DUŠKO MUŽDEKA: U VLAOVIĆA NEMA TKO DA ORE

Knjiga evocira stradanje Srba 1941. godine. Autor kroz potresnu priču, potkrepljenu autentičnim događajima i ličnostima, govori o masakru nad srpskim stanovništvom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj koji je prerastao u najveći zločin genocida.

Duško Muždeka, srpski humanista, književnik, pravnik, rođen je 1920. godine u Glini, Banija, a umro u Beogradu 2008. godine.

Pravni fakultet upisao je u Zagrebu. Međutim, 1941. godine, ustaše su ga zajedno sa porodicom i drugim Srbima deportovale u logor Caprag u Hrvatskoj. Po izlasku iz logora, preselio se u Beograd i 1944. godine učestvovao u borbama na Sremskom frontu. Pravni fakultet završio je u Beogradu. U periodu Informbiroa proveo je dve godine kao zatočenik na Golom otoku.

Poslednju deceniju svoje  poslovne aktivnosti proveo je kao upravnik Srpske književne zadruge u Beogradu.

Autor je četiri knjige koje dokumentovano govore, kako o ličnom iskustvu kroz koje je autor prošao, tako i o  istorijskom  razdoblju koje je na ovaj način specifično obeležio. Svojim književnim opusom, kao i brojnim člancima kojima se decenijama osvrtao na društvena i politička zbivanja dao je izuzetan doprinos srpskom nacionalnom identitetu.

Prva knjiga „Zgode i nezgode radnog čoveka u socijalizmu“ kroz 23 kratke priče na slikovit i humorističan način prikazuje doživljaje autora u periodu Titove socijalističke Jugoslavije.

Knjiga „U Vlaovića nema tko da ore“ evocira stradanje Srba 1941. godine. Autor kroz potresnu priču, potkrepljenu autentičnim događajima i ličnostima (izvor podataka – Arhiv Jugoslavije), govori o masakru nad srpskim stanovništvom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj koji je prerastao u najveći zločin genocida.

Treća knjiga „Dva cveta“ je autobiografsko delo koje ilustruje stradanje na ostrvu Goli otok gde je hiljade političkih žrtava, najčešće bez sudske odluke,  bilo osuđeno na najgore patnje i ponižavanja u okviru „prevaspitavanja“ političkih neistomišljenika za vreme Informbiroa. Knjiga kroz priču o trojici zatočenika među kojima se rađa  prijateljstvo svedoči o teroru kroz koji su prošli.

Poslednja knjiga „Bal dvanaestorice“ kroz dramaturšku prizmu i autorov subjektivni doživljaj opisuje zasedanje Ministarskog saveta Evropske zajednice 1991. godine i početak rasparčavanja Federativne Jugoslavije.

Sve četiri knjige zajedno predstavljaju testament jednog specifičnog vremena i epohe u istoriji srpskog naroda.

Bibliografija:

1. Zgode i nezgode radnog čoveka u socijalizmu, Novi dani, Beograd, 1998.
2. U Vlaovica nema tko da ore, Novi dani, Beograd, 2000.
3. Dva cveta, Novi dani, Beograd, 2002.
4. Bal dvanaestorice, Novi dani, Beograd, 2006.

---

---

ZAHVALNICA

Redakcija portala Jadovno 1941. zahvaljuje gospođi Danki Mandžuka, koja je dala prava da se tekst iz knjige u cijelosti objavi. Hvala gospodinu Zlatomiru Laziću na trudu da uredi tekst knjige za internet izdanje.

---

„U Vlaovića nema tko da ore“

I davna neka čežnja sad me goni

da duhovnoga carstva sledim trag,

i pesma mi uz šapat tih romoni

ko Eolove harfe odjek drag,

u čudnoj jezi oko suze roni,

a strogog srca otkucaj je drag;

što imam, u dalj gubi se ko sene,

što iščeze, to stvarnost je za mene.

Johan Volfgang Gete

UMESTO PREDGOVORA

U istorijskim razdobljima uvek će se naći tragovi pogroma jednog naroda protiv drugog, koji se manifestuje nasilničkim akcijama.

Ako se takve akcije, propraćene svirepošću i bestijalnošću, vrše na celoj jednoj populaciji sa ciljem njenog uništenja i istrebljenja tako da imaju karakter totalnog etničkog čišćenja, tada se, kao što je poznato, kvalifikuju kao genocid.

Istorijski je teško naći, skoro nemoguće, da je genocid jednog naroda nad drugim vršen bez ikakvog pravog povoda.

No, kad se traže načini da se taj užasni zločin sakrije, da se izbrišu njegovi tragovi, da se krivotvore podaci, činjenice, istine, tada se pored već jednog zločina čini i drugi.

Predstavljajući samo jedan, neznatan deo tih zločina, željelo se da prikaže kako oni koji su ih činili, tako i oni koji ne žele da ih vide, stoje suočeni pred užasnim problemom zla.

S pravom se može postaviti pitanje: zašto je prikaz teritorijalno sveden na relativno malo područje ― na deo Krajine, i vremenski ograničen period od četiri meseca, odnosno od sredine meseca aprila do sredine avgusta 1941. godine.

Sticajem istorijskih okolnosti Krajinu, odnosno ranije Vojnu krajinu, nastanjivali su žitelji uglavnom srpske nacionalnosti tako da je njihova koncentracija u Krajini bila znatno veća u odnosu na druge krajeve Nezavisne države Hrvatske. Samim tim je i oštrica ustaškog noža bila više usmerena na žitelje takve sredine.

Iako se ne raspolaže pouzdanim podacima o pogromu protiv Srba i uništenju njihove imovine u pojedinim vremenskim razdobljima, ipak se sa znatnim stepenom verovatnoće može pretpostaviti da je prvi ustaški talas u mesecima neposredno po osnivanju Nezavisne države Hrvatske, bio najintenzivniji i najradikalniji kako po broju žrtava i svirepošću, tako i po uništavanju imovine.

S obzirom na kvalifikaciju ovog gnusnog zločina, osnovna autorova pobuda je bila da se izneti događaji, činjenice i okolnosti, zasnivaju na svedočenjima očevidaca i izvornim podacima, kako u odnosu na žrtve tako i u odnosu na njihove dželate. Vremenska distanca ne umanjuje njihovu verodostojnost.

Svaki drugačiji pristup u ovom književno-dokumentarnom delu značio bi derogiranje osnovne zamisli i odricanje od temeljnih postavki dela.

SELO VLAOVIĆ

Selo Vlahović je u narodu zvano Vlaović, pa ćemo ga tako i ovde pominjati. Ono se prvi put javlja u okviru Vojne krajine početkom XVII veka.

Za Vlaović je posebno uočljivo da uzduž sela vijuga železnička pruga, a uporedo sa prugom seoski put nekoliko stotina metara dalje. U prikrajku sela kraj pruge, uzdiže se pravoslavna crkva čiji zvonik nadvisuje sve kuće, pa i one koje su podignute na obližnjem proplanku.

Ispred crkve izdužila se oveća poljana koja oživljava svake nedelje i praznika.

Nedaleko od crkve je i železnička stanica u koju stižu dnevno četiri putnička voza, po dva u svakom pravcu. To je mala stanica sa jednim otpravnikom vozova, dežmekastim uvek revnosnim Savom Petričićem koji strogo pazi da se sve odvija po propisu i po redu vožnje. Kada ga upitaju da li voz kasni, on učtivo i spremno odgovara „Samo što nije stigao”. Na stanici neretko ima manje putnika nego meštana koji koriste slobodno vreme da prošetaju i sačekaju voz ne bi li čuli neku zanimljivu novost ili zapazili nekog stranca.

Meštani Vlaovića bave se uglavnom poljoprivredom, obrađuju zemlju i razvijaju stočarstvo. Skoro svako domaćinstvo ima voćnjak i uređeni povrtnjak. Relativno nizak kvalitet zemlje nadoknađuju svojom radinošću. Višak radne snage zapošljava se u obližnjim sreskim mestima Glini i Petrinji, koja imaju razvijenu industrijsku i trgovinsku delatnost.

Neretko više porodica čine jedno domaćinstvo tako da provejava duh i organizacija zadrugarstva.

Još uvek se povremeno održava zbor seljana, kome predsedava knez.

Seljani Vlaovića sačuvali su svoju tradicionalnu narodnu nošnju u kojoj preovladavaju bele košulje i bele čakšire od konopljinog platna, dok su suknje i prsluci tamnije boje najčešće sa ukrasnim vezom.

Ono što je za žitelje Vlaovića predstavljalo posebno zadovoljstvo bila su posela i crkvena okupljanja. Posela bi se održavala više u zimskim mesecima, uz prisustvo naročito mlađeg naraštaja koji bi se zabavljao uz priču, pesmu i igru. Neradne dane i povoljno vreme meštani bi koristili za posetu crkvi, za šetnju i razgovore u okviru crkvene porte, kao i za fizičke sportske aktivnosti omladinaca, posebno u skoku u dalj s mesta i u bacanju kamena s ramena. A skoro uvek bi se našla i harmonika ili drugi muzički instrument tako da nije izostalo ni kolo.

Bile su to seoske prilike da se upoznaju i zbliže devojke i mladići koji su u međuvremenu stasali.

Jednom rečju, potomci starih krajišnika provodili su dane sada u slobodi, život u radu i miru, u ljubavi i dobrosusedskim odnosima, bez prinude i straha, bez prestupa i prekršaja, tako da ni dvojica žandarma, Mile i Mate, koji su činili isturenu postaju žandarmerijske stanice Glina nisu imali posla, pa su iz dosade često igrali tablića ili slagali domine.

Ovu takoreći prazničku atmosferu prijatno bi remetio pisak lokomotive i standardni zvuk putničkog voza koji u neposrednoj blizini svakog dana u popodnevnim časovima protutnji kroz Vlaović.

Predstavljanje našeg mestašca ne bi bilo potpuno ako ne bismo pomenuli još dva institucionalna zdanja: osnovnu školu i parohijski dom.

Osnovna škola je ne samo stecište velikog broja dece-učenika, već i odraslih s obzirom da njeni nastavnici drže razne kurseve praktične i korisne za obrazovanje i osposobljavanje mladog naraštaja.

PAROHIJSKI DOM I URED

S desne strane crkve preko seoskog puta leži poduža, prizemna zgrada od zidanog materijala, u očuvanom stanju, belo okrečena sa svetlo-plavim okvirima oko prozora.

Ispred zgrade vrt s ukrasnim biljkama i raznovrsnim cvećem. U sredini vrta baštenska klupa, a s obe strane čempresi. Iza klupe u zelenoj travi u senci malog srebrnog bora po koja detelina s četiri lista. Duž kuće bršljan. Od cveća najviše krizantema, ruža, margarita, karanfila.

Na stazama između vrtnih oaza beli kamenčići i oivičeni travnjaci, ukazuju da se redovno i uredno vodi briga o uređenju ovog parohijskog vrta.

Saksije sa cvećem ukrašavaju prozore zgrade.

Parohijski dom u kom obitava sveštenik parohije Simeon Živković sa porodicom, sastoji se od više prostorija. Od ulaznih vrata zgrade prostire se celom dužinom zgrade hodnik, iz koga se ulazi u uredsku prostoriju, kao i u gostinsku, dnevnu, i spavaće sobe. Radnu prostoriju krasi mali molitveni prostor sa Hristovim Raspećem ugrađen u čeoni zid prostorije, likovi sv. Nikole i sv. Save, uz nekoliko zidnih slika religiozne sadržine. Desno od ulaznih vrata nalazi se pisaći sto starinskog tipa, na kome je više knjiga, pre svega, biblija. Kraj stola uz zid stoji naslonjena drvena stalaža i orman sa matičnim knjigama i raznim pisaćim priborom, dok je drvena klupa uz suprotan zid namenjena posetiocima ove službene svešteničke prostorije.

Ovu prostoriju koristio bi prota Simo, kako su ga iz milošte zvali njegovi meštani-vernici, kadgod nije bio zauzet crkvenim i verskim dužnostima u crkvi i selu.

Iako je parohija prote Sime obuhvatala još nekoliko obližnjih sela tako da je bio veoma zauzet svojim brojnim obavezama, ipak je nalazio vremena za svoju brojnu porodicu i za širok krug prijatelja i poznanika.

Paroh kao svešteno lice uživa veliki ugled kod svojih parohijana, pogotovo kao prota Simo koji je svojim dugogodišnjim radom i životom to uveliko zaslužio.

Ceo parohijski dom odisao je toplinom i prijatnošću, a njegovi domaćini pop Simo i popadija Milica kao da su bili deo te atmosfere.

Pop Simo, čovek pedesetih godina, omalenog rasta i sitnog stasa, okruglastog lica, rumenih obraza i svetlih očiju, sa po kojom srebrnastom dlačicom u tamnosmeđoj kosi i bradi, strogo negovanoj zajedno sa brkovima, kad bi progovorio, ukraj usana pojavio bi se dobronameran osmejak bez obzira ko mu je sagovornik i kakav je sadržaj njihovog razgovora.

Svi njegovi postupci ispoljavali su smernost i blagost, a u susretu s vernicima pažljivost i preduzetljivost; uvek spreman da sasluša i pomogne. U razgovoru s mladima najčešće bi ih oslovljavao „bracika”. U toku svog dvadeset petogodišnjeg pastirskog rada prota Simo je zbog svojih vrlina stekao velik broj poštovalaca i prijatelja. Kao što često biva u ovakvim seoskim sredinama pop Simo je davao i savete i mišljenja povodom mnogih svetovnih stvari, naročito kad su u pitanju odnosi prema organima vlasti, obrazovni i razni porodični problemi; pri tome, nije pravio razliku između ljudi po nacionalnoj i verskoj pripadnosti, često ističući da, iako kao svešteno lice pripada srpsko-pravoslavnoj crkvi, oseća se i kao Jugosloven.

Pored supruge Milice porodicu prota Sime činilo je i četvoro dece.

Supruga Milica u fizičkom pogledu sušta je suprotnost popu Simi: povisoka, koštunjava, mršava, izduženog lica i krupnih, tamnih očiju; setni osmejak krasi njen produhovljen izgled. U nastupu i kontaktu s drugima uvek spremna da pruži svakome svaku potrebnu pomoć i utehu. Jednom rečju, „prava popadija” — kakve su u to vreme bile supruge pravoslavnih sveštenika.

Mama Milica je izrodila: Irenu, Ranku i Nadu i sina Jovana. Odmah po sticanju punoletstva kćerke su se, kao po nekom pravilu, redom poudavale. Najpre Irena za muža Hrvata, sa kojim živi u Dalmaciji. Ranka već dve godine boravi u Sloveniji udata za Slovenca, lekara u Metlici. Najmlađa kćerka Nada završava učiteljsku školu u Petrinji, dok joj je tek venčani suprug pao u zarobljeništvo kao oficir jugoslovenske vojske. Petnaestogodišnji sin Jovan je učenik četvrtog razreda gimnazije u Glini, pa svakog radnog dana kada je nastava, putuje vozom ili drugim prevoznim sredstvom, izuzev kad su vremenski uslovi loši; tada ostane u Glini kod kumova, čiji sin takođe s Jovanom pohađa isti razred gimnazije.

Kad nastupi letnji raspust parohijski dom oživi od mladosti, živosti i razdraganosti. Pored kćerki i muževa, pristižu kao gosti brojni rođaci s decom da bi na svežem vazduhu uživali u igri i raznim zabavama. Tada bi se u parohijskom domu skupilo blizu dvadesetak osoba.

S prestankom letnjeg raspusta sve bi se vratilo u prvobitno stanje.

PAROHIJSKI URED

U svom uredu sedi zamišljen prota Simo. Približava se 2. avgust, dan sv. Ilije — crkvene slave, kada se istovremeno održava i seoski vašar na kome se sjati gotovo celo selo. Prošlih godina organizovanje te svetkovine nije nikome zadavalo posebne brige; sve se odvijalo uobičajenim, već uhodanim tokom. Tada bi dolazilo i staro i mlado, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. Učešće ne malog broja Hrvata iz obližnjih sela bila je obična pojava. Naime, odnosi između Srba i Hrvata bili su korektni, a često i na zavidnoj visini, s obzirom na međusobne kumovske veze i tazbinske odnose. Tako je bilo kako za vreme austro-ugarske vladavine, tako i u zajedničkoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca. Formiranje Nezavisne države Hrvatske Srbi u Vlaoviću i široj okolini su primili mirno, bez ikakvih protesta ili otpora. Stoga su s pravom očekivali da će i odnos prema njima od strane nove ustaške vlasti, biti ako ne sasvim ispravan, a ono bar trpeljiv.

Pri takvoj misaonoj zaokupljenosti popa Sime pojaviše se na vratima dva muškarca srednjih godina, skromno ali uredno odevena.

— Dobar dan, oče proto!

— Dobar dan… evo ja u razmišljanju, očekujući vas… molim izvolite sesti… nadam se da ste vi i vaši dobro… daće Bog!

— Jesmo, a i naši su dobro — prozbori stariji — a mi po vašem pozivu, oče proto.

Bio je to naočit čovek četrdesetih godina, seoski učitelj Petar Omčikus, zvani „Uča”. Rodom iz Podravine doselio se u Glinu još kao dečak kada je otac poreski činovnik službeno premešten. Petar je završio preparandiju, pa je posle završenog školovanja raspoređen za učitelja u Vlaoviću. Važio je za smelog i odvažnog čoveka, uvek spremnog za akciju. U razgovoru, naprotiv, bio je veoma pažljiv i odmeren, mereći svaku reč. Kao dugogodišnji prosvetni radnik pratio je sva društvena, politička i kulturna zbivanja u zemlji, pa je kao takav stekao poseban ugled među žiteljima Vlaovića. Kada bi nekom u selu zatrebao neki savet, dobijao bi odgovor „priupitaj Uču!”

Mlađi tridesetpetogodišnji došljak opštinski bilježnik Gojko Tintor bio je srednjeg rasta, mršav i bledolik, koščatog lica sa izraženim dinarskim nosom i upalim tamnim očima, visokim čelom i dubokim zaliscima koji nagoveštavahu skoru ćelavost. Odavao je nervoznog čoveka ne samo u kretnjama, već i u razgovoru tako da bi često sagovorniku upadao u reč, da bi se posle izvinjavao, što ga nije ometalo da posle kraćeg vremena opet napravi istu grešku. Plahovite naravi znao bi da se usplahiri do te mere, da je nastala rasprava više ličila na prepirku i svađu nego na dijalog; posebno bi ga pogađala nepravda. No, i pored preke prirode, bio je druželjubiv i spreman svakom da pomogne, naročito u nevolji.

Kad su oba došljaka zauzeli svoja mesta, prozbori prota Simo:

— E, pa dobro, dragi moji, vi verovatno pretpostavljate zašto sam vas pozvao. Kao što znate približava se 2. avgust, dan posvećen svetom proroku Iliji, kada naša crkva slavi Slavu i kada se održava, kao i svake godine, vašar… Ali ovog puta u vanrednim okolnostima. Očekuje se da na ovom skupu, kao i svake godine, prisustvuje velik broj ljudi, pre svega, naših meštana, pa iz okolnih sela i iz Gline. Nije, naravno, isključeno da nas poseti i neki predstavnik nove ustaške vlasti. Ne bi bilo dobro, ne daj Bože, da se desi neki izgred ili politička provokacija, što bi mogao biti izgovor za akciju ustaša protiv našeg naroda. Mi moramo onemogućiti svako navođenje na protivzakonito delo, što od organizatora skupa iziskuje naročitu pažnju i odgovornost.

— Dozvolite, oče proto — uključi se iznenada bilježnik Gojko — mislim da su ustaše već započele sa akcijom… evo dokaza — vadi iz džepa papir i pokazuje — ovo je rešenje glinske ustaške vlasti kojom se sa današnjim danom suspendujem od dužnosti. Rešenje ne sadrži uput kome da predam dužnost, niti bilo kakvo obrazloženje, a uručeno mi je juče od strane poštara… prema tome, od danas više nisam na dužnosti.

— Ovo je zaista šok — primeti rezignirano uča. — Nešto slično i ja očekujem narednih dana… bojim se samo da se neće na ovome završiti!

— Hteo bih, gospodo, — nastavi prota gledajući svoje sagovornike pravo u oči — da vam skrenem pažnju na ozbiljnost situacije u kojoj se našao ceo srpski narod u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, a koja se svakim danom naglo pogoršava. Evo… doneo sam nekoliko izvoda iz dnevnih listova, koji nedvosmisleno ukazuju na obespokojavajuće stanje. Dozvolite da vam ih prikažem.

Prota Simo uzima fasciklu sa novinama sa svoga pisaćeg stola i razgovetno, naglašavajući svaku reč, čita:

— ,,Novi list” od 3. juna 1941. godine donosi izjavu ministra u ustaškoj vladi dr Milovana Žanića, u kojoj se, između ostalog, kaže: „Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikog drugoga, i nema te metode koju mi nećemo kao ustaše upotrebiti, da načinimo ovu zemlju zbilja hrvatskom i da je očistimo od Srba, koji su nas stotine godina ugrožavali i koji bi nas ugrozili prvom zgodom. Mi to ne tajimo, to je politika ove države i to kad izvršimo, izvršit ćemo samo ono što piše u ustaškim načelima.”

„Katolički tjednik” od 20. jula 1941. godine prenosi govor ustaškog doglavnika dr Mile Budaka, čiji deo sadrži: „Ja naglašujem ovo, jer je potrebno da se znade, da smo mi država dviju vjera, katoličke i muslimanske. Mi znamo, koliku je ulogu naša vjera kršćanska odigrala u povijesti našoj, pa je stoga i držimo. Mi bismo je već iz političkih razloga držali, jer je to bio jedini bedem, koji Beograd nije nikada mogao preskočiti. Karakteristično je, da neprijatelj obično navaljuje na ono, što smatra, da mu je najpogibeljnije, i komunisti i Srbi, navaljuju najviše na vjeru, jer znadu, kada bi nam to porušili, da bi s nama mogli raditi što hoće. Međutim, ti naši pravoslavci koji vele da su ateisti i protiv popova, čine to pred nama. Čim dođe krsna slava ili sveti Sava, da vidiš kako pale kandila. Oni su vjeru spojili s narodnošću i govorili su: ’Naše crkve i naši manastiri, to su naši kameni međaši’. Međutim, ako Bog da, taj će njihov kamen međaš nestati iz hrvatske države, jer ne može se međašiti po tuđim njivama. Samo oko svoje međe možeš urediti međaš.”

A „Hrvatski narod” u izdanju od 30. jula 1941. godine poručuje: „U Hrvatskoj ne može biti ni Srba ni pravoslavlja, a Hrvati će se pobrinuti da se to što prije ispuni.”

— Vidite, draga braćo — obratio se ponovo prota Simo svojim sagovornicima, pošto je prethodno ostavio novine — čelnici ustaškog pokreta su shvatili da će Srpstvu u Nezavisnoj državi Hrvatskoj dati odlučujući udarac, ako potkrešu krila Pravoslavlju. Stoga se u svojim političkim proklamacijama i aktivnostima, u prvom redu, oslanjaju na Katoličku crkvu, pa .i na Muslimansku versku zajednicu, odnosno na njihove pripadnike koji su ujedno i građani novoosnovane države. Ono što je posebno karakteristično, to je otvorenost s kojom nastupaju na zborovima, sastancima i u štampi obelodanjujući svoje krajnje ciljeve i naznačujući sva sredstva prinude. Svrha takvog postupanja je davanje signala i podstreka za sprovođenje stravičnih akcija: ubijanja, odvođenja u logore, silovanja i pljačkanja. Iz kontakata koje imam s gornjo-karlovačkom eparhijom saznajem da se hajka protiv Srba pravoslavne veroispovesti proširila na celu zemlju tako da možemo očekivati da će uskoro zahvatiti i naš kraj.

— I ja — reče uča posle kraće stanke — redovno preko škole dobijam važniju dnevnu štampu, pa sam u toku političkih zbivanja. Sada je zaista teško kakav stav zauzeti s obzirom na predstojeće događaje. Da li uz crkvenu slavu održati i uobičajeni vašar? Da li i dalje držati nastavu u školi u ovim krajnje nenormalnim uslovima? Da li nečekati događaje i organizovati zbegove u cilju spašavanja stanovništva, a šta će u tom slučaju biti sa našom imovinom, kućama i blagom? Sve su to pitanja koja se sama od sebe nameću i traže odgovore, a do njih je teško doći, još teže ih sprovesti u delo.

— Da, u pravu ste — reče bilježnik Gojko — samo treba nešto brzo preduzeti da nas ne bi događaji preduhitrili… Ovih dana boravio sam sa ženom u Zagrebu kod njene sestre koja je udata za trgovačkog putnika. Iz njihovih izjava, iz onoga što su mi saopštavali moji brojni poznanici, kao i iz štampe i radija, mogu samo da se saglasim da je situacija za nas Srbe ne ozbiljna, već krajnje kritična. Mi smo od strane ustaške vlasti proglašeni ne građanima trećeg reda nego bandom za odstrel. Uostalom, o tome najrečitije ilustruju akcije koje ta vlast preduzima. U Zagrebu je objavljeno policijsko naređenje prema kome su svi Srbi pravoslavne vere dužni oko ruke da nose plavu traku sa velikim slovom P, što znači Pravoslavac. Očigledno smrtonosne strele su usmerene na pripadnike pravoslavne vere, dakle, pravoslavnim hrišćanima nema mesta u zemlji gde žive katolički hrišćani. To znači da je pravoslavac van zakona i slobodno može svako da ga maltretira, pa i ubije! I to u državi i gradu gde stoluje papski nuncije i katolički nadbiskup — vrhovni poglavar Katoličke crkve u Nezavisnoj državi Hrvatskoj.

Da postoji sprega između Katoličke crkve i ustaške vlasti proizilazi i iz činjenice da državni činovnici pravoslavne vere dobijaju formulare za pristupanje u katoličku veru, uz upozorenje da ne mogu ostati u službi ukoliko se ne pokatoliče. Sestrin muž je u junu svraćao u Pakrac i doznao da su katolički sveštenici zauzeli episkopski dvor i zapečatili crkvu. U Zagrebu se svakodnevno vrše hapšenja Srba, odvode ih najpre u francusku halu zagrebačkog sajma da bi ih posle transportovali u neki od logora, najčešće u logor Caprag u kome pored građanskih svetovnih lica, ima i oko 200 pravoslavnih sveštenika sa porodicama.

— Zaista teško je breme snašlo pravoslavni srpski narod — preuzeo je ponovo reč prota Simo. — Sada nam valja da se dogovorimo oko crkvene slave koja se svetkuje za dva dana i da vidimo šta preduzeti oko organizacije vašara koji, po mom mišljenju, u ovim okolnostima, treba da se održi bez preterane buke i slavlja, s posebnom pažnjom da ne bi došlo do nekih izgreda koji bi se mogli protumačiti kao politička provokacija. A o merama koje treba preduzeti protiv mogućih ustaških akcija da se dogovorimo odmah posle ove svetkovine.

— U tom smislu — spontano je reagovao bilježnik Gojko — već je donekle postupljeno; naime, uskraćeno je izdavanje dozvola po zahtevima za podizanje šatri radi prodaje alkoholnih pića, izuzev točenja piva. Preduzimanje drugih mera, naročito oko održavanja reda, je otežano s obzirom da su svi Srbi koji su bili u opštinskoj službi, dobili otkaze. Povodom toga, a u odsustvu bolesnog našeg seoskog kneza Mateje, razgovarao sam sa našim viđenijim seljanima koji su mi obećali da će obavestiti svoje najbliže o potrebi vođenja računa o ponašanjima ljudi na vašaru, te o sprečavanju eventualnih incidenata.

— A ja ću sa svoje strane — pridružio se razgovoru uča — obavestiti roditelje školske dece da nije preporučljivo da se ovog puta deca pojavljuju na vašaru. Naravno to ne znači da će tako i postupiti, jer u ovakvim trenucima često emocije prevladaju razum. No ono što mene posebno brine jeste to što povodom održavanja vašara nije do sada stigla zabrana niti bilo kakvo upozorenje od strane ustaške vlasti, barem tako mi malopre reče Gojko. Bojim se da skup ljudi na vašaru ne iskoriste ustaše za neku svoju masovniju akciju.

— Da, to je veoma moguće — preuze reč prota Simo — mi moramo da preduzmemo sve što od nas zavisi. Ako u međuvremenu stigne zabrana o održavanju vašara, to treba da poštujemo. Ja ću sa svoje strane, posle svete liturgije, upozoriti vernike da se ponašaju uvek, pa tako i za vreme vašara, onako kako dolikuje pravim hrišćanima.

U tom momentu prota prekine svoje izlaganje, jer se začu kucanje na vratima, pa uđe popadija Milica noseći posluženje. Posle uzajamnog pozdravljanja i priupita za zdravlje, ona se povuče, a prota nastavi svoju misao.

— Pre izvesnog vremena stupio sam u kontakt sa nekim kolegama iz drugih parohija i zamolio ih da me izveste kako vlasti kod njih postupaju prema Srbima i pravoslavnoj crkvi. Mislim da ne bi bilo zgoreg da i vi zamolite vaše prijatelje i poznanike iz drugih sredina da vas obaveste kakvo je stanje kod njih, kako bismo imali što potpuniji pregled podataka te mogli zaključiti šta nam valja dalje činiti.

Potom se pozdraviše i rastadoše, stim da svaki izvrši svoje obaveze.

UOČI PRAZNIKA

Dan i noć deli parohijski dom od crkvene slave. Pop Simo i njegovi ukućani već rano ustadoše, imaju pune ruke posla.

Popadija Milica, ne zna šta će pre. Najaviše dolazak gosti iz Petrinje: gospodin Jefta, računovođa firme „Gavrilović”, sa suprugom i dvoje dece; kod njih je obitavala i pohađala preparandiju popadijina kćerka Nada, pa ih valja lepo ugostiti. Možda će navratiti i Malobašićevi iz Gline kod kojih često svraća, pa i noći, Jovan kada posle školske nastave zakasni na voz.

Gospođa Milica vrlo dobro zna da na crkvenu slavu sleduje svečani ručak. Sa navršenih pedesetak godina i oštećenim zdravljem nije više sposobna da u potpunosti odgovori ovom svečanom zadatku. Služavka Persida koja joj pomaže u redovnim kućevnim poslovima, nije nikada bila vična kuvanju, pa joj je dobrodošla poseta bivše kućne pomoćnice Mire koja je na proputovanju za Glinu svratila do nje.

— Draga moja gospođa Milice, nisam mogla da prođem Vlaović, a da ne svratim do vas. Vi znate, da sam od vas otišla u Sisak da se udam. Moj muž je Hrvat. I kad je započela ova hajka protiv pravoslavaca, zahvatila je i njega, pa on neki dan reče meni: „Jel’ ti Vlainjo, kad ćeš da se zaposliš… ja ne mogu više da te izdržavam…” Gledala sam ga ne verujući: „Kome ti Vlainjo… ja nisam Vlainja!” A on i dalje narogušeno: „A šta si onda…” Isprsila sam se pred njim i gledajući ga pravo u oči poviknuh: „Ja sam Srpkinja.” Zaćutao je, a ja se spremih za put da u Glini izvadim svedočanstvo o završenoj osnovnoj školi da bi se mogla zaposliti; što kaže narod „Zlu ne trebalo”.

— A da li Miro možeš ostati ovde dan-dva da mi pomogneš… crkvena je slava, dolaze gosti pa ima mnogo posla naročito oko kuvanja?

— Mogu, mogu i rado ćy vam pomoći… nikud se ja ne žurim.

— Mnogo ti hvala Miro… kaži mi sada kako je u Sisku… da li i tamo proganjaju pravoslavce?

— Hapse ih i odvode u Caprag koji je od nas udaljen 5-6 km. Tamošnje bivše vojno skladište pretvoriše u logor. Ima nekoliko hiljada logoraša.

A pop Simo od mnogobrojnih obaveza nije znao čega da se pre dohvati. Sedeći u svojoj parohijskoj kancelariji za pisaćim stolom, pravio je raspored i plan neposrednih, predstojećih poslova koji ne trpe odlaganje, odnosno koji se do sutra, do liturgije, moraju završiti. Pred njim, ispred časnog krsta gori kandilo, a blagi, topao povetarac iz otvorenog prozora donosi miris cveća i cvrkut ptica.

Ni pojačani glasovi popadije koja je s obzirom na povećani obim poslova, davala uputstva svojim pomoćnicama, nisu popa Simu mogli poremetiti; toliko se uneo u posao da nije ni čuo kucanje na ulaznim vratima. Tek kad se pojavio na vratima crkveni pojac Milisav podigao je glavu.

— Dobro jutro… izvinite, oče proto, ja navratih u vezi sutrašnje liturgije…

— Baš dobro da si svratio… evo, ja napravih pismeno šta ti valja činiti. Mislim da će da ti treba pomoć, pa se u tom slučaju obrati učitelju Petru i kćerki seoskog kneza Dobrili… čini mi se da je ona sada u Vlaoviću.

— Velika vam hvala da ste ovo napisali da ne bih nešto zaboravio… pa zbogom… odoh za poslom.

Posle desetak minuta čuje se iz hodnika glas kako se raspituje za popa Simu. Na odškrinutim vratima pojavi se lice crkvenog zvonara i vratara Ignjatija.

— Dobar dan, oče proto — poče bojažljivo i cnuždeno — ja onako svratih da vidim da li ima nešto novo u vezi sutrašnje slave i mojih poslova…

— Pa valjda znaš Ignjatije — prekine pop Simo njegovo otegnuto obrazlaganje — koje su tvoje redovne obaveze… dužnost vratara i zvonara vršiš već trideset godina, pa ih valjda nisi zaboravio.

