновали код ових институција. Један сведок оптужбе и тадашњи очевидац, Вилијам Говен, радио је одмах после рата за америчку контраобавештајну службу у Риму.

„Говеново сведочење доводи тадашњег кардинала Монтинија и потоњег папу Павла VI у везу са скривањем и помоћи при бекству хрватских ратних злочинаца, као што је био Анте Павелић. То је био део једне разгранате мреже, познате под именом `Пацовски канали`. Сведок је потврдио и да су британске и америчке тајне службе тада откриле Павелићево место боравка, али да су одбиле да га ухапсе.“ Марк Аронс (Mark Aarons) и Џон Лофтус (John Lofus), међутим, наводе сведочења свештених лица из Ватикана, која тешко оптерећују и самог „ратног папу“ Пија XII и означавају га као директног наредбодавца организације ових „Пацовских канала“.

„Институт Св. Јеронима“ (San Girolamo) и хрватски католички свештеник Крунослав Драгановић нису, дакле, радили ни самосвојно, ни у апсолутној тајности. Имали су подршку из самог врха Ватикана. Постоје ли још неки подаци о томе? Колико је усташких злочинаца умакло руци правде? Амерички обавештајни официр, који је водио ту посматрачку „Операцију San Girolamo“, известио је 1947. следеће: „Драгановићева подршка хрватским колаборационистима уклапа се у план Ватикана, који предвиђа заштиту ових усташких националиста, све док они не добију погодне документе и иселе се у Јужну Америку. /…/ Ватикан /…/ покреће све могуће полуге, да би те људе прокријумчарио тамо, у Јужну Америку“.

Убрзо по примању овог извештаја, шест високих хрватских функционера и окривљених ратних (геноцидних) злочинаца напушта овај римокатолички институт у Риму и одлази у Аргентину. То су били Вјекослав Вранчић, Миле Старчевић, Ловро Сушић, Јосип Марковић, Драгутин Рупчић и Винко Печникар. Следећа једанаесторица усташких главешина доказано су избегли извођење пред лице правде, захваљујући посредству хрватског огранка ватиканске милосрдне организације

„Kаритас“: Еуген Кватерник, Динко Билановић Шакић, др Јосип Берковић, Иван Челан, Данијел Црљен, Мирко Етеровић, Анте Елез, Радован Латковић, др Иван Корски, др Фрањо Невестић и др Винко Николић (у тој групи налазио се и један немачки припадник елитне  нацистичке СС-организације, по имену Фридрих Јозеф Раух). Исти пут за Аргентину су следили како један од најозлоглашенијих команданата концентрационог логора смрти Јасеновац, Вјекослав Макс Лубурић, тако и усташке главешине Анте Вркљан, Ћирило Чудина, Бранко Бензон, Марко Синовчић, итд.

Те године је и Иво Ројница стигао у Аргентину. За подсећање, он је у време НДХ представљао врховну хрватску власт у Дубровнику, када су усташе – како је један очевидац, Американка Рут Мичел посведочила – „силазили у град Дубровник, окићени огрлицама од нанизаних српских језика и са пуним корпама српских очију“. То, очигледно, није сметало да Ројница „захваљујући помоћи Свете столице и аргентинске владе, као слепи путник на броду `Мариа Ц`, 2. априла 1947. ступи на тло Аргентине“. То, следствено, очигледно није сметало ни хрватском председнику Фрањи Туђману да после хрватске сецесије од Југославије у последњој деценији 20. века, одреди Ројницу за новог хрватског амбасадора управо у Аргентини. Када је потом дошло до протеста од стране Института Визентал, Ројница је дао изјаву за јавност: „Све што сам чинио 1941, поново бих чинио“. Један од његових наследника на функцији градоначелника Дубровника, Иво Обуљан, прима потом Ива Ројницу 1996. чак у једну званичну аудијенцију у том истом граду.

Већ само у тој једној години (1947) несумњиво је идентификовано укупно 115 највиших, за ратне и геноцидне злочине осумњичених носилаца власти хрватске државе из 1941-1945, који су тим „Пацовским каналима“ безбедно стигли и то само у Аргентину (процена укупног броја дотичних хрватских ратних званичника и послератних бегунаца од руке закона у Јужну Америку варира, и креће се између 5.000 и 35.000 лица).

А шта се збивало са Антом Павелићем? Каква је његова злочиначка путања?

– Хрватски поглавник Анте Павелић бежи 1945. године првобитно у Аустрију, у британску окупациону зону, и носи са собом око 350 кг отетог злата, разне девизе и брилијанте у вредности од око 1.100 карата. Он тамо препушта Британцима један део тог плена у вредности од око 150.000.000 швајцарских франака (укупна вредност се цени на око 400.000.000 швајцарских франака) и бежи у априлу 1946. у Рим.

