Еј, људи, све је измишљено!

Комунистичких манипулација и фалсификата има толико да се буквално свему што су у времену социјализма писали мора прилазити са скепсом и неверицом…

Не знамо, тако, шта је за нас истраживаче боље: да су чињенице скрили од нас, или да читамо оно како су их они тумачили. И то смо знали преиспитујући главне историјске токове – али то је случај и са буквално сваким детаљем микроисторије наших градова, села, улица, са именима “народних хероја“ која су и данас утиснута на наше школе и образовне институције у којима смо стекли прва знања, са фабрикама у којима су наши родитељи започели каријере и чијег се пословања са сетом сећају…

Радећи на списковима жртава Другог светског рата у смедеревском крају, подсећам се случаја Велимира Гајића из Крњева код Велике Плане. Сећам се приче из партизанске хронике “Моравска свитања“ Боривоја Перића (колико-толико објективне и прилично поуздане за разлику од других) о том сиротом дечаку који је 1941. отишао у партизане са 15 година.

У партизанима се први пут осетио човеком – више га нико није одбацивао, нити приморавао да ради по читав дан. Са њима је зато и одступио пред “првом непријатељском офанзивом“, бранио “Ужичку републику“, био рањен и напослетку напуштен од сабораца… Некако се пробио до села и до родне куће, где је сазнао да су му брата и оца ухапсили Немци и држали их као таоце док се он не појави.

Његова породица нашла се пред страшним избором: кога одабрати да иде у логор и чији живот ризиковати. Помишљајући на Велимирову младост као олакшавајућу околност, мајка и стриц су њега пријавили Среском начелству. Брат и отац су му пуштени, а Велимир је са непуних 16 година стрељан на Бањици… “Мајка до смрти ту рану није преболела“, остале су ми заувек урезане у памћење речи просветног радника и партизанског хроничара Перића. Стравична прича и сведочанство о времену “кад су живи завидели мртвима“.

Рачунајући да су бар по оваквим питањима били тачни и одговорни, уз кратку проверу на терену, ову причу сам преузео и објавио и у својој књизи.

Вечерас, листајући неке копије докумената из Бањичког логора, поново наилазим на име Велимира Гајића. Наравно, знао сам о коме се ради. Кад, провером података – има шта и да се види! Прецизни швапски бележник записао је: Велимир Гајић је доведен у Бањички логор 3. 3. 1942. Након непуних месец дана боравка у логору, ислеђивања и лекарског прегледа, установљено је да је луд! И то пише у његовом картону.

Пребачен је у логорску болницу, где је касније преминуо од болести – ненасилном смрћу! Дакле, без стрељања и злочина власти над дечаком…

Еј, људи, све је измишљено!

И то су знали и они што су измишљали стрељање дечака, и они што су га записивали и историзовали, а на тим лажима су одгајане генерације и генерације неких нових Велимира, којима је овај требало да послужи као узор.

И, без аболирања ма којег злочина, и без негирања да су се сличне ствари уистину и дешавале (на све три стране у српско-српском судару), страшно је данас и појмити како је пропагандна машинерија деценијама радила и, још горе, какве је дугорочне последице по наше друштво и грађане оставила…

Како доказати генерацијама стасалим и васпитаним у епохи социјализма да Други светски рат у Србији није изгледао онако како им приказује “Ужичка република“, да равногорци и њихови команданти нису изгледали и понашали се као у “Последњем чину“, а да се победници у грађанском рату не могу сагледавати тек кроз ликове Бошка Бухе или измаштаног “Валтера“ и “Девојке са Космаја“… Да у том сложеном мозаику нема поделе на невине и одговорне, издајнике и хероје, злочинце и жртве…

Тешко. Збиља тешко.

И сад ће још неко ко овакве ствари и закључке прихвата здраво за готово сутра да се зове слободаром и истинољубивим, а онај ко трага за документима о свом руху и круху – биће ревизиониста?!

Све у свему, ми смо толико слагани и отровани, да би нам цела Истина тешко пала да је прихватимо. И мораће још много воде Моравом да протече… да бисмо схватили шта нам се догодило. А истину ћемо морати да дозирамо, као и какву другу терапију… да је узимамо правилно, редовно, и у временским размацима… да би наш организам могао да је поднесе.

Аутор: Немања Девић