— Ono jes’ da nisam zaboravio, a ono, ko velim, možda je bolje da priupitam… ne bi valjalo, a i greh bi bio da nešto propustim.

— Nećeš Ignjatije, nećeš… nisi ni do sada grešio, pa valjda nećeš ni sutra.

— Hvala vam na tome, oče proto, ali pored mojih crkvenih i seoskih poslova, stigle su i godine, pa može nešto da pofali…

— Ne dao Bog, Ignjatije…

Ignjatije stoji i nadalje, ne odlazi, okleva, pa najzad reče:

— Izvinjavam se, ali ja malopre sretoh Milisava, pa videh kod njega uputstvo koje ste mu dali… i ja bih ako mogu da isto dobijem… znate i ja sam donekle pismen.

— Znam, Ignjatije, da si pismen, ali Milisav ima sutra da obavi niz raznovrsnih poslova koji su se namnožili povodom sutrašnje slave, pa sam mu ih dao napismeno da ne bi nešto slučajno zaboravio. A tebi, Ignjatije, nikakvo pismeno nije potrebno, jer su sutrašnji tvoji poslovi jednaki po obimu i istovrsnosti kao i svake nedelje. Pozdravi sve tvoje kod kuće, pa neka izvole sutra na liturgiju i na vašar ako žele.

Pop Simo je taman nastavio sa radom kad se na vratima pojavi Velizar Tošić, ugledni seoski domaćin i trgovac. Pop Simo se ne malo začudi, jer je Velizar često putovao obavljajući trgovačke poslove, pa ga je retko viđao.

— Dobar dan, oče proto!

— Dobro došao, Velizare, dugo se nismo videli, pa se radujem što te vidim u dobrom zdravlju… a i tvoji valjda su dobro!

— Jesu, dobro su svi, i oni vas i gospođu popadiju srdačno pozdravljaju, a ja svratih do vas… znam da imate mnogo posla, pa ću da budem sasvim kratak…

— Ma ne mari, Velizare, daće Bog, pa ćemo sve i na vreme završiti… a ti se ne ustručavaj, samo reci… slušam te.

— Znadem, oče proto, da je sutra crkvena slava, nego moji kod kuće navališe „idi” — kažu — ,,primiće te prota”. Evo o čemu je reč: moja jedinica Anđa se udaje. Sve je već sređeno i venčanica, i kum, stari svat, naravno miraz i sve drugo…

— A za koga se udaje? — već pomalo nestrpljivo upita pop Simo.

— Za Braninog sina…

— Koga Brane?

— Brane Zatezala iz Maje.

— Znači za trgovca Branu… pa vi trgovci baš znate posao, udružujete se i proširujete — sa smeškom će pop Simo — a za kada je utanačena svadba?

— Tako se desilo, oče proto, znate već da mladi ne misle o poslovima, a svadba je predviđena za 22. avgust.

Zna pop Simo da su oba domaćina ugledni ljudi, pa iako veoma zauzet blagonaklono nastavi:

— Ma ja se samo šalim… to je zaista divna vest o još lepšem predstojećem događaju, koja me mnogo raduje. Čestitam tebi Velizare, tvojoj supruzi i kćerki Anđi, a porodici Zatezalo ćy naknadno. Evo, u moj notes ćy upisati datum održavanja venčanja, a u matičnu knjigu kada venčanje bude obavljeno. A o času ćemo se dogovoriti kada dođe vreme. Tko bi rekao da je tvoja Anđa već dorasla za svadbu… onomad sam joj predavao veronauku u školi. Rastu deca, moj Velizare, neka, neka, hvala Bogu… a jesi li Velizare, za jednu kafu?

— Ne bih, oče proto, veliko hvala, ali žurim, imam još mnogo poslova koje moram danas da posvršavam, pa bih da krenem… ja ću vam se naknadno javiti radi dogovora o času svadbe.

— Da, da, vidimo se… ostaj mi zbogom!

Pop Simo je potom obišao crkvu da vidi da li je sve u redu za sutrašnju slavu. Zadovoljan, vratio se i napisao još nekoliko pisama svojim kolegama i poznanicima zamolivši ih da ga obaveste kakvo je stanje u njihovim parohijama u odnosu na pravoslavni srpski živalj da bi o tome mogao izvestiti vernike u svojoj parohiji.

Umoran pop Simo se naslonio na pisaći sto i zaspao.

Kandilo je treperilo kao da će da utihne… Pop Simo u snoviđenju razabire prav seoski put, mokar i pun lokava, ali ne vode nego krvi. A po putu, po lokvama krvi, hodaju senke ljudi ogoljeni do kože, s rukama u vis kao da vapiju za pomoć ili kao da žele da se zaštite. Na stubovima i granama pored puta krešte vrane. Senke se približavaju sve bliže i bliže, i sada se već jasno raspoznavaju tragovi krvi na njihovim telima…

Ustaški zatvor u Glini

IZJAŠNjAVANjE ZATVORENIH SRBA

Nekadašnji zavod za maloletnike pretvoren je u zatvor za Srbe. To nije uobičajeni zatvor u kojem borave oni nad kojima se sprovodi istražni postupak ili su pravosnažno osuđeni, pa izdržavaju kaznu. Za Srbe, to je tranzitni zatvor u koji se oni privremeno smeštaju bez suđenja da bi bili odvedeni na pogubljenje ili u neki zatočenički logor.

Soba, odnosno bolje rečeno ćelija, broj 6, nalazi se u prizemlju i njen uski otvor sa gvozdenim rešetkama na prozoru gleda u zatvorsko dvorište. Ćelija je veličine 4 h 2,5 m, uz zid je postavljen jedan drveni krevet sa daskama, na kome mogu da se ispruže najviše dvojica osrednjih zatvorenika. Pod ćelije je betonski, a vrata drvena sa otvorom koji služi za posmatranje i eventualno ubacivanje hrane. Kraj vratiju, u uglu ćelije, smeštena je posuda (kibla) koja služi za mokrenje i odlaganje izmeta.

U ćeliji je 1. avgusta 1941. godine, bilo petorica zatvorenika.

Približilo se podne kada se u bravi ćelije okrenuo ključ i u pratnji ustaškog stražara ušao sredovečan čovek, povisok, svetle kose sa dubokim zaliscima, plavih očiju i prodornog pogleda. Kada je stražar zatvorio vrata, došljak je ispitivački pogledao prisutne i neusiljeno se obratio:

— Ja sam Vekić… Vekić Dušan, do hapšenja profesor gimnazije u Karlovcu.

— Sveštenik Marko Đurić, paroh iz Slavskog Polja, srez Vrgin Most — izjavi prosedi čovek u mantiji, čije su živahne oči ispitivački posmatrale došljaka. — Pretpostavljam da je i kod vas kao i kod nas sviju — pokaza rukom na ostale zatvorenike koji su ravnodušno posmatrali ovo predstavljanje — jedini razlog što ste Srbin pravoslavne vere.

— Da, to je i moje mišljenje mada mi nije saopšteno kada sam hapšen, niti za vreme petodnevnog boravka u karlovačkom zatvoru… samo mi nije jasno zašto sam prebačen ovamo kada sam u Karlovcu imao stalno prebivalište i zaposlenje.

— To i mi ne znamo, budući da smo svi sa prebivalištem van Gline. Očigledno ovde vrše skupljanje određenih lica, a sa kojim ciljem verovatno ćemo uskoro saznati. No, dotle da čujemo, gospodine profesore, kakva je situacija u zemlji i u Karlovcu? — mirno je priupitao sveštenik preuzevši ulogu saučesnika u razgovoru.

— Pa i vi ste do nedavno bili na slobodi, pa ste verovatno upoznati sa situacijom. No, s obzirom da informacije mnogima nisu dostupne i da se šire različite netačne vesti, predočiću vam dve-tri izjave najviših predstavnika ustaške vlasti, koje ustvari znače njihovu programsku proklamaciju. Tako Pavelićev doglavnik Mile Budak, prema „Katoličkom listu”, između ostalog izjavljuje: „Pravoslavci su došli u ove krajeve kao gosti. I oni bi trebali već jednom da te krajeve napuste”. A u Gospiću ovaj fanatični ustaški klero-fašista kaže: „Jedan deo Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate”. Ovu genocidnu politiku najavio je i ustaški ministar Milovan Žanić na ustaškom zboru u Novoj Gradiški, kada je ukazao na nemogućnost življenja između katolika i pravoslavnih: „Neka se ne zaboravi, da mi imamo van naših granica u samoj Americi oko osam sto hiljada Hrvata, pa nećemo taj jadni svijet, koji je išao u Ameriku trbuhom za kruhom, jer ga nije imao u svojoj domovini, zaboraviti. Taj svijet treba da dođe natrag i da ovdje nastani ognjište koje ćemo očistiti.” Mislim da sam vam tačno preneo ove zloslutne pretnje koje se, na žalost, već dosledno sprovode u delo: hapšenja na sve strane, odvođenja u logore, mučenja i ubijanja Srba, uništavanje njihovih crkava i kulturnih dobara, kao i paljenje kuća i pljačkanje imovine.

— A u Karlovcu — nastavio je profesor Vekić — situacija nije ništa bolja nego u ostalim krajevima. Naprotiv, moglo bi se reći da Karlovac u odnosu na ostala mesta, prednjači u sprovođenju te i takve ustaške politike. Tome je svakako doprinelo što je u Karlovcu, odmah po proglašenju Nezavisne države Hrvatske, proradio ustaški stan na čijem čelu se pojavio dr Ante Nikšić, bivši starešina Okružnog suda u Karlovcu i deputat Jadranske straže na Oplencu 1935. godine.

U najužem ustaškom rukovodstvu su i advokat Feliks Židovec, profesor Ivo Klarić, sudija Gromes i drugi klero-frankovački orijentisani građani. Najveće iznenađenje bilo je saznanje da se u ustaškim redovima pojavio pukovnik Ivan Tomašević, do juče član oblasnog odbora Jadranske straže i uprave sokolske župe.

Prva hapšenja Srba započela su već 12. aprila, među kojima je bio i Marko Sabljić, profesor učiteljske škole i starešina sokolske župe. Potom je 14. aprila usledilo hapšenje druge grupe na čelu sa advokatima Danilom Vlatkovićem i Nikolom Badovincem. Pojedinci iz te grupe, njih tridesetak, su preko Zagreba transportovani u logor „Danica” kraj Koprivnice, a u toku jula u Liku, na Velebit.

Dalje, 5. maja su odvedeni i ubijeni u šumi kraj sela Rečice kod Karlovca advokat Milan Vujičić i aktivni kapetan Janjanin Gojko. Advokat Vujičić je inače bio poznati prijatelj Hrvata.

Između 15. i 23. jula pohapšeno je u Karlovcu šezdesetak Srba i odvedeni u Gospić. Jednom od pratilaca koji se zanimao za njihovu sudbinu, rečeno je da će svi u Velebitu „gnojiti bukve”.

Čim je počeo progon Srba, njihovo transportovanje u logore i ubijanje, jedan deo sa porodicama je pobegao u obližnja sela sa srpskim življem u Baniji i Kordunu, dok je drugi deo pobegao u Srbiju. Njihova imovina je razgrabljena bilo od pojedinih građana bilo od ustaške vlasti.

Od oko 2000 Srba koliko je živelo u Karlovcu, ostalo je svega nekoliko stotina, i to uglavnom staraca i onih koji su prešli u katoličku veru.

— Da li se i šta desilo pravoslavnim sveštenicima? — zainteresovano je upitao paroh Đurić.

— Znam da je katiheta Milan Radeka uhapšen i odveden u logor „Danica”, a odatle je navodno prebačen u logor Caprag, dok je prota Mihajlo Medaković takođe uhapšen, pa pušten… Naravno, ovo je situacija u Karlovcu sa stanjem 25. jula kada sam uhapšen. A sada, ako nemate više pitanja, zamolio bih da mi predočite kakav je položaj Srba u vašoj parohiji, odnosno u srezu Vrgin Most.

— Razume se… Progon Srba u mojoj parohiji je počeo na Đurđev dan 6. maja. Tada su uhapšeni moji parohijani: Pero Crevar, predsednik crkvene opštine, Đypo Zorić, šumar, Stojan Košutić, posednik. Oni su odvedeni u Zagreb i više se nisu vratili.

Sveštenika Stevu Đurčića iz Ogulina, dopremili su u Vrgin Most vezanog, tukli ga celu noć i čupali bradu, da bi ga potom transportovali u nepoznatom pravcu.

U toku meseca jula ustaše su poubijale mnogo viđenijih seljaka, kao i sveštenike: Peru Ninkovića iz Vojnića, Dušana Šušnjara iz Dunjaka i Mijy Dokmanovića iz Perjasice. Svi su oni pobijeni; tu akciju je vodio učitelj iz sela Maje. Potom su ustaše ušle u Krnjak, uhvatile kćerku učitelja Bože Ribara, učenicu V razreda gimnazije, pa je na očigled majke i oca silovalo 25 ustaša.

Moja parohijska crkva je spaljena. Srbi odvedeni i poubijani, izuzev nekolicine njih koji su pod prinudom prešli u katoličanstvo.

Ja sam na putu za Beograd skinut sa voza i doveden u ovaj zatvor.

Ovo je kratak pregled onoga što se dešavalo u mojoj parohiji do polovine jula 1941. godine.

— Da li su i kako reagovali katolički sveštenici u srezu Vrgin Most u odnosu na ustaške akcije oko progona Srba — priupita profesor Vekić sveštenika Đurića.

— Karakteristično je da katolički sveštenici ne samo da nisu protestvovali protiv ovakvih gnusnih zločina nad hrišćanskim vernicima, već su koristili situaciju da ih što veći broj prevedu u katoličku veru obećavajući im da će na taj način biti spašeni njihovi životi, a što se najčešće pokazalo kao obmana.

— O Stevo — obratio se zatim sveštenik Đurić osobi koja je ležala u uglu ćelije — kako bi bilo da nam ti izneseš šta se dešavalo u Topuskom dok nisi uhapšen.

— Meseca aprila sam zarobljen, — započeo je svoje izlaganje Jarčov Stevo — pa sam pobegavši iz logora, preko Kraljevčana gde sam rođen, stigao do Topuskog gde radim kao gostioničar. U početku su ustaše samo kupile oružje od naroda. Međutim, u mesecu maju su počeli hapsiti uglednije Srbe: Žutić Miloša, posednika, Kordić Milutina, zemljoradnika, dr Branka Vurdelju, direktora kupališta, Jovu Vorkapića, hotelijera, Vujošević Milutina, trgovca, Bjelića Nikolu, konobara, Janjanin Stojana, zemljoradnika, Škaru Stanka, restauratera, i druge, — odveli ih u Sisak i ubili u šumi Brezovica kraj Siska — prema izjavi jednog lica koji ih je zakopavao, a koji je kod jedne žrtve pronašao pismo njegove žene i nju obavestio.

Oko 28. jula uhapšeno je u Topuskom 370 Srba, jedan deo njih je zatvoren u opštini, a drugi u srpskoj pravoslavnoj crkvi. Pošto su im oduzete sve dragocenosti, nastalo je zlostavljanje — tučenje kundacima, od čega su neki podlegli povredama, kao: Škundrić Ilija, hotelijer iz Topuskog i Rajlić Luka, zemljoradnik, iz obližnje okoline. Potom je njih 70 transportovano, najpre u Gospić, a posle tri dana u Jasenovac, gde su verovatno ubijeni, jer im se izgubio svaki trag. Iz ove grupe su mi poznati: Batalo Mitar, trgovac, Miščević Nikola, fijakerista, Miljević Milan, trgovac, Batalo Mirko, službenik lečilišta, Zlokas Vasilj, zemljoradnik, sa sinovima Nikolom i Perom, Miljević Đuro, šofer, Bjelić Matija, stolar, Dragojević Marko, posednik, braća Gušić Milan i Rade, zemljoradnici, Ratković Nikola i sin Dane, zemljoradnici, dok se imena ostalih tačno ne mogu prisetiti. Svi su oni iz Topuskog i okolnih sela.

Ja sam bio u grupi u crkvi. Uspeo sam da se spasem tako što sam u crkvenom tornju bacio na sebe crkvene vence, pa me nisu pronašli ustaše, ali sam bio očevidac svega što se u crkvi dešavalo. Naime, ustaše su ljude tukli kundacima, gazili ih, primoravali da pod batinama pevaju ustaške pesme i da pljuju po crkvenim svetinjama. Istoga dana uveče su ih popisali i sve, izuzev trojice, kamionima odvezli u Glinu. Ja sam uspeo da pobegnem u Veliku Kladušu, kod moga zeta muslimana, gde su me ustaše našli i uhapsili.

U srezu su popaljena gotovo sva sela, a ubijeno je oko 1500 odraslih Srba.

Od ustaša koji su se istakli u progonu Srba znam Kocman Antuna, učitelja i tabornika za Topusko, Breški Iliju, logornika, Putrić Juru, zemljoradnika, Malinca Matu, molera.

— A da li je bilo Hrvata koji su u ovim teškim uslovima nastojali da pomognu Srbima? — prekide ga načas sveštenik Đurić.

— Da, bilo ih je koji su u granicama mogućnosti, pružali zaštitu Srbima, kao što su: Babić Ivo i Stevo, gostioničari, Išeka Stanko, opančar, Darović kome ime ne znam, upravnik električne centrale, kao i kotarski predstojnik iz Topuskog Čidić, koji je ubrzo smenjen.

To bi bilo uglavnom sve što mi je poznato o progonu Srba u Topuskom.

— Ako se ne varam — nastavio je sveštenik Đurić — iz sreza Slunj imamo ovde vas dvojicu. Pa da čujemo kakva je situacija u tom kraju. Hoćete li prvo vi, Milane Vranješu? — obratio se sveštenik Đurić tridesetdvogodišnjem čoveku dinarskog tipa koji je sedeo do njega.

— Drage volje… 22. jula došle su noću u Rakovicu, u moje selo, ustaše iz Slunja, pa su se odmah razišli po srpskim selima opštine Rakovica i Drežnik Grad. Iz Rakovice su odveli: Uzelac Iliju, opančara, Barać Danu, trgovca, Kotur Dušana, gostioničara, Đurić Branka, opštinskog blagajnika, Dujić Dušana, zemljoradnika. Iz sela Grabovac uhapšeni su: Bajić Dušan, penzioner, Rakić Dmitar, Borovac Laza, Ljiljak Miloš, Čavić Đura, zemljoradnici, i drugi čija imena ne znam; iz sela Stara Kršlja: Kotur Nikola i Đuro, Budimlija Dimitrije, zemljoradnici, Radaković Simo, žandarmerijski narednik, i mnogi drugi čija imena ne mogu navesti; iz sela Glavica Bataz Mane, zemljoradnik. Iz sela Broćanac odveli su 84 čoveka, a iz sela Močila 10 ljudi, od kojih su trojicu odmah ubili. Takođe su iz sela Sadilovac i Mašvina odveli više ljudi. Svima su ustaše saopštavali da ih odvode u Nemačku na rad. Međutim, doterani su u hrvatsko selo Krivaja, udaljeno dva kilometra od Rakovice i oko 10 časova izjutra na brežuljku kod seoskog bunara ubili. Pored jake puščane paljbe, koja se čula iz tog pravca, to je potvrdio i Badenjak Franjo, pečenjar iz sela Krivaje, koga su ustaše nagovarali da ubijene Srbe pokopa.

Posle tog pokolja je usledila opšta pljačka srpskih kuća.

U opisanom pokolju učestvovali su ustaše: Keser Josip, Pađen Jure, Salopek Pero, Gašparević Adam, zemljoradnici iz Rakovice, Kosanović Mile, pekar iz Drežnik Grada, te mnogi drugi. Njihov predvodnik u Rakovici je bio Juretić Marijan, nadzornik puteva.

Za Srbe se zauzimao, koliko je to bilo moguće, Rajković Franjo, opštinski bilježnik u Rakovici.

Ja sam se krio u polju u kukuruzima, ali sam na putu za železničku stanicu uhapšen i dopremljen u Glinu.

— Da li je, Branimire, slična situacija u Cetingradu? — prozvao je sveštenik Đurić dvadesetdvogodišnjeg studenta.

— Pa, moglo bi se reći — počeo je Branimir Pajić, čiji je izoštreni lik sa užarenim, nemirnim očima, govorio da je reč o otresitom i inteligentnom čoveku — tako su u Cetingradu ustaše sredinom jula uhapsili Srbe: Žegarac Miloša, trgovca, Krmar Luku, obućapa, Mandić Vladimira, učitelja, Basara Đuru, trgovca, Pjevca Petra, obućara, Kangrgu Bogdana, trgovca, Brković Dragana, pekara, Pjevac Petra, gostioničara, Brković Miloša i Radana, krojače, Ivošević Milenka, učitelja, Vujić Miloša, paroha. Sutradan su došle ustaše iz Zagreba i Slunja i zatvorene tukli i mučili. Nakon toga su se ustaše razišli po susednim srpskim selima: Maljevcu, Buhači, Pašin Potoku, Selištu i Ruševici, u kojima su pokupili oko 150 Srba, doveli u Cetingrad, tukli i mučili, te ih skupa sa Srbima iz prethodnog dana, odvezli u tzv. „Mehino Stanje”, i tamo ubili i zakopali.

U ovom pokolju su učestvovali ustaše: Skukan Ivan, mlinar iz Slunja, Mravunac Ante, stolar, Štefanac Nikola, seljak, Paulić Mile, seljak, Brajdić Šecko, seljak — svi iz Cetingrada, te Medved Božo, mlinar iz Maljevca, kao i mnogi drugi čija imena ne znam.

Dva dana kasnije ustaše iz Cetingrada su pokupili žene i decu Srba iz Cetingrada, i to: Basara Ranku i sina Vojislava od 3 godine, Žegarac Dragicu i sina Milenka od 17 godina, Mandić Zorku sa decom: Ljubomirom, starim 10 godina i Borom, starim 2 godine, Pjevac Ljyby i njenih šestoro dece od jedne do dvanaest godina. Pjevac Sofiju i kćer Nadu od 16 godina, Krnar Milicu i kćer Miru od 8 godina, Kuruzović Maru sa dvoje dece od jedne, odnosno dve godine, Vujić Danicu sa dvoje dece starih jednu, odnosno tri godine.

Ove žene i decu istog dana ustaše su odveli i ubili kod brda zvanog „Glavica” koje se nalazi dva kilometra od Cetingrada.

Pored pljačkanja kuća i druge imovine Srba ustaše su zapalili i pravoslavnu crkvu u selu Rakovici.

— A kako ste vi dospeli ovamo? — upita ga znatiželjno profesor Vekić.

— Pobegao sam iz Cetingrada i krijući se po poljima stigao na stanicu Karlovac, gde su me ustaše uhvatili i sproveli u Glinu.

— Poslednji naš svedok, odnosno očevidac progona Srba jeste iz Čemernice. Hoćete li Bakić Damjane da nam opišete šta se kod vas događalo dok niste uhapšeni? — zamoli ga sveštenik Đurić.

— Opština Čemernica je čisto srpska opština. U njoj ima svega četiri hrvatske kuće i to u selu Batnova kosa.

Dana 14. jula došlo je više naoružanih ustaša i uhapsili u Čemernici oko 35 Srba-muškaraca i odveli ih u nepoznatom pravcu. Od tada se o njima ništa ne zna, pa se pretpostavlja da su ubijeni. Od meni poznatih u toj grupi bili su: Dražić Vukašin, radnik, Novaković Rade, novinar, Dević Dragan, opštinski pisar, Lončar Matija, opštinski službenik, Lončar Nikola, zemljoradnik, Dević Rade, zemljoradnik. Imena drugih se ne sećam.

Krajem meseca jula od ustaške vlasti upućen je poziv svim Srbima da neizostavno, pod pretnjom hapšenja, dođu na skup na kome će im biti saopšteno o uslovima prelaza na katoličku veru. Na taj skup iz Čemernice se odazvalo blizu 1500 Srba zajedno sa obližnjim selima koja pripadaju opštini Čemernica. Kada su se sakupili, ustaše su ih opkolili i odveli u sokolanu u Vrgin Most, te ih sutradan kamionima transportovali prema Glini. Samo mali broj uspeo se bekstvom spasiti, a među njima bio sam i ja. Među transportovinim iz Čemernice su mi poznati: Ožegović Adam, opštinski bilježnik, Manojlović Stojan, trgovac, Bakić Dušan, poštar, Bakić Ćyro, krojač, Novaković Stojan i brat mu Nikola, Bodlović Rade, Popović Stojan, Popović Petar, Popović Jovan, Relić Simo, Relić Stevan, Vlaisavljvić Sava — svi zemljoradnici.

U Čemernici je opljačkana i porušena pravoslavna crkva.

U progonu Srba istakli su se ustaše: Plemenčić Josip, mesar, Živčić Josip, zemljoradnik, Satler Ivan, lugar. Ostalima imena ne znam.

U pokušaju da se preko Petrinje domognem Zemuna, uhašen sam i dopremljen u Glinu.

Šta se posle dešavalo u Čemernici nije mi poznato.

— Dakle, iz izlaganja svih nas — preuzeo je reč profesor Vekić — možemo zaključiti da, iako smo obuhvatili svega nekoliko srezova, što je veoma malo u odnosu na teritoriju koju nastanjuju Srbi u tzv. Nezavisnoj državi Hrvatskoj, ipak je pojavno značajno da je započeo progon Srba čije razmere je za sada teško proceniti. Međutim, ono što je posebno karakteristično je to da je progon, u prvom redu, usmeren na muškarce, a potom na žene i decu, te da se obavlja po kratkom procesu, bez ikakvog prethodnog istražnog postupka, uz prethodno mučenje, odnosno silovanje kad su u pitanju žene, i uz ubijanje na svirep način.

Preostalim Srbima obećava se da će im život biti pošteđen, ukoliko pređu u katoličku veru.

Progon je praćen uništavanjem pravoslavnih crkava i kulturnih dobara, kao i kuća i celokupne imovine Srba.

U progonu pored lokalnih ustaša, učestvuju i ustaše iz drugih krajeva i centara, što ukazuje da se akcije odvijaju sinhronizovano, planski i na organizovan način.

Ono što je posebno uočljivo jeste činjenica da Katolička crkva u celini u odnosu na ustaške zločine ima pasivan, posmatrački stav, dok je aktivnosti oko prevođenja Srba iz pravoslavlja u katoličanstvo svesrdno prihvatila. Sa žaljenjem se mora konstatovati da i pojedini njeni sveštenici: župnici, opati i redovnici, aktivno učestvuju u akcijama progona Srba.

Ipak, ima i slučajeva da pojedini Hrvati, izlažući se opasnosti da budu i sami prognani, pomažu Srbima zaštićujući ih, dajući im propusnice i druge vidove pomoći.

Pripadnici nemačkog Trećeg rajha zauzeli su stav da ih se progon Srba ne tiče, iako je više nego očigledno da se sve odvija prema scenariju na koji su oni dali svoj blagoslov.

U odnosu na dalji razvoj situacije realno je očekivati da će progon Srba dobiti kako na širini tako i na intenzitetu, tako da prognoza može biti samo pesimistička.

— Čini mi se da ni međunarodna situacija po nas Srbe nije, bar za sada, ništa povoljnija negoli ova na unutrašnjem planu. Očigledno je da od nikoga ne možemo očekivati bilo kakvu pomoć. Što bi rekao narod: uzdaj se u sê i u svoje kljuse, — rezignirano uznemirenim glasom prozborio je sa svog sedišta trgovac Damjan..

— Da, samo što nemamo kljuseta — ironično je dobacio student.

— Možda je izlaz u pokušaju begstva — nastavi trgovac.

— Mislim da nema realnih uslova za begstvo. Po dvojica ustaških stražara stalno su prisutni kad se otvaraju vrata ćelije. A izlazak van ćelije u hodnik dozvoljava se samo jednom u toku 24 časa, i to pojedinačno u prisustvu stražara. Od kada sam u zatvoru stalno razmatram mogućnost begstva, pa sam došao do zaključka da to praktično nije moguće izvesti. Uostalom, ajd’mo da vidimo šta drugi o tom misle? — obratio se student prisutnima.

Studentov upit nije naišao na odziv… zavladalo je opšte ćutanje.

— Dozvolite da ja prekinem ovaj muk — javio se opet profesor. S obzirom da smo došli do zaključka da otpada begstvo iz zatvora, preostaje još jedna mogućnost, a to je transport u neki od logora. No, šansa za puštanje iz logora na slobodu nije ništa veća nego za puštanje iz zatvora. Tako nam ostaje jedino nada… nada kao očekivanje nečeg budućeg, sasvim neizvesnog. U našoj situaciji nada ima uporište u vlastitoj hrabrosti, u moralu. U ovom procesu preteće fizičke likvidacije nada predstavlja iskru svetlosti u totalnom mraku jednog monstruoznog sveta, gde se u besmislu uništava sve pa i život deteta u kolevci.

Kada je profesor završio svoje izlaganje, bilo se već uveliko smračilo. Mlaz blede svetlosti prodirao je kroz usko prozorsko okno, toliko tanak i proziran da ni malo nije uspeo da prodre u gustu ćelijsku tamu.

NA PRAZNIČKI DAN

Pop Simo je uranio; valja na vreme i uredno posvršavati mnogobrojne dužnosti. Ni svoju preuzetu obavezu nije zaboravio: posle svečane liturgije u svojoj propovedi je upozorio i zamolio vernike u prepunoj crkvi da na vašaru održavaju red i budu disciplinovani s obzirom na situaciju i okolnosti u kojima se našao pravoslavni srpski narod, posebno da izbegavaju nerede i provokacije, kako to ne bi bio povod za eventualnu intervenciju ustaške vlasti.

A i u okviru porte mnoštvo ljudi; mnogi od njih polegaše u visoku travu ili ispod bujnih krošnji javora i lipe uživajući u blagom povetarcu. Svi su u narodnoj nošnji, izuzev nekoliko pojedinaca, verovatno gostiju odevenih po gradskom načinu odevanja. Pod bučnom svirkom, nadvikivanjem i žamorom, koja se čuje sa vašara, utihnuše grlice i zebe.

Na izlasku iz porte ka prostranoj ledini na svakom koraku grupe stasitih momaka i devojaka razdragano pričaju, očijukajući. Ne smeta im letnja omorina, ni zujanje muva i nasrtljive pčele; malo dalje uhvatiše se u narodno kolo uz harmoniku, frulu, bas i violinu.

Nasred vašara nekoliko šatri.

Pod jednom omalenom platnenom nadstrešnicom taman tolikom da štiti od sunca, smestio se odebeo, podbuo sredovečan čovek sa zlatnim lancem o prsluku, koji viče na sav glas: „Za dva dinara dobijaš četiri… ako pogodiš ili dva pisma ili dve glave… ovo nema nigde”, istovremeno baca dve posrebljene dvodinarke da bi narodu pokazao kako lako može doći do novca. Okupljeni radoznalci, pretežno mladići, komentarišući i navijački prate kockarske smicalice i podvale čoveka s zlatnim lancem.

Malo podalje, u jednom od šatora, toči se piće, pivo iz buradi, koje se uveliko pije stojeći ili sedeći uz nekoliko stolova i klimavih stolica. Iz nekih šatora dimi se… to se na roštilju peku ćevapčići i pljeskavice čiji primamljivi miris zove posetioce vašara da ih probaju uz čašu karlovačkog piva. Razume se da su ovi šatori najposećeniji.

Po celoj ledini razmileše se trgovci koji na ramenima ispred trbuha nose u obliku otvorenog sandučića svoj izložbeni dućan sa svakojakom raznovrsnom robom, uglavnom minijaturnog formata. Narod ih najčešće susreće na vašarima i zove ih zajedničkim imenom „Ilija”.

― Izvolite mušterije, strana i domaća roba, fabričke cene, višegodišnja garancija. Tko kupuje iznad 10 dinara dobija poseban popust od 20%. Imam i prodajem sve što želite: razne mirise, sapune, češljeve, ukosnice, nožiće za brijanje, pudere, kreme, satove, zatim pisaći pribor: olovke, perca i drugo.

Drugi „Ilija” udaljen malo dalje od prvog, nudi knjižice za čitanje:

― Izvolite razgledajte… ne morate da kupite… imam najbolje kriminalne romane, vesele komedijaške priče i najdivnije pesme… tu je Zmaj Jova, Silvije Kranjčević i drugi. Na svakoj knjizi dajem popust upola cene. Raspolažem i knjigama o zagrobnom životu, o vašoj duši, o religiji. A za vas koji se bavite poljoprivredom i stočarstvom, evo i knjige o bolestima domaćih životinja i o lekovima. Imam svaku knjigu koju poželite, ako neka nedostaje, imam za nju zamenu…

Treći prodavac ne nosi ispred sebe ono „trbušno sanduče sa dućanom”, već je rasprostro na travi neku ponjavu, pa na njoj sortirao svoju robu: različitu, raznobojnu grnčariju — posuđe od ilovače sa crtežima.

— Birajte šerpe, lonce, krčage i drugo posuđe, dva puta jeftinije nego u radnji u gradu — moja roba, moja izrada, moja cena… samo sam još danas ovde — oglašava se povremeno udarajući sa bakarnom kašikom o jednu posudu očigledno ne od gline, preplanuo, proćelav sredovečan čovek širokih ramena i ufrčenih brkova.