Своје прво уточиште налази у Collegio Pio Pontificio (Via Gioacchino Belli 3), у папинском Латиноамеричком институту, са екстратериторијалним статусом и „вероватно му је за то била потребна дозвола самог папе, јер то је био једини ватикански институт у Риму, који је био директно подређен папи“. Већ у мају исте године он прелази у папинску летњу резиденцију, Castel Gandolfo, где се „често среће са монсињором Монтинијем“; 9. новембра Павелић прелази у папски Оријентални институт унутар (црквених и државних) зидина Ватикана и потом борави у Институту Св. Јеронима (San Girolamo, Via Tomacceli 132). Следеће боравиште му је доминикански манастир Санта Сабина (Lungo Tevere Aventino), следи скровиште у ватиканској својини, у Via Giacomo Veneziano 17­C и 11. октобра 1948. Павелић се са пасошем Црвеног крста бр. 74369 укрцава у једну кабину 1. класе на броду „Сестриере“, који ће га одвести у Аргентину.

– Из резултата истраживања архива са преко 4.000 интерних тајних докумената Ватиканске банке (IOR), које је од 1974. па до краја деведесетих година 20. века марљиво скупљао један од најупућенијих „инсајдера“ Ватиканске банке, монсињо- ре Ренато Дардоци (1922-2003), произилази не само да су велика материјална средства побијених жртава геноцида у Хрватској 1941-1945 завршила у Ватикану (али заобилазним путем – преко САД и на основу америчке послератне заплене нацистичког плена – и још много већа имовина јеврејских жртава геноцида у зони утицаја нацистичке Немачке), већ се указује и на њихову каснију сврху, где су те бесправно тј. изузетно криминално/геноцидно отуђене вредности нашле своју примену. Та средства су, по овом интерном извештају из архива Ватикана, у време папе Јована Павла II – барем делимично, тј. у висини од око 100.000.000 америчких долара – била наиме употребљена за финансирање активности синдиката „Солидарност“ у папиној пољској постојбини

Америчка тајна служба, која је Павелића иначе све време опсервирала, овако је проценила ову ситуацију: „Павелић је у очима Ватикана један милитантни католик, који је додуше и лутао (био повремено у заблуди – преводилачка примедба аутора), али та његова лутања су се дешавала, док се борио за католичку цркву /…/. Павелићеви контакти с Ватиканом су познати; Ватикан, дакле, у њему види једног милитантног католика, који се јуче борио против православне цркве а данас се бори против атеистичког комунизма“.

Да (привремено) резимирамо.

– Шеф тадашње хрватске државе, Анте Павелић, предао је званични архив пре свог бекства загребачком римокатоличком надбискупу и председнику Хрватске бискупске конференције Алојзију Степинцу, који га је потом највећим делом проследио у Ватикан (Архив Републичког секретаријата унутрашњих послова Хрватске, Загреб. Овде се под бројем 001050-31 чувао налаз, откривен у зиду подрума Степинчеве резиденције: један мањи део званичне документације Независне Државе Хрватске, Степинчеви дневници, грамофонске плоче са снимљеним Павелићевим говорима, као и део злата из државних трезора, превасходно златних зубних надокнада, повађених из уста побијених жртава бројних концентрационих логора и других стратишта, подвучено од стране аутора).

– Анте Павелић бежи дакле 1945. првобитно у Аустрију, у британску окупациону зону, и носи са собом свој геноцидни плен. Он тамо препушта Британцима један део истог и бежи у априлу 1946. у Рим тј. у Ватикан. Будући да Павелић потом није стигао у Аргентину са стотинама милиона швајцарских франака, може се логично претпоставити где је та имовина остала.

Ту претпоставку је потврдио и већ једном цитирани амерички контраобавештајни агент Вилијам Гауен (William Gowen). Он је у Риму 1947. истраживао делатности хрватског клерикалног „Института Св. Јеронима“ у оквиру ватиканске операције „Пацовски канали“ и дошао до закључка да је „усташко благо завршило у трезорима Ватиканске банке“. Његово сведочење је од важности за дотични ретки тј. за сада јединствени судски процес у Сан Франциску, при коме још од 1999. на оптуженичкој клупи седе профитери геноцида хрватске државе 1941-1945, Ватиканска банка (IOR), Фрањевачки ред и Швајцарска национална банка. Ватикан, међутим, до данашњег дана одбија да сарађује са међународним правним инстанцама и – неретко – ужива (ин)директну подршку држава Запада, закључно са ЕУ.

