Два брата једини Срби у селу код Косова Поља

Браћа Бркљач, једини Срби у Врелима, живе склоњени иза зидина и дрвене капије. У дворишту им је стара очева и нова кућа, коју су заједно градили. Преживјели су тешка времена. Онима који би се вратили, сугеришу да се морају организовати…

Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

Браћа Миодраг и Миладин Бркљач данас су једини Срби у селу Врела код Косова Поља, које је некада насељавало готово 300 Срба.

„Остали смо нас двојица, посљедњи. И нека смо, бар да се траг нас старих досељеника не затре, да не буде ето побјегли или попадали као `пилад пред јастребом`“, објашњава шездесетчетворогодишњи Миодраг зашто су остали.

Браћа Бркљач данас живе склоњени иза зидина и дрвене капије. Ту су стара очева и нова кућа, коју су заједно градили. Двориште пуно живине и ловачких паса који чувају кућни праг.

Преживјели су, причају, вријеме страха, самоће, изолације, крађа, пријетњи, одлазака најближих, пустошења, иживљавања и паљења.

„Нестало је оно људско, оно по чему смо се разликовали од звијери, оно што је красило наше претке који су се у Врело и регион Слатине, размеђе између Липљана и Косова Поља, доселили из Лике прије сто и више година“, прича Миодраг.

Мотив у одласку српског становништва из села Врела, Миодраг види у издаји оних у које су се уздали и заклињали.

Миодраг Бркљач се присјећа да су дан послије потписивања Кумановског споразума 11. јуна 1999. године у Слатину стигли руски војници, те да је српско становништво Врела вјеровало да ће са њима стићи и толико очекивана слобода.

„Преварили смо се. Ван жице Војног аеродрома у Слатини за њих ништа није постојало. Ми Срби из Слатине, Врела, Магуре, Добрева, Враголија и још неколико села ослоњених на њихову базу за њих нисмо постојали, осим што би до нас дошли по флашу добре шљивове ракије“, испричао је Миодраг.

Он је додао да су из дана у дан Албанци из Малишева и Глоговца, као и дојучерашње комшије, убиствима, пљачком и паљевином затирали трагове српског постојања.

„Кад су стигли до нас Бркљача вратили су се разбијена носа“, додаје други брат Миладин.

Браћа Бркљач, чије породице привремено живе у централној Србији, жале што њиховим стопама није кренуло још њих десетак.

„Џаба је што данас, после скоро двадесет година, дођу и исплачу се на спаљеним и затрпаним `кућиштима`. Морају се издићи, вратити храброст и смоћи снаге да у очи погледају оне који би хтјели да им имовина Личана остане као поклон од оца“, каже Миладин.

Други брат сугерише да се они, који би се вратили, морају организовати, да мора доћи више њих, те да не смију слати старе, а да би држава Србија морала да преброји и „регрутује“ оне који су способни да стану у одбрану свог огњишта.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Пркос баке из Вучитрна: Не идем са свог прага, па шта буде

“Празна кућа“ филм о Србима отетим ради трговине органима ДЕО I

Смиља Бајчетић, посљедња Српкиња у Доњој Плешини: Херцеговка која се није одрекла очевине и косовског завјета!