Oko prodavaca mnogo sveta. Svakog nešto interesuje, a neki se odlučuju i da kupe; naravno, ne po ceni koju nudi i traži prodavac, već po dogovorenoj posle cenkanja. Obično se čuje ono: „Ako nađete bolje i jeftinije, ja vam dajem besplatno”. Ovo „besplatno” zaintrigira ljude, bez obzira što je krajnja cena kod svakog „Ilije” ista. Očigledno imaju veliko iskustvo prodajući robu po mnogobrojnim vašarima.

No, najveća živost vladala je kod onih koji nyde razne mirise i pomade.

Nedaleko od poslednje šatre povelika grupa mladića takmiči se u skoku u dalj s mesta. To su, po pravilu, visoki, snažni mladići koji kao od šale preskaču na taj način dva metra. Naravno, najbolji među njima bivaju nagrađeni pljeskom prisutnih za svaki posebno uspešan skok.

Kraj ove grupe je druga grupa koja baca kamen s ramena. To je tradicionalna narodna igra u kojoj se ogledaju atletski razvijeni mladići. Prirodno, doseg daljina zavisi od težine kamena. Pobednik iz jedne grupe takmiči se potom sa pobednikom iz druge grupe da bi se došlo do konačnog pobednika. Pobednik uživa visok ugled ne samo u muškom rodu.

U zabavi i igri, u šali i prijateljskom razgovoru, vreme brzo odmiče. Podne je već prošlo. Žega je sve veća. Sada iz šatora dopire muzika i pesma. Čuje se i poneka prepirka; na sreću, sve se na tome završava.

A tamo na kraju ledine, gde su posetioci vašara smestili svoje kočije i konje, čuje se rzanje uznemirenih konja koji teško podnose žeđ na ovoj letnjoj žegi, pa se oglašavaju ne bi li upozorili svoje gospodare da je vreme da se i na njih osvrnu.

Popodnevni putnički voz na relaciji Karlovac — Caprag već je protutnjao ivicom ledine pozdravljajući posetioce vašara jednim dugotrajnim piskom.

Pod senkom velikog hrasta ponovo je oživelo kolo; uz zvuke mladog harmonikaša, uz ciku i smeh poskakuju mladići i devojke sve brže i brže.

Senke od šatora su sve duže, što je prvi znak da sunce polako zalazi. Iz šatora sve manje glasova: neki se umoriše, a mnogi već se počinju spremati za odlazak. Prodavci umorni od nuđenja i služenja, odmaraju se ili prebrojavaju pazar.

Ne mali je broj onih koji se teturaju od preteranih količina piva tako da nikako da nađu svoj put; to im na kraju ipak uspeva, ali najčešće uz pomoć žena.

Seoski put koji prolazi uzduž ledine je zakrčen od brojnih kočija koje se teško mimoilaze, iako je put dovoljno širok.

SUSRET S USTAŠAMA

Moglo je biti oko 17,30 časova kada se nasuprot parohijskog doma zaustaviše tri kamiona prekrivena ciradom. Prema prašini koja se uzdigla po njihovom prolazu moglo bi se zaključiti da dolaze iz pravca grada Petrinje.

Pojava ovih kamiona u prvi mah nije naišla na veće interesovanje kod posetilaca vašara. Iz kamiona iziđoše šoferi i uputiše se prema središtu vašara, gde je bilo dosta ljudi. Tu se obratiše prisutnima:

― Idemo kamionima za Glinu… ima još dosta mesta… ako neko želi da ide u tom pravcu, može slobodno… ne mora da plati.

Poseta ovih iznenadnih došljaka i njihova neuobičajena ponuda; nije privukla posebnu pažnju, tako da su oni posle kraće stanke ponovili svoju ponudu.

― Da li možemo nas trojica do Maje, da ne bismo išli peške ― upita jedan od prisutnih mladića, pokazujući istovremeno na onu dvojicu na koje se pitanje odnosilo.

― Možete ― odgovori jedan od šofera i uputi ih prema kamionima.

― A ja bih i moj brat do Gline kod rođaka ― javi se sredovečan čovek varoški odeven ― moj brat je invalid, pa s mukom hoda.

― Dobro i vas ćemo povesti… samo pričekajte trenutak.

U očekivanju da se još neko javi, drugi šofer dodade: „Ama ljudi vožnja je besplatna”.

― Zar nitko više neće ― javi se ponovo onaj prvi, ali sada već pomalo nestrpljivo. ― U redu, vi koji ste se javili pođite s nama ― i šoferi se udaljiše nezadovoljni s odzivom.

Pojava kamiona koji se u Vlaoviću sasvim retko viđaju, neobična poseta šofera vašaru samo zato da bi ljude besplatno prevezli, pobudila je kod posetilaca vašara sumnju da tu ipak nisu čista posla. Slušali su pažljivo upućene im ponude, ali se nisu odazivali; kao da ih je neki glas podozrenja upozoravao: čuvaj se neznanih koji ti besplatno usluge nude. U takvom raspoloženju ispratiše s pogledom ove nekolike osobe do kamiona.

Po ukrcavanju, kamioni umesto da krenu, stoje u mestu… i tada..: iz kamiona se iskrcaše grupe naoružanih ustaša koji se trkom uputiše prema središnjem delu vašara, gde među preostalim posetiocima nasta najpre preneraženje da bi se posle prvobitne zabune čuli povici: „ustaše… bežite” ― „bežite… ustaše”. Velik broj, naročito mlađih, uputio se trkom prema železničkoj pruzi da bi se prebacio preko nasipa i osigurao od metaka, dok manji deo, većinom starijih i onih „pri piću”, ostadoše na svojim mestima kao paralisani, nedovoljno svesni šta se u stvari događa.

Kad se ustaše sasvim približiše moglo se uočiti da ih je devetorica, svi su u ruci nosili puške, a jedan od njih mašinku.

Opkoliše prve dve šatre.

― Svi ruke u vis i postrojte se ― poviče jedan od njih po činu verovatno najstariji.

Opkoljeni posetioci vašara kojima su ove reči upućene, kao da ne čuju: jedni, stoje na mestu kao ukopani, zbunjeni i neodlučni da li da postupe po naređenju; drugi, gledaju kako da se izvuku iz ove ustaške zone, a treći, pod povećanom dozom alkohola pokušavaju da protestvuju, objašnjavajući da nisu ništa skrivili. Međutim, njihove namere i pokušaje su osujetile ustaške puške i strojnice uperene na njih.

Kolona od oko šezdesetak Srba sprovedena je i ukrcana u kamione; bili su to samo muškarci starosti od 20 do 60 godina.

Posetioci vašara koji su se svojim kolima vraćali putem prema Glini, pričahu da su se kamioni usput zaustavljali i ukrcavali sve one koji su hteli da se prevezu. A tih je bio ne mali broj s obzirom da je u kamionima bilo još dosta mesta.

Po dolasku u Glinu kamioni su se zaustavili u neposrednoj blizini pravoslavne crkve, da bi potom jedan deo dopremljenih bio zatvoren u crkvu. Oni koji su pod raznim izgovorima pokušali da se izvuku iz ove ustaške omče, bili su na smrt prebijeni i potom prisilno ubačeni u crkvu. Ceo crkveni prostor bio je već ispunjen sa pravoslavnim vernicima koji nisu bili svesni da im hrvatske ustaše pripremaju poslednju večernju misu.

Ustaški zatvor u Glini

VEST O USTAŠKOM POHODU VAŠARU U VLAOVIĆU

Došao je red na ćeliju broj 6 za sređivanje zatvorskog nužnika. Taj zadatak je preuzeo student Branimir. Koliko god je posao bio prljav, on ga je revnosno obavljao čisteći svaki kutak. Ništa ne sluteći, primetio je da u prozorskom oknu iz jedne rupice viri jedno parče papira. Kad ga je bolje razgledao, uverio se da je u pitanju pisana poruka, pa je odmah strpao u džep.

Po dolasku u ćeliju, objavio je svima šta je našao i poruku pročitao:

„Juče 2. avgusta ustaše su na vašaru u Vlaoviću uhvatili i transportovali za Glinu 88 muških osoba, od kojih su jedne zatvorili u pravoslavnu crkvu, a druge dopremili u ovaj zatvor.”

― Poruka je pisana štampanim slovima, bez potpisa ili nekog drugog znaka, verovatno iz bezbednosnih razloga, ― zaključio je student Branimir.

― Može se sa sigurnošću pretpostaviti ― uključio se profesor ― da je poruku napisao jedan od posetilaca vašara, koji je kao uhapšenik dopremljen u ovaj zatvor, pošto je prethodno bio očevidac istovara i zatvaranja uhapšenika u pravoslavnu crkvu. Karakteristično je da su to opet isključivo muškarci, što još jednom potvrđuje da ustaše dosledno sprovode svoju programsku politiku o istrebljenju Srba.

Iako je svaki od zatvorenika ćelije broj 6 već svašta doživeo, ipak je ova vest izazvala dodatno uznemirenje.

Nada koja je kod nekih od njih tinjala da će možda doći do smirivanja situacije, izjalovila se.

― Gospodine profesore, kako vi kao visoki intelektualac, prosvetni radnik i pedagog, objašnjavate sa ljudskog stanovišta ovaj pogrom protiv srpskog naroda, kako je moguće da postoje stvorenja u ljudskom obliku, koja bez ikakvog povoda ili inkriminisane radnje vrše najteže zločine? ― obratio se sveštenik Đurić profesoru Vekiću.

― Pitanje koje postavljate i objašnjenje koje tražite je, pre svega, sociološko i andragoško, a uz to i psihološko, što znači veoma složeno, koje može biti predmet samo jedne multidisciplinarne, detaljne analize. No, u ovim uslovima moramo se zadovoljiti jednim kraćim osvrtom koji će samo ovlaš dodirnuti ovo pitanje, sa pokušajem da dosegnemo deo suštine problema.

Čini mi se da odgovor, između ostalog, treba tražiti u nekim karakternim osobinama nas Srba. Mi kao ljudi i hrišćani uvažavamo i primenjujemo u životu neka načela i stavove, koja drugi narodi ili nemaju ili ih nedovoljno cene. Srbi ne prave nikakvu razliku među ljudima u odnosu na nacionalnu, versku i rasnu pripadnost; u tom pogledu njihova tolerancija nema granice. Srbin je uvek spreman da drugome pomogne u nevolji, da mu pruži utehu, ljubav, drugarstvo, bez ikakvih uslova i ograničenja. Pa i onda, ako mu se učini neka nepravda, retko će se svetiti, a spreman je i da oprosti. Možda tome, pored genetskih karakternih svojstava, doprinosi i svetosavski duh koji je dao poseban pečat srpskom pravoslavlju.

Kao takvi, Srbi, sami po sebi, ne predstavljaju nikakvu opasnost za druge, ali, kao primer, deluju prosvetljavajući prema drugima. Zbog takvih svojih osobina često ne nailaze na razumevanje okoline, na dobrodošlicu. Tako jednom prilikom kad sam se kao student požalio jednom kolegi Hrvatu da se ispod njihovog finog ponašanja i uglađenosti oseća izvesna rezervisanost koja se često ispoljava kao netrpeljivost prema Srbima, odgovorio mi je: „U vašem otvorenom nastupu, prijateljskom ophođenju i tolerantnom odnosu uopšte, manifestuju se znaci koje mi osećamo kao nadmoćnost i tumačimo kao pokušaje osvajanja i ovladavanja naše samosvojnosti. To vas čini opasnim”.

Tu opšteljudsku komponentu pravoslavlja teško razumeju i prihvataju osobe katoličke veroispovesti, pogotovo pripadnici naroda koji je u stalnom neposrednom kontaktu, odnosno susedstvu sa pravoslavnim srpskim narodom. Naime, Katolička crkva je osnivanjem Vatikana kao papske države, zadržala atribute svetovne vlasti i posle srednjeg veka, sve do danas. Vatikan održava diplomatske odnose sa preko 50 zemalja, raspolaže ogromnom imovinom, ima razgranate političke, privredne i kulturne odnose po celom svetu. Pored versko-crkvenog, svetovni karakter Vatikana daje Katoličkoj crkvi posebnu moć i potencira njen uticaj u međunarodnim odnosima, što pozitivno utiče na uređivanje prava i održavanja povlastica crkve.

Međutim, ovaj svetovni karakter Katoličke crkve neretko preovladava tako da biva potisnut čisti hrišćanski duh milosrđa i tolerancije prema drugim crkvama, odnosno prema pripadnicima drugih veroispovesti. Očigledan primer je izdavanje raznih poslanica i edikata o šizmaticima tj. o otpadnicima od vere i crkve, podrazumevajući pod njima pravoslavni živalj, kao i sprega sa raznim religijskim sektama i fundamentalističkim pokretima i organizacijama, koji su izvor netolerancije i mržnje.

Dolaskom Srba u austrijske i ugarske predele i formiranjem Vojne krajine aktuelizuje se interes Katoličke crkve da se Srbi prevedu u katoličanstvo putem unijaćenja, tj. priznavanjem pape kao njihovog jedinog, vrhovnog crkvenog poglavara, ili u drugim vidovima otvorene ili prikrivene prinude.

Stvaranjem Nezavisne države Hrvatske ostvareni su uslovi da ustaška vlast definitivno reši pitanje Srba u Hrvatskoj. Naime, nepostojanjem Jugoslavije koja je objedinjavala sve pripadnike srpskog naroda, ustaška vlast je, uz aktivnu podršku nacističke Nemačke i fašističke Italije, odlučila da status Srba reši jednostrano, na genocidan način.

Ne sme se zanemariti ni vekovna vladavina austrijske i ugarske vlasti nad teritorijom Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, koja se neminovno odrazila na duhovni život tamošnjih stanovnika, na njihovu kulturu, običaje, moral. Pri tome nije beznačajno da je potpuno potisnuto i zanemareno njihovo slovensko poreklo, tako da se čak neretko isključuje takvo opredeljenje.

— To je najsuptilniji deo — nastavio je profesor — ovog zaista delikatnog i veoma složenog pitanja. Jer, koje i kakve pobude moraju biti da se bez povoda učine masovni, monstruozni zločini na najgnusnije načine, i to od velikog broja počinilaca, a da pri tome ogromna većina naroda i njihova hrišćanska organizacija uopšte ne reaguju.

Nesporno je da genetski faktor u vršenju zločinačke delatnosti može da ima važnu ulogu. Stoga preostaje da se pobliže analizira i razjasni genetska komponenta u strukturi ponašanja pripadnika hrvatskih oružanih snaga.

U tridesetogodišnjem ratu koji je vođen od 1618. do 1648. uglavnom na teritoriji Nemačke, a koji je imao vid verskog rata između protestantskih i katoličkih snaga, a po žrtvama i razaranju najsvirepiji rat feudalne epohe, učestvovali su i hrvatski vojnici. O njihovom učešću piše nemački Brockhaus’ Lexikon (iz 1882. godine): „… U tridesetogodišnjem ratu u sastavu austrijske vojske… zbog svog divljaštva i bezobzirnosti ostali su u zlom sećanju”…

I u Prvom svetskom ratu (1914-1918) hrvatski vojnici kao deo austro-ugarske vojske počinili su teške zločine nad civilnim stanovništvom Srbije.

Ova osobina zapažena je i iskorišćena kao željeno ponašanje; naime Hrvati su od Rimske kurije proglašeni kao „predziđe kršćanstva”, što je imalo za svrhu da se potpuno približe i prilagode postavljenom cilju: da očiste zemlju od „krivovjernih” hrišćana, ustvari od pravoslavnih Srba. Sistematskom primenom raznih sredstava potkrepljenja, kao što su: „Sve za vjeru, dom i cara”, „Uvijek katolici, uvijek Hrvati”, „Narod svetoga Petra”, „Bog i Hrvati”, postepeno su postizavani zacrtani efekti u psihi hrvatskog naroda.

Ovom prilikom nije na odmet napomenuti da je istočna granica Nezavisne države Hrvatske, sporazumno sa njenim pokroviteljima Nemačkom i Italijom, postavljena na reci Drini, gde je i „predziđe kršćanstva”. Zaista je malo verovatno da je to slučajna koincidencija.

Nije takođe slučajno da je izvor i glavno uporište ustaštva u istočnoj Hercegovini. Tu su brojni hercegovački samostani i katolička sjemeništa, čiji je uticaj u verskom i vaspitnom pogledu veoma velik i neuporedivo intenzivniji u odnosu na druge krajeve. To je odraz opšteusvojene i dugoročno projektovane politike najviših krugova katoličkog klera. To je franjevački kordon koji služi navodno kao brana protiv pravoslavlja.

Kao islustraciju politike koju vodi Katolička crkva na područjima koja su za nju od posebnog interesa, ispričaću razgovor koji sam vodio na Sušaku sa tamošnjim župnikom.

— Vi ste prečasni, verovatno iz Istre? — obratih mu se, pošto je na klupi kraj morske obale čitao list „Istra”.

— Ne, nisam… — kratko je odgovorio.

— Pomislih… kad čitate „Istru”.

— Ja sam ovdašnji župnik, a rodom iz Dubrovnika.

― Pa zar ne možete da dobijete župu u Dubrovačkoj regiji i da tamo služite?

― Ne mogu. Dubrovčani služe ovde, a ovdašnji u Dubrovniku ― kratko je odgovorio, očigledno stavljajući do znanja da ne želi dalji razgovor.

Vidite, reč je o dugoročnoj, može se reći, strategijski usmerenoj kadrovskoj politici, kojom se obezbeđuje da svaki pripadnik katoličkog klera, uvek i bez pogovora, štiti autoritet Crkve i sprovodi njene direktive, bez obzira na svoja moralna i društvena opredeljenja.

Možda nam ova ilustrativna epizoda mnogo govori: da je u krilu Katoličke crkve sve do detalja predviđeno i isplanirano, da se radi o jednoj savršeno organizovanoj svetskoj instituciji koja kao takva učestvuje i u svetskoj politici.

No, vratimo se našem pitanju; iz svega rečenog dolazi se do zaključka da povod ne treba tražiti u konkretnom događaju iz bliže ili dalje prošlosti, već u korenima pritajene mržnje koja se kroz generacije usađivala tokom obrazovnih i vaspitnih postupaka, a putem netačnih i iskrivljenih informacija. Ta mržnja se taložila i tinjala, i povremeno izbijala u političkim demonstracijama da bi se sada, u odgovarajućim društvenim i međunarodnim uslovima, javila u opsegu i intenzitetu koji ima sve karakteristike genocidnog zločina.

Posebno je karakteristično da taj emocionalan izliv nije izražen besom niti strahom, već isključivo mržnjom postojanog trajanja, što je veoma retka pojava kad je reč o impulsima emocianalne prirode.

Zar je mržnja zahvatila sve organizme, prodrla i u srca i skamenila ih?

Kolika to mora biti mržnja da stvara snažan energetski naboj i impuls za tako silovitu i trajnu akciju da se čine najgnusniji i najkrvoločniji zločini nad celim jednim narodom?!

Takav uticaj na najširu populaciju mogla je da ima samo ona institucija koja raspolaže ogromnom duhovnom i materijalnom moći. Specifičnost tog uticaja sastoji se u tome da se, po pravilu, ne vrši javno i direktno, već prikriveno i posredno, sistematski i planski, dozirano, a često i maskirano nacionalističkim obeležjima. Pri tome se, naravno, nigde ne pominje uloga srpskog naroda u odbrani austrijskih i mađarskih, a time i hrvatskih, zemalja od Turaka tako da Srbi predstavljaju „uljeze koji su se samovlasno naselili na tuđoj zemlji”.

Profesor zastade zamišljen, pa potom nastavi:

― Najkrizniji trenuci u ljudskom životu se javljaju kada moć strasti prevlada razum, afekti samokontrolu; tada je otvoren put agresivnom ponašanju.

Ljudsko razmišljanje i odlučivanje mora biti rezultat i uma i srca, odnosno duše. Ukoliko nije prisutno i jedno i drugo dolazi do poremećaja u energetskim sadržajima koji se negativno odražavaju na ponašanje i delovanje, pogotovo ako su u pitanju sadržaji etičko-moralne prirode.

POSLEDNjE PRIČEŠĆE

Pravoslavna crkva u Glini ispunjena je do poslednjeg mesta hrišćanskim vernicima.

Stoje uspravno, stravično bledi, starci, muževi i mladići, kao lelujave senke, očekujući spas ili užas. Trenuci se pretvoriše u časove, a časovi u beskraj. Snaga ih izdaje, al’ vera ne napušta. Jedni se svesrdno mole, drugi vapiju za vodom.

Spolja se spušta sumrak, a tmina iznutra.

Škripa brave na crkvenim vratima najavljuje…

Ulaze ustaški krvnici s crnim kožnim keceljama spreda, revolverima straga i svetlucavim bodežima u rukama.

Svuda potpuno ćutanje u grobnoj tišini koja najavljuje da se divlja zver u pritaji sprema na poslednji skok ka žrtvi. Taj zadah smrti žrtva oseća, samo naizgled mirno, osluškujući pulsirajuće damare u atmosferi napregnutog iščekivanja.

Čuje se prvi krik žrtve prerezanog grkljana… potom drugi, pa treći, i tako redom, redom bez broja. Oni što čekaju da na njix dođe red, nadaju se da taj zlokobni trenutak do njih neće stići, da neće i oni poput njihove braće ležati u samrtničkom ropcu. Ne veruju da će ruka krvnika imati toliko mržnje da će i dečaka zaklati…

Ne, za njih nema razlike, svi su pred nožem jednaki!

Sa zidova hrama odzvanjaju vapaji umirućih.

Neujednačen, povremeni zvuk crkvenog zvona oglašava da se u crkvi vrši poseban obred.

„Šta ovo znači” — na usnama onih koji su skrušeno u molitvi čekali da na njih dođe red, lebdela su pitanja: da li je ovo kazna za delo koje nismo učinili, ili provera naše bogougodnosti kojoj prethodi etičko preispitivanje i pročišćavanje, ili je to nadčulan ispit koji ljudsko biće stavlja u poseban odnos prema Bogu?

Iz predela oltara čyje ce glac jednog od zatočenih sveštenika: ― Pravoslavni hrišćani, ostanite mirni, ovo je naše poslednje pričešće, poput Isusa Hrista predajemo našu krv i naše telo, našu dušu Gospodu Bogu!… U to ime, ja vas blagosiljam!… Čuje se glas vernika: Amin!

Krv umirućih u mlazevima šiklja po ikonama na oltaru, po ikonama i svetačkim likovima na zidovima. Preko kamenih ploča krv otiče i sliva se prema izlaznim vratima crkve.

Krvnici posustali zastaju… Da li je to tračak nade za zatočene vernike?

Ne, ulaze odmorni krvnici. Oni smenjuju one koji su se od klanja umorili, i nastavljaju krvavi pir nad pravoslavnim Srbima da bi iskazali svoje istinsko hrvatsko rodoljublje. Nema zastoja… mora se izvršiti zadata norma: od 16 do 60 godina, ukupno njih osam stotina, bez zastoja, u jednom dahu.

Uzalud se pogledi vernika upravljaju prema izlaznim crkvenim vratima; tamo pored ranija dva mitraljeza sa ustašama, sada stoje još dva uperena prema krilnim delovima oltara. Zaredaše opet krvnici… padaju vernici raspolućenog grla i smrskanog sluha.

Došao je red i na oca i sina; petnaestogodišnji sin u zagrljaju čvrsto drži oca i šapuće: „Ne boli me tata, samo me još jače stisni i po… ljubi…”

Poneki vernici pokušavaju da prekrate muke skačući sa prozora zvonika crkve, srećni što mogu da biraju sopstvenu smrt i izbegnu ustašku kamu.

Opet se začuje glas sveštenika:

― Kleknimo sada braćo i pomolimo se. Ovo je čin našeg prosvetljenja kada zajedničku misao upravljamo ka nebesima!… Ostavimo za sobom mržnju i pomisao za osvetom da bismo spoznali savršenu Ljubav koja nas uzdiže i vodi u svemirske visine ka apsolutnoj Istini.

I gle čuda…

Tada u crkvenom zdanju zavlada potpuna tišina… vernici više ne osećaju ni strah ni bol. Njihova fizička tela se preobražavaju u eterična. Njihove duše se oslobađaju. To je stanje ushićenosti u kome duhovno biće dolazi u dodir sa Božanstvom.

A krv hrišćanskih mučenika još teče i prodire iz crkvene porte i sliva se prema alejama gradskog parka gde natapa tople leje iz kojih će sutra niknuti crveni božuri.

Ustaški zatvor u Glini

VEST O USTAŠKOM POKOLjU U PRAVOSLAVNOJ CRKVI

Ćelija broj 6 je ponovo došla na red za čišćenje i sređivanje zatvorskog nužnika. Student Branimir je bez reči ustao i pošao da obavi svoj dobrovoljni posao.

S obzirom da je prošlog puta doneo pisanu poruku koja je bila skrivena u prozoru nužnika, ostali zatvorenici su sa neskrivenim nestrpljenjem očekivali Branimirov povratak.

I nisu se prevarili! Branimir je i ovog puta doneo parče hartije na kojoj je pisalo:

„Prekjuče je u glinskoj pravoslavnoj crkvi izvršen lokolj Srba od strane ustaša.”

Poruka je i ovog puta pisana štampanim slovima, bez potpisa ili drugog znaka.

Poruku je uzeo profesor i uporedio s porukom koju je Branimir doneo prošli put.

― Sudeći po rukopisu, mada su u pitanju štampana slova ― prokomentarisao je profesor ― rekao bih da je poruka pisana od istog lica. Verovatno je vest donelo lice koje je juče uhapšeno i koje je u istoj ćeliji sa piscem poruke.

Opšti muk koji je zavladao opet je prekinuo profesor:

― Molim vas da minutom ćutanja odamo poštu preminulim Srbima u pravoslavnoj crkvi!

Pošto se svi, u svojim mislima, oprostiše od svoje braće, obrati im se sveštenik Đurić:

― Molim vas da se pridružite mojoj molitvi za naše pravoslavne vernike ubijene u glinskoj crkvi!

Okrenuvši se prema istoku i prekrstivši se sveštenik Đurić je očitao kratko opelo za duše usmrćenih kome su se pridružili svi zatvorenici ćelije broj 6.

Spokoj koji tada zavlada u ćeliji prekide, posle izvesnog vremena, trgovac:

― Izvinite profesore, ali stalno me muči misao, zar moram da umrem samo zato što sam Srbin pravoslavne vere? Zar nije svejedno da li se i kako krstim, da li pripadam srpskom ili nekom drugom narodu? Zar nije bitno kakav sam čovek, da li poštujem ustav i zakone zemlje u kojoj živim, te da li sam njen lojalan građanin? Zar zaista nije moguć povoljan izlaz iz situacije u koju sam, bez svoje krivice, prisilno doveden?

― Vaše pitanje ― blago primeti profesor ― traži podrobnije razjašnjenje celokupne naše situacije. Pre svega, ova zbivanja koja se sada događaju srpskom narodu u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, ukazuju da se ne radi o pojedinačnim slučajevima, već o sprovođenju jedne politike koja ima za cilj likvidiranje celog jednog naroda. Iz tog razloga se nad zatvorenicima, odnosno zatočenicima, ne vrše, kako je već rečeno, nikakva saslušanja niti isleđenja; njihova je jedina krivica što su pripadnici srpskog naroda i što su pravoslavne vere. A presuda… ona je već doneta: ona je sadržana u proklamovanoj politici hrvatske ustaške vlasti. Šanse uhapšenih da budu pušteni na slobodu su sasvim minimalne, praktično ne postoje, a ako se slučajno i desi, to sigurno neće biti na osnovu oslobađajuće sudske odluke ili amnestije.

Prelazak u katoličku veru može samo privremeno da odloži akcije ustaške vlasti, dok se opet ne steknu povoljni uslovi za genocidnu likvidaciju. Ustaške vlasti ne veruju onom tko pod prinudom prelazi u katoličku veru, što je i razumljivo. A i Katolička crkva se ne zalaže da svoje novovernike zaštiti od ustaških vlasti. Žalosno je takođe da izuzev pojedinačnih i retkih iznimaka, pripadnici hrvatskog naroda se pasivno odnose prema zločinima koje ustaše vrše nad srpskim narodom.

Već sa doseljavanjem Srba na ova područja uočavaju se nastojanja austrijskih i hrvatskih institucija da se Srbi asimiliraju. Tada na tim aktivnostima nije suviše insistirano, jer su im Srbi bili preko potrebni za borbu protiv turskih najezdi. Što je bivala veća opasnost od Turske, Srbi su uspevali ne samo da se održe, već i da dobiju veće povlastice u okviru autonomije. Međutim, sa opadanjem moći Otomanske imperije i slabljenjem turskih ofanzivnih akcija, intenziviraju se akcije oko unijaćenja Srba. Tada se već javljaju klice ustaštva u vidu organizovanih demonstracija protiv Srba da bi potom postepeno prerasle u formu stranačkog političkog organizovanja sa programskim antisrpskim parolama kao antidržavnog elementa.

Ustaški pokret u Nezavisnoj državi Hrvatskoj nije neka izolovana i sporadična socijalno-politička pojava, već akcioni proces sa dugoročnim ciljevima za čije se ostvarenje ne biraju sredstva.

Ustaški pokret je oduvek imao podršku svih antijugoslovenskih elemenata u zemlji i inostranstvu, a tridesetih godina utočište i materijalnu pomoć fašističke Italije, nacističkih vlasti u Nemačkoj, Austriji i Mađarskoj. Ove države su već tada ocenile da će u ustaškom pokretu imati vernog saveznika i aktera u razbijanju jugoslovenske države. Ono što je ne tako davno bio samo projekt sada se realizuje u svojoj najskarednijoj formi i najsurovijoj sadržini.

Prema tome, za dalji opstanak Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj uslovi praktično ne postoje, tako da je svaka nada čista iluzija.

― Koliko je meni poznato srpski narod na teritoriji Vojne krajine je imao status punopravne autonomije. Pa zašto se takav status i danas ne priznaje Srbima na toj teritoriji? ― oglasio se student pomalo uzbuđenim glasom.

― Austrijske i ugarske vlasti su prebeglim Srbima dozvoljavali da se mogu naseliti na određenu teritoriju koju su utvrdili za odbranu od Turaka. Tu teritoriju su stavili pod poseban vojni režim. Prebezima i doseljenicima je davana zemlja u posed pod uslovom da brane zemlju od turskih napada i da po potrebi idu u rat.

Na insistiranje Srba da se data obećanja pravno regulišu, kralj Ferdinand I je 1564. godine zaštitnim pismom tzv. patentom obnovio ranije povlastice, prema kojima su Srbi u Vojnoj krajini oslobođeni poreza na dobijenu zemlju, carine i tridesetine na nabavljene pokretne stvari za domaćinstvo, stim što u vojnom i krivičnom pogledu potpadaju pod krajiške vojne komandante, dok im je u građansko-pravnom području data autonomija. Drugim zaštitnim pismom (patentom) od 1627. godine Srbima u Krajini je data garancija da ih ne sme niko uznemiravati, da mogu zemlju otuđivati kupoprodajnim ugovorima i stvari zaveštavati testamentom, i to pred knezom, odnosno sveštenikom, uz prisustvo 2-3 svedoka i bilježnika, a svoje knezove da biraju na narodnim skupštinama.

Do uređenja ovih pitanja je došlo na uporno traženje Srba, jer su hrvatske i slavonske staleške skupštine svojim odlukama pokušale obavezivati i Srbe na teritoriji Vojne krajine da su dužni plaćati određene poreze i doprinose.

Donetim patentima Vojna krajina je bila izuzeta od vlasti Hrvatskog sabora i bana, te izdvojena u posebnu vojno-upravnu oblast. Stalna nastojanja hrvatskih vlasti i vlastele da Srbi u Vojnoj krajini u građansko-pravnom i sudskom pogledu podvrgnu pod hrvatske organe vlasti, nisu uspela.

Iz sadržaja pomenutih patenata je vidljivo da njima nije regulisan verski položaj pravoslavnih Srba u Vojnoj krajini.

S prestankom turskih upada i smirivanjem graničnih incidenata, prestala je potreba za postojanjem Vojne krajine, pa je 1881. godine došlo do tzv. razvojačenja granice i podvrgavanja područja Vojne krajine pod vlast Hrvatske.

Čini se da srpski predstavnici u Hrvatskom saboru sa teritorije Vojne krajine ovu transformaciju nisu dočekali sasvim pripremljeno. Naime „Zakon o uređenju posala crkve grčko-istočne i o upotrebi ćirilice” koji je u međuvremenu stupio na snagu 1887. godine, samo je donekle konstituisao prava pravoslavnih Srba u Hrvatskoj. Međutim, ono što je ipak bitno: to je prvi zakon u Hrvatskoj u kome se pominje reč Srbin, čime je zvanično priznato da u Hrvatskoj pored Hrvata ima i Srba, i što je zvanično promovisana upotreba ćirilice.

― Da li je ukidanjem Vojne krajine i pripajanjem Hrvatskoj došlo do približavanja i otopljavanja odnosa između Hrvata i Srba? ― zainteresovano se u razgovor uključio sveštenik Đurić.

