Dvanaest odličja ratnika Stojana

Napomena: Prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno.srb 27. decembra 2015.godine.

Ovo je priča o jednom od najpoznatijih i, sudeći po broju odlikovanja, jednom od najhrabrijih ratnika sa juga Srbije u Prvom svetskom ratu Stojanu Tomiću (1892–1976) podnaredniku 3. čete, 3. bataljona, 4. prekobrojnog puka Moravske divizije srpske vojske 1914. godine. Ovaj tekst pišem ne kao unuk o dedi po majci, nego kao hroničar života jednog autentičnog patriote, hrabrog borca, pouzdanog ratnog druga i prijatelja koga su njegovi saborci iz milošte prozvali Tatko. Da nisam pristrastan, pokazaće redovi koji slede.

Njegova ratnička odiseja počinje 1914. godine. U uniformi koju mu je pripremila porodica i u sedlu njegovog vranca, prvog dana mobilizacije se stavio na raspolaganje srpskoj vojsci i državi. Prvi orden je zaradio na Ceru iste godine, kada je iza mrtve straže po zadatku vrhovne komande, sa diverzantskom desetinom majora Kostića, dobio zadatak da zarobi austrijskog podoficira ili oficira. Kada je grupa otkrivena i raspala se, uz mnogo vojničke mudrosti i hrabrosti, zarobio je u mrkloj noći neprijateljsku patrolu sa oficirom. U traganju za srpskim položajima, njegovi ratni drugovi su pripucali na njega i zarobljenike, zato što je od stresa zaboravio lozinku. Spasio ga je sigurne smrti jedan saborac koji mu je prepoznao glas. Kada se dokopao srpskih položaja, neki iskusni ratnik mu je dao flašu rakije i naredio mu: „Pij, pij, da ne poludiš!“ Dobro ga je nalio i strpao u postelju sa suvim lišćem i dva šinjela preko njega. Tek predveče su ga silom probudili. „Ideš na raport u komandu puka da ti austrijski oficir preda dvogled kao ratni trofej“, rekao mu je narednik koji ga je napio. „Drugovi su mu pomogli da se obrije, našli mu čistu uniformu i cokule i dali mu malo ogledalo iz njegovog džepa. Zabezeknut uzviknuo je ’Pa ja sam starac!’ Osedeo je te strašne cerske noći. „Neka, neka, vratiće ti se tvoja boja kose. Samo da si nam ti živ i zdrav, junače!“ – reče mu narednik Čiča i zagrli ga.

Za ovaj herojski podvig dobio je prvu Karađorđevu zvezdu sa mačevima iz ruku legendarnog vojvode Stepe Stepanovića pred celim pukom. Ubrzo je posle ranjavanja u noćnom jurišu, na Mačkovom kamenu, dobio drugu Karađorđevu zvezdu, a zatim Orden ruskog krsta i Orden francuske Legije časti. Usledile su dve medalje za hrabrost – Miloša Obilića, Albanska spomenica… Ukupno dvanaest odličja. Albanska golgota mu je najteže pala od svih vojnih muka. Malo je falilo da ga nabujala Škumba odnese zato što nije imao para da plati Šiptarima, a pušku nije hteo da da, da ga, iscrpljenog, na konju prevezu.

Na Krfu je jedva preživeo pegavac. Sakrio ga je komandir bataljona u veći žbun i negovao krišom. Sledio je oporavak u Bizerti, pa na Krfu i u Francuskoj. Na imanju jedne francuske grofice, uz svežu zečju krv i dobru hranu, brzo se oporavio. Tu je doživeo ljubav sa njenom sestričinom. Očekujući da će stasit, otresit i vredan srpski mladić postati spretan trgovac, grofica je budućim mladencima kupila dućan na obali Ženevskog jezera. I kada su krenuli u Švajcarsku na venčanje, u trenutku kada mu je graničar zatražio pasoš, pred Stojanom su se pojavili vojvoda Stepa i kapetan Kostić. U dućanu kao na javi, prekorevaju ga: „A tako ti, Stojane, zbog jedne grofice zaboravi i Srbiju i drugove!“ Kosa mu se digla na glavi i umesto da doda pasoš, jurnuo je kroz vrata kupea. Skočio je iz voza, bacio cilindar i tu, na stanici, prijavio se za odlazak na Solunski front. Da li se pokajao? „Ne“, uvek je odgovarao na krsnim slavama i deci i unucima, a bio je vrlo rečit: „Ne, nikada i pored silnih muka i balkanske nemaštine. Nije mi bilo mesto među tim ljudima. Nisam njima pripadao.“

Jedan od najtežih zadataka mu je bio da se na Kajmakčalanu iz osvojenog rova vrati i spasava pobratima iz Komrena kod Aleksinca, koji ga je teško ranjen dozivao. Sa izbušenim šinjelom, pod olovnom kišom i puzeći, dovukao ga je sa vatrenog bojišta do bolničara. Posle rata sedam dana, uz dve pleh muzike, bio je gost celog sela. Najviše se uplašio kada je gledao film „Kolubarska bitka“. Kada je granata uz jeziv fijuk eksplodirala u cevi srpske haubice, unezveren je ustao i pobegao iz Sokolane u Bujanovcu. Potpisnik ovih redova je bio svedok tog događaja. Kasnije mi je objasnio da se to uistinu dogodilo na frontu i da je to od sujevernih vojnika protumačeno da će Srbija izgubiti rat sa Austrijom.