– Значај истог питања (да ли је Ватикан и материјално профитирао од отетог иметка жртава великих геноцида у европском 20. веку) актуелизовао је и амерички историчар Мајкл Фајер (Michael Phayer) 2007. године, који је захваљујући скидању ембарга са ратних и поратних докумената у САД (одлуком америчког председника Била Клинтона 1997) успео да дође до много оригиналних докумената из америчког Националног архива (US National Archives), Меморијалног музеја Холокауста, из дипломатске кореспонденције и америчке шпијунаже, до описа и коментара одговарајућих немачких докумената, и новообјављених документа аргентинске владе и британског Министарства иностраних послова (British Foreign Ofce), као и до дневника америчког бискупа Харлија (Joseph Patrick Hurley). Документи аргентинске владе су драгоцени, јер је ова земља била крајња дестинација „Пацовских канала“ за хиљаде хрватских и немачких ратних и геноцидних злочинаца. Овај римокатолички бискуп је пак био изузетно вредан сведок времена, јер је он у служби ватиканске дипломатије боравио 1945-1949. у послератној, комунистичкој Југославији, као регент ad interim, као једна врста привременог папског нунција и истовремено је радио за америчку тајну службу.

Постоје ли још неке, како Ви кажете, „не само значајне индиције, већ и историј­ ски извори енормне тежине, који потврђују могућност, скоро извесност да је Ватикан директно партиципирао у геноцидном плену немачких нациста и хрватских усташа“?

– Из резултата истраживања архива са преко 4.000 интерних тајних докумената Ватиканске банке (IOR), које је од 1974. па до краја деведесетих година 20. века марљиво скупљао један од најупућенијих „инсајдера“ Ватиканске банке, монсињо- ре Ренато Дардоци (1922-2003), произилази не само да су велика материјална средства побијених жртава геноцида у Хрватској 1941-1945 завршила у Ватикану (али заобилазним путем – преко САД и на основу америчке послератне заплене нацистичког плена – и још много већа имовина јеврејских жртава геноцида у зони утицаја нацистичке Немачке), већ се указује и на њихову каснију сврху, где су те бесправно тј. изузетно криминално/геноцидно отуђене вредности нашле своју примену. Та средства су, по овом интерном извештају из архива Ватикана, у време папе Јована Павла II – барем делимично, тј. у висини од око 100.000.000 америчких долара – била наиме употребљена за финансирање активности синдиката „Солидарност“ у папиној пољској постојбини, као почетка успешног разбијања Варшавског пакта и Совјетског Савеза.

Монсињоре Ренато Дардоци је био врло високо рангирани прелат, који је дакле преко двадесет година био у најужем кругу управе IOR, присуствовао свим седницама и учествовао у доношењу одлука. Он је имао изузетно интересантну биографију. Студирао је математику, технику, филозофију и теологију, говорио је пет језика и постао је тек у својој педесет првој години свештено лице, под утицајем језуите Ренеа Арноа (Rene Arnou), професора на папском универзитету Gregoriana. Одлуком кардинала Касаролија (Agostino Casaroli), који је под папом Јованом Павлом II, као кардинал државни секретар водио ватиканско Министарство спољних послова, Дардоци је од 1974. припадао најужој управи Ватиканске банке. Поред тога, водио је паралелно као директор (од 1985.) и као канцелар (од 1996.) папску Академију наука и био лични пријатељ Јована Павла II. Истовремено је и даље обављао финансијске и контролне функције, чак је био и заступник Ватикана у „Билатералној истражној комисији“, основаној од стране италијанске државе, која је испитивала рад Ватиканске банке.

И – све време је потајно скупљао дотичне документе.

Ради се, значи, у односу на његов архив, о примарним историјским изворима од прворазредног значаја. А да се не ради о некаквим новим сензационалистич- ким спекулацијама у смислу једне нове „светске завере“, говоре и следствени историјски подаци о развојним фазама финансијско-економског сектора у Ватикану у модерно време, о Ватиканској банци (IOR), као и о улози дотичних папа при томе.

Има ли ово икакве везе са историјом ватиканског банкарства? Погледајмо материјалну тј. материјалистичку ди­ мензију римокатолицизма кроз векове.

– Ватикан је своју економско-финансијску моћ вековима градио не само на порезима, дажбинама и донацијама, већ и запленом иметка „вештица и јеретика“, Јевреја, итд. као и нпр. једном промишљеном трговином „опроштајница грехова“, и потврђивања разних државних и цр- квених функција, титула и положаја (симонија), и сл. Тако је остало забележено да је нпр. већ папа Јован XXII (1316-1344) продао 65.000 ових „вредносних папира“ („опроштајница грехова“) а његов наследник Клемент VI (1344-1352) га је надмашио бројем од око 90.000 папира. Папа Лав X (1513-1521) је број службених места и положаја која су потенцијалним купцима стајали на располагању подигао на укупно 2.200, итд.