― Ne bi se moglo reći. Naprotiv, sve okolnosti rečito govore da je došlo do pogoršanja. Krajnje desničarski hrvatski krugovi koji su oduvek iskazivali svoju netrpeljivost prema Srbima, nisu mogli prihvatiti legalizaciju srpskog imena u Hrvatskoj niti uvođenje ćiriličnog pisma. Oni su uvek zastupali stav da u Hrvatskoj postoje samo pravoslavni Hrvati. Svoje ogorčenje bi iskazivali kadgod im se pružila prilika. Tako su 1895. godine, u vreme posete austrijskog cara Franje Josifa izbile masovne demonstracije protiv Srba u Zagrebu, u kojima su predmet napada bili: pravoslavni sveštenici, pravoslavna crkva, parohijski dom, kao i ostale zgrade sa ćiriličnim natpisima. U demonstracijama su učestvovali i neki katolički sveštenici. Slične demonstracije su organizovane 1898. i 1900. godine, a najžešće su bile 1902. godine, kada je povređeno stotinjak učesnika antisrpskih demonstracija. Istovremeno, slični protesti su održani i u drugim, većim mestima Hrvatske, posebno u Slavonskom Brodu, Križevcima, Karlovcu. Poseban vid besa protiv srpskog naroda, kome je dat zvaničan, javni karakter od strane hrvatskih organa vlasti, ispoljio se u Veleizdajničkom sudskom procesu koji je 1909. godine vođen u Zagrebu protiv 53 ugledna građanina srpske nacionalnosti. Ceo dokazni postupak je bio zasnovan na falsifikovanim ispravama i lažnim svedočenjima, a sa ciljem da se pored Srba u Hrvatskoj diskredituje i Kraljevina Srbija. Sudski proces je indirektno bio usmeren protiv Hrvatsko-srpske koalicije, koja je bila trn u oku frankovaca i klerikalaca u Hrvatskoj. Sudska presuda kojom se trideset jedan optuženik kažnjava sa ukupno 184 godine teške tamnice, naišla je na opšte zgražanje umerenih političkih krugova u Hrvatskoj, a pogotovu u Dalmaciji, gde je jugoslovenska ideja bila dublje ukorenjena. Protesti protiv ovog monstruoznog procesa i lakrdijaške presude nisu se stišali ni kad je car Franjo Josif doneo odluku o pomilovanju, jer je srpski narod tražio zadovoljenje, a ne milost.

― Pomenuste jugoslovenstvo. Zašto ta ideja nije saživela kod naših naroda? Do koga je krivica? ― nastavio je student s posebnim interesovanjem.

― Jugoslovenstvo… ― oćutao je zamislivši se profesor, pa je očas produžio ― neosporno je da je ideja o jugoslovenstvu veoma privlačna i kao takva prijemčiva za pripadnike naroda slovenskog porekla na ovom području, i to iz više i sasvim opravdanih razloga: kao prvo, južni Sloveni uključujući i Bugare, nastanjuju pretežni deo Balkanskog poluostrva i jugoistočni deo centralne Evrope, ali kao narodi su brojno mali tako da lako mogu postati plen velikih sila, uostalom, to je istorijski i dokazano; drugo, njihov geopolitički položaj ypyćyje jedne na druge s obzirom da su granično i saobraćajno povezani; treće, i pored istorijskih podvojenosti i autarkije u razvoju, što se odrazilo na stepen privrednog i kulturnog razvitka, ipak te razlike nisu takve da bi bile nepremostiva prepreka. Ovo tim pre što su svi hrišćani, a u odnosu na jezik mogu se razumevati, pa samim tim i komunicirati. Ti faktori pothranjivali su ideju o ujedinjavanju južnih slovenskih naroda, posebno Slovenaca, Hrvata i Srba u jednu državu. Aktivnosti u tom smislu pojavljuju se sa znacima slabljenja političkog uticaja i vojne moći Otomanske imperije. Glavni oponenti ujedinjenju Austro-Ugarska, Nemačka i delovi klera Katoličke crkve, bili su savladani kada je došlo do poraza centralnih sila u Prvom svetskom ratu. Tada su se priključili i proklerikalni elementi u Sloveniji i Hrvatskoj, jer su svoj interes videli, s jedne strane, u tome što će se osloboditi od odgovornosti za počinjene zločine i štete na tlu Srbije u sastavu jedinica austro-ugarske vojske, kao i naknade za pričinjenu ratnu štetu, a s druge strane, što će se u okviru jugoslovenske države moći u pogodnom trenutku lakše odvojiti i osnovati svoju posebnu državu. U tom smislu je Hrvatski sabor 29. oktobra 1918. godine doneo akt o proglašenju države Slovenaca, Hrvata i Srba. Osnovni cilj formiranja ove paradržavne (nepriznate) državne zajednice bio je da se aktu o ujedinjenju sa državama Srbijom i Crnom Gorom pristupi na istovetan, jednakopravan način, tako da čin ujedinjenja ima ustvari karakter udruživanja državnih entiteta.

― Dozvolite ― iznenada se umeša student ― zar tom odlukom Hrvatskog sabora nije Srbima u Hrvatskoj priznat status državnosti i pravo na samoopredeljenje, dakle, jednakopravni tretman kao i hrvatskom i slovenačkom narodu.

— U pravu ste — nastavio je profesor — pomenutom odlukom Hrvatskog sabora srpskom narodu u Hrvatskoj je priznato da je konstitutivan i državotvoran, kao i hrvatski narod, te da kao takav ima pravo na samoopredeljenje: Međutim, naknadni događaji su demantovali i u praksi derogirali ovu odluku Hrvatskog sabora; naime, pokazalo se da ista nije imala karakter pragmatične sankcije. Čelni ljudi Hrvatske podržavali bi ono što je i dok je u njihovom interesu; čim bi uzročno-posledični odnos za njih prestao da bude delotvoran, oni bi ga odbacivali bez obzira na legitimnost donetih odluka i preuzetih obaveza prema Srbima. To na najuverljiviji način ilustruju sadašnja zbivanja u Nezavisnoj državi Hrvatskoj.

— Znači… na isti način je sahranjena ideja o jugoslovenstvu — primetio je sveštenik Đyrić.

— Da, samo što su se u ovom slučaju, iskreno verujući u namere bratskih naroda, Srbi odrekli Londonskog ugovora koji je uređivao teritorijalno razgraničavanje posle rata, pa su umesto proširene i snažne srpske države, dobili kvazijugoslovensku državnu tvorevinu na glinenim nogama. Prema tome, ideja o jugoslovenstvu je bila velika obmana i najveća zabluda srpskog naroda.

― Molim vas vaše predviđanje u pogledu ishoda ovog rata, pa samim tim i opstanka Nezavisne države Hrvatske. Da li je realno očekivati skori završetak ovog rata s obzirom na ulazak u rat Sovjetskog Saveza? ― nastavio je s pitanjem sveštenik Đurić.

― Stupanjem Sovjetskog Saveza u rat znatno je pomeren odnos snaga i to u korist saveznika. Međutim, to ne znači da se može očekivati u dogledno vreme završetak ratnog stanja. Realno je očekivati da će rat potrajati još nekoliko godina i da će se završiti pobedom savezničkih snaga. To znači da će Nezavisna država Hrvatska kao tvorevina sila osovine biti kratkog trajanja. Ipak, to je dovoljno dug period da se Srbima nanesu velika zla, ogromni gubici u ljudima i štete na imovini.

ZVONO NA UZBUNU

Dom seoskog kneza Mateje nije se razlikovao od drugih, sličnih kuća u Vlaoviću: većim delom od malterisane cigle sa istaknutim drvenim stubištem koje spolja vodi na gornji deo, gde je pokriveno proširenim krovom; u prizemlju širok trem sa ognjištem i dve prostorije, od kojih je jedna gostinska, a druga služi kao trpezarija za članove domaćinstva. U gostinskoj sobi starinski nameštaj od hrastovog stola i deset stolica, a uz zid nisko kanabe sa resama.

Vrh stola zauzeo je knez Mateja, grmalj od čoveka, koga njegovi meštani zbog krupnog stasa, u šali, prozivahu kao „pokvario je dva čoveka”; njegovo izborano, muževno lice ukrašavahu: prodorne plave oči i istaknuti nos, te bujni, poduži brkovi ― jednom rečju, pravi dinarski tip. U susretu s ljudima uvek predusretljiv i pošten do krajnosti, a prema deci raznežen do presamićenosti. Uz kneza s desne strane opštinski bilježnik Gojko i do njega trgovac Velizar, a sleve strane kneza, učitelj Petar i pedesetogodišnji Luka, do udaljenja s posla šef žandarmerijske stanice. Ostale stolice su zauzeli viđeniji seljani koje je knez pozvao da usled neodržavanja zbora, zastupaju seljane Vlaovića.

― Dozvolite da odmah pređem na stvar i objasnim razloge našeg hitnog sastanka — započeo je ozbiljno i zabrinuto seoski knez — Prema vestima koje su nam naši đaci doneli iz Gline, u pravoslavnoj crkvi je u toku pretprošle noći izvršen pokolj nad zatočenim Srbima, u kome je na najsvirepiji način ubijeno oko 800 ljudi starosti između 16 i 60 godina. Među tim nesretnicima ima i naših meštana, to su oni koji su sa vašara od ustaša odvedeni kamionima u Glinu. Molim vas — zastao je i ustao ― da minutom ćutanja odamo poslednju počast našim seljanima!

Svi prisutni ustaju i minutom ćutanja odaju počast.

— Naši ljudi u Glini — nastavio je knez Mateja — takođe me obaveštavaju da je tamošnji zatvor prepun srpskog življa, tako da je realno očekivati da će uskoro uslediti novi pogrom Srba. Ovo tim pre, što je, prema poslednjim vestima, razrušeno i spaljeno selo Buzet, a žitelji pobijeni, osim nekolicine njih koji se begom spasiše.

Zastade za časak kao da premišlja šta će dalje da kaže, pa nastavi: — Mi ne znamo kada će i gde da usledi novi napad. Međutim, moramo biti spremni kao da će to biti bilo kad i bilo na kom mestu. Naime, ne smemo dozvoliti da budemo iznenađeni, pa da nas ustaška zver iznenadi, hvata i ubija. Na žalost, naše odbrambene mogućnosti su ograničene, nemamo oružje i municiju za aktivan otpor. Ipak, možemo i moramo da se organizujemo tako da budemo na vreme obavešteni o dolasku ustaša, kako bi u granicama naših mogućnosti dali otpor sve dok se majke sa decom i nejaki ne povuku u organizovan zbeg… Pozvao sam vas s obzirom da u ovakvim vanrednim okolnostima nemamo uslova da sazivamo zbor i držimo bez rizika duže vreme veći skup ljudi na jednom mestu. Molim vas da se dogovorimo šta nam sada valja činiti!

― Mišljenja sam ― javio se trgovac Velizar — da je Mateja izneo u kakvoj se preteškoj situaciji nalazimo, prepunoj pretećih opasnosti. Vesti koje svakodnevno stižu iz okolnih mesta i šire iz Banije, Korduna i Like, kao i iz Bosne i Heregovine, govore o strahovitim zločninima nad srpskim narodom, koji se vrše širom Nezavisne države Hrvatske. Pokolj u pravoslavnoj crkvi u Glini predstavlja vrhunac svireposti koji po varvarstvu teško da će biti prevaziđen. Pravoslavni hram nije, naravno, slučajno izabran: treba Srbima oduzeti njihovu pravoslavnu veru i iščupati svetosavske korene, pa su onda zreli za pokatoličenje i pohrvaćenje… A što se tiče mesta za obaveštavanje o dolasku ustaša, mišljenja sam da bi najpogodniji bio zvonik naše crkve sa koga ne samo da je odličan vidik, već i postoji zvono za oglašavanje opasnosti. Sa svoje strane spreman sam da pored mog fizičkog učešća u odbrani, pomognem i sa novčanim sredstvima organizovanje otpora i zbega.

Posle Velizara javio se učitelj Petar.

— Pratim sve što se oko nas zbiva, a i u kontaktu sam sa nekim mojim kolegama, pa mogu da kažem da je situacija po nas Srbe katastrofalna; naime, u našem slučaju ne radi se o mestimičnim i pojedinačnim napadima i ubistvima, već o planiranim, sistematizovanim aktivnostima s namerom da se uništi jedan narod na celoj teritoriji Nezavisne države Hrvatske; u pitanju je, dakle, biološki genocid nad srpskim narodom. U tom smislu usmerene ustaške akcije do sada nisu nailazile na organizovan otpor Srba iz razloga što, po mom mišljenju, nisu verovali da neko može biti ubijen bez ikakvog povoda. To je, zaista, teško shvatljivo svakom normalnom ljudskom biću. No, krajnje je vreme da se ovih opsena razrešimo i da spoznamo da su izvesna naša 6paća po Hristu i po slovenskom poreklu, ordinarni zločnici i notorne ubice. U takvoj situaciji valja nam da se što pre organizujemo i pružimo oružani otpor makar sa jednom puškom, kako bismo zaštitili našu decu, žene i nejake. Ovo tim pre, što s obzirom na međunarodnu političku i vojnu situaciju, nema nikakvih realnih izgleda da bi se naša situacija u dogledno vreme mogla popraviti, te da bi nam neko mogao priskočiti u pomoć. Naša bpaća u Srbiji su pod nemačkom okupacijom koja još nije zabeležena u analima ratovanja, gde se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 Srba… Ali da pređemo na našu stvar… Što se tiče školske nastave, mišljenja sam da bi se ista mogla izvoditi i u zbegovima sve dok traju povoljni vremenski uslovi. To praktično znači da celokupan naš život treba ubuduće da prilagodimo našoj stvarnosti.

— Pored onoga što je već rečeno — uključio se u raspravu i opštinski bilježnik Gojko ― ja bih predložio da se ozbiljno razmišlja o povezivanju sa drugim okolnim selima u cilju pružanja međusobne pomoći na odbrambenom planu i formiranja nove vlasti na slobodnoj teritoriji. Zajedničkim naporima i snagama u ljudstvu i oružju, kao i udruživanjem sredstava, možemo u kratkom vremenu stvoriti, pored lokalnih odbrambenih jedinica, i zajedničke operativne jedinice koje će priskakati u pomoć tamo gde je preko potrebna.

— I ja sa svoje strane — rekao je žandarmerijski starešina Luka ― stavljam se na raspolaganje i spreman sam da učestvujem u svim zadacima i akcijama, koje budu preduzimane, a u kojima bi moje znanje i iskustvo bilo od koristi. Položaj Vlaovića je pogodan za odbranu tako da bi se, po mom mišljenju, mogle uspostaviti dve odbrambene linije.

Posle Luke javio se za reč Dimitrije Mrkela, ovdašnji poljoprivrednik, inače rezervni narednik Jugoslovenske vojske i učesnik u Aprilskom ratu.

― Za našu odbranu je najvažnije da budemo na vreme obavešteni o dolasku ustaša. Slažem se sa već iznetim predlogom da osmatračnica bude crkveni zvonik kako bi se oglašavanje moglo odmah izvršiti putem crkvenog zvona. Jedan od dežurnih na osmatračnici mogao bi da bude moj sin Vujo; on je iako mlad veoma savestan i odgovoran. Vujin drugar Radovan je takođe voljan da dežura na osmatračnici. Kao rezervni narednik, stavljam na raspolaganje moje vojno umeće i iskustvo seoskom knezu.

Budući da se više niko od prisutnih nije javio, seoski knez Mateja ponovo se obratio prisutnima:

— Na osnovu svega onoga što je kazano i predloženo, mogli bismo da odlučimo sledeće:

Prvo, odmah uspostaviti osmatračnicu na crkvenom zvoniku gde će u toku dana dežurati po osam časova Vujo i Radovan, a na osnovu uputstva koja će im dati Dimitrije.

Markirati prvu liniju odbrane na pravcu Železnička stanica — Pribrežje, a drugu ispred Šumice u kojoj će biti smešten zbeg. Za označavanje linija i organizovanje odbrane, uključujući obezbeđenje oružja, municije, alata i svega ostalog, zadužuju se Luka i Dimitrije, uz ispomoć bilježnika Gojka.

Treće, urediti u Šumici smeštaj za sve one koji će morati da se povuku u izbeglištvo. U tom cilju sačiniti plan smeštaja, doterati potreban materijal i inventar, izraditi smeštajne kapacitete od drvenog materijala, obezbediti izvorište sa pijaćom vodom, te sve druge najneophodnije uređaje. Ovaj zadatak poverava se Petru, Velizaru i meni, uz ispomoć svih onih koje oni izaberu.

S obzirom na hitnost, izvršavanju ovog zadatka pristupiti odmah; o eventualnim smetnjama i drugim problemima obavestiti kneza. Idući sastanak će se održati kroz tri dana na kome će biti podneti izveštaji o učinjenom. Molim vas da se izjasnite da li ste sa ovim odlukama saglasni — završio je knez.

Pošto su se svi prisutni saglasili seoski knez je zaključio sastanak.

NA OSMATRAČNICI

Osamnaestogodišnji Vujadin, koga kod kuće a i drugovi zovu Vujo, sin Dimitrija Mrkele, seljaka iz Vlaovića, inače rezervnog narednika Jugoslovenske vojske i učesnika u Aprilskom ratu, redovan je učenik sedmog razreda karlovačke gimnazije, a sada za vreme letnjeg raspusta, dežura na osmatračnici koja se nalazi u okviru zvonika pravoslavne crkve. Ovu dužnost Vujo je dragovoljno preuzeo, a na upit seoskog kneza i uz saglasnost oca Dimitrija.

Sa zvonika crkve pruža se izvanredan vidik na sve četiri strane seoskog naselja, a naročito na seoski put koji vodi ka Glini i na železničku stanicu, odakle se kao najverovatnije očekuje dolazak ustaša. Sa potrebom osmatranja i pravovremenog upozoravanja naroda složio se i pop Simo.

Vujo je vitak momak, sa tamnim očima i osmejkom koji pleni na izduženom licu, koje delimično pokriva gusta, kovrdžasta kosa. Učenju kao i svakom drugom zadatku prilazi ozbiljno i predano, što opravdava da mu je poveren ovako delikatan i odgovoran zadatak. On i njegov drugar Radovan dežuraće po osam časova svakog dana na zvoniku. Dežurstvom nisu obuhvaćeni noćni časovi, jer se pretpostavlja da ustaše neće noću dolaziti. Njihov je zadatak da stalno osmatraju pravce mogućih kretanja ustaša, te da u slučaju njihovog pojavljivanja odmah putem crkvenog zvona obaveste žitelje Vlaovića. Da bi što pre mogli da uoče dolazak ustaša dat im je na raspolaganje jedan dvogled (dalekozor) koji iako starog tipa, može još uvek da korisno posluži.

Vuji i Radovanu je od strane seoskog kneza takođe skrenuta pažnja da ako dođe do iznenadne pojave ustaša, tada da ne zvone, jer to ne bi više imalo odgovarajućeg efekta, a ugrozilo bi njihovu sigurnost, odnosno njihov život.

Približavalo se podne kada je Vujo začuo korake na stepenicama koje od podnožja crkve vode kroz zvonik do samog vrha crkve.

Vujo je pretpostavio da mu majka donosi uobičajeni, svakodnevni ručak.

Međutim, lak korak na stepeništu, sudeći po zvuku, pobudio je kod Vuje sumnju da je u pitanju majka.

Pojava njegove devojke Mile toliko ga je iznenadila da je odskočio sa svog osmatračkog mesta.

― Mila, zar je moguće da si ti ― upitao je ne verujući ― i to sa ručkom umesto majke.

― Da, ja sam… ― ali nije dovršila, jer se našla u Vujinom zagrljaju uz nežni poljubac. Tek kad se polako oslobodila sva zajapurena i ustreptala, nastavi:

― Svratih do tvoje majke i zamolih je da danas ja odnesem ručak… naravno to je bio samo izgovor, htela sam da te vidim ― osmehnuvši se vragolasto izjavi Mila.

― To si pametno smislila… našla si dobar i opravdan razlog.

― Sada ti ručaj… evo ja ću da postavim… donela sam od kuće i dve salvete, jedna će da posluži kao mali stolnjak, a druga kao ubrus… jelo je još uvek mlako, pa prioni dok se nije sasvim ohladilo… a ja ću dok ti ručaš malo da procunjam po ovom tvom samotnom sobičku.

Dok je Vujo ručao, posmatrao je Milu. Bila je zaista lepa devojka: poluvisoka, sa plavim očima i crnom kosom na svetlom, bledolikom licu, sa očaravajućim osmejkom. Njeno još nedovoljno razvijeno devojačko telo svojim dostojanstvenim držanjem izražavalo je i smelost i odlučnost.

U obilasku Vujine osmatračnice bila je sumnjičava do te mere da je ispitivala svaki kutak i otvor prostorije ne bi li otkrila da li postoji bilo kakva opasnost po Vuju. A on bi se, završavajući ručak, smejao tom njenom maniru pogrešno tumačeći da su to već prvi pojavni znaci mlade domaćice.

― Prilazi, molim te ― primetio je blagonaklono Vujo ― da slučajno ne zakačiš ovo uže u sredini, jer bi se tada bez ikakve potrebe oglasilo zvono!

— Ma ne brini, Vujo, valjda znam čemu služi uže u zvoniku… no, reci mi koje su tvoje dužnosti?

— Da osmatram…

— A šta i koga da osmatraš?

— Da li će da naiđu ustaše…

— Pa šta ako naiđu?

— Onda sam dužan da nekoliko puta crkvenim zvonom upozorim naše seljane da stižu ustaše kako bi se na vreme sklonili.

— Sa ovog prozora koji gleda na put za Glinu vidik je dobar i dalekosežan, dok ovaj prema Petrinji je zaklonjen i drvećem i kućama, što onemogućava pregledno osmatranje tako da ustaše tim putem mogu stići u selo pre nego što ih ti uočiš i seljane upozoriš!

— To je tačno, ali je i najverovatnije da će doći iz pravca Gline, kojoj naše selo administrativno pripada, pa je moja pažnja, u prvom redu, usmerena u tom pravcu.

— Ali Vujo… čekaj… mene brine šta će biti ako ih ugledaš sa zakašnjenjem?

— Ne brini Mila, vidiš da imamo ovde i dvogled koji pomaže da ih na vreme opazimo…

— Da, ako je dobra vidljivost, a ako nije… recimo kada pada jača kiša što je u ovo vreme veoma moguće, onda se može desiti da ih opaziš kad se približe ne više od jednog kilometra, pa kad još daš znak zvonom, nećeš imati vremena da stepenicama siđeš sa zvonika i da se udaljiš od crkve.

— Ma ne brini, ja sam veoma brz i spretan.

— Molim te budi veoma oprezan i pažljiv… ustaše su lukavi i opasni pa mogu izabrati vreme koje je za nas najnepovoljnije.

— Mila, odagnaj te crne misli i pretpostavke… sve će biti dobro.

— Nadam se… a sada Vujo moram da idem, isuviše sam se zadržala, brinuće se moji roditelji, a i tvoja majka što joj ne vraćam sudove…

— Ma, ostani još malo…

— Ja bih kad bi bilo po mome… ostala celo popodne sve do kraja tvog dežurstva… a sada moram da idem — sa smeškom ozarenom na mladalačkom licu prikloni mu se i poljubi ga.

— Zdravo Mila, ja sam u nedelju po podne slobodan, pa ću doći do tebe da idemo u šetnju.

Držeći Milu za ruku Vujo je isprati niz nekoliko stepenica i zajedničkim stiskom ruke oprostiše se.

Vujo se vratio svojoj usamljeničkoj dužnosti osmatranja sav srećan što ga je tako iznenada obasjala ljubav. Još uvek oseća Milin vrući dah, opojni miris njene nežne kože. On je i do sada voleo, ali svoju majku. A ova ljubav je drugačija. Ona ne deluje umirujuće i blagotvorno, nego uzbuđujuće i uzburkavajuće, ona opija i pokreće sve damare bića.

A u tom tek procvetalom devojačkom telu tolika hrabrost i snaga volje, briga za Vujine dužnosti, za njegov život. Ona ne želi ništa da prepusti slučaju, nepredviđenim okolnostima koje mogu da dovedu u opasnost Vujin život, odnosno u stanje kada bi morao da bira i da se opredeli između dužnosti i života. Njena intuicija upozorava, a njena ljubav ne miri se sa opasnošću.

Vujo gleda kroz otvor svoje osmatračnice, vidi: ljude koji teraju stoku u ispaše, kola natovarena senom, povrćem i drugim poljoprivrednim proizvodima, kočije sa upregnutim konjima koja se vraćaju iz Gline. Ali, to nije ono što Vujo traži. On kao da želi da se pojavi opasnost kako bi Mili dokazao da je on u etanju da sve svoje obaveze može uspešno i na vreme izvršiti.

Možda će se sutra pojaviti…

Vujo čuje korake na stepeništu zvonika.

Ovog puta to je Radovan. Došla je smena.

CRKVENO ZVONO SE OGLASILO

Vujo je ovog jutra opet na osmatračnici crkvenog zvonika. Danas je peti dan od održanog vašara.

Vujo očekuje, al’ ustaša nema. Pažljivo posmatra pravce od kuda bi se zlotvori mogli pojaviti; učini mu se onomad da se u daljini na putu uskovitlao oblak prašine koji bi mogao da bude od kamiona, no, kad se slegnuo ni traga od kamiona. Pomislio je da nije možda po sredi „fata morgana” o kojoj je učio u fizici, a onda bi takvu pretpostavku odbacio s obzirom da kod nas, u Vlaoviću, nema uslova za totalnu refleksiju svetlosti.

Stalno osmatranje u dužem vremenskom trajanju Vuju bi umorilo, pa bi mu često misao odlutala… Mili! Protekla su dvadeset četiri časa od kada se tako iznenada pojavila u osmatračnici donevši ručak, a ona je i dalje neprekidno prisutna u Vujinim mislima, u njegovim osećanjima. U osmatračnici još odzvanja njen razdragani smeh, njeni mladalački koraci. Kad je u podne čuo bat koraka uz stepenice crkvenog zvonika, trže se i pomisli možda je opet Ona. Radovao se, naravno, i majci, ali iznenadni dolazak Mile za njega je predstavljalo posebno, veliko i nezaboravno iznenađenje i radost!

Danas predveče treba da se nađu i prošetaju. Tada će joj predati broš koji je onomad kupio na vašaru; biće to za oboje prava radost.

Vujino čuvstveno raspoloženje prekinuše prve kapi kiše koje su se čule na crkvenom limenom krovu. Tmurni oblaci nadirali su i spuštahu se sve niže i niže, uz pojačano dobovanje kiše s olujnim vetrom. „Pa valjda će do večeri da prestane… sada je avgust kada kiše nisu dugotrajne” razmišljao je Vujo pomalo zabrinuto.

Kiša lije bez prestanka. Sada je to već pravi pljusak. A što je još gore, vidljivost je sve slabija, budući da su se oblaci sasvim nisko spustili. To u velikoj meri utiče na uočavanje i poistovljavanje stvari i lica, što za Vujino osmatranje i pravovremeno reagovanje predstavlja posebnu teškoću. Njegov ozbiljan izraz lica i prodoran pogled koji kao da želi da prodre u tu gusto magličastu koprenu — najrečitije sam za sebe govori.

U svom osmatranju Vujo se koncentrisao na put koji vodi prema Glini, jer voz iz Gline stiže kasnije popodne, pa je realnije očekivati da će, sada mogući dolazak ustaša biti cestom. Ova misao mu se nametala i počela da ga progoni više neko ikad dosad. Da li je to bila neka slutnja ili nagoveštaj koji proizilazi iz neodređenog predosećanja Vuji nije bilo jasno.

Taman je kod Vuje preovladao razum i počeo da uzvraća da je njegovo afekciono stanje posledica iznenadne, pojačane nervne napetosti, kad ugleda da se iz kišne izmaglice pojavljuje kamion, najpre jedan, a odmah za njim drugi… potom i zvuk motora. Sada je bilo sasvim izvesno, to su oni.

Vujo je u magnovenju odskočio i bacio se na uže crkvenog zvona potezavši uže više puta svom snagom. „Moje selo je u opasnosti, mojim seljanima preti smrt… samo da na vreme čuju i sklone se” navirale su misli i osećanja kod uzneverenog Vuje!

Prestao je da zvoni, i bacivši pogled kroz prozorski otvor zvonika ugledao je da je jedan kamion stao desetak metara ispred parohijskog doma, te da nekoliko ustaša trče prema crkvi. Drugi kamion je nastavio put sela.

Tek sad je Vujo shvatio da je i on u velikoj nevolji: ustaše su pošle da traže onoga koji je selo zvonjavom obavestio o njihovom dolasku. Sjurio se niz stepenice zvonika ostavivši kaput koji je sa sobom bio doneo. Sa crkvenih vrata video je da je najbliži ustaša udaljen od njega jedva osamdeset metara. Trkom je prešao portu i uputio, suprotno od ustaša, prema nasipu železničke pruge. Znao je da jedino ima šanse, ako uspe da se nepovređen prebaci preko nasipa koji je od porte udaljen oko dvesto pedeset metara.

Međutim, u tom trenutku, otpozadi začuše se pucnji. Osetio je bol u leđima. „Verovatno me je jedan metak pogodio… samo dalje i dalje… ne smem stati”.

Trčao je bez daha, još brže. Bio je već oko stotinjak metara do nasipa. Ali, iz rane teče mlaz krvi, ne prestaje… naprotiv sve jače. „Samo još malo… izdrži, ako staneš, gotov si” čuje Vujo svoj unutrašnji glas.

Vujino disanje je otežano. Njegovi koraci sve su usporeniji. Svestan je da više nema snage da se dokopa nasipa, pa naglo skreće u obližnji čestar ne bi li našao prikladan zaklon. Pogledom je tražio mesto gde bi mogao da se sakrije od ustaške potere. Naime, osećao je da ga gone; oni su zveri i svoj plen ne ispuštaju, pogotovo, ako im je na dohvat noža. Na tridesetak metara dalje ulevo, Vujo ugleda jedno oveće stablo, pa se teturajući spustio i naslonio na njega.

Krv lipće iz prostrelne rane, obuzima ga totalna obamrlost.

Kroz deo šumarka koji ga je okružavao, ukazaše se obronci njegovog sela. „Tu su svi moji: roditelji i brat, baka i deda, preci… moja Mila i moji drugari, svi moji seljani! Tako bih rado da ih ponovo vidim, da ih prigrlim… Zar to više nije moguće? Pa ja sam tek počeo da živim. Zar neko ima pravo da mi sve to oduzme? U ime koga, u ime čega! Zar na ovoj zemlji nema mesta za sve nas? Vlasnici dolaze i odlaze, oni se menjaju, zemlja ostaje! Nju će oplođavati i travke i drveće, i lugovi i šume, i ostala živa bića, jer ona pripada svima, i u životu i u smrti! Čovečji koreni su tako duboki i postojani,. oni se ne mogu cepati i uništavati, oni su izraz celovitosti ljudskog postojanja. Ako se lišimo njih ostajemo slepi, živi mrtvaci.”

Samo još malo da ostane pri svesti i da se nagleda ove prirodne lepote. Nedaleko od njega jedna travčica stoji uspravno i blago se njiše na povetarcu. Nije veća od dečjeg prsta. Ponaša se ravnodušno kao da se je ne tiče šta se oko nje zbiva. Verovatno je svesna svoje snage i moći. Beć za koji trenutak nju će možda ljudska noga pogaziti, teret koji je nekoliko stotina hiljada puta teži od nje, a kad prođe ona će se opet uspraviti kao da se nije ništa dogodilo. „Bože moj”, pomisli Vujo, „koliko je ta biljčica snažnija i moćnija od čoveka. Pa, ipak, ona nikoga ne gazi!”

Oceća krv u ustima… kako bi dobrodošao gutljaj hladne izvorske vode. Nedaleko odavde ima izvor. „Da je Mila kraj mene, donela bi mi vode da isperem usta i zatolim nesnosnu žeđ.”

Opet oseća nesvesticu. Mora da joj se odupre. Svaki trenutak je dugotrajan i valja ga iskoristiti. U njegovoj podsvesti ređaju se slike iz detinjstva i prvih mladalačkih dana: proslave rođendana, verskih praznika, crkvenih slava, pa dečjih igara i mladićskih nadmetanja.

Naslonjen na stablo Vujo, teško dišući, s krajnjim naporom, naginje se ulevo u pravcu crkve i ugleda na nekih četrdesetak metara dvojicu ustaša koji se približavaju brzim koracima držeći mašinke u rukama.

Vujo se uspravlja i pogled upravlja prema pribrežju njegovog Vlaovića.

Sada više ne oseća nikakav bol.

U očima se pojavljuje izmaglica.

Još uvek čuje. Pored šuštanja lišća, koraci…

I onda rafal.

HAPŠENjE PAROHA SIME

Pop Simo sedeo je u svojoj parohijskoj kancelariji i obavljao administrativne poslove oko ažuriranja matične knjige rođenih i krštenih, koje zbog crkvene slave nije uspeo da uradi u toku prethodnih dana.

Taman je unosio poslednje podatke kad začu crkveno zvono. Odmah je shvatio da to znači najavu dolaska ustaša, budući da ga je seoski knez obavestio o zaključcima predstavnika seoskog zbora. Potražio je naočare za daljinu i prišao prozoru da vidi šta se napolju dešava.

Ugledavši dvojicu ustaša kako ulaze u vrt, za popa Simu nije bilo sumnje da njega traže, da je red došao na njega kao pravoslavnog sveštenika. Prišao je svom molitvenom mestu sa Hristovim Raspećem, prekrstio i pomolio Bogu za svoj narod i svoju porodicu.

Trojica ustaša, bez kucanja, naglo banuše i bez pozdrava upitaše:

― Da li ste vi pop?

― Da, ja sam pravoslavni sveštenik ― protojerej.

― Kako vam je ime i prezime?

― Simeon Živković.

― Uhapšeni ste. Pođite s nama.

Pop Simo je uzeo svoj mantil i šešir i rekao:

― Spreman sam.