Горенаведене чињенице потврђују практикујуће приоритете „наследника Светог Апостола Петра“, јер трговачка комерцијализација једног хришћанског сакрамента безнадежно профанизује и поништава Христово учење, које је и овај његов следбеник проповедао; а симонија обезвређује аксиоматичну обавезу пастирског старања о верницима, јер тада је сваки добро ситуирани лихвар, корумпирани утеривач пореза или теоретски и успе- шан гусар могао да постане бискуп или кардинал.

Истовремено, Ватикан је себе (и врло успешно) дефинисао као узор и највишу инстанцу морала и етике, као једини духовни ауторитет, са управном, контролном и арбитрарном функцијом у односу на појединце, социјалне групе и државе. Непотребно је посебно наглашавати у којој мери су ова „правила игре“, овај овакав узор морали да делују на световне моћнике и обичне људе тог времена, који, штавише, нису били у стегама конститутивног црквеног оквира.

Да, али то је био средњи век… Да ли се нешто од тада променило у овом ставу, да ли је у модерно доба извршена било каква корекција овог само комерци­ јалног императива и видљиво враћа­ ње основним постулатима хришћанске религије?

– Папа Лав XIII, који је 1887. године утемељио „Администрацију за религиозне послове“ (Amministrazione per le Opere di religione), из кога је пак проистекла данашња Ватиканска банка, IOR, отворио је још 1899. у Римској банци (Banco di Roma) први лични конто са улогом од тадашњих 3.000.000 лира.

Ватикан је већ тада контролисао ту Римску банку са 50% сопственог капитала, а шеф банке је био Ернесто Пачели, који је са својим нећацима Карлом, Маркантонијом и Ђулијом све до шездесетих година 20. века заступао финансијске интересе Ватикана, првенствено при преговорима са италијанском државом, а нарочито о висини финансијске одштете, на коју је Ватикан полагао право на основу Латеранских уговора.

Један од нећака Ернеста Пачелија, тада већ као „ратни папа“ Пије XII, званично је основао 1942. Ватиканску банку, IOR. Прекретница у раду IOR почела у педесетим годинама 20. века, када је у Ватикан дошао свештеник из Чикага, Пол Казимир Маркинкус (Paul Kazimir Marcinkus). Остало је забележено, да је он страсно и предано пушио дебеле кубанске цигаре, радије играо голф него што је присуствовао богослужењима и гласно објављивао:

„Са Аве Марија се црква не може води- ти… Новац, новац, новац…“

Тада се још тешко могло претпоставити да ће и овај егзотични Американац литванског порекла за релативно кратко време постати римокатолички бискуп и председник Ватиканске банке, IOR. Мада, постојали су већ одређени показатељи.

Као прво, он је био штићеник њујоршког кардинала Спелмана (Fransis J. Spelman), фанатичног конзервативца, који је за борбу против комунизма мобилисао огромне своте новаца. Један велики део тих финансијских средстава је потицао од побијених Јевреја (и, по природи ствари, једним делом од побијених Срба у Хрватској 1941-1945), које су им њихове геноцидне убице – немачки нацисти (и хрватске усташе) – отеле и потом депоновале у ватиканским институцијама (подвучено од стране аутора), као и (по природи ствари – највећим делом) од јеврејских жртава нацистичког Холокауста, заобилазним путем преко САД, које су после победоносног рата врло самовољно „заплениле нацистички плен“ и задржале га.

То је Спелмана учинило блиским пријатељем и драгоценим савезником тадашњег папе Пија XII, који је, као што је познато, одмах после Другог светског рата колективно екскомуницирао све комунисте света из католичке цркве.

Други разлог брзог успона Маркинкуса у ватиканској хијерархији је, свакако, било његово рано пријатељство са десном руком „ратног папе“ Пија XII, са миланским надбискупом Ђованијем Батистом Монтинијем, сином једног успешног банкара, који је потом 1963. под именом Павле VI и сâм постао папа. Кардинал Монтини још једном је, по свему судећи, био тај који је организовао оне чувене послератне „Пацовске канале“, којима су хиљаде немачких нациста и хиљаде хрватских усташа безбедно стигли у Јужну Америку, и избегли правне консеквенце свог злочиначког делања у Другом светском рату.

Каква је била улога папе Павла VI, без кога се не би могао замислити Други ватикански концил? Да ли се и он, син банкара, бавио банкарством?

– Павле VI се крајем шездесетих година нашао у врло неугодној ситуацији. Италијанска влада је, наиме, одлучила да стави ван снаге одлуку фашистичког шефа тадашње италијанске државе Бенита Мусолинија из 1942. године, којом је Ватикан био

ослобођен сваког пореза на дивиденде.