― A gde vam je popadija? ― upita stariji po činu.

― Otišla je u baštu, pozadi kuće, da izvadi malo krompira i spremi za ručak.

― A deca?

― Jedno je u Glini, a tri kćerke su udate u drugim mestima.

― Kreni…

U pratnji dvojice ustaša pop Simo korača prema izlaznim vratima vrta.

Sustiže ih popadija Milica koja je prekinula rad u bašti čim je čula da se oglasilo crkveno zvono.

― Kuda vodite protu ― upitala je unezvereno… on nije ništa skrivio… on je nevin,… pustite ga…

Njenoj molbi ustaše se ne odazvaše, čak ne odgovoriše.

Skrhana sela je na prag kuće i zaplakala.

Kad se malo primirila i pribrala, zahvalila je Bogu što deca nisu bila kod kuće.

Potom je odlučila da napiše pismo sinu Jovanu koji je pohađao gimnaziju u Glini. Oprezno ga je obavestila o tatinom hapšenju i da tačno ne zna kamo je odveden; posebno je naglasila da nikako ne dolazi kući u Vlaović, niti da ostane u Glini, već da prvim vozom otputuje u Zagreb i da tamo odsedne kod strica Radivoja dok ona ne dođe. Ujedno mu je saopštila da po Persidi šalje jedan par rublja i 100 dinara kako bi imao za voznu kartu i troškove boravka u Zagrebu dok ona ne dođe.

Za kćerke popadija Milica nije brinula, jer se kao udate nalaze u mestima koja za sada nisu od ustaša ugrožena.

Pucnjava u selu, koja je započela posle odvođenja prote Sime, prestala je posle pedesetak minuta da bi se posle naredna dva časa čula huka kamiona koji su se vraćali u pravcu Gline.

S obzirom da se približivalo vreme polaska voza za Glinu, popadija Milica je kućnu pomoćnicu Persidu uputila na železničku stanicu, stim što je prethodno u Persidinoj kosi sakrila pismo za Jovana, kako ustaše ne bi pronašle pismo u slučaju da Persidu tokom putovanja pretresaju.

Otišavši u protinu parohijsku kancelariju, popadija Milica je klekla ispred Raspeća i pomolila se Bogu za srećno putovanje sina Jovana i protin povratak parohiji.

CRKVA U PLAMENU

Od desetak ustaša s drugog kamiona, dvojica se dadoše u poteru za Vujom, trojica se uputiše u parohijski dom, a ostali prema crkvi. Budući da nisu znali da li ima nekog u crkvi, prikradali su se oprezno i došavši do ulaznih vrata, otškrinuše ih taman toliko da bi unutra ubacili tri ručne bombe. S obzirom da nije bilo odziva, posle kraćeg čekanja uđoše u predvorje da bi se potom razmileli po celoj crkvi. Pretražili su oltarski prostor i zvonik, ali nikog ne nađoše.

Tada pristupiše lomljenju svih stvari od drvenog materijala, bez obzira na njihovu crkvenu namenu, kao što su ikonostas, časna trpeza, i dr., da bi ih skupili na nekoliko mesta u crkvi i zapalili.

Uskoro se pojavi dim koji je počeo da kulja, najpre kroz prozorske otvore na zvoniku… da bi se potom pojavio i plamen.

Ustaše napustiše crkvu. Zadatak je uspešno izvršen: zapaljen je pravoslavni crkveni hram, jedini u Vlaoviću. Uskoro će od ovog hrama ostati samo čađavi zidovi kao tvrdo, surovo svedočanstvo da su ovde živeli i molili se hrišćani pravoslavne vere.

No, ustaše nisu ni slutile da je ostao živi svedok njihovog varvarskog postupka.

Naime, zvonar Ignjatije je neposredno pre Vujinog oglašavanja zvonom došao u crkvu da sve pripremi za narednu službu Božju. Kad je čuo zvono nije odmah shvatio da je to signal o dolasku ustaša. Tek kad je video Vuju kako strmoglavce juri niz stepenice zvonika i kako se po njegovom izlasku iz crkve čuju hici, spoznao je da se ustaše nalaze u neposrednoj blizini crkve, i da se on sâm nalazi u velikoj opasnosti. Međutim, vremena za bežanje nije bilo, pa mu je preostalo jedino da se što pre sakrije na neko skrovito mesto.

Ignjatije se nije dvoumio; poznavao je svaki kutak u crkvi i zaključio da je najpodesnije da se sakrije pri vrhu zvonika na mestu gde se odlažu i čuvaju stare crkvene stvari. S obzirom da su se svakog trenutka ustaše mogle pojaviti na crkvenim vratima, trkom se uputio stepenicama zvonika ka određenom skrovištu.

Taman je Ignjatije stigao i uspeo da se uvuče među stare crkvene stvari odjeknu prasak bombi kod crkvenih ulaznih vrata. Ignjatije je čuo i korake ustaša kada su pretraživali crkvu, kao i lomljenje crkvenih stvari da bi pripremili lomaču za spaljivanje, kao što su to činile njihove inkvizitorske preteče.

Čim je vatra uzela maha, ustaše su napustili crkveni prostor.

Napolju je odjekivala puščana paljba, najpre rafal, a posle pojedinačni meci iz predela sela.

Ignjatije se našao u teškoj situaciji. Dim je već zahvatio celu crkvu i gušio ga i pored prozorskih otvora na zvoniku. Ako bi uspeo da siđe do crkvenih vrata, mali su izgledi da bi se neopažen iskrao i uspeo pobeći, s obzirom da je bilo očigledno da se ustaše nalaze u neposrednoj blizini crkve. Čekanju i okolišavanju mesta nije bilo, pa je odlučio da pobegne preko crkvenog krova.

Da bi ovaj plan sproveo bilo mu je potrebno uže. Pred njim se nalazilo uže od zvonika, pa je nožem koji uvek nosi sa sobom, odrezao poveći deo užeta. Uže je obmotao oko sebe, kroz prozorski otvor zvonika izašao na krov crkve, puzeći oprezno došao do stražnjeg dela crkve, učvrstio konopac i uspešno se spustio.

Imao je sreće, niko ga nije primetio.

Kako se paljba u selu još uvek čula, zaključio je da ne ide dalje, pa se sakrio u obližnjoj napuštenoj kući.

ODBRAMBENI ZADATAK JE IZVRŠEN

Crkveno zvono se oglasilo kada Dimitrije i njegov stariji dvadesetogodišnji sin Zoran uzeše poljoprivredne alatke s namerom da pođu u polje na rad. To njegov mlađi sin Vujo obaveštava seljane o pojavi ustaša.

Dimitrije i Zoran odmah ostaviše alatke i opskrbiše se vojničkom puškom i municijom, i trkom uputiše prema dogovorenoj prvoj liniji odbrane. Beć u pokretu prestravljenoj ženi Anđi Dimitrije je doviknuo da trči u zbeg zajedno sa ostalima.

Na mestu odbrane već je bilo desetak meštana, među kojima žandarmerijski starešina Luka, zatim otac devojke Mile i opštinski bilježnik Gojko. Većina je imala vojničke puške, dvojica lovačke, a jedan se pojavio sa sekirom. Zauzeli su mesta na jednom proplanku, u zemljišnom udubljenju koje je ličilo na plitak jarak. Njihov je zadatak bio da pruže što duži otpor ustašama kako bi žene, deca i nejaki mogli na vreme da se povuku u obližnju Šumicu, gde je organizovan zbeg.

Kada su se kamioni približili na domašaj od nekih pedesetak metara, Luka je u svojstvu komandira dao znak i prisutni osuše paljbu u pravcu kamiona.

Kamioni se zaustaviše i ustaše poskakaše iz kamiona i sjuriše se prema jarku koji je uz cestu vijugao. Bilo ih je oko tridesetak ne računajući one koji su se iskrcali kod crkve da bi uhvatili Vuju i prota Simu. Raspolagali su vojničkim puškama i sa dva puškomitraljeza koje su odmah postavili, dok je jedan od njih, verovatno časnik, nosio revolver.

Velika razlika u brojnom stanju i naoružanju, činila je izlišnom svaku ravnopravnu borbu. No, učesnici odbrane nisu se na to obazirali, bili su svesni svoga cilja i zadatka, pa ih ništa u tome nije moglo pokolebati.

Ipak premoć u ljudstvu i oružju učinila je svoje: posle desetak minuta borbe teško je ranjen Zoran, sin Dimitrija, a poginuše braća Rajko i Zlatko, sinovi Velimira Barjaktarevića, koga su ustaše zaklali u glinskoj crkvi.

Zorana je prihvatio otac, skinuo sa sebe košuljy i previo sina da bi zaustavio krvarenje iz rane na grudnom košu.

— Ne daj me, oče… hoću da živim — jedva se obratio ocu.

— Ne boj se, sine, odmah ćy da te iznesem i prevezem do lekara… samo izdrži još malo ― govorio je otac Dimitrije noseći sina u svom naručju.

Osu se paljba iz mitraljeza, padoše zagrljeni i otac i sin.

Priskočio im je u pomoć bilježnik Gojko, ali i on pade pokošen.

Posle pola sata borbe poginula su još dvojica seljaka, pa je Luka s obzirom na protok vremena, koje je, po njegovom mišljenju, bilo dovoljno za odlazak meštana u zbeg, naredio povlačenje preostalih učesnika odbrane.

U toku povlačenja Milin otac je zaostao, pa ga ustaše zarobiše.

Potom ustaše bez otpora nastaviše svoju pogubnu hajku. Provališe u svaku od obližnjih kuća kraj puta ubijajući svakog člana domaćinstva na koga bi naišli. Većinu kuća zapališe ne obazirući se da li u njima ima iznemoglih lica koja ne mogu da se kreću.

Bilans ustaškog pokolja bio je stravičan: 57 mrtvih, od kojih šestoro žena i dvoje dece, tako da se broj poginulih sa sedmoricom učesnika odbrane i Vujom, popeo na 65.

Trgovac Velizar i njegova supruga nisu uspeli da se izvuku; ustaše su ih uhvatili baš kod njihovih baštenskih vrata i odveli dalje sa sobom. O njihovoj sudbini, kao i za prota Simu, ništa se nije saznalo.

Seoski knez sa svim ostalim seljanima uspeo je da se povuče u Šumicu, gde je za zbeg organizovao prihvat i smeštaj, kao i drugu, odnosno poslednju liniju odbrane.

Međutim, ustaše se nisu usudili da krenu prema Šumici, već su se ukrcali u kamione i krenuli natrag prema Glini.

ODLAZAK POPADIJE MILICE

Popadija Milica dala se uveliko na sređivanje parohijskog doma. U tome joj je zdušno pomagala kućna pomoćnica, pošto je prethodnog dana uspešno obavila zadatak prenevši popadijinu poruku sinu Jovanu. Istog dana uveče popadija Milica je već dobila izveštaj iz Gline da je Jovan krenuo u Zagreb preko Karlovca.

Sada i popadiji predstoji odlazak; usput će svratiti u Glinu da bi pokušala da proveri da li je njen Simo transportovan u logor Caprag kako je to čula i saopštila joj kućna pomoćnica.

Pokolj koji su ustaše izvršili u Vlaoviću, strašno ju je pogodio s obzirom da je sve pobijene meštane poznavala kao dobre parohijane i primerne hrišćane, Poslednji događaji uveriše je da za srpski narod na ovim prostorima nema opstanka.

Iako popadija Milica nije raspolagala ni približnim informacijama šta će se i kako dalje zbivati, instinktivno kao iskusna žena predosećala je da će se situacija po Srbe i dalje pogoršavati tako da su minimalni izgledi da bi se prota Simo mogao vratiti. Stoga je njen prevashodni zadatak da spasava sina Jovana. Što se pak tiče imovine koju ostavlja, odučila je da je poveri njihovoj kućnoj pomoćnici zadržavajući i nadalje jedan nap konja i jednu kravu, za čije izdržavanje ima dovoljno hrane.

Ostalo je još da sredi i odloži službene knjige rođenih i umrlih, arhivu i ostalu dokumentaciju. Pop Simo je bio veoma prilježan i uredan čovek tako da oko toga posla nije bilo teškoća. Celokupan taj materijal je spakovala u dva veća sanduka i odlučila da ih odloži među seno na tavanu dvorišne zgrade.

Na pisaćem stolu, među papirima, našla je nekoliko pisama. Sudeći prema poštanskim žigovima bila su najnovijeg datuma, iz raznih mesta, i adresovana na popa Simu lično. Zainteresovana popadija Milica je pisma otvorila i redom počela da čita, najpre tko piše, a zatim sadržinu pisma.

PISMA SVEŠTENIKA PROTI SIMI O USTAŠKIM ZLOČINIMA

Dušan Aralica, sveštenik parohije Sadilovac, srez Slunj, eparhija gornjokarlovačka, izveštava:

„Dana 5. jula 1941. godine ustaše iz Gospića i to: Brkljačić, student iz Gospića, Ugarković Joco, student iz Gospića, Rukavina, student iz Pazarišta kraj Gospića i Kosanović Božo, mehaničar iz Drežnika, i još desetak ustaša, opkolili su parohijski stan te me uhapsili i odveli u ustaški stan Plitvička jezera, gde sam tučen i mučen na najzverskiji način od čega i danas trpim posledice (glava natečena). Tako izubijana svezali su me lancem zajedno sa moja dva parohijana, i to: Dragićem Milićem i Stevom Graovcem, izneli u auto i odvezli u Korenicu, gde sam strpan u ustaški podrum i ponovo mučen do iznemoglosti. To se nastavilo svaki dan u toku 15 dana i kada sam sasvim klonuo misleći da je nemoguće da ostanem živ, ucenili su moju ženu za 30.000 dinara i dozvolili da me iznese iz ustaškog podruma i odveze kući, gde me sakrivenog u ličkom Petrovom Selu lečio italijanski lekar sve dotle dok nisam bio sposoban pobeći. Kakvo je bilo moje mučenje u Korenici u ustaškom podrumu najbolje može da posvedoči Milan Vujičić, sreski školski nadzornik, koji zna da je za mene i grob bio iskopan. U istom podrumu mučeni su i ubijeni sveštenici: Brakus Dane, Stanisavljević Rade i Diklić Dušan. Moji parohijani su skupljeni i utovareni u teretne automobile, i ubijeni u Vedrom polju kod Bihaća ― kod jedne pećine iza Rakovice. Među njima u Vedrom polju ubijen je i sveštenik Zagorac Nikola iz Ličkog Petrovog sela. Između ostalih parohijana na najzverskiji način su pobijeni: Grgić Đuro, Jajić Nikola, Vignjević Mane, Jovo, Branko i Milovan, svi dobrovoljci; zatim Rodić Mane, kovač, Rodić Jovo, predsednik opštine, Rodić Milan, posednik, Rodić Janko, lugar, Rodić Janko, posednik, Krneta Pero, sekretar crkvene opštine, Đurić Branko, opštinski bilježnik, Jerković Pane, šumar. Od okolnih sveštenika ubijeni su: Nakarada Vaso, iz Lašvine u Vedrom polju, Matić Simeon iz Tobolića, Kovačević Radovan iz Primišlja, Radmanović Nikola, prota iz Slunja, Ilić Ilija, član crkvenog suda u Rujnici, Skoropan, sveštenik iz Cvijanović Brda i Branko Dobrosavljević, prota.

Izbeglo je oko 700-800 Srba i to nešto u Beograd, a ostali u tamošnje šume; preseljenja nije bilo.

Teško je proceniti štetu koja je nanesena Srbima, jer nije lako znati koliko je razgrabljeno, rasprodato i pokradeno. Držim da bi bila mala suma u iznosu od više miliona dinara, jer ne samo što su pljačkale ustaše i hrvatske vlasti, nego i sav rimokatolički živalj je to radio.

Od svih srpskih ustanova stradala je najviše srpska crkva, crkvena opština, srpska nabavljačka i prodajna zadruga i kreditna zadruga u Sadilovcu. Iz crkve su sve odneli u vrednosti od 400.000 dinara. Iz crkvene opštine odneli svu gotovinu od 45.000 dinara, iz nabavljačko-prodavačke zadruge 25.000 dinara.

Od Srba iz parohije Sadilovac niko nije hteo da pređe u rimokatoličku veru, iako su prisiljavani.

U zlostavljanju, gonjenju i ubijanju Srba istakle su se ustaše: Jelečanin Gerthard, trgovac, Kovačević Slave, trgovac, Kovačević Bude, trgovac, Rajković, opštinski bilježnik, Orešković Mate, trgovac, Orešković Pero, trgovac, Devčić Bogosav, učitelj u Rakovici, Kovačević Marko, učitelj, Pađen Jure, kopač, Sablan Ante, župnik, Buković Petar, trgovac, Bobinac Ludvik, kovač iz Vaganca, Frković Ivica, narednik u Novoj Kršlji, Vujušić Marko, narednik u Rakovici, Rukavina Ivica, trgovac iz Nove Kršlje, Marjanović Joco, lugar iz Nove Kršlje, Gašlović Ivica, lugar, Kosanović Josip, učitelj, Oklobdžić Joža, inženjer, Bićanić Pero, seljak, Rukavina, Isaija, seljak, Klišanić Pero, stražar, Barić Mile, žandarm u mirovini, Rin, upravnik pošte, Bezon, slikar, Ugarković Juco, student, Brkljačić, student, Rukavina, student i mnogi drugi. Od ženskih su se istakle: Vuković Anka, Ivelić Lenika, Vukelić Jelka, Orešković Štefa i druge.

Za Srbe se niko nije zauzimao, nego su se natjecali ko će više Srba ubiti i mučiti. Čak i župnici rimokatolički su ih podstrekivali na ubijanje Srba, a međi njima se naročito isticao župnik voganački.”

Milan Bogdanović, profesor ― katiheta gimnazije u Gospiću, izveštava:

„Po proglasu Nezavisne države Hrvatske počelo je hapšenje Srba od strane organizovanih hrvatskih omladinaca, koji su verovatno još od pre bili organizovan u hrvatski pokret „Ustaša”. Tako su pohapšeni sledeći građani: Bogdan Stanić, trgovac, Petar Stanić, kafedžija i njegov sin Dimitrije, učitelj, Ilija Opačić, direktor učiteljske škole i njegov sin Aleksandar, student, Janko Obradović, stolar i njegov sin Milan, stolar (otac 7 dece), Svetozar Radišić, veletrgovac, Nikola Dujić, veletrgovac i predsednik pravoslavne crkvene opštine i njegov sin Stevan, učenik gimnazije, Nikola Pejnović, trgovac, Nikola Stanić, penzioner, Miloš Pjevač, trgovac, Đypo Gledić, trgovac, Mile Badarić, trgovac, Nikola Vojvodić, trgovac, Đuro Basarić, kafedžija, Nikola Žegarac, pekar, Rade Narandžić, školski nadzornik u penziji, Milan Čubrilo, opštinski bilježnik u penziji i njegova žena učiteljica, Mara Teslić, domaćica, Marko Počuča, učitelj, Mihailo Potkonjak, profesor, Pavle Kekić, učitelj, Đypo Rajčević, učenik, Jovan Panjković, učenik, Guteša Tomo, učitelj i njegova žena Marija, Božo Plećaš, penzioner, Milivoje Zec, činovnik u srezu i njegov sin Svetozar, učenik, Plećaš Ljubica, domaćica, Vaso Plećaš, kafecija, Jovo Stenić, činovnik okružnog suda, Milan Cvijanović, pisar okružnog suda, Marko Savatović, pisar sreskog suda, Dušan Kekić, uznički stražar, Nikola Kekić, službenik, Bogdan Stanić, pekar, Đypo Vojnović, trgovac, Dane Banjanin, opančar, Dušan Žegarac, trgovac, Simo Stanić, penzioner, Milan Stanić, penzioner, Iso Ciganović, kapetan u penziji, Branko Basarić, student, Bogdan Brujić, advokat, Kosta Rabatić, tipograf, Jovo Obradović, trgovac, Branko Obradović, uznički stražar, Miloš Plećaš, penzioner, Mileta Čanak, kafedžija, Nikola Obradović, posednik, Stevan Čudić, penzioner, N. Dimić, penzioner, Mane Sudžković, penzioner, Stevo Plećaš, željezničar, Janko Dimić, penzioner, Milan Teslić, željezničar, Sava Uzelac, uznički stražar, Đypo Lemajić, kafecija, Stojan Obradović, seljak i njegov sin Obrad, Milan Ljuština, berberin i njegov sin Nikola, učenik, Đuro Počuča, seljak, Mirko Drakulić, geometar, Dimitrije Bjegović, kafedžija, Đypo Rabatić, narednik, Marko Rajčević.

Osim pobrojanih 75 građana mesta Gospić, zatvoreno je i 10-20 seljaka iz opštine Gospić, no imena im ne znam. U sudski zatvor u Gospiću dovođeni su Srbi iz čitavog sreza, tako znam i ova lica iz sreza Gospić: Ljubomir Kuprešanin, posednik iz Metka, Damjan Mubojević, trgovac iz Metka, Vlade Karančić, trgovac iz Vrepca, Vujica Čubrilo, seljak iz Raduča, Jovo Sunajko, predsednik opštine Medak, Uroš Rajčević, sveštenik iz Mogorića, Milojko Došen, sveštenik iz Počitelja, Mateja Stijačić, sveštenik iz Smiljana, Dimitrije Jerković, sveštenik iz Široke Kule, Janko Pokrajac, učitelj iz Raduča, Potkonjak Jovo, učitelj iz Čitluka, kao i devetnaest seljaka iz sela Vrepca.

Sva ova lica dospevši u zatvor bila su mučena batinanjem (po iskazu nekih, koji su se spasili iz istog zatvora) nekoliko dana, netko više netko manje, a posle su postepeno iščezavali i to noću. Poznato je da su tovareni u kamione i od tog momenta gubi im se trag. Traženi su mnogi od strane porodica na sve strane, ali rezultat je bio negativan. Po pričanju, oni su odvedeni do nekih provalija u Velebitu ili Kapeli ili u ponore reke Like i tu, pošto su prethodno ubijeni, bacani u te provalije.

Posle 20. maja 1941. godine nastaje ubijanje bez odvođenja u zatvor; tako je u selu Divoselu, opština Gospić, poginuo seljak Nikola Ribar; dana 30. maja 1941. godine ubijen je u selu Metku Ljubomir Petković, student teologije, i to iz puške s leđa; mrtvome Petkoviću isekli su krst na čelu i unakazili telo, a svešteniku Milutinu Vardi nisu dozvolili da ga sahrani. Tih dana zverski je mučen i najzad ubijen trgovčić iz Raduča Jovan Dejanović, sahranjen na mestu ubistva pored državnog puta u Metku. Noću između 30. i 31. maja 1941. godine doveženo je u Medak 27 ljudi iz Gračaca, među kojima je bio sveštenik Miloš Mandić i doktor Tobica, lekar. Te noći su svi ubijeni u borovoj šumi između Metka i Vrepca i bačeni u jame, koje su po ustaškom naređenju ranije iskopali cigani. Tih dana krajem maja (ne sećam se tačno datuma) ubijen je sveštenik u Raduču Grozdanić zajedno sa bratom bivšim oficirom, koji je posle proglasa Nezavisne države Hrvatske došao kod brata. Izvedeni su noću iz kuće i nedaleko ubijeni, i tri dana ostali nesahranjeni. Noću između 7. i 8. juna ubijena je u Gospiću Dragica Plećaš, kafedžika. 16. juna obesio se u zatvoru u Gospiću sveštenik Petar Majstorović, jer nije mogao više slušati jauk zatvorenih Srba, koji su bili mučeni čitave noći; takođe je njegov sin Milojko idućeg dana završio u zatvoru navodno presekavši vene, no verovatnije je da je izdahnuo pod udarcima ustaša.

Navedena nedela vršili su omladinci, i to učenici gimnazije, učenici učiteljske škole, svršeni učenici učiteljske škole, propali učenici bez zanimanja, trgovački pomoćnici, šegrti, itd.

Ostatak Srba iz Gospića izbegli su većinom u Srbiju, manji broj u Italiju.

Privatna imovina kao i crkvena, konfiskovana je u korist Nezavisne države Hrvatske.

Nisam mogao zapaziti da se koji građanin Hrvat zauzeo za Srbe. Ja sam lično tražio zaštitu kod poznanika Hrvata, no uzalud.”

Obradović Jovo, protin rođak, javlja o situaciji u okolici Donjeg Lapca:

„Na pravoslavne Duhove, tj. na 8. juna 1941. godine, došlo je u Donji Lapac oko 50 naoružanih ustaša iz Gospića. Njima su se odmah pridružili i domaći Hrvati iz Boričevca, koje su ustaše iz Gospića naoružali vojničkim puškama. Ustaše su odmah pokupili sve viđenije Srbe iz Donjeg Lapca i okolice, zatvorili ih u školu u Donjem Lapcu, gde su ih strašno tukli i zlostavljali. Nekima su odrezali noseve i uši, a nekima su izbijali iz vilica zlatne zube i prisvajali ih kao ratni plen. Tako su Divjaku Dušanu, trgovcu iz Donjeg Lapca, odsekli nos i uši, izbili mu zlatne zube iz vilica i naposletku ga ubili. Vlatković Andri, gostioničaru iz Donjeg Lapca, isto tako su odrezali nos i uši, povadili mu iz vilica zlatne zube, a potom ga ubili. Bogunović Nikolu, sveštenika iz Donjeg Lapca, strahovito su mučili, palili mu vatrom bradu, tukli ga, a zatim živa odvezli u planinu zvanu „Kuk” i tamo ga živog bacili u duboku jamu. Posle toga su ustaše došli u kuću sveštenika Bogunovića, koju su potpuno opljačkali, a njegovu ženu Daru i dva malodobna sinčića uhvatili, odveli u selo Boričevac i bacili ih žive u duboku jamu kraj Boričevca zvanu „Jasenovača”.

Ustaše su počeli sa pokoljem Srba u srezu Donji Lapac na pravoslavne Duhove, tj. 8. juna 1941. godine. Sa ovim pokoljem su nastavili i sledećih dana sve do Svetog Ilije, do 2. avgusta 1941. godine, U tom vremenu poklali su u srezu donjolapačkom oko 600 Srba. Ustaše su hvatali Srbe u Donjem Lapcu i susednim selima, dovodili ih u Donji Lapac i zatvarali u zgradu osnovne škole, gde su ih strahovito tukli i zlostavljali, a po noći trpali u kamione i odvozili, i to neke u planinu „Kuk”, a neke u Boričevac, i žive bacali u navedene duboke jame. One koji su bili jaki, i opirali se, udarali su kolcima i polomili im ruke i noge i onda ih bacali u jame. Dvojica Srba, koji su već bili dovedeni nad jamu „Jasenovača”, i trebali biti bačeni, spasili su se time što su u zadnjem času iznad jame pobegli. Jedna žena, već bačena živa u jamu, kod pada se zadržala na dubini od oko 7 metara i drugi dan se izvukla iz jame. Na gore opisani način, spasili su se: Balać Đypo, zemljoradnik iz sela Kruga, opština Donji Lapac, Škorić Ilija, kovač iz Srba, te Popović Dara, seljanka iz Nebljusa. Svi se oni sada nalaze kod svojih kuća, kao živi svedoci genocida, koje su ustaše načinili nad Srbima u srezu donjolapačkom.

U navedenom vremenu tj. od 8. juna do 29. jula 1941. godine, ustaše su poklali, odnosno žive bacili u jame, sledeće Srbe: iz Donjeg Lapca: Bogunović Nikolu, sveštenika, njegovu ženu Daru i dva malodobna sina, Vlatković Jandru, gostioničara, Divjak Dušana, trgovca, Dukić Milana, trgovca, Tadić Iliju, mesara, te još mnoge druge, čijih se imena sada ne sećam. Iz sela Nebljusa ustaše su pobili: Obradović Paju, sveštenika i bivšeg senatora, Popović Stevana, zemljoradnika sa celom njegovom porodicom, Matić Maricu, domaćicu sa sinom Radom, kćerkom i unučetom, Lubović Milu, penzionera sa celom njegovom porodicom, Dobrović Peju i njegovog brata Nikolu, trgovca, te još mnogo drugih čijih se imena sada više ne mogu setiti, ali znam sigurno, da je iz sela Nebljusa u to vreme od ustaša ubijeno, ili su živi bačeni u jame ― ukupno 96 osoba. Iz sela Kruga ustaše su ubili, odnosno žive bacili u jamu: Balać Vukašina, Balać Jovu, Balać Nikolu, Biljetinu Stevu, Biljetinu Maru, sve zemljoradnike. Iz sela Bubanj ustaše su ubili, odnosno žive bacili u jamu, oko 64 Srba; njihova imena ne mogu da navedem. Iz sela Srba i Suvaje takođe je ubijeno mnogo Srba, od kojih su većina živi pobacani u jamu, ali ni njihova imena ne znam. Potonja dva sela, ustaše su istodobno popalili, nakon što su ih pre toga temeljito opljačkali. I ostala sela sreza donjolapačkog, ustaše su opljačkali, ali ih nisu popalili. Odneli su iz sela sve živežne namirnice, robu i uopšte sve stvari od vrednosti. Takođe su odagnali i stoku, a naročito sitnu kao janjce.

Srbi, koji su pred nasiljem ustaša pobegli u šume, organizovali su tamo odrede radi daljne odbrane srpskih sela od ustaških zločinaca.

U progonu Srba kao ustaše istakli su se: Marinković, sreski sudija iz Donjeg Lapca, Matijević, komandir žandarmerijske stanice iz Nebljusa, Pavičić Ivica, obućar iz Boričevca i njegov brat Grga, mlinar, te njegov sin, kojemu ne znam ime. Većina seljaka iz Boričevca priključili su se ustašama.”

Obradović Dane, paroh ostrvički i vrebački, daje sažet prikaz progona i stradanja Srba u svojim parohijama:

„Progoni su počeli jednovremeno u svim selima, negde više, a negde manje. Od nas devet aktivnih parohijskih sveštenika spasli smo život samo nas četvorica, dok su u zatvoru mučena petorica odnosno četvorica, budući je paroh radučki Grozdanović ubijen kod kuće zajedno s bratom.

Zatvoreni su sveštenici: prota Matija Stijačić, paroh smiljanski, Jerković Dimitrije, paroh kuljski, Milojko Došen, paroh počiteljski i Rajčević Uroš, paroh magarički. Naročito strašno su mučeni prota Stijačić i Jerković, koji su još kod kuće tako izudarani da su se na mestu ukočili, tako da se nisu mogli s mesta maknuti. Onako polumrtve ustaše su ih bacili u auto, odvezli u kaznionu i tamo ih dalje mučili skoro 20 dana, kada su ih jedne noći s ostalim zatvorenicima odvezli kamionom i streljali. Docnije su odvedeni Došen i Rajčević, koji su prema pričanju takođe ubijeni i bačeni u neku provaliju, gde su inače pohapšene Srbe bacali.

Iz moje parohije odvedena su, mučena i ubijena 22 čoveka, a jedna žena se nakon pet dana mučenja u ustaškom zatvoru obesila. U svom postupku išli su tako daleko, da su jednog dana naredili da svi Srbi imaju potući svoje pse, kako bi noću lakše se prikradali kućama i hapsili ljude.

U susednoj parohiji vrebačkoj koju sam opsluživao, ustaše su takođe činili neopisiva zverstva. U tom selu budući da je tamo čisti srpski element nastanilo se 30 ustaša. Seljaci su im svakog dana donosili za jelo: dva pečena jagnjeta, 30 litara mleka, petoro pečenih pilića, a za juhu po dve-tri kokoške. Prilikom objeda služile su ih djevojke, koje su im spremale krevete i prale rublje. Pod tako neizdrživim okolnostima mnoge su djevojke i žene bježale u šumu i tamo se krile. U tom selu za moje vreme pobijeno je preko 35 ljudi. U poslednje vreme ljude su ubijali kolcima. Kad bi ljude upropastili u jednom selu materijalno i moralno, onda su ih nagonili da prelaze u katoličku vjeru. Osim sveštenika stradali su takođe i Srbi učitelji tako da ni jedan Srbin učitelj nije ostao na slobodi u srezu.

U Gospiću su oduzeta imanja Srbima, od kojih su dve trećine poubijani tako da danas tamo nema ni jednog Srbina, jer oni koji su ostali u životu morali su se iz Gospića iseliti.”

Marinković Milan, paroh bruvanjski, arhijerejski namesnik gračački, daje prikaz o stradanju Srba u jugoistočnom delu Like, gde je službovao:

„Prvih dana jugoslovenske tragedije, a naročito posle povlačenja italijanske, kao okupatorske vojske, otpočelo je proganjanje Srba ― pravoslavnih od strane hrvatskih ustaša. U početku su hapšeni samo viđeniji ljudi, prvenstveno bogatiji, koji su prethodno opljačkani. Iz cele Like i jednog dela Bosne uhapšenici su odvođeni navodno u Gospić radi preslušanja. Ljudi se nisu puno ni plašili, znajući da su nevini, verovali su da će posle saslušanja biti pušteni svojim kućama. Mnogi i mnogi su pohapšeni i odvedeni, dok se nije saznala strašna istina o njihovoj sudbini. Uhapšenici nisu ni odvođeni u Gospić, već su sa njima živima, na pola isprebijanim uz put zatrpavali jaruge, ponore i rupčage po ličkim šumama i krčagama, gde su u najvećim mukama od rana i gladi umirali. Srpski narod je obuzela panika, počeo je da beži po šumama, ostavljajući i stoku i imanje, spasavajući samo gole živote. Tada su ustaške vlasti obznanile da je revolucionarno vreme prošlo, pa su pozvali narod da se povrati svojim domovima, garantujući svakom ličnu i imovinsku bezbednost. Narod je poverovao i povratio se svojim kućama i oplakujući svoje mrtve, nastavio redovne poslove na svojim poljima, budući da su poljski radovi bili u najvećem jeku. Kada se je narod smirio misleći da je uistinu bio iskren poziv hrvatskih ustaša i da je sve najgore prošlo, tada su ustaše kao divlji zverovi koji su iza žbunova vrebali na svoje žrtve, otpočeli sa klanjem srpskog naroda u masama, staro i mlado, muško i žensko, pa čak i decu u kolevkama. Da nije uskoro italijanska vojska okupirala Liku i sprečila pakao, od Srba ne bi niko ni ostao. Od sela u jugo-istočnom delu Like najviše su stradali: Divoselo, Smiljan i druga sela oko Gospića, zatim Donji Lapac, Dobro selo, Doljani, Srb i Suvaja, a kako sam posle saznao i Tomingaj.