Претила је, дакле, опасност плаћања тј. утеривања заосталих пореза Ватикана у висини од око данашњих 1.500.000.000 америчких долара и Павле VI је дао налог двојици својих повереника да хитно трансферишу новац и вредносне папире Ватикана у иностранство. Та двојица повереника су били једно свештено лице, Маркинкус, секретар Ватиканске банке, IOR, и једно световно лице, Микеле Синдона (Mi- kele Sindona), шеф Banca Privata Italiana. Синдона је био стари познаник папе Павла VI, још из времена док је овај био надбискуп у Милану, када му је Монтини својим утицајем (и финансијским средствима у висини од 400.000 америчких долара) помогао да купи једно вредно земљиште и сагради комерцијални старачки дом Casa della Madonnina. Ускоро је овај пословни човек постао финансијски саветник ватиканске Курије.

Сицилијанац Синдона је, међутим, био много више него шеф једне банке.

Он је био и главни финансијски саветник Џое Адониса, главешине великог и значајног мафијашког клана Дон Вито Ђеновезе, истовремено истакнути члан масонске ложе П2 (Propaganda Due) Личија Ђелија, којој је иначе припадало и преко 120 кардинала, бискупа и свештеника ватиканске хијерархије, и један од главних финансијера деценијама владајуће (строго римокатолички оријентисане) политичке партије у Италији, Democrazia Christiana, коју је исто тако деценијама водио Ђулио Андреоти (Giulio Andreotti). То,  поред  осталог,  значи  да  дотични функционери Ватикана нису поштовали ни сопствено канонско право. Већ папа Клемент XII је 1738. увео законско правило, по коме ко год постане члан неке масонске организације мора аутоматски да буде екскомунициран из Римокатоличке цркве. То правило је тек накнадно, после обелодањивања ове листе црквених чланова масонске ложе П2, изменио тј. укинуо папа Јован Павле II. Може се поћи од тога да му губитак толиког броја високих функционера намах нипошто не би био добродошао.

Лицио Ђели, бивши члан подмлатка Мусолинијевих фашиста, успео је да у тој ложи окупи и преко 50 италијанских генерала и адмирала, 44 члана италијанског парламента и скоро све високе официре италијанских тајних служби, као и државне полиције.

Синдона је потом од Ватиканске банке одмах откупио швајцарску Финбанку и ушао са 50% капитала у ватиканску Swiss Bank. Прљави новац мафије је тиме нашао улаз у ватиканско банкарство и – заједно са ватиканским капиталом – пут изласка из Италије.

Једна од његових првих акција је била и преусмеравање ватиканског капитала, уложеног у италијански концерн Societa Generale Immobiliare, са поседом некретнина у вредности од пола милијарде долара, у један финансијски институт у Луксембургу, као и трансфер 250.000.000 америчких долара из италијанске Banca Unione у циришку Amincor Bank. Капитал Ватикана и италијанске мафије је, дакле, био порески утајен, подвргнут „прању“ у великом стилу и одлазио је у иностранство. Томе је погодовао и Синдонин успех, када је купио двадесету банку по величини у САД, Franklin National Bank.

„Тајмс“ га је потом прогласио „најуспе- шнијим Италијаном од Мусолинија до данас“.

Дакле, приче о вези Ватикана и мафије нису измишљене?

– Будимо прецизни: све ово једноставно значи да је преко Ватиканске банке IOR дуги низ година вршено и „прање“ дословце најпрљавијег новца који човек себи може представити (осим отимања имовине геноцидно убијених жртава), наиме, од продаје дрога и оружја, трговине  људима, присилне проституције жена и деце, отмица, пљачки, уцена, итд. Може се сасвим сигурно поћи од тога да је IOR и за тај новац – у минималном случају – узимао нормалне камате и по правилу високе банкарске провизије за (илегални) трансфер у иностранство, да је дакле знатно финансијски профитирао и од тог тешког криминала.

Седмоструки италијански премијер Ђулио Андреоти, први човек најјаче и најутицајније италијанске политичке партије после

Другог светског рата, католичке Democrazia  Christiana,  и  по  наводима из тајног архива монсињора Дардоција вероватно најуспешнији политичар-мафијаш свих времена, прогласио је 1973. Синдону „спасиоцем италијанске националне валуте“.

Када је Андреоти много касније и сâм стајао пред судом, оптужен да је био вишедеценијски члан и сарадник сицилијанске Коза Ностре, постављено му је и питање како објашњава чињеницу да је он, као световно лице, поседовао један конто код Ватиканске банке, IOR, преко кога је у току неколико кратких година прешло око (данашњих) 60.000.000 евра. Он је, наравно, одговорио: „Не, тога се заиста не сећам“. Био је у првој инстанци осуђен због подстицаја на убиство, веза са мафијом и прања новца, а потом, у другој инстанци, ослобођен кривице „због недостатка доказа“ и „застаревања кривичних дела“. Овај „најкатоличкији од свих послератних италијанских политичара“, чији (световни) животни мото је гласио „Политичка моћ нагриза само онога који је не поседује“ а духовни „Више волим цркву и од Господа Бога“ добио је за свој 85. рођендан од папског Латеранског универзитета титулу почасног доктора наука.

Мора се сигурно поћи од тога да је овај угледни ватикански универзитет имао ваљане разлоге за то.

А шта бива с човеком који је веровао да новац, а не молитва, управљају посло­ вима римокатолицизма? Где се нашао Маркинкус?

– Маркинкус постаје бискуп, и папа Павле VI га 1971. поставља и званично на место председника Ватиканске банке, IOR. Дует Маркинкуса и Синдоне постаје трио, када им се те године придружује Роберто калви (Roberto Calvi), шеф Banco Ambrosiano, који је иначе такође (од 1958.) био пријатељ са миланским бискупом Монтинијем, тј. сада актуелним папом Павлом VI. Та три моћника, која су управљала трима банкама (Ватиканска банка IOR, Banca Privata Italiana и Banco Ambrosiano), служећи се ватиканским сопственим фирмама, нпр. у раним седамдесетим годинама успели су да изманипулишу читаву Миланску берзу и остваре енормне финансијске добитке. А онда се ситуација, како у светским тако и у италијанским сразмерама, променила. У САД је избила Вотергејт афера, арапске земље су после Јомкипурског рата смањиле производњу и  извоз  нафте,  1973. је избила светска економска криза, Demokrazia Christiana је слабила и 1975. чак изгубила локалне изборе.

Ватиканска финансијска пирамида је почела да се љуља.

У касно лето 1974. обзнањено је да Синдонина америчка Franklin National Bank има губитке од 2.000.000.000 долара, његова италијанска Banca Privata Italiana 300.000.000 долара, а швајцарска Finabank око 82.000.000 долара. У САД и у Италији је издат налог за хапшење Синдоне, који је побегао и крио се у трећим земљама. У Италији је одмах ухапшен банкар Менини, један врло високи (световни) функционер Ватиканске банке.

Маркинкус је лаконски обзнанио да у Ватикану нико није знао за ову Синдонину криминалну активност и одбио да истражним органима италијанске државе дâ било какву даљу изјаву. Он је, наиме, био заштићен апсолутним имунитетом ватиканских функционера, који је проистицао из Латеранских уговора, и наставио је своју интензивну сарадњу са Калвијем. У међувремену, 6. августа 1978. умро је највиши заштитник ових „Божијих Банкара“, папа Павле VI. Синдони, који се у међувремену вратио у Њујорк, постало је јасно да га његови компањони остављају на цедилу и почео је да говори. Прва последица његовог иницијалног исказа је била истрага и провера Калвијеве Banco Ambrosiano, и скандал је почео да добија неслућене размере.

Занимљиво је да је наследник папе Павла VI на трону био само месец дана, а онда је дошао Карол Војтила, који је, као и понтифекс Монтини, од стране Вати­ кана проглашен за „блаженог“.

– Нови папа, Јован Павле I, 28. септембра 1978. увече поверио јесвом кардиналу државном секретару Вилоту да намерава да „темељно очисти трулеж“ у Ватиканској банци IOR, да отпусти Маркинкуса, као и све његове блиске сараднике (De Bonis, Menini, De Strobel). Следећег јутра је откривено његово беживотно тело у постељи и званични извештај ватиканских лекара је гласио „смрт услед застоја и престанка рада срца“. То је иначе био најкраћи понтификат једног папе у историји Ватикана (33 дана). Јавност је, додуше, одмах захтевала обдукцију од стране независних медицинара, јер лаконска дијагноза узрока пресељења овог папе на други свет звучи прилично чудно. Постоји ли уопште смрт без застоја и престанка рада срца? Ватикан је тај захтев јавности одмах и врло енергично одбио.

На „Свету столицу Светог Петра“ се потом попео Пољак Карол Војтила, као папа Јован Павле II, и одмах обелоданио маркинкусу своју намеру да следи став Павла VI и да му даје одрешене руке за даље банкарско пословање.

Синдонини искази, међутим, довели су дотле да је Роберто калви био ухапшен и у јулу 1981. осуђен на четири године затвора. Иако је он одмах потом, уз полагање кауције, био привремено пуштен на слободу, његова Banco Ambrosiano се налазила на ивици пропасти и то је представљало нову опасност по Ватиканску банку IOR, и по Маркинкуса.