Na najzverskiji način su pobijeni sveštenici: episkop gornjo-karlovački Sava, prota i arhijerejski namesnik Miloš Mandić iz Gračaca, Došen Milojko, paroh iz Počitelja, Stijačić, paroh iz Smiljana, Jerković Dimitrije, paroh iz Široke Kule, Diklić Milan, paroh iz Kasinja, Stanisavljević Rade, paroh iz Korenice, Rašeta Petar, paroh iz Bunića, Panković Dujo, paroh iz Debelog Brda, Nakarada Vasilije, paroh iz Petrovog sela, Obradović Pajo, prota iz Nebljusa, Bogunović Nikola, paroh iz Donjeg Lapca, Majstorović Petar, paroh iz Doljana, svi iz jugoistočnog dela Like.

Sa sveštenicima su pobijeni na najsvirepiji način i većina njihovih porodica, kao na primer, žena sa troje male dece Nikole Bogunovića, bačeni živi u bezdan gde su našli groznu smrt.”

Orlić Đypo, protoprezviter, podnosi izveštaj o stradanjima i zločinima koji su izvršeni nad srpskim narodom na teritoriji arhijerejskog namesništva otočačkog:

„U parohiji Otočac, stradali su od besa ustaškog ovi Srbi: Vladimir Karleuša i Pero Branković, trgovci, Jovo Jovanović, trgovac i predsednik srpsko-pravoslavne crkvene opštine, Proko Sekiz, penzioner, sekretar crkvene opštine, Rade Varda, gostioničar, Milan Marijan, posjednik, Bude Ružić, trgovac, Rade Ogrizović, posjednik, dva sina zanatlije (Nikole Vranješa), Tošo Kukić, posjednik, Milan Brakus, školski nadzornik, Stevan Žegarac, zvaničnik poreske uprave, Staniša Ilić, advokat, Milan i Branko Vuksani, bpaća, posjednici, Janko Žunić, birtaš, Stevan Diklić, seljak, kapetan u penziji Stojan Grozdanić i Tode Marijan, seljak.

Svi su oni odvedeni iz otočkog sudskog zatvora preko Gospića na Velebit, a odavde na otok Pag gdje su stradali.

Građani Hrvati-frankovci iz Otočca koji su najviše Srbe progonili su: Krunoslav Lohmar, advokat i predsednik ustaškog odbora, pisar njegov Joce Favaler (poreklom Italijan), Drago Žubridić, pravnik, sad i logornik u selu, trgovci u Otočcu braća Ivan i Dinko Milinković, sinovi pok. Duje Milinkovića bez zanimanja, inače baraba i razbijač po lokalima mladi (grbavi) Belaš, Bogdanić Danko, trgovac iz Lešića kod Otočca. Spomenuta lica najteže su uz pomoć ustaške vojske okrvavili ruke nevinom srpskom krvlju. Svakog dana su iz okolnih mesta: Švica, Brloga, Starog sela, Poduma, Škara i Dabra dovađali Srbe u zatvor sreskog suda u Otočcu, gdje su po noći tučeni i ubijani, a oni koji su ostali u životu odvedeni kamionima u Velebit (Jadovno) i ostrvo Pag. U parohiji Brinje, srez Brinje, ubijen je mladi sveštenik Vukolaj Skendić.

U parohiji Senj, srez senjski, protojerej i paroh Đypo Marjan, odveden je, po kazivanju, u Gospić i na grobovima „Senjskih žrtava” poliven benzinom i spaljen!

Sveštenik u Kosinju, srez Perušić, Milan Diklić odveden je u Velebit. Parohija mu je popaljena, a njegovu kancelariju raznijela je bijesna rulja frankovačko-ustaška.

Iz parohije Vrhovine (srez Otočac) odveden je Nikola Delić, sin pok. prote Jove Delića.

U Vrhovinama ubijeni su Spase Stojanović i Đurica Delić, trgovci kao i gostioničar Vukmirović Milan.

U parohiji Zalužnica ubijeni su trgovci: Stojan Uzelac i sin mu Vojislav, kao i posjednici Stevan i Jovo Borovac.

U parohiji Škare ubijeni su trgovci Dušan Savić, Nikola Pavičić i seljak Đuran Pavičić.

U parohiji Brlog odveden je i ubijen učitelj Simeon Ljubotinja, dva brata Žakule (jedan opštinski bilježnik), domaćica Mica Glumac sa sinom.

U parohiji Švica odvedeni su u Otočac: seljak Đuro Ivančević, mlinar Đuro Aleksić sa dva sina, mlinar Vujo Aleksić sa sinom, mlinar Petar Grozdanić, Milivoj Aleksić, Mileta Aleksić i dva brata Skendića. Iste noći kad su dovedeni u Otočac poubijani su i bačeni u jamu za gašenje kreča, koja je bila iskopana preko puta parohijskog doma u bašči vojničke zgrade za stanovanje oficira.

Sveštenici: proto Đuro Orlić, arhijerejski namjesnik i parosi Isak Ivančević i Toma Aleksić, sav svoj pokretni imetak su utrpali u vagon, za koji su imali besplatnu vožnju odobrenu po nemačkim vlastima. Međutim, njihovi vagoni, iako su prilikom utovara dobili tovarne listove, jednostavno su u Zagrebu opljačkani. Sveštenici su stigli u Beograd sa svojim porodicama takoreći goli i bosi, bez odjela, bez kreveta i svega ostalog što su teškom mukom stekli.

Saznaje se da su osamdeset i četiri vagona izbjeglička prodata u Zagrebu, da se „pomogne nova država”!

Lep primer snošljivosti vjerske pokazao je župnik u Otočcu Grga Starčević, koji je meni kad je već došlo naređenje da se uhapsim, potajno poručio da bježim i tako sam spasio sa porodicom svoju glavu. Od sviju ostalih činovnika Hrvata jedino mogu istaći držanje starešine suda u Otočcu Ivana Pirkera, jugoslovenski orijentisanog i člana sokolskog društva.”

Grbić Milak, paroh podlapačko-mekinjarski, u svom dopisu izveštava o ustaškim zločinima u parohiji.

„Od 6. aprila izginulo je oko 120 pravoslavnih Srba i to na najgrozniji i divlji način.

Ubijanje i masakriranje otpočelo je dolaskom divljih i nekulturnih pučko-hrvatskih ustaša.

Početak tragedije otpočeo je najprije 18. aprila o. g. na naš srpsko-pravoslavni Veliki petak kada su krvoločne hrvatske ustaše došli u sedište moje podlapačke parohije Svračkovo selo.

Za moje vreme iz moje parohije pohapšeni su sledeća viđenija lica:

— Iz Svračkova sela: Šajnović Manojlo, Bogdan i Đypo, Kosanović Nikola (Mićo), Lemajić Nikola, te Grbić Vujo;

— iz sela Pišaća: Čorak Stevan i žena mu Vidosava, Čorak Rade, Cvijanović Stanislav i Đypo, te Smiljanići: Mile, Sava, Luka, Đypo, Nikola i Stevo. O njima se dalje ništa ne zna, pa teško da su živi;

— iz sela Tolića: Vejnović Petar, Cvijanović Mileta, Jajić Milan, Perić Mile i Radovanov Mile. Sigurno su i ovi poubijani;

— iz parohije mekinjarske, selo Mekinjara, pohapšeni su i poubijani ovi moji parohijani: Kozlica Damjan, Kozlica Sava, Ribarić Simo, Vuković Vaso i Mile, Barać Miloš, Mastelica Jovan, Zorica Milan, Kliska Jovo, Šakić Stojan i Radomir, Perić Gedeon, Vračar Gligorije, Marinković Damjan, Marinković Nikola, Marinković Miloš, Trkulja Božo.

U obe parohije ustaše su oduzeli: parohijalne matice, protokole i svu arhivu sa spisima, čak i sv. piture od pričešća iz obe crkve, a crkvenim opštinama štedne knjižice. Iz moga parohijskog doma odneli su sav nameštaj i svu robu moje obitelji.

Ustaše su najčešće bili Gospićani, koje nisam po imenu poznavao. U proganjanju i ubijanju Srba isticali su se rimo-katolički sveštenici kao moralne i intelektualne vođe.

Nitko od komšija Hrvata rimokatolika nije digao glas u odbranu potlačenog srpskog naroda.”

Bogunović Nikola, protojerej, paroh u Pritoci, i arhijerejski namesnik bihaćski, u odnosu na teror hrvatskih ustaša i progon Srba, saopštava:

„Sa dolaskom ustaša srpsko-pravoslavna crkva, kao i vjera, nije bila zakonom priznata. Upotreba ćirilice je zabranjena kako u javnom, tako i u privatnom saobraćaju.

Hrvatske vlasti naročito su se okomile na srpske sveštenike i druge intelektualce Srbe, kao i na ostale uglednije i bolje stojeće ljude.

Moje selo Pritoka udaljeno je od Bihaća četiri kilometra. Odmah sa nastupom NDH hrvatske vlasti su zatvorile u čuvenu bihaćku „kulu” oko 40 viđenijih Srba iz Bihaća i bliže okoline. Među ovima bio je i moj sin Rajko, đak VIII razreda gimnazije. Istovremeno streljana su u Bihaću tri Srbina bez ikakve krivice, bez istrage i osude.

Kada su Talijani predali vlast Hrvatima, nastali su strašni progoni Srba i njihove imovine. Svi viđeniji građani pravoslavne vjere, njih oko 68 pozatvarani su u „kulu”. Posle nekoliko dana od ovih uhapšenih jedne noći oterano je njih 12 u nepoznatom pravcu i do danas se tačno ne zna za njihovu sudbinu. Odmah sutradan po njihovom nestanku čulo se da su kamionom odvezeni preko Bosanske Krupe u pravcu Bosanskog Petrovca, gde su poubijani i u pećinu bačeni.

Danas 24. juna u zoru probuđene su sve srpske porodice od strane ustaša, isterane iz kuća, potrpane u kamione, te otjerane u Kulen Vakuf, Bosanski Petrovac i okolinu, pa su tu izbačene i ostavljene da se same za sebe brinu. Tako su svi Srbi prognani iz Bihaća, imovina pokretna i nepokretna zaplenjena. Ukoliko je neko sa sobom ponio novac, isti je sav oduzet. Ostavili su samo po porodici 500 dinara.

Dan-dva kasnije ista je sudbina zadesila sve Srbe sela Sokoca, udaljenog od Pritoke 1 i po kilometar. U Sokocu su ustaše ubili jednog Srbina, nekog Majstorovića.

Od Bihaća do Ostrožačkog mosta, dolinom rijeke Une, ustaše su protjerali sve stanovnike pravoslavne vjere: iz Lugova, Pokoja, Kostela i Srbljana. U Lugovima ubili su dvojicu Srba.

Tih dana protjerane su sve srpske porodice iz cijele opštine Plitvičkih jezera. Povorka kola koja je prolazila kroz Pritoku, trajala je tri časa.

Po izgonu srpskih porodica iz Bihaća, hrvatske vlasti počele su rušiti srpsko-pravoslavnu crkvu u Bihaću, koja je bila ozidana od struganog kamena.

Po bihaćkim ulicama istaknuti su plakati na kojima je, koliko se sjećam, stajalo ovo: „Vlasi, da bi se očuvao hrvatski karakter grada Bišća, ne smeju se zadržavati u okolici Bišćana 15 km. Ne smiju u Bišće dolaziti ni na nedeljne i godišnje vašare…”

Čuo sam da je ubijen mitropolit banjalučki Platon, isto tako prota Dušan Subotić, kao i prota Živko Danilović.”

* * *

Pročitavši pisma popadija Milica je bila svesna da ova pisma imaju značaj svedočanstva, pa ih je arhivirala i odložila u jedan od sanduka koje je odnela na tavan dvorišne zgrade.

UČITELj PETAR OBILAZI SVOJ DOM

Učitelj Petar je već sutradan po održanju sastanka predstavnika zbora kod seoskog kneza, otišao u Šumicu da organizuje prihvat i smeštaj đaka.

Drvenu građu za izradu baraka je dao trgovac Velizar, a đačke klupe su prebačene iz škole. Ujedno su započeti radovi na izgradnji baraka sa ležajevima za noćenje kako đaka tako i svih ostalih u zbegu.

Pojedini seljani su doneli kazane i posuđe za kuvanje hrane, kao i namirnice.

Seoski knez je uspeo da nabavi nekoliko vojničkih pušaka sa dovoljno municije, kako bi se branio zbeg u slučaju ustaškog napada.

Kad su ustaše upale u Vlaović, spalili crkvu i izvršili pokolj među stanovništvom, na svu sreću, nisu se uputili prema Šumici.

U to vreme, učitelj Petar je zajedno sa seoskim knezom radio na organizovanju zbega. O ustaškom napadu je saznao od svoje supruge učiteljice koja je, po oglašavanju crkvenog zvona, zajedno sa đacima i velikim brojem meštana, izbegla u Šumicu.

Sutradan, po odlasku ustaša, učitelj Petar je otišao do kuće da vidi u kakvom je stanju i da bi u zbeg preneo najnužnije stvari. Kuća je u delu Vlaovića koji gravitira ka Šumici, u koji ustaše nisu ulazili tako da je ostala pošteđena njihovog nasilja. Bila je zaključana, bez tragova oštećenja, što je značilo da niko nije dolazio.

Učitelj Petar je sakupio stvari po koje je došao i taman hteo da pođe kad se seti da mu je supruga napomenula da je za vreme njegovog odsustvovanja od kuće, stiglo nekoliko pisama putem pošte. Pošto je pretpostavio da su to odgovori njegovih poznanika i kolega na pisma koja im je uputio moleći ih da ga informišu o zbivanjima kod njih, uputio se u svoju radnu sobu gde je na stolu našao tražena pisma. Zainteresovan odmah ih je otvorio i konstatovao da su pisma ista po tematu, a različita po sadržaju.

PISMA UČITELjU PETRU O USTAŠKIM ZLOČINIMA

Kalember Milan, zvaničnik u sreskom sudu, javlja da je njegov otac, učitelj u Korenici, odveden od strane ustaša, pa umesto njega piše:

„Početkom meseca maja 1941. godine došla je jedna grupa od oko 50 naoružanih ustaša iz Gospića u Korenicu. Ove ustaše predvodio je neki Juco Ugarkovih, gimanazijalac i Tomo Ric, poštanski činovnik, oba iz Gospića. Ustaše iz Gospića, koji su tada došli u Korenicu, osnovali su tamo ustaški logor. Prvi logornik u Korenici bio je Ugarković Juco, dok je Ric Tomo vodio uglavnom sve poslove kao najvažniji ustaški faktor u celom srezu.

U samoj Korenici ustašku akciju sa svoje strane poduprli su: Ivan Devčić, poštanski nameštenik, Anton Verzon, fotograf, oba iz Korenice; zatim Marko Kolaković, trgovac i gostioničar, Milan Milobara, gostioničar, i još neki drugi iz Prijeboja, opština Plitvička jezera, koji su se kao ustaše stalno nastanili u Korenici.

Ustaše su najprije postavili u svim srpskim radnjama u Korenici komesare. Ustaša Marko Kolaković, koji je napustio svoju radnju u Prijeboju bio je postavljen za komesara u trgovini Jove Keče. U velikoj radnji Bogdana Orlića preuzeo je položaj komesara jedan ustaša iz Siska, kome ne znam imena. U drugim srpskih radnjama postavljeni su za komesare hrvatski seljaci iz Prijeboja, koje po imenu ne znam.

Kao što je to bio slučaj i u drugim mestima, ustaše su i kod nas već prvih dana zabranili svaku upotrebu pisma ćirilice, čak i u čisto privatnom saobraćaju. Sve natpise ćirilicom sa pojedinih radnji, morali su sopstvenici sami odmah ukloniti pod pretnjom smrtne kazne.

U prvim danima svoje vlasti, ustaše su pohapsili sve viđenije Srbe u Korenici. Njih su u dvije partije ekspedovali za Gospić, a kuda su dalje dospeli, to mi nije poznato. Nijedan od odvedenih Srba nije se posle toga vratio kući, niti se javljao, pa verujemo da su svi oni poubijani. Prema jednoj verziji najveći broj ovih Srba ubijen je na Jadovnu kraj Gospića.

Među uhapšenim i odvedenim Srbima iz Korenice bili su: Jovo Keča, trgovac, Bogdan Orlić, trgovac, Jovo Prica, trgovac, Spaso Đerić, gostioničar, Vaso Žigić, činovnik katastarske uprave, Mladen Žigić, student prava, Jovan Kukić, direktor gimnazije, Danilo Milanović, profesor, Stevo Vlaisavljević, obućap, Mane Grubić, činovnik sreskog načelstva, Milan Vukmanović, penzioner, Đypo Belić, sedlar, Bogdan Rapajić, poštanski činovnik, Nikola Ljutica, student prava, Rade Stanisavljević, sveštenik, Danilo Brakus, sveštenik, Daen Krga, nadlugar, Branko Drakulić, mesar, Rade Šukut, posednik, Bogdan Drakulić, pekar, Maniša Basta, obućar, Dane Drakulić, posednik, Vasilije Vujičić, šef katastarske uprave, Vojislav Drakulić, geometar; ― svi iz Korenice, zatim: Petar Vukadinović, mlinar iz Kompolja, Milan Kvočka, radnik iz Šeganovca, Milan Šukut, otpušteni policajac iz Šeganovca, Stevo Kosanović, mlinar iz Kompolja, Ilija Drakulić, zemljoradnik iz Kalebovca i drugi, čijih se imena ne mogu da setim.

Uhapšeni Srbi iz Korenice pre nego što su bili otpremljeni za Gospić, proveli su u zatvoru par dana u samoj Korenici. Sveštenike Radu Stanisavljevića i Danila Brakusa, ustaše su u zatvoru ustaškog logora u Korenici, koji je bio za ovu svrhu improvizovan u kući pok. Jove Žakule, trgovca, neobično teško mučili na razne načine. Tukli su ih štapovima i zlostavljali. njihove brade polivali benzinom, a posle toga potpalili šibicama. Ovi sveštenici sa ostalim Srbima odvedeni su u Gospić upola mrtvi.

Posle nekih desetak dana stalna ustaška posada u Korenici uz pomoć Hrvata iz Prijeboja, otpočela je masovno hapšenje Srba u celom koreničkom srezu. Da bi što veći broj Srba uhapsili oni su se služili raznim trikovima. Pozivali su u samoj opštini koreničkoj Srbe na prisilan rad. Prvi put su Srbi proveli na radu dva dana, a posle toga vratili se svojim kućama. Kad su ustaše drugi put njih pozvali na prisilan rad, izvršili su hapšenje, tako da se ti ljudi više nisu vratili svojim domovima. I druge trikove za što efikasnije hapšenje ustaše su upotrebili u svojoj akciji. Računa se, da je u srezu koreničkom uhapšeno u svemu oko 400 Srba.

Poznato mi je, da su ustaše uhapšene Srbe sa područja opštine Korenica u nekoliko partija odvukli u Prijeboj. Tamo su ih mučili i na zverski način poubijali, a njihova telesa bacili u dve duboke provalije, koje se nalaze nedaleko od samog Prijeboja. Kako sam čuo, pored ovih Srba iz koreničke opštine, bačeni su u iste provalije poubijani Srbi iz Ličkog Petrovog Sela, kojih je bilo oko 500-600.

Poznato mi je nadalje, da su ustaše pohvatane Srbe iz opštine Bunić u srezu koreničkom, odvukli i poubijali negde na Velebitu, verovatno na Jadovnu”.

Tu je i pismo Kopač Jelene, rođ. Borota, domaćice iz Gornje Cremušnice, opština Bović, srez Vrgin Most, koja supruzi učitelja Petra, svojoj sestri od tetke, između ostalog piše:

„Odmah po osnutku Nezavisne države Hrvatske, počeli su nas posećivati sa raznih strana naoružani ustaški odredi, kojima je bio cilj progon i uništavanje srpskog elementa. Gotovo svake nedelje dolazili su k nama sa kamionima ustaše iz Zagreba, Gline, Karlovca i drugih mesta. Ove strane ustaše predvodili su ustaše iz obližnjeg mesta Vučice, koje je čisto hrvatsko mesto, pa kao takvo dalo ustaškom pokretu veliki prilog u svojim krvoločnim ljudima. Ustaše iz Vučice najbolje su bili upoznati sa prilikama naših srpskih sela, te je stoga njima pala u deo dužnost da označuju pojedine Srbe, koje ustaše treba da progone i ubijaju. Grupe ustaša, koji su povremeno dolazile u naše selo, podizali su pravu hajku za našim ljudima. Koga su imali na svojoj crnoj listi, toga su progonili, i ako su ga uhapsili, znalo se sigurno, da je njegova sudbina zapečaćena. U većini slučajeva ustaše su odvodili iz naših sela uhapšene Srbe u obližnju šumu, gde su ih likvidirali po najkraćem postupku. Dešavalo se vrlo često, da su u samom selu poubijali Srbe, koji su im pali šaka. Nisu dozvoljavali pritom, da se leševi poubijanih ljudi odmah pokopaju, već su po više dana ostavili leševe izložene na licu mesta, valjda zato, da budu kao strašilo Srbima. Najviše su ubijali Srbe u šumi Kobiljača, Jame i u drugim pošumljenim predelima. Obično su kod svojih pohoda sakupljali ljude iz svih sela u opštini Bović i dovlačili ih u žandarmerijsku stanicu u samom Boviću. Tako sakupljene ljude u par navrata odvukli su u Glinu i tamo poubijali. Poznato mi je, da je jedna partija Srba poubijana odnosno poklana u srpskoj crkvi u Glini. Iz samoga sela Golinja ustaše su uhapsili 66 Srba i poubijali ih u šumi Kobiljači.

Verovatno, da bi broj nastradalih Srba bio još daleko veći da se ljudi nisu sakrivali i bežali u šume, kadgod je opasnost od strane ustaša zapretila.

U mom selu ustaše su u leto 1941. godine više puta tražili seljaka Damjana Radanovića, oca šestoro dece. On se je neko vreme sklanjao i sakrivao ispred ustaša. Konačno mu je to dozlogrdilo, pa kako je bio u svakom pogledu ispravan i pošten, što međutim za ustaše ne znači ništa, sačekao je jednog dana kod svoje kuće ustaše i predao im se. Bez ikakvog saslušavanja, njega su ustaše ubili u njegovom dvorištu, nemajući milosti ni prema njegovoj deci, koja su ostala potpuno sama, bez igde ikoga, jer im je majka još ranije umrla. Istoga dana ustaše su ubili u selu Gornja Cremušnica seljake Jovana i Nikolu Radovanovića. Sem toga ustaše su tih dana ubili u Donjoj Cremušnici dve žene, kojima ne znam imena. Kako se naš svet razbežao i rasturio na sve strane, ne mogu sada navesti imena svih ljudi, koje su ustaše poubijali.

Ustaše su zapalili i potpuno srušili srpske crkve u Boviću, Kirinu, Stipanu i Pješćanici. Osnovnu školu u Gornjoj Cremušnici također su spalili, jer po njihovom mišljenju škola više nije potrebna za srpsku decu. Učitelja Dragu Smoljanovića odvukli su sobom i ubili.

Ispred ostalih ustaških progona i nasrtaja konačno je svo srpsko stanovništvo, kako iz našeg sela, tako i iz obližnjih mesta, napustilo svoje kuće, i razbežalo se po šumama, a ukoliko je neko imao priliku, smestio se privremeno po drugim udaljenim mestima kod svojih rođaka i prijatelja. Najviše nas je bilo u Petrovoj Gori. Od ustaša nigde nismo imali mira. Stalno smo bežali i bili u pokretu, nastanjujući se prolazno u ona mesta u kojima ustaše još nisu dolazili.

U Petrovoj Gori također su nas neprestano napadali. U više navrata vršili su napade na nas veći odredi domobranske vojske i uniformisani ustaše. Čak su nas često puta u našim zbegovima bombardovali iz aviona. Mnogo ljudi, žena i dece je poubijano, a dosta veliki broj je poumirao od gladi i zime.

Dok smo se mi nalazili u Petrovoj Gori, ustaše su popalili sve kuće u Gornjoj i Donjoj Cremušnici, a tako isto i u svim ostalim srpskih selima, pošto su prethodno sve opljačkali i prisvojili, što je za njih bilo od vrednosti. U bukvalnom smislu te reči, naša sela su ustaše potpuno razorili i pretvorili u prava zgarišta.”

Radmanović Smilja, iz Gospića, opisuje odnos učenika Učiteljske škole i Gimnazije u Gospiću prema učenicima Srbima:

„Odmah po uspostavi Nezavisne države Hrvatske, hrvatske vlasti su svima učenicima Hrvatima u Gospiću dali vojničke puške. Tako su bili vojnički naoružani đaci učiteljske škole i gimnazije.

Đaci su naoružani išli po ulicama i hapsili svoje školske drugove Srbe, kadgod su ih na ulici sreli, a upadali su i u privatne stanove svojih drugova Srba i odvodili ih u zatvor Okružnog suda. Đaci ― Hrvati su svoje drugove ― Srbe u zatvoru upravo na zverski način mučili i zlostavljali. Tako su, među ostalim, odveli u zatvor i moga rođaka, đaka gimnazije Jovića Miću, kojeg su u zatvoru Okružnog suda strašno mučili, nožem mu izrezali sa bedra jedne noge meso i u ranu sipali sol. On se na neki način izbavio iz zatvora i sada se nalazi negde u Srbiji.

Đaci ― Hrvati iz Gospića svoje pohapšene drugove Srbe su u zatvoru neke ubijali, a neke kamionima odvodili u Velebit i tamo ih bacali mrtve, a kadkada i žive ili polužive, u bezdane.

Jednoga dana meseca aprila 1941. godine oko 6 sati posle podne sedeli su na klupi pred školom đaci učiteljske škole, a sa njima i nekoliko đaka gimnazije, te se hvalili, kako ubijaju svoje drugove Srbe i koliko su ih već ubili. Podjedno su opisivali jedan drugome, na koji način ova ubistva vrše: Ja sam u blizini neko vreme stajala i čula kako oni to pričaju. Čula sam kako je Naglić Zvonimir, koji je onda išao u šesti razred gimnazije, opisivao ubijanje Srba i u jednom momentu uzviknuo je: „Kada sam po njemu raspalio, odmah se prevrnuo na pod”. Ovo se odnosilo na jednog njegovog druga, kojeg je on ubio. U ovoj grupi đaka ― Hrvata, koji su se hvalili i opisivali kako su izvršavali ubistva Srba, bili su: pored pomenutog Zvonimira još dva brata Naglića i to: Mile, student, a drugome ne znam ime; zatim dvojica braće Balen i to Miroslav i Luka, obojica đaci učiteljske škole; Mataija, đak učiteljske škole, koji je od svih bio najkrvoločniji. Drugih po imenu iz ove grupe nisam poznavala.

Jedne nedelje posle podne u prvoj polovici meseca maja 1941. godine išla sam ulicom i videla kako je prošao u pravcu kaznione jedan teretni kamion, koji je sa strane i odozgo bio zabijen daskama, a preko dasaka prebačena cerada. Na kamionu preko cerade sedeli su trojica ustaša, od kojih je jedan bio đak gimnazije, a dvojica đaci učiteljske škole. Nekoliko drugih ustaša sedelo je u kamionu kraj šofera. Narod je, videvši ovaj kamion, vikao: „Vode Srbe” i pošao za kamionom, pa sam se i ja uputila prema kaznioni, da vidim koga su dovezli. Kada je kamion došao do kaznione, zaustavio se, a ustaše-đaci su odbili nekoliko dasaka tako da se videlo da u kamionu leže Srbi jedan na drugome kao snoplje. Bili su svezani lancima i konopcima. Svi su bili potpuno izmrcvareni, a jedan je bio i krvav po glavi, tako da su nepomično ležali. ― Oko ovoga kamiona najednom se stvorila grupa đaka-ustaša, među kojima sam videla napred već pomenute braću Nagliće, Balene i Mataiju. Ustaše su Srbima naredili da iziđu iz kamiona, ali su Srbi i dalje nepomično ležali, jer su bili isprebijani. Tada je đak učiteljske škole, navedeni Mataija stao kundacima udarati po ležećim Srbima. Neki Srbi su se počeli micati i jaukati, a drugi su i nadalje nepomično ležali. Tada su Mataija i njegovi drugovi, Srbe silom izvukli iz kamiona na zemlju. Neki su se Srbi sa zemlje digli i teturajući kao pijani išli pred ustašama-đacima u kaznionu, a ustaše-đaci su ih pri tome tukli nogama, dok drugi Srbi nisu mogli ići, pa su ih ustaše vukli. Mataija je neprestano tukao ove jadnike i govorio: „Neka vam sada pomogne Kralj Petar.” Ja sam se potom udaljila i otišla kući.

Taj isti dan uveče sedela sam u dvorištu sa mojom bakom i čule smo kako ustaše vode sa železničke stanice u kaznionu grupu seljaka. Prišle smo ogradi i videle u grupi oko 100 Srba ― seljaka, svezanih dva po dva. Među ovim seljacima bilo je mnogo starijih ljudi. Vodili su ih šest ustaša, od kojih je jedan išao na čelu grupe, drugi odpozadi, i sa svake strane po dvojica. Ustaše su naređivali ovim seljacima da pevaju četničke pesme, koje su seljaci morali pevati, a posle su ih kundacima tukli. U ovoj grupi nastao je jauk. Ustaše su ovim seljacima osim toga naređivali, čas da trče, a čas da stanu. U zadnjem redu išli su dva mlađa seljaka, koji su među sobom nosili jednog starijeg seljaka, koji nije mogao ići i bio je sav krvav po glavi. ― Baš pred našom kućom nalazi se bunar i seljaci prolazeći kraj ovog bunara, molili su ustaše, da im dozvole, da se napiju vode, govoreći: „Umrećemo od žeđi.” Ustaše im nisu dozvolili da se napiju vode, već su im odgovarali: „Nećete dobiti vode, jer treba da crknete, istrebiti ćemo vas sve Srbe.”

Ovakovih i sličnih prizora gledala sam skoro svaki dan, dok sam god bila u Gospiću. Gospićski Hrvati izlazili su na ulice smijali se i odobravali. Retki su bili, koji su to osuđivali i ti se nisu pojavljivali na ulici.

Srbi iz Gospića nisu smeli spavati kod svojih kuća, nego su se preko noći sklanjali u polja i spavali u žitu i travi, a po danu dolazili kućama i čim bi videli u daljini kojega ustašu, bežali su kao divlje zveri. Ustaše su dolazili po noći u prazne srpske kuće i pljačkali ih, odnoseći sve iz kuća tako da su srpske kuće ostale za kratko vreme potpuno puste.

Ustaše su se poslužili varkom samo da bi Srbe namamili, da po noći ostanu u svojim kućama, da ih tako lakše pohvataju. U tu svrhu izdali su oglas, da je poglavnik Pavelić pomilovao sve Srbe i da se za to svi moraju vratiti svojim kućama, pa da im se neće ništa dogoditi. Srbi su poverovali i povratili se kućama, kod kojih su ostajali i po noći verujući da im se neće ništa dogoditi. Oboružani ustaše su onda zalazili po srpskim kućama u Gospiću i neposrednoj okolici i klali sve što im je došlo pod ruku. Klali su najvećim delom žene i decu, jer su muškarci pre toga bili odvedeni. Ovaj pokolj izvršili su u drugoj polovici meseca maja 1941. godine. Tada su poklali skoro sve Srbe u Obradović Varoši, Lipama, Smiljanu, Divoselu, Tuku, Ornicama i Čitluku. Mali broj Srba se je begstvom mogao spasiti. Naročito su stradali Srbi u Lipama. Tamo su posle toga pokolja leševi srpskih žena i dece, užasno iznakaženi ležali po putevima i okolo kuća. Među ostalima ležao je tako kraj kuće i leš jedne devojčice, koji je sa nožem bio strašno iznakažen.

Osobito su se istakli u progonu Srba kao ustaše: Frković Jurica, bivši trgovac, a posle veliki župan, Alar Božo, posednik i njegov sin Ivica, bivši mornar, Alar Petar, posednik i njegov sin Nikola, moler, Mataija, mlinar i njegov sin već spomenuti Mataija, đak učiteljske škole, Balen, student muzičke škole i njegova braća Luka i Miroslav, đaci učiteljske škole, tri brata Naglići od kojih su dvojica đaci gimnazije, a jedan student šumarstva, dvojica sinova Tomljenovića Jurice, gostioničara, od kojih je jedan bio u emigraciji u Italiji, brat od velikog župana Frkovića, koji je po zanimanju trgovac, a kojemu ne znam ime, te više drugih, kojima takođe ne znam imena.”

Vučković Joca iz Vrbovskog, daje pregled dešavanja u tamošnjem srezu:

„U drugoj polovici meseca juna 1941. godine došlo je oko 30 naoružanih ustaša iz Ogulina u Srpske Moravice pod vodstvom jednog ustaškog satnika. Oni su sa domaćim žandarmima i ustašama izvršili hapšenja svih uglednijih Srba iz Srpskih Moravica. Tada su uhapšeni: Dujić Vladimir, sveštenik, Petrović Jovan, mašinovođa državnih željeznica, Petrović Simeon, mašinovođa državnih željeznica, Vučinić Josip, poslovođa državnih željeznica, Matić Vladimir, električar državnih željeznica, Vučković Ilija, predložač državnih željeznica, Komplenić Simeon i njegov brat Lazo, kočničari državnih željeznica, Dokmanović Ljubomir, manevrista državnih željeznica, Petrović Simeon, trgovac, Tomić Miloš, trgovac, Lotina Milan, gostioničar, Petrović Gavrilo, bravar državnih željeznica i Kosanović Nikola, ložač državnih željeznica. Svi su oni odvedeni isti dan iz Srpskih Moravica u Ogulin, gde su dva dana bili zatvoreni u „Kuli”, a zatim su otpremljeni u logor u Koprivicu. Posle toga su otpremljeni iz Koprivice u Gospić i tu im se zameo svaki trag. Veruje se, da su svi ubijeni.

Krajem jula 1941. godine ogulinske ustaše u saradnji sa domaćim ustašama ponovo su hapsili Srbe u Srpskim Moravicama. Tada su uhapšeni: Vučinić Rade, pružni čuvar državnih željeznica, Vučinić Blagoje, kočničar državnih željeznica, Vučinić Dušan, pozivar kod državnih željeznica, moj brat Vučković Nikola, ložač državnih željeznica, Vučković Simeon, željeznički radnik, Jakšić Lazo, željeznički radnik, Jakšić Dimitije, ložač državnih željeznica, Vučinić Mihajlo, penzioner i njegov sin Ilija, Carević Radovan, ložač državnih željeznica, Carević Radovan, penzioner, Carević Ilija, penzioner, Petrović Jovan, željeznički radnik, Vučković Nikola, željeznički kočničar, Rajnović Simeon, željeznički radnik, Trbojević Ilija, željeznički radnik, Matić Nikola, bravar državnih željeznica, Mrvoš Stojan, kočničar i njegov brat Rade, također kočničar državnih željeznica, Vučinić Dušan, ložač državnih željeznica, te više drugih, čijih se imena više ne mogu setiti, ali znam pouzdano, da su tada ustaše pokupili u Srpskim Moravicama 175 Srba ― većinom željezničara, strpali ih u teretne vagone i odvezli u Ogulin. ― Svi su ovi Srbi bili jedan dan zatvoreni u podrumu Bosnić Vlade, trgovca, a posle toga zameo im se svaki trag. Kako se posle čulo, oni su odvedeni u pravcu Kleka i pobijeni kod mesta zvanog „Galge.”

Srpsko-pravoslavnu crkvu u Srpskim Moravicama ustaše su prošlog leta potpuno opljačkali i to istodobno, kada su izvršili pljačku nad sveštenikom Dujićem. Iz crkve su pokupili i odneli sav novac, koji su tamo našli, te druge dragocenosti i vrednije stvari. Knjige i ikone su pocepali.

Osobito su se istakli u progonu Srba: Štiglić Joco, obyćap, njegov brat Rudolf, bravar u ložioni državnih željeznica, Naglić Ferdo, trgovac, a sada željeznički činovnik u Karlovcu, Štimac Josip, trgovac, Borčić Mate, bravar u ložioni državnih željeznica, Lisac Vladimir, bravar u ložioni državnih željeznica, Šporčić Matija, željeznički radnik i njegova dva sina, kojima ne znam imena, Karneluti Josip, revizor lokomotiva, Grgurić Josip, nadzornik lokomotiva, Malnar Martin, mašinovođa državnih željeznica, Kovačević Mirko, mašinovođa državnih željeznica i Majetić Josip, svršeni agronom ― svi iz Srpskih Moravica, zatim: Marković Jurica, bivši učitelj, a sada veliki župan u Ogulinu, Mikan Ivan, župnik u Ogulinu, Budimir, mašinovođa državnih željeznica u Ogulinu, Blašković, bravar državnih željeznica u Ogulinu, te još mnogi drugi iz Ogulina, koje po imenu ne poznajem.”

Jančić Milan iz Josipdola, opisuju doček poglavnika Ante Pavelića u prolazu za Zagreb, kao i masakriranja koja su ustaše izvršili u Josipdolu i okolici.

„Drugoga ili trećega dana posle proglašenja Nezavisne države Hrvatske, proputovao je kroz Josipdol u svojoj pratnji autom dr Ante Pavelić koji se vraćao iz Italije u Zagreb da primi dužnost Poglavnika NDH. Dolazak poglavnika objavljen je stanovništvu mesta, s tim da mu se priredi svečani doček. Doček je priređen od strane Hrvata, naročito onih, koji su se već u ovim prvim danima ispoljili kao ustaše. Mi Srbi iz Josipdola kao i iz okolnih sela, rešili smo da sa Hrvatima uzmemo učešća kod dočeka, računajući s tim, da će ustaške vlasti s nama bolje postupati, ako na ovaj način izrazimo svoju lojalnost prema novoj državi. Sakupljeni narod sačekao je Pavelića u samom mestu na jednoj raskrsnici. Oko pet sati posle podne toga istoga dana, pojavili su se automobili sa Pavelićem i njegovom pratnjom, koji su se zaustavili na raskrsnici. Sakupljeni narod pozdravio je Pavelića kao svoga državnog poglavara, a on im se sa nekoliko reči zahvalio. U svom govoru Pavelić je istakao značenje osnivanja Nezavisne države Hrvatske, pa je naročito istakao, da u toj državi ima mesta samo za Hrvate i da se neće nikakva druga narodna smesa trpeti. Osim toga iz automobila su bacili letke, kojima se napadalo Srbe i u kojima je, pored ostaloga, bilo na račun Srba upućeno: „Bežite psine preko Drine!” i „Bežite Vlasi Pavelić dolazi”!?

Glavni organizator ustaša u Josipdolu bio je Vladimir Žagar, gostioničar, koji je postavljen za prvog ustaškog tabornika u mestu. Sve poslove u ustaškom taboru vodio je Mihaljević Franjo, opštinski bilježnik. Nadalje su se istakli kao ustaše: Žic Ludvig, direktor strugare, Mihaljević Ivan, student, Jurica Turkalj, opštinski stražar ― svi iz Josipdola.

U toku meseci maja i juna 1941. godine ustaše su pohapsili u Josipdolu i u selima, koja podpadaju pod opštinu Josipdol, oko 60-70 Srba. Kako smo obavešteni, svi ovi Srbi odvedeni su u logor Jasenovac.

Među Srbima, koji su odvedeni u Jasenovački logor, bili su sledeći: Kosta Orlić, trgovac, Nikola Orlić, trgovac, Milutin Knežević, trgovac, Bude Dadasović, lugar, Jovo Popović, obućar, Mile Popović, šnajder, Miloš Šolaja, zemljoradnik, Mile Jančić, pekar, Milan Mačak, pekar, Lazo Jančić, zemljoradnik, Stevo Popović, zemljoradnik, Jovo Klipa, zemljoradnik, Đuro Klipa, zemljoradnik, Dušan Šegan, zemljoradnik, Pero Šegan, zemljoradnik ― svi iz Josipdola, Rade Popović, zemljoradnik, Đypo Popović, zemljoradnik, Simo Popović, zemljoradnik, Jovan Popović, cestar, Nikola Popović, zemljoradnik, Mile Popović, mlinar ― svi iz Popovića. Imena ostalih interniranih Srba u Jasenovcu, a pogotovo onih, koji su iz okolnih sela, ne mogu da navedem, jer te ljude i ne poznajem.

Ustaše su otpremili u logor Jasenovac i našeg paroha Simu Pavlicu. Posle njegovog odlaska, ustaše su provalili u srpsku pravoslavnu crkvu i potpuno je demolirali. Naročito su pocepali sve ikone i srušili ikonostase. Crkvenu zgradu nisu srušili, ali je crkva kasnije bila upotrebljena kao magacin.

Masovno klanje Srba u mom kraju pada krajem jula 1941. godine. U svrhu pokolja došlo je najpre oko 400 naoružanih ustaša iz Ogulina u naše mesto. Ove ustaše pokupili su sve uglednije Srbe u selu Vojnovcu. Sledeće noći dovukli su pohvatane ljude u Josipdol i poubijali ix y zgradi osnovne škole na zverski način. Mome bratiću Lazi Jančiću iz Josipdola te iste noći sa testerom presekli su vrat. Isto tako prerezali su vrat cestaru Nikoli Vorkapiću iz Vojnovca. Jedan veći broj Srba ustaše su pretukli sa kundacima i batinama. Puna dvoja kola mrtvih telesa prevezli su ustaše iz škole na logorište, koje je udaljeno od Josipdola oko kilometar i po i tamo ih pokopali. Osim toga jednu partiju živih Srba odveli su na to logorište zvano „Rese”, gde su ih poubijali.

Drugoga dana izaslani ustaše iz Ogulina izvršili su masovni pokolj Srba u selu Radoševićima. Tamo su zaređali od kuće do kuće i pozivali Srbe na sastanak na kome će se održati politički govor. Taj sastanak zakazan je na samom seoskom groblju. Srbi iz toga sela kao i iz obližnjih zaselaka poverovali su ustašama, pa su se bez ikakve bojazni skupili na groblju. Tačno znam, da su ustaše uspeli da sakupe na ovome mestu 63 Srbina. Kad su se svi ljudi sakupili, ustaše su ih postrojili i iz mitaljeza poubijali sve do poslednjeg čoveka. Kad su ustaše izvršili ovaj pokolj, otišli su dalje za svojim poslom, a porodice poubijanih ljudi kasnije su na istom groblju pokopale svoje rođake.

Od ustaša koje još nisam spomenuo u ovom izveštaju, a koji su se istakli u progonu protiv Srba, navodim sledeće: Mihaljević Milan, student, Mile Turkalj, zemljoradnik, Marko Turkalj, zemljoradnik, Petar Kesner, zemljoradnik, Franjo Turkalj, tišler, Jurica Turkalj, privatni nameštenik, Niko Mihaljević, zemljoradnik, Joco Gračanin, zemljoradnik, Joco Jandalić, zemljoradnik, Joco Turkalj, zemljoradnik, Vlada Kostelić, zemljoradnik, Pavičić Dragan, lugar, Milan Turkalj, zemljoradnik ― svi iz Josipdola. Pozitivno znam, da je u samom Josipdolu bilo 46 ustaša, koji su kao takvi radili razna nedela protiv Srba, ali se imena ostalih ne mogu setiti.”

Batalo Glišo, iz Donjih Dubrava, izveštava o progonu, ubijanju i pljački Srba u srezu ogulinskom:

„Na dan 28. maja 1941. godine bio je vašarski dan u Ogulinu ― ustaše su hapsili i zatvarali Srbe. Tada su uhapšeni: Bosnić Vlado, trgovac, Vuksan Miloš, trgovac, Tatalović Đypo, opančar i gostioničar, Momčilović Đypo, sreski školski nadzornik u penziji i njegov sin student, Manojlović Milan, učenik gimnazije, ― svi iz Ogulina, zatim: Busić Svetozar i Simo, braća, trgovci stokom iz Gornjih Dubrava, Mirić Simo, trgovac drvom iz Gornjih Dubrava, Zatezalo Simo zvani „Šorga”, trgovac stokom, Zatezalo Tode, trgovac sirovom kožom, Jaković Mihajlo, željezničar u penziji, Zatezalo Niko, zvani „Cojle”, zemljoradnik, Višnjić Sava, služitelj kod tehničkog odeljka u Ogulinu, ― svi iz Gornjih Dubrava, Mrvoš Vlade, trgovac iz Gomirja, koji je kod svoje kuće uhapšen i taj dan doveden u Ogulin zajedno sa jednim sveštenikom, čije ime ne znam. Uhapšeno je tada mnogo drugih Srba, a naročito željezničara iz okolice koji su se taj dan našli u Ogulinu. Poznato mi je, da je taj dan uhapšeno u Ogulinu ukupno 65 Srba.

Svi ovi Srbi bili su zatvoreni u takozvanoj „Ogulinskoj kuli” i tamo ostali oko mesec dana, a zatim su otpremljeni u logor u Koprivnicu. Posle su svi oni iz Koprivnice otpremljeni u Gospić i od tada se o njihovoj sudbini ništa ne zna. Veruje se, da su svi ubijeni u Velebitu.

U mesecu julu 1941. godine počeli su ustaše iz Ogulina zalaziti u okolna srpska sela i odvoditi Srbe. Tako su jednoga dana u prvoj polovici meseca jula 1941. godine došli u Gornje Dubrave, gde su uhvatili 12 Srba, odveli ih u Ogulin i zatvorili u „Ogulinsku kulu”. Tada su odvedeni iz Gornjih Dubrava: Višnjić Đuro, željeznički radnik, Mikašinović Ilija, zvani „Baron”, penzioner, Kaluđerović Rade, zemljoradnik, Vucelić Rade, zemljoradnik, Jaković Nikola i njegov brat Lazo, zemljoradnici, Ivković Simo, trgovac i njegov brat Nikola, uznički stražar iz Zagreba, Ivković Miloš, poručnik bivše jugoslovenske vojske, Lalić Ignjatije, zemljoradnik, jedan zlatarski radnik, koji je rodom iz Gornjih Dubrava, kome ime ne znam, te još jedan zemljoradnik, čijeg se imena sada više ne sećam. ― Svi ovi Srbi nakon kraćeg boravka u „Ogulinskoj kuli”, otpremljeni su u logor u Koprivnicu, a odatle u Gospić i od tada se o njima ništa više ne zna. Sigurno je, da su ubijeni.

Srbi posle toga nisu smeli posećivati vašare u Ogulinu. Jednoga dana pred konac meseca juna 1941. godine proglasila je javno opština ogulinska da Srbi u buduće mogu slobodno posećivati vašare. Posle toga otišli su nekoji Srbi iz Gornjih Dubrava u Ogulin na vašar, ali su ih tamo ustaše uhvatili, odveli pod „Klek” i tamo ubili. Tada su iz Gornjih Dubrava ubijeni u Ogulinu sledeći Srbi: Mirić Nikola, Višnjić Đoko, Munjas Rade, Radović Nikola, Jurjević Rade, Kušić Dušan, Busić Nikola i Višnjić Simo, ― svi zemljoradnici, te još više drugih, čijih se imena više ne sećam.

Vucelić Nikola, Višnjić Nikola i Višnjić Mileta iz Gornjih Dubrava bili su u Ogulinu zaposleni kao željeznički službenici više godina, a stanovali su kod svojih kuća u Gornjim Dubravama. Jednoga dana otišli su oni vozom u Ogulin na svoju dužnost, kao što su to redovno običavali. Tamo su ih na željezničkoj stanici dočekali ustaše, skinuli sa voza, odveli pod „Klek” i tamo ubili.

U početku meseca avgusta 1941. godine došao je iz Ogulina u Gornje Dubrave jedan ustaša na motornom kotaču i saopštio mesnom svešteniku Alagiću Đuri da se mora bezuvjetno istoga dana prijaviti u ustaškom stanu u Ogulinu. Nije mu naveo razlog za to. Sveštenik Alagić odmah se je spremio i istoga dana otišao u Ogulin i prijavio se u ustaški stan. Ustaše su ga odmah zatvorili u„Kulu”, gde je bio oko 20 dana, a posle mu se zameo svaki trag. Veruje se, da je ubijen.

Pravoslavne crkve u Gornjim Dubravama i Ponikvama su zatvorene. Srpsko-pravoslavni manastiri u Gomirju zajedno sa crkvom ustaše su potpuno opljačkali.

Osobito su se istakli ustaše u progonu Srba: Mikan Ivan, rimokatolički župnik i kanonik u Ogulinu, koji je glavni inicijator bio za sve progone Srba u srezu ogulinskom, Marković Jurica, učitelj u penziji, a sada veliki župan u Ogulinu, Sušić Lovro, advokat, sada hrvatski ministar, Vuksan Ivan, starešina odeljka financijske kontrole, Vičević Oskar, apotekar, Arko, trgovac i ustaški stožernik, Držić, trgovac, Potisak Antun, lugar, koji je posle poginuo, Kolić, trgovac, Salopek, bravar i njegov brat, čije ime ne znam, ― svi iz Ogulina, te više drugih, čijih imena na znam.”

Ljuština Milan, koji je svojevremeno služio vojni rok zajedno sa učiteljem Petrom, opisuje stanje u Gospiću i Donjem Lapcu:

„Krajem juna dovedeni su u zatvor u Gospiću 23 željezničara iz Sarajeva, pod izgovorom da su pripremali sabotažu. Svi su jedne večeri ubijeni prema pričanju ustaše Pavičića, poverenika za Gračac.

Poznato mi je da su mnogi sveštenici i drugi Srbi iz Hercegovine, Bosne, Like i Dalmacije dovođeni u zatvor u Gospiću, gde su ih strahovito mučili. Tako mi je poznat slučaj sa protom Stijačićem iz Smiljana, koji se jedva micao od batina, te su ga naposletku, kako sam čuo, streljali u Zagrebu. Sveštenik Milojko iz Počitelja, prota Magarašević iz Tuzle, prota iz Debelog Brda kraj Bunića, proto Rašeta iz Bunića i njegov sin, koji je živio u Beogradu, zatim senator Đerić iz Tuzle, vladika iz Sarajeva ― mitropolit Petar, kao i mnogi drugi prošli su kroz zatvor u Gospiću. Oni su transportovani u nepoznatom pravcu. Neki su se ustaški stražari naročito isticali u mučenju sveštenika, kao: Nikola Frkonić, Palkan Brkljačić, Nikola Milinković, Stipe Milinković. Kao najozloglašeniji ustaški stražar nad srpskim zatvorenicima isticao se između svih Nikola Svetić, iz Gospića.

U Pazarištu mi je ubijen brat Nenad Ljuština, student tehnike u Beogradu, koji je bežeći od bombardovanja došao u Gospić, gde je uhapšen, iako su mu dali propusnicu da se vrati natrag. Brat je uhapšen od njegovih nekada školskih kolega, navodno zato što je razgovarao sa italijanskim tehničarima, jer je i sam bio tehničar. U Pazarištu su ga toliko tukli da je 3 dana bio u nesvesti, a potom, nakon mesec dana, isčezao. Tamo je bio komandant nekadašnji jugoslovenski sokolaš, a preko noći najveći ustaša Rude Ric, učitelj iz Pazarišta. Mog oca Đuru Ljuštinu, brijača, uhapsili su 25. juna 1941. godine i posle 7 dana transportovali u Jadovno, gde je kako čujem zaklan, iako je imao 66 godina.

Poznato mi je da je kroz gospićski zatvor prošlo oko 120.000 Srba, osim onih koje nisu dovodili u zatvor, već ih odmah sa stanice vezane odvodili, bacali u jame i ubijali, jer su ih kao umorne lakše mogli zaklati.

Sada se u Gospiću nalaze samo porodice srpske Ljiljak, Vujnović, Pjevač i pojedine žene sa nejakom decom, svega oko 50-100 duša, od 3000 Srba.”

Burmudžija Ilija, iz Donjeg Lapca, potvrđuje navode svog zemljaka Ljuštine Milana kada kaže:

„Dolaskom ustaša nastali su neredi i za Srbe vrlo teške prilike. Ustaše su odmah počeli i to bez ikakvog povoda hapsiti ljude, koje su odvodili i zatvarali u školu i kotarsku oblast pod izgovorom, da će ih otuda transportovati za Srbiju. Međutim, u zatvoru su ih tukli i mučili, te ubijali. Nekoje su po noći odvodili na kamionu i bacali u bezdan „Kuk” više Lapca, a nekoje su opet bacali u bezdan u šumi „Jasenovača” na putu za Kulen Vakuf.

Poznato mi je, da su na taj način izgubili živote sledeći Srbi: Opačić Đuro, njegov otac Ilija i njegov brat Milan, bivši solunski dobrovoljac, Opačić Mile, Opačić Rade, ― svi zemljoradnici iz doline Opačić; Vlatković Jandra, gostioničar iz Donjeg Lapca, jedan zemljoradnik iz Donjeg Lapca, koji je bio poznat pod imenom „Tasilo”, sveštenik u Donjem Lapcu, kome ime ne znam, a poznat je bio kao „pop Nikica”, Obradović Nikola, bivši žandarm iz Donjeg Lapca, Kuga Nikola, solunski dobrovoljac iz Gajina, te još mnogo drugih čijih se imena sada ne sećam.

U selu Nebljusima ustaše su proglasili da će sav narod preseliti u Srbiju. Pod tom izlikom odveli su iz Nebljusa najedanput oko 15 srpskih porodica u šumu „Jasenovača” i tamo ih žive pobacali u jedan bezdan. Iz ovog pokolja naknadno se izvukla jedna žena iz Nebljusa prezimenom Škorić, a imena joj se ne sećam. Ova žena ispričala je, šta se s njom i ostalim srpskim familijama iz Nebljusa dogodilo.

U mesecu julu 1941. godine ustaše su došli u selo Bubanj, gde su silovali, a potom zaklali 9 devojaka. Posle toga pobili su dosta porodica u ovome selu, a nakon svega toga opljačkali selo i posle pljačke popalili.

Kada su Srbi videli, da ih ustaše hoće potpuno da iskorene na ovako grozan način, počeli su masovno bežati u šumu. Odbegli Srbi organizovali su u šumi otpor protiv daljnjih zuluma ustaša. Na svakog 10-og Srbina dolazilo je po jedna puška karabinka. Ove vojničke puške doneli su bili pojedinci iz vojske i zakopali u zemlju. Ostali Srbi bili su naoružani roguljama i sekirama.”

Sladić Dušan iz Bunića, srez Korenica, u svom pismu, između ostalog, saopštava:

„U mesecu maju počeli su ustaše hapsiti uglednije ljude iz Bunića i cele opštine i odvoditi ih u Gospić. Tako su među prvim, uhapšeni i odvedeni: Ostoja Knežević, trgovac, Ilija Serdar, posednik i bivši predsednik opštine, prota Pero Rašeta i njegov sin Voja, Đuro Marinković i sestra mu Anka, Draga Šolaja, Vukmirović Vujo, Jovan Hrnjak, Jovan Šever, Jovo Petraković, Vujo Dmitrašinović, svi zemljoradnici iz sela Šalamunić, opština Bunić. Svi su ovi ljudi i žene po ustašama odvedeni u Gospić i za njihovu sudbinu se ne zna. U isto to vreme ubijeni su od ustaša u opštini Bunić: Nada Knežević, svršena medicinarka, kći Toše Kneževića koji je izbegao u Beograd; nju su ubili ustaše u crkvi u Buniću, a potom zapalili crkvu. Zatim je ubijen Mane Pražić, kovač iz Šalamunića, kojega su ustaše ubili u njegovoj kući, i to na taj način, što su ga živog isekli na komade zajedno sa četvoro njegove dece. Isto tako, su mu na isti način, ubili i ženu. Ubijeni su i Gajo Vukmir i kći mu Boja, Vaso Sekiz i njegov sinovac kome ime ne znam, Dane Knežević i njegov otac, kojima je od ustaša kuća zapaljena. Tom zgodom zapalili su ustaše ceo zaseljak Tonković od 10 kuća. Ubijeni su dalje: Proko Knežević, putar sa decom i ženom i samo slučajno ostalo mu je u životu jedno dete staro tri godine. Uhapšenom Iliji Serdaru zaklane su i dve kćeri i to Duška, stara 18 i Vera stara 10 godina.

Prilikom ubistva braće Knežević ustaše su opkolili kuću Nikole Hinića, gde su zatvorili opštinskog bilježnika Miću Kneževića sa još 11 lica, većinom članova Kneževićeve familije i bližih suseda, a potom kuću zapalili tako da su u njoj sva ova lica izgorela. Od kuće Nikole Hinića do mesta zvanog Pećina ustaše su zalalile oko 90 kyća koje su sve izgorele do temelja, jer su kuće jedna uz drugu, dok je svet iz kuća uspeo da se skloni. U Buniću ima svega deset katoličkih kuća i informacije o Srbima u Buniću davali su gospićkim ustašama katolici. Od ustaša koji su vršili nedela u Opštini Bunić jedan deo je bio iz Gospića a ostali su bili domaći ljudi. Od domaćih ustaša koji su sudelovali u proganjanju Srba u to vreme navodim: Stipu Jurasovića, koji je bio ustaški poverenik u Buniću, Stipu Markovića, Miru Ristića, Iliju Amića, i Luku Šnjarića, a svi ostali ustaše došli su u Bunić iz Gospića; zajedno sa ustašama sudelovao je u ubistvima Srba i bivši žandarm Bevanda kojemu ime ne znam, no on je tih dana poginuo. Ovi progoni nagnali su srpsko žiteljstvo da se skloni u obližnje šume. Posle ovoga nastala je opšta pljačka po selima i ustaše su pokupili stoku i druge sve stvari od vrednosti koje su nalazili po napuštenim srpskim domovima.”

Među pismima je i dopis Ajduković Darinke, učiteljice iz Srednje Gore, srez Udbina, koja u odsutnosti svog supruga Ilije, izveštava:

„Već tokom meseca aprila 1941. godine počelo je od strane ustaša sa zločinima u srezu udbinskom. Sama Srednja Gora, u kojoj sam tada živela kao učiteljica sa mužem sveštenikom, bila je u taj čas pošteđena. U samoj Udbini ustaše su pohapsili nekoliko viđenih Srba, među kojima: Mrkobrada Stevu, trgovca i bivšeg predsednika opštine iz Mekinjare; Grbić Milana, sveštenika sa sinom Dejanom, studentom; Pejuća Stevana, sveštenika iz Visuća; Šakić Milana, trgovca, Koraća Milu, gostioničara, sa većom grupom seljaka iz okoline, čija su mi imena nepoznata. I u srezu udbinskom ustaše su odveli i poubijali znatan broj Srba, od poznatijih: Čanković Petra, trgovca, Dopuđu Petra, stolara, Dopuđu Radu, pekara, Ajduković Radu i Petra, seljake iz Mutilića, te još više seljaka iz okolnih sela, o kojima sam slušala, a koje nisam lično poznavala. Iz same Srednje Gore ustaše su ubili ugledne seljake: Grković Genu i Orlović Jovu, a odveli su Grković Đuru, Grković Milana i Čanković Iliju.

U isto vreme krenuo je za Beograd sa urednom propusnicom moj muž, sveštenik Ajduković Ilija, koga su ustaše uhvatili na željezničkoj stanici u Lovincu i odveli ga u nepoznatom pravcu. Do danas se o njegovoj sudbini ništa ne zna.

Ugledni seljak iz Srednje Gore Ilić Bogdan ubio se na grobu svoje majke iz straha da mu ustaše ne poubijaju svu porodicu, jer je za njim, odmah posle uspostave Nezavisne države Hrvatske, bila raspisana potraga, a doznao je da će mu ustaše poubijati celu porodicu, ako njega ne uspeju da uhvate.

Sva ubistva ustaše su vršili sa prethodnim sadističkim mučenjem. Tako je Dopuđa Petar morao na Udbini za vreme pazarnog dana pod pratnjom ustaša nekoliko puta da prođe pijacom sa zvonom o vratu i jugoslovenskom zastavom u ruci, dok mu je u isto vreme niz noge curila krv od rana zadobijenih nožem.

Kad su ustaše odveli i poubijali uglednije Srbe, onda su počeli sa ubijanjem odreda. Tako su u mesecu julu 1941. godine poklali i poubijali preko 100 ljudi od kojih znatan broj žena i dece u selu Ploči. Dešavali su se i takvi slučajevi da je žena bila iz babinja dignuta i zajedno sa detetom ubijena.

Beć u prvim danima osnivanja države Hrvatske iz Metka su odvedeni po ustašama sledeći Srbi: Kuprešanin Ljubomir, posednik, Sunajko Jovo, predsednik opštine u Metku, Narančić Vlado, trgovac iz Vrapca, Pokrajac Janko, učitelj, Počuča Mile, učitelj, Čubrilo Vujica, posednik, Pokrajac Iso, opštinski stražar, i dva sina Askete Nikole, posednika iz Metka. O njima se nikada ništa nije doznalo. Kasnije je samo pronađen leš učitelja Počuče Mile u jednoj šumi kraj Metka. Nešto kasnije ubijen je i student teologije Petković iz Metka. Krajem meseca jula 1941. godine odveden je po ustašama i moj otac Davković Petar, posednik iz Metka. Ni o njemu se do sada nije ništa doznalo. Odmah po odvođenju oca ustaše su u njegovoj kući smestili svoj štab.

Iz Metka je odveden još veliki broj Srba, koji nisu iz samog mesta, već iz okolnih zaselaka, tako da mi nije moguće da nabrojim njihova imena. Veliki broj Srba je prebegao u Dalmaciju, i to u onaj deo koji je od početka pod italijanskom okupacijom. Mnogo je Srba pobeglo u okolne šume, tako da je teško znati gde se ko nalazi i da li je živ.”

* * *

Završivši s čitanjem učitelj Petar je pisma uvio u svežanj i poneo sa sobom u Šumicu da bi ih predočio seoskom knezu.

SOFIJIN POVRATAK PRAZNOJ KUĆI

Posle celodnevnog boravka u Šumici, po odlasku ustaša iz Vlaovića, istog dana predveče, dvadesetogodišnja devojka Sofija, student prava, vratila se iz zbega svojoj kući, ali od njenog oca trgovca Velizara i majke Anđe ni traga ni glasa. Uverivši se da je kuća zabravljena prva pomisao joj je bila da su i oni nekuda pobegli, mada u Šumicu nisu došli; nije isključila ni mogućnost da su pred ustaškom poterom odbegli i sakrili na neko drugo mesto.

Napolju je već počelo da se uveliko smrkava, a roditelji ni posle dva časa čekanja nisu stigli niti poslali bilo kakvu poruku. Stoga je odlučila da pretraži sve prostorije u kući ne bi li našla bilo kakav trag koji bi ukazivao kuda su krenuli i kada će se vratiti. Samo letimičan pregled prostorija nije doveo ni do kakvog rezultata. Međutim, neki unutrašnji glas kao da joj je govorio da spavaću sobu roditelja treba detaljnije da razgleda. To je i učinila, pa je našla da u ormaru gde majka drži svoje odevne stvari, nedostaje majčin kaput od poluvunenog materijala koji majka obično nosi kad zahladi u jesenje dane, a ne sada, u prvoj polovini meseca avgusta. Da li ga je majka stavila na neko drugo mesto ili ga je ponela sa sobom, za Sofiju je ovo pitanje ostalo otvoreno.

Od suseda iz obližnjih kuća nije ni pokušala da dobije neko objašnjenje, jer su bile ili zapaljene ili sa vidnim tragovima nasilja poput razbijenih vratiju i prozora, kao i od puščanih metaka po zidovima.

Noć je bila bez mesečine, pa se mrkli mrak uvukao u kućne prostorije. Sofija nije smela da upali lampu s obzirom da su sve ostale kuće bile bez ikakvog svetla, te je drhćući od straha dočekala zoru. Svitanjem nestajao je strah, ali se neka teskoba i nemir uvukla u Sofijinu dušu: sve je bivalo izvesnije da se s majkom i ocem nešto ozbiljno dogodilo. Neizvesnost opterećena dugotrajnom sumnjom često može biti teža od trenutne istine ma koliko gorka bila.

Da bi prekratila svoju muku otišla je u očevu radnu sobu koju još nije bila obišla. Kad je bolje pregledala, na pisaćem stolu pored novina, primetila je i nekoliko pisama. S obzirom da se već razdanilo sela je uz sto da pisma pročita. Pisma su bila adresovana lično na oca.

PISMA PRIVREDNIKA TRGOVCU VELIZARU O USTAŠKIM ZLOČINIMA

Među mnogobrojnim pismima trgovačke prirode, bila su i pisma o ustaškim zločinima i to: Stoisavljević Save, trgovca iz Gračaca, Zeca Ilije, privrednika iz Primišlja, Smiljanić Evice, udove pok. Smiljanić Mileta, trgovca iz Prokika, Škorić Daneta, posednika iz Lipovog Polja, i Korasić Jovana, posednika iz Velike Graduse.

Stoisavljević Sava, trgovac iz Gračaca, u svom dopisu piše:

„Na dan 14. aprila 1941. godine ustaše su uhapsili više uglednijih Srba iz Gračaca, a 15. aprila vozom ih otpremila u Gospić. Tada su uhapšeni i otpremljeni u Gospić: Stojisavljević Mile, trgovac, Gaćeša Rade, gostioničar, Mandić Dane, opančar, Vučinić Tode, željeznički činovnik, Šerbedžija Špiro, željeznički činovnik i njegov sin Đypo, te još nekoji čijih se imena ne sećam. Ovi Srbi bili su u Gospiću u zatvoru oko dva meseca, a zatim su nekuda otpremljeni i o njihovoj se daljoj sudbini više ništa nezna.