Већ у августу срећу се маркинкус и Калви у Ватикану, и постижу један договор: маркинкус предаје Калвију гаранције Ватиканске банке IOR у односу на дугове Banco Ambrosiano, све до 30. јуна 1982. а тек после тог рока Калви се обавезује да за ту гаранцију Ватиканској банци IOR исплати суму од 300.000.000 лира. У замену за то, Калви потписује један папир, у коме лично преузима одговорност за све финансијске трансакције из прошлости и у будућности, чиме – накнадно и профилактички – растерећује Ватиканску банку IOR, бискупа Маркинкуса и Ватикан. Очекивало се, дакле, да ће Калви и даље ћутати и да ће један такав, несумњиво врхунски, банкар у року од тих годину дана успети да „доведе ствари у ред“…

Већ 31. маја 1982. године, међутим, Калвију стиже званични захтев да изравна дугове своје банке у висини од 1,3 милијарди долара и он бежи у Лондон, где га 18. јуна 1982. године проналазе обешеног испод Блекрајерс бриџа (у преводу, „Моста црних монаха“). Његови џепови су били напуњени одломцима тешких цигли (тежине 10 кг) и полази се од разложне претпоставке да је био убијен. Кратко пре своје смрти Калви је иначе пред сведоцима изјавио: „Ако се мени нешто деси, папа ће морати да напусти свој положај, да абдицира“. Он се, међутим, и у овом погледу врло очигледно варао. Истог дана је и његова секретарица Грацијела Корочер (Graziella Corrocher) „нашла смрт падом са прозора његове банке у Милану“. Потом се захтева од Ватиканске банке IOR да покрије свој удео у овим губицима. Маркинкус то глатко одбија и позива се на ватикански имунитет. Папа Јован Павле II стоји иза њега, поред осталог и јер је маркинкус био тај који је ставио пољском синдикату „Солидарност“ суму од 100 милиона долара на располагање, као подршку у борби против комунистичког режима у папиној домовини. Маркинкус је, дакле, консеквентно настављао дело њујоршког бискупа Спелмана.

Од 29. августа 1983. па до 25. маја 1984. трајала су саветовања у Ватикану како решити ову проблематику. На крају је постигнут споразум да Ватиканска банка IOR „добровољно и без признавања било какве одговорности или чак кривице“ исплати потражиоцима суму у висини од 242 милиона долара, „чиме сва потраживања престају да важе“. Овај документ је у Женеви потписао председник Ватиканске банке IOR, надбискуп Пол Маркинкус. Један есенцијални проблем Ватикана и његове банке у односу на сва ова збивања је потом нестао 20-22. марта 1986. године. Микеле Синдона, који је управо од стране САД био изручен Италији, попио је у затвору Вогера свој јутарњи еспресо, не знајући да је у њему овог пута било више цијанкалија него кафе, и умро после коме, која је трајала 53 сата.

Какви су закључци Ваше студије у односу на овде изложени историјски материјал?

– Горе размотрено чињенично стање експлицира – у односу на основну тематику ове студије, примарно на феномен геноцида (специјална историја народоубиства, социјална психологија, социологија, политикологија, филозофија језика), као и секундарно на специфични историјски и социјални феномен Ватикан (општа и црквена историја, историја религије, социјална психологија, социологија, политикологија, филозофија језика) – следећу разложну поставку.

У оквиру истраживања великих геноцида у европском 20. веку појавили су се врло озбиљни показатељи да Ватикан припада материјалним профитерима ових злочина и да је противправно дошао у посед опљачкане имовине убијених жртава геноцида, коју је потом трошио у сопствене политичко-идеолошке сврхе, у борби против комунизма.

То поседује научноисторијски значај, али и несумњиву правно-кривичну тежину. Ватикански финансијски сектор у модерно време – а тај еминентно важни сектор подразумева и активно, водеће учешће самог врха римокатоличке цркве (актуелног папе и његових најближих сарадника), без кога се у овој аутократској и строго хијерархијској структури ништа не догађа –дакле не искључује, већ непредвидиво подразумева спрегу црквених финансијских институција са мафијом, високом (римокатолички прожетом) политиком, тајним службама, полицијским и војним ауторитетима, али, по потреби, и са масонима и (само десничарским) екстремистима.

При томе се крши како световно, тако и сопствено канонско право. Шта би могли да буду одлучујући критеријуми овог на први поглед врло некритичног – избора „савезника и сапутника“ на путу ка очигледном циљу што веће финансијске снаге и што делотворнијег политичког утицаја? Као прво, несумњиво је да сви горе побројани „савезници и сапутници“ Ватикана припадају истој – од стране папства есенцијално детерминисаној – културолошкој традицији, која је вас поставила и однос према материјалним вредностима и правилима пословања (и скрупулима, дакле и према „дозвољеном“ степену криминалне енергије), као и, у принципу, пастви римокатоличке цркве. Једини очигледни изузетак у односу (само) на ову другу тачку представљају масони, који, по правилу, следе своју „строго тајну“ псеудо-религију, али, као што се горе могло видети, нити масонски велики мајстори нити римокатолички кардинали не беже од (тајних) блиских контаката и сарадње на заједничким пројектима, уколико је резултат обострана корист.

Има ли још неких закључака које би­ смо могли да извучемо из Ваших истраживања?

– Нови папа, Јован Павле I, 28. септембра 1978. увече поверио јесвом кардиналу државном секретару Вилоту да намерава да „темељно очисти трулеж“ у Ватиканској банци IOR, да отпусти Маркинкуса, као и све његове блиске сараднике (De Bonis, Menini, De Strobel). Следећег јутра је откривено његово беживотно тело у постељи и званични извештај ватиканских лекара је гласио „смрт услед застоја и престанка рада срца“. То је иначе био најкраћи понтификат једног папе у историји Ватикана (33 дана). Јавност је, додуше, одмах захтевала обдукцију од стране независних медицинара, јер лаконска дијагноза узрока пресељења овог папе на други свет звучи прилично чудно. Постоји ли уопште смрт без застоја и престанка рада срца? Ватикан је тај захтев јавности одмах и врло енергично одбио.

– Несумњиво је да су све горе набројане организационе структуре, исто тако, аутократски и строго хијерархијски утемељене. Стога је само консеквентно и легитимно поставити питање – важи ли и у овом случају стара латинска мудрост – similis simili gaudet (слично се сличном радује). Искуствено, аутократе (десничарске провенијенције) се међусобно много боље слажу и брже договарају, јер имају сличну идеолошку базу и мање-више заједнички (смислено и садржајно идентични, у форми до извесне мере варијабилни) вокабулар, него што је то случај при њиховим односима са демократским партнерима (или са својим панданима са супротног, левичарског политичког пола, што у обрнутом случају важи и за дотичне).

За узурпаторе власти над дефиницијама у Ватикану се стварност до данашњег дана базира и већ састоји у следећем принципу: ја сам изнад свих иначе важећих закона, јер ја дефинишем највише зако- не, ја сам изнад свих иначе договорно установљених етичко-моралних норми и конвенција, јер ја дефинишем највише етичко-моралне норме и конвенције, ја значи дефинишем стварност.

Тај принцип, додуше, непредвидиво важи и за мафију, често за политичаре (нарочито са екстремних – десничарских и левичарских – полова политичког спектра), по правилу за тајне службе и организације, као и начелно за војне, паравојне и полицијске врхушке.

Примедба: ово последње – војне, паравојне и полицијске врхушке – важи без задршке за све отворено и беспоговорно аутократски и ауторитативно и диктаторски утемељене државне организације, али условно и за данашње правно-демократске државе, које формално поседују контролне механизме тих својих одбрамбено-нападачких тј. Превентивно-репресивних инструмената. Условно, јер ти механизми понекад функционишу, а понекад се испостављају као макулатура. Ниједна од горе набројаних структура – мафија и сл. – међутим, не поседује такву  организационо-логистичку  мрежу широм света (2.945 диоцеза-епархија), толики број непосредних носилаца исте (2011. је у име Ватикана резидирало 5.132 бискупа, радило 413.418 свештеника и монаха, и студирало 117.978 теолошких полазника) и толики број стално запослених намештеника (1,2 милиона), као и масу од 1,214 милијарди чланова (17,5% светског становништва), и тиме људског потенцијала, међусобно социјално-психолошки повезаног заједничком религиозно-црквеном детерминантом, из кога се регрутују сви могући профили подршке и помоћи Ватикану. Тиме значај ове глобалне организације и њена (глобална) одговорност експоненцијално расту.

Ватикан врло очигледно има више прегнантних фасета, више лица, која су условљена  државно-политичким,  црквенополитичким, црквено-идеолошким и религиозно-теолошким факторима. Овде се томе може придодати и лице једног глобалистичког финансијског конгломерата, једног мултинационалног концерна, који поступа по класичним правилима безобзирног капитализма и не искључује ни крајња, криминална средства при слеђењу својим циљевима.

Закључци (не само) ове студије, дакле, гласе да је Ватикан одавно пао и непрестано пада на испиту етике и морала, хуманизма, историје и права, као и, наравно,  на  испиту  основних  постулата хришћанске вере.

Извор: ГЕОПОЛИТИКА

Везане вијести:

Владимир Умељић – Геноцид као део културолошке традиције …

ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: ИВАН ХАНС МЕРЦ И ЈЕЗУИТИ

Владимир Умељић: „Свети“ Алојзије Степинац и Срби

Умељић: Зашто се нити не дотичете трећег великог геноцида у сенци 2. светског рата, Србоцида хрватске државе 1941-1945?

Владимир Умељић: „Свети“ Алојзије Степинац и Срби