3. juna 1941. godine od strane ustaša su uhapšeni: Mandić Miloš, sveštenik, dr Torbica Veljko, sreski lekar, Dimić Dane, željeznički vozovođa i njego sin Miloš, željeznički bravar, Škarić Branko, trgovački pomoćnik, Lalić Proko, opštinski blagajnik, Vukadinović Jovo, preglednik finansijske kontrole, Cvetković Rade, željeznički ložač, Čiča Milan, željeznički poslovođa, Suša Lazo, državni putar ― svi iz Gračaca, te još nekoliko drugih Srba iz Gračaca, čijih se imena sada ne sećam, ali znam pouzdano, da ih je tada uhapšeno 27. Isti dan predveče ovi su Srbi otpremljeni kamionom u Medak, gde su ubijeni u jednoj šumi nedaleko Medaka.

Ustaše su nastavili sa hapšenjem i ubijanjem Srba. Jedno vreme uhapšene Srbe su odvodili u Gospić i tamo su jednostavno nestajali, tako da se o njihovoj sudbini ništa ne zna. Ovo odvođenje Srba u Gospić trajalo je po prilici do konca meseca juna 1941. godine. U to vreme uhapšeni su i odvedeni u Gospić: Đekić Božo, željeznički saobraćajni činovnik, Panjević Tomo, željeznički saobraćajni činovnik, Mioković Miloš, željeznički saobraćajni činovnik, Lukić Mile, željeznički ložač, Paripović Dane, željeznički blagajnik, Gaćeša Stevo, sudski kancelista, Žutić Nikola, željeznički činovnik, ― svi iz Gračaca, te još više drugih Srba iz Gračaca i okoline čijih se imena sada ne mogu setiti. Svi ovi Srbi nestali su iz Gospića bez ikakvog traga i do danas se o njihovoj sudbini nije ništa saznalo.

Posle toga i to početkom meseca jula 1941. godine, ustaše više nisu odvodili Srbe u Gospić, nego su ih ubijali u Gračacu, zapravo žive bacali u jamu zvanu „Tučića ponor”, kraj Gračaca.

Ovaj ponor je užasno dubok i u nju ponire potok Ričica. U ovaj ponor ustaše su početkom meseca jula 1941. godine bacili: Mandić Svetozara, željezničkog činovnika, Dupor Savu, željezničara, Gaćešu Dušana, kovača, jednog željezničara imenom Tanasije, a prezimena ne znam, Mužibaba Radu, zemljoradnika, Mužibaba Jovu, gostioničara, Ugrica Darinku, domaćicu, ― svi iz Gračaca, te još mnogo drugih Srba iz Gračaca i okoline, čijih se imena sada više ne sećam.

Netko je ovo prijavio talijanskoj vojnoj vlasti u Gračacu, pa je tada izašla do „Tučića ponora” jedna talijanska vojna komisija da se uveri o tačnosti prijave. Talijanski vojnici spustili su se u jamu i tamo našli ljudske leševe, ili delove leševa, koji su se bili zadržali na grebenima ponora. Leševi su bili po talijanskim vojnicima iznešeni, ali su bili toliko iznakaženi da se nisu mogli raspoznati. Talijani su ove leševe fotografisali i ustašama zabranili bacanje leševa u ovaj ponor.

I posle toga ustaše su nastavili sa pokoljem Srba.

Srpsko-pravoslavna crkva u Gračacu je odmah u početku od strane ustaša opljačkana i zatvorena. Tako isto i sve ostale crkve u ovom kraju.

U progonu Srba osobiti su se istakli: Pavičić Ante, mesar, Zmailović Stjepan, željeznički bravar, Došen Ivan, željeznički bravar, Bjelobrk Đuka, svršeni đak obrtne škole, Šikić Jakov, željeznički radnik, Šikić Memo, željezničar, Knežević Božo, željezničar, Tiljak Ante, posednik, Knežević Ivica, vozovođa, Knežević Dane, željeznički zvaničnik, Stilinović Milan, đak gimnazije ― sin Stilinović Tolde, mašinovođe, Šikić Marko, željeznički radnik, Tomičić Jure, gostioničar, Kušan Rudolf, nadzornik željezničke pruge, Mencl Vlado, mašinovođa, Pešut Milan, bravar, ― svi iz Gračaca, te još mnogo drugih iz Gračaca i okoline.

Može se mirne duše kazati da su, bez iznimke, svi Hrvati iz sreza Gračac sudelovali u ustaškom pokolju Srba.

Iz Gospića u ustaškom progonu gračačkih Srba istakli su se đaci gimnazije i učiteljske škole.”

Zec Ilija počinje sa opisom događaja iz sela Zečeva Varoš, odakle je i rodom.

„Dana 23. jula 1941. godine, došlo je oko 30 ustaša iz Slunja u naše selo. Tom prilikom ustaše su pokupili u Gornjoj Varoši 13 Srba muškaraca, potom su otišli u Donju Varoš. Kako su Srbi, u međuvremenu, čuli da ustaše hapse Srbe, razbeža.ii su se na vreme u šumu. Ipak je ustašama uspelo da u Donjoj Varoši uhapse 4 Srbina.

Ustaše su narodu govorili, da ovi ljudi, koje oni hapse, treba da budu saslušani od strane vlasti u Slunju i da će se nakon toga vratiti svojim kućama. Posle izvršenog hapšenja, ustaše su uhapšena lica potrpali u kamione i krenuli dalje. Otišli su iza toga u Primišlje i Topolić gde su nastavili sa hapšenjem Srba. U potonja dva mesta uhapsili su još oko 40 muškaraca. Sa uhapšenim ljudima iz svih mesta otišli su u Slunj. Istoga dana jedna druga grupa ustaša iz Slunja pohvatala je u Zbjegu i okolini oko 55 Srba. Naredne noći, pošto su se ustaše sa Srbima iz pomenutih mesta vratili u Slunj, stali su sa kamionima najpre pred ustaškim stanom gde su referisali, koliko su Srba dovezli. Odatle ispred ustaškog stana kamioni su produžili put do jedne male šumice zvane „Jelik” udaljene od Slunja 2 kilometra prema selu Lađevcu. U toj šumici već su jedan dan ranije iskopali jame za pokapanje mrtvaca. Bez ikakvog saslušanja i suđenja, ustaše su postreljali u ovoj šumici sve dovezene Srbe iz Zbjega i Zečeve Varoši, a njihove leševe zakopali u već pripremljene rake. Iste noći su ustaše na istom mestu, streljali još oko 50 Srba, koji su bili skupljeni po zatvorima u Slunju. Među ovim ljudima, bilo je najviše pritvorenika, koji su još mesec dana ranije bili uhapšeni pod sumnjom da su držali bespravno oružje. Ovih 50 Srba rodom su i domom iz raznih sela opštine Primišlje.

Iz Zečeva Varoši odvedeni su i postreljani u šumici zvanoj „Jelik” kod Slunja sledeći Srbi: Miladin Zec, zemljoradnik, Mane Smoljanović, zemljoradnik, Mile Zec, zemljoradnik, Milivoje Vukelić, zemljoradnik, Dragić Radmanović, zemljoradnik, Mane Zec, zemljoradnik, Milan Zec, zemljoradnik, Milovan Zec, zemljoradnik, Boža Zec, zemljoradnik, Jovo Majstorović, zemljoradnik, Nikola Zec, zemljoradnik, Rade Radmanović, zemljoradnik i Mile Perić, cestar ― svi iz Gornje Zečeve Varoši.

Dana 29. jula 1941. godine došla je ponovno u Slunj jedna ustaška formacija. Jedna grupa ustaša ušla je u selo Mrzlo Polje, olštine Primišlje. U tome selu ustaše su odmah otpočeli da ubijaju ljude po njihovim kućama. Ubijali su svakoga Srbina, koga su našli kod kuće bez obzira na to, da li su u pitanju muškarci, žene ili deca. Računa se da su tada u tom selu poubijali oko 100 duša. Sa ovim masovnim ubijanjem uništeno je gotovo sasvim ovo selo. Jedino možda nije bio ubijen onaj ko je uspeo da se u poslednjem času negde sakrije. Ustaše su istodobno celo ovo selo opljačkali. Krupnu i sitnu stoku odveli sa sobom u Slunj. Takođe su pokupili i odveli sobom svu bolju robu, koju su našli po srpskim kućama, zatim gotov novac i bolje komade nameštaja.

Druga grupa ustaša je opkolila celo selo Zečevu Varoš Gornju. Zatim su pokupili svo srpsko stanovništvo bez ikakvog izuzetka. Ustaše su ljudima rekli, da ponesu sobom sav novac i zlatninu, jer da ih preseljavaju u Srbiju i da će im trebati novac za put. Pokupljene srpske porodice u ukupnom broju od 117 duša, ustaše su potrpali u kamione i odvezli prema Slunju. U sam Slunj još nisu ni stigli, već su se zaustavili pred ovim mestom na jednoj pustari gde su bile iskopane velike jame. Na tom mestu su ustaše zaustavili kamione iz kojih su istovarili ljude i odmah otpočeli ubijati sa maljevima, dok i poslednjeg čoveka nisu ubili. U iskopane jame nabacali su leševe i tako završili ovaj svoj zverski posao.

Iz celog sela Gornje Zečeve Varoši ostalo je u životu svega 7 duša, koje onoga dana, kada su ustaše vršili pokolj, nisu bili kod kuće. Ja sam također spasio svoj život na taj način, što sam tih dana spavao i zadržavao se u okolnim selima.

Selo Gornja Zečeva Varoš, je po ustašama, prilikom ovog masovnog pokolja, temeljito opljačkana. Dok je jedna grupa ustaša odvukla na klanicu pohvatane Srbe, druga je ostala u selu i tu pokupila po srpskim kućama sve stvari, koje su imale ma kakvu vrednost.

Istoga dana ustaše su i u samom Slunju pokupili sav srpski živalj. To su isto učinili i u selu Miljevac. Pohapšeno srpska stanovništvo iz Slunja i Miljevca, ustaše su dovukli na mesto zvano „Grabarje” nedaleko od Slunja i tu ih sve do poslednjeg poubijali.

Od Srba iz Slunja tada su odvedeni i poubijani: porodica Nikole Trkulje, gostioničara, porodica Milice Dodik, gostioničarke, porodica Dmitra Dragaša, gostioničara, porodica Steve Šaše, zemljoradnika, porodica Milice Počuča, činovnice u penziji, porodice Ilije Đaković, obyćapa, Radmanović, sveštenik iz Slušnice i mnogi drugi, naročito činovnici i javni službenici, ali njihova imena ne znam navesti.

Naročito se sećam, da je u samom početku ovih pokolja, poginuo u Slunju advokat i bivši narodni poslanik dr Milan Popović. Poginula je i jedna porodica Dobrosavljević kao i porodica Ivošević.

U isto vreme iz Slunja xapsili cy pravoslavni živalj sa područja opštine Cetingrad, Veljun i Rakovica, no, o uništavanju tih Srba nisu mi poznati detalji. Poznato mi je samo toliko, da su ustaše jednoga dana u samom Veljunu poubijali 600 Srba muškaraca.

Po opštem uverenju ustaše su poubijali u celom srezu slunjskom više hiljada Srba.

Ubijanje Srba u našem srezu vršili su ustaše iz Slunja, Rakovice, Cetingrada, Veljuna i Ogulina. Naročito su ustaše iz Ogulina vršili pokolje i hapšenje Srba sa lodručja opštine Primišlje.

Slunjske ustaše vodio je neki ustaša imenom Banjak, rodom iz Petrinje ili od Gline. U samom pokolju učestvovali su najviše domaći ustaše. Među njima istakao se kao najveći razbojnik dr Zdunić Nikola, sreski lekar. Zatim kao ustaški vođa istakao se Gerhard Jelečanin, trgovac, iz Slunja. U ubistvima i pljački aktivno su učestvovali, i to: Mile Katić, obućar, Ivan Štefanac, mlinar, Mija Berković, obućar, Nikola Štefanac, mlinar, Rudin Kovačević, trgovac, Slavo Franjak, zemljoradnik, Slavo Kovačević, gostioničar, Ivica Kovačević, berberin, Joco Vučeta, mlinar, Franjo Vučeta, mlinar, Nikola Neralić, gostioničar, Mile Pavlišić, mlinar, Mile Štefanac, mlinar ― svi iz Slunja. Svi Hrvati iz Slunja počev od 15 pa do 50 godina života bili su ustaše. U opštem pokolju Srba učestvovao je svaki Hraat iz Slunja, koji je bio sposoban za oružje. Svega jedan jedini Hrvat Mića Skakun, gostioničar iz Slunja, zauzimao se za Srbe i nije učestvovao u ustaškim akcijama. Za drugoga nikoga od Hrvata u Slunju, to se više ne može reći.

Masovni pokolji Srba u srezu slunjskom trajali su od 23. jula do 1. avgusta 1941. godine. Posle toga vremena su se Srbi, koji su još ostali u životu, organizovali po svojim selima za odbranu od ustaša. U svakom selu postavljali su straže na ulazu u selo. Straže su pazile, da se ustaše odnekud ne uvuku u selo. Čim su ustaše primećeni, stražari su to odmah javljali narodu, koji je onda na vreme počeo da beži i da se sklanja ispred ustaša. Takvo stanje je stalno trajalo. Usled toga neprestanog stražarenja, uspelo je Srbima da se u ovom drugom periodu vremena spasavaju u velikoj većini slučajeva u celosti od ustaških progona i nasilja. Ustaše su jedino mogli da pljačkaju po trenutno napuštenim srpskim selima i da pale kuće. Ukoliko su ipak nekoga od Srba uhvatili, što je redovno bio slučaj sa starijim ljudima koji nisu mogli bežati, takvog su odmah ubili pod izlikom da je četnik.

Od ustaša navodim još sledeće: Josu zvanog „Čaruga”, Kolić Matu, gostioničara, Kolić Ivana, gostioničara, Bana, berberina, Mikan Ivana, katoličkog župnika, Pešuta Josu, mesara, Stipetića Miku, potrošara, Markovića Juricu, velikog župana ― svi iz Ogulina. Nadalje su mi poznati kao ustaše: Banić Ivan, trgovac iz Oštarija, Lipovac Rudolf, gostioničar iz Josipdola, Tomljenović Braco i njegov otac, kome ne znam imena, Marković Ivan, opštinski bilježnik, Buretić Mile, opštinski pisar i Buretić Mile, stariji radnik ― svi iz Plaškog.”

Smiljanić Evica, udova pok. Smiljanić Mileta, trgovca iz Prokika, opština i srez Brinje, odgovara na dopis koji je upućen Miletu:

„Odmah posle uspostave Nezavisne države Hrvatske dolazili su ustaše iz Brinja i Žute Lokve, a katkada i iz Gospića, u Prokike gde su kulili Srbe i sobom ih odvodili. Ujedno su i pljačkali srpske kuće, odnoseći gotov novac, robu, životne namirnice i sve što im se dopalo. Ove ustaše obično je predvodio Javor Stipe, trgovac iz Brinja.

Nekoliko dana posle sv. Đurđa 1941. godine došli su ustaše iz Brinja i Žute Lokve u Prokike, gde su uhvatili 20 uglednijih Srba — muškaraca i jednu ženu, te ih sobom odveli. Tada su odvedeni: Banjeglav Đuro, Hajduković Bude, Hajduković Stojan, Hajduković Miloš, Knežević Petar, Knežević Dane, Knežević Stevo i njegova žena Anka, Knežević Nikola, Knežević Živko, Knežević Đuro, Knežević Pavle, Hajduković Bude, Hajduković Nikola, ― svi zemljoradnici, te još neki, čijih se imena sada ne mogu setiti. O sudbini ovih Srba ne zna se više ništa, ali je sigurno da su negde ubijeni.

Ustaše su istodobno temeljito opljačkali kuće ovih odvedenih Srba.

U isto vreme ustaše su pokupili nekoliko Srba iz Brinja. Tada su odvedeni: Vujnović Vujo, sveštenik, i Rajačić Rade, pisar sreskog suda, kao još neki drugi, čijih se imena ne sećam.

Posle toga Srbi su bežali pred ustašama u šumu i tako se spašavali, jer su znali da ih ne smeju čekati u selu kod svojih kuća. Kada bi ustaše dolazili u selo i ne bi nikoga našli, pljačkali su kuće i pljačkom se vraćali u svoja sela.

Beć u leto 1941. godine kotarska oblast i opština pozivali su Srbe da pređu na rimo-katoličku vjeru, pa da će onda biti ravnopravni sa Hrvatima i da ih nitko neće dirati. I rimo-katolički župnik iz Brinja, kojemu ne znam ime, poručivao je da pređemo na rimo-katoličku vjeru, preteći da ćemo u protivnom svi biti poubijani ili odvedeni u logore. Usprkos ovako teških pretnji, narod nije hteo niti čuti o prelazu u rimo-katoličku vjeru.

Na samu Veliku Gospojinu 1941. godine došli su ustaše iz Brinja u Prokike, i pokušali uhvatiti i odvoditi Srbe — muškarce. Kada nisu muškaraca našli u selu, otišli su u šumu da ih tamo traže, ali su ih Srbi tamo dočekali i odbili.

Ustaše su tada videli da će se Srbi braniti, pa su se iz šume povratili u selo Prokike i pokupili nekoliko žena i dece i sobom odveli u Brinje. Žene su izudarali, a potom pustili. Neke žene su tada od ozleda kod kuće umrle, kao Smiljanić Neka, Rajačić Sofija i Knežević Milica; njima su ustaše u zatvoru polomili nekoliko rebara. Sa Knežević Milicom odveli su tada i njezinog sina Voju, koga su ubili. Knežević Milica imala je još sina Lazara koji je bio poslastičar u Senju, pa su ustaše i njega odveli zajedno sa Marijanom Đurom, sveštenikom iz Senja. Njih su negde na Velebitu polili benzinom i žive ih spalili.

Osobito su se istakli u progonu Srba ustaše: Javor Stipe, trgovac iz Brinja, Vuković Rudolf, trgovački agent iz Žute Lokve, koji sada živi sa porodicom u Zagrebu; Butković Mika, trafikant iz Brinja, Prpić Mane, trgovac iz Brinja, Sertić Milan, trgovac iz Žute Lokve, braća Jelić Stipe i Jelić Mata, trgovci i gostioničari iz Žute Lokve, Čavrak Franjo, zemljoradnik iz Žute Lokve, te još mnogi drugi, čijih se imena ne sećam.

Zauzimali su se za Srbe i spasavali koliko su mogli: Rupčić Franjo, opštinski stražar iz Brinja, te Pavlović Ivan, Mile i Marko, zemljoradnici iz Pavlovića kraj Prokika.”

Škarić Dane, posednik, iz sela Lipovo Polje, Opština Kosinj, srez Perušić, izveštava svog prijatelja trgovca Velizara, pored ostalog, o sledećem:

„Odmah po proglašenju Nezavisne države Hrvatske ustaše su počeli pojedine Srbe odvoditi iz njihovih kuća. Tako su iz mojeg sela odvedeni: Škarić Petar, Bogovac Mošo i njegov brat Bude, Brujić Blagoje, Škarić Pajo, Škarić Branko, poručnik bivše jugoslovenske vojske, Gledić Mile, Škarić Mane, Škarić Smilja, devojka, Gledić Marta i njezina kći Milka i sin Mile, Raduć Katica, Pražić Marija, Kokotović Mane, i njegov sin Vujo, Kokotović Bude, Kokotović Mane i sin Milan, Kokotović Nikola, Gledić Nikola i njegova sestra Smilja, Uzelac Vujo, Ivković Miladin, Uzelac Gajo, i njegov brat Kosta, Basta Lujo i još mnogi drugi, čijih se imena za sad ne mogu sjetiti.

Iz sela Donji Kosinj po ustašama su odvedeni: Diklić Mišo, sveštenik, Paripović Boja i njezini sinovi: Milan, Stevan i Petar, Paripović Dragica, Varićek Mile i njegov sin Đuro, njegova snaha Milka, druga snaha Smilja, kćer Mara, unuk Živko i unuka Vida, stara 4 godine.

Iz sela Gornji Kosinj odvedeni su po ustašama: Kokotović Mile, Varićek Vujo, Mileusnić Dušan, Mileusnić Dane, Pavlović Dušan, Brujić Dane, trgovac, njegov sin Slavko, i Knežević Milan, trgovac.

Za sudbinu navedenih lica se ne zna.

Istodobno su ustaše i pljačkali Srbe; odgonili su im stoku, odnosili šivaće mašine, žito, brašno, mast i suho meso, novac.

Vođe ustaša koji su u mojem selu i okolnim selima pljačkali i odvodili Srbe jesu Padljević Joso, gostioničar iz Gornjeg Kosinja i njegov pomoćnik učitelj osnovne škole u Donjem Kosinju, čije ime ne znam. Ustaše koji su se isticali u pljački i progonu Srba, jesu: Cincar Pajo, Prša Milan, i Špoljarić Nikola, seljaci iz Gornjeg Kosinja. Dolazili su takođe ustaše iz Perušića i Pazarišta, ali ih ja ne poznajem.

Ustaše su iz srpsko-pravoslavne crkve u Donjem Kosinju odneli crkvene knjige i arhivsku dokumentaciju.”

Korasić Jovan, posednik iz Velike Graduse, srez Petrinja, o progonu Srba od strane hrvatskih ustaša na teritoriji Velike Graduse i bliže okoline, između ostalog, saopštava sledeće:

„Od početka osnivanja Nezavisne države Hrvatske u Veliku Gradusu, dolazile su stalno ustaške formacije koje su zlostavljale, hapsile i povremeno ubijale mirno srpsko seosko stanovništvo. Prvi veći progon desio se 12. jula 1941. godine, kada je devet porodica iz Velike Graduse uhapšeno, internirano i u transportu prebačeno u Srbiju. Tom prilikom prisilno je iseljena u Srbiju i moja porodica; ja sam uspeo u poslednjem trenutku da pobegnem iz sela i da na taj način izbegnem transport u Srbiju, koja je bila okupirana od nemačkih trupa.

Ubijanja srpskog stanovništva u selima sreza petrinjskog vršena su za svo ovo vreme ustaške vlasti u tom kraju, počev od leta 1941. godine.

Što se tiče Velike Graduse, naoružane ustaške bande, različite veličine, upadale su svakih desetak dana u selo i tom prilikom hapsile i ubijale obično sve one, koji ne bi uspeli da na vreme pobegnu iz sela. Ustaše su dolazile u selo obučeni u domobranske uniforme, a kadkada su bili odeveni i u civilna odela.

Skoro sva sela sreza petrinjskog u kojima žive Srbi paljena su, pustošena i pljačkana tako da se više u njima uopšte ne može stanovati. Zapadno od puta Kostajnica ― Petrinja popaljena su takoreći sva sela, a stanovništvo istrebljeno. Često puta su ljudi zajedno sa ženama i decom spaljivani živi u kućama. Od ustaša koji su se istakli u progonu srpskog stanovništva znam vrlo malo, jer je moje selo, kao i sva okolna, nastanjeno Srbima. Poznati su mi jedino Ivica Šestanović, ustaški logornik u Sunji i Šarić kome imena ne znam, a koji je iz Petrinje.”

* * *

Pročitavši pisma Sofija je ostala bez reči.

Tek sada je spoznala koliko su ustaše ogrezle u bezakonju, koliko su njihove zločinačke ruke pune ljudske krvi.

Znala je da čovek u razvojnom pogledu ne predstavlja završenu ličnost, ali to ne znači da ne može da razluči i razume nehumano od humanog, zločin od civilizacijskog ponašanja. No, ovde nije u pitanju pojedinac, već brojne zločinačke grupacije organizovane i usmerene od uspostavljene vlasti, i potpomognute učešćem znatnog dela stanovništva.

Priseća se da je poglavnik Nezavisne države Hrvatske Ante Pavelić meseca maja proglasio zakonsku odredbu kojom se svaki Srbin koji pređe u katoličku ili muslimansku veru, smatra Hrvatom i kao takav tretira u službenom postupku.

„Zar sve to ne znači da je uništavanje srpskog naroda u Nezavisnoj državi Hrvatskoj ― zapitala se Sofija ― programski usvojen cilj ustaške vlasti, koji se svakodnevno sprovodi u praksi.

Da, više nema sumnje: ne postoje nikakvi izgledi da se moji roditelji vrate; ja ih više neću videti.

Šta joj je činiti ― sa suzama u očima razmišljala je Sofija ― šta bi joj u ovoj situaciji savetovali njeni roditelji.

Ne sme se predati očaju, sama sebe sažaljevati. Njen otac je ne jednom rekao: U životu se valja boriti sa nedaćama ma kako ozbiljne i teške bile, ali uvek na ljudski, moralan način.

Da, to mora da bude moj put, zavet mojim roditeljima!” ― zaključila je Sofija prekoračivši prag kuće.

Sa sobom je ponela pisma da bi ih predala seoskom knezu. Uputila se ka Šumici da bi pomagala deci i nejakima u zbegu.

Ustaški zatvor u Glini

POJAČANO DNEVNO SLEDOVANjE HRANE

U ćeliji broj 6 ništa novo. Brojno stanje zatvorenika nepromenjeno, nitko se ne poziva na saslušanje, stražari se smenjuju po ustaljenom redu, sledovanje hrane nepromenjeno: jadno i po količini i kakvoći.

Profesor Vekić uz pomoć sveštenika Đurića nastoji da održi svežinu duha i zado- voljavajuće duševno stanje zatvorenih, jer svakodnevnica dovodi do apatije, a često i do očajanja. Tome u dobroj meri doprinosi odsustvo svakog kontakta sa spoljnim svetom. Ipak, u zatvoreničkom režimu dana 9. avgusta došlo je do promene koja je u znatnoj meri poremetila uobičajeni tok zatvoreničkog života. Naime, podnevno sledovanje ručka bilo je znatno obimnije, a pored toga i pomešano sa mesom, što je bilo mimo svakog redovnog dnevnog sledovanja.

Krajnje iznenađeni, ili tačnije rečeno zaprepašćeni, gledali su dobijeni obrok i ne verujući sebi proveravali kod drugih.

To je bio svojevrsni šok za zatvorenike. No, kad je glad prevladala, bez oklevanja i daljeg odugovlačenja svojski su prionuli obedu, izuzev profesora koji nije ni okusio posudu s jelom.

Tek kad su završili s ručkom, zatvorenici kao da se prenuše i gledajući se, tražiše odgovor na ranije postavljeno pitanje: šta ovaj postupak kazuje?!… I kao, po pravilu, upreše poglede na profesora.

A profesor je ovog puta ćutao. Ono što je mislio i pretpostavljao nije želeo da kaže smatrajući da još nije pogodno vreme. Stoga je dao znak svešteniku Đuriću da uzme reč i prekine ovo pomalo mučno ćutanje.

― I sam se pitam ― reče sveštenik Đurić ― da li ovo ima neko značenje. Koliko znam danas nije nikakav katolički verski praэnik, pogotovo ne veći, pa takav razlog otpada. Možda je, eventualno, neka ustaška svečanost, no veliko je pitanje da li bi nas tada častili ― završio je prilično neubedljivo svoje izlaganje.

Opet muk u ćeliji… svi su zaokupljeni svojim mislima tražeći odogovor koji bi ih makar donekle mogao zadovoljiti i odagnati crne misli… Na svom sedištu promeškoljio se student.

― Ma ljudi ― temperamento je izustio student ― što više razmišljam, sve mi je manje jasno šta ovo ima da znači… slutim da nisu čista posla kad ustaše odstupaju od uobičajenog režima sledovanja hrane, odnosno od gladovanja. Pade mi na pamet misao da nas možda ne spremaju za likvidaciju, pa i to odbacih, jer nema rezona da se gosti onaj koji je određen za pogubljenje… logičnije je i normalnije da mu se ništa ne da.

I ovo obrazloženje primljeno je sa neprijatnim ćutanjem. Povremeno bi pogledali u profesora očekujući da će ih on razrešiti nemira i straha koji ih js sve više obuzimao.

― Profesore ― iznenada se trgovac obratio profesoru ― mene, a verujem i ostale, interesuje vaše mišljenje, da li i kakvo značenje ima današnji neuobičajeni obrok.

I mimo toga što je prozvan, profesor je smatrao da je nužno da kaže nekoliko reči.

― Zaista je teško iznaći, a još manje objasniti šta se krije iza ovog postupka ustaške vlasti. Jedan od pokazatelja koji bi na nešto ukazivao, bilo bi dobijanje istog sledovanja u toku narednih dana. To bi moglo da znači da se menja zatvorski režim prema Srbima; što više to bi nagoveštavalo radikalnu promenu politike, usvojene i proklamovane od najviših ustaških rukovodilaca. Samo se po sebi razume da je to veoma malo verovatno. No, ipak, treba sačekati i videti šta će se dogoditi u toku narednih dana. A dotle može biti reč samo o raznim pretpostavkama, više ili manje verovatnim, a neke od njih su već izneli sveštenik Đurić i student Branimir. Ja bih i ovom prilikom posebno istakao da je za nas važno da naše psihičko stanje održimo na dosadašnjem nivou tako da nas nikakvi novi postupci ustaške vlasti, bili provokacije ili ne, ne mogu poremetiti niti savladati. Molim vas da to imate na umu i da se tako vladate.

Neki klimnuše glavom, a drugi prećutno pokazaše da su razumeli.

Jedino trgovac, šćućuren u uglu ćelije, pokazivao je znake emocionalne uznemirenosti koja se najednom razvila u opštu drhtavicu celog organizma da bi u paničnom strahu skočio vičući: „Hećy da me ustaše ubiju… neću!” Bio je to za profesora tipičan primer egzogene anksioznosti, pa je odmah prišao trgovcu i prodrmusao ga, uz reči: „Ma nećeš biti ubijen… nije još vreme za umiranje!” Postupak profesora imao je efekta: iznenadno prestravljenje počelo je da popušta.

Ono što je profesor intimno mislio, zadržao je za sebe. Naime, što je više razmišljao sve je više dolazio do zaključka da je u pitanju jedan perfidan postupak ustaške vlasti, koji se samo naizgled čini apsurdnim, a koji ima zloban cilj i podmukli smisao. Njegova slutnja pretočena je u stvarnost kada je usledio večernji obrok, a potom rano jutarnji, isto toliko obilni i kvalitetni. Za profesora više nije bilo sumnje; ustaška vlast svoju zamisao sprovodi u delo: zna se da svaki živi stvor u smrtnoj opasnosti ne reaguje dovoljno smišljeno i odlučno, hitro i refleksivno, kada je potpuno sit. Sada se sa velikim stepenom sigurnosti može pretpostaviti da su ovo poslednji obroci za zatvorene Srbe u ćeliji broj 6 ustaškog zatvora u Glini.

Ustaški zatvor u Glini – SAN ILI JAVA

U zatvorskoj ćeliji nitko nije spavao protekle noći. Iz hodnika čuli su se uobičajeni koraci, zveket ključeva, buka oko otvaranja i zatvaranja vrata, vika stražara koji su na taj način izražavali važnost poziva i stražarskih dužnosti. Sve je to bivalo i prethodnih noći samo u znatno manjoj meri. Ali ove noći san u ćeliji broj 6 nije dolazio.

Počelo je već da sviće kada se pridigne profesor i u sedećem stavu naslonjen na zid ćelije kao za sebe progovori:

― Nisam sanjao, jer sam bio potpuno svestan svoga ja… bilo je to neko priviđenje, zaista neko čudnovato priviđenje koje moram da vam predočim… Idem sam samcit putem koji više liči na stazu. Oko mene, s jedne i druge strane, gusta, tamna šuma iz koje se čuju urlici zveri i poneki krik ptice grabljivice. Pružih korak da bi što pre izišao na čistinu, ali što više ubrzavam sve više i više upadam u bespuće… Sumrak je zahvatio ceo kraj, pa se jedva naziru obrisi šume. Razmišljam „da li da se vratim…”, „ne to ne bi imalo nikakve svrhe” odgovara mi drugi glas iz mene. Produžih dalje, iako već osećam zamor od dugotrajnog hodanja. „Valja biti uporan i hrabar” bio je odgovor na prvobitnu misao. Odjednom primetih da predamnom na nekoliko metara od mene više nema puta. Približih se i stadoh u nedoumici: bio sam svestan da napred dalje ne mogu, pa se osvrnuh ne bi li ugledao neki drugi put u blizini. Ali, umesto puta ugledah kako u blizini desno od mene stoji jedna osoba odevena u crno, nisam mogao da razaznam da li je to sveštenička mantija ili vojnička uniforma. Lice jedva vidljivo, više žuto nego sivo, podbulo s nepomičnim izrazom.

Osetih neku jezu, ipak priupitah „Da li vam je poznato kako mogu dalje… imam utisak da predamnom nema više puta”. Dugo sam čekao na odgovor. Najzad kao glas iz dubine „U pravu ste, ispred vas nema više puta, a nema više ni pozadi vas, jer su u međuvremenu naše snage zauzele položaje i ne dozvoljavaju kretanja. Jedini put vašeg izbavljenja vodi preko mene, jedino ja vas mogu spasiti” završila je osoba u crnom naglašavajući poslednje reči pomalo sarkastično.

Bio sam svestan da se nalazim u teškoj, takoreći bezizlaznoj situaciji. Ipak, imao sam utisak da ponuđeni izlaz nije bezuslovan. Iako sam se pribojavao odgovora, odlučih da ga priupitam.

― A da li je vaša ponuda vezana za neke uslove?

― Naravno ― odgovorio je hladno.

― Koji su to uslovi? ― ipak nastavih s nadom.

― Morate da promenite veru i naciju. Naravno, za to nije dovoljno samo izjašnjenje; treba da se prethodno podvrgnete ispitu i proveri. No, da bih vas sada uputio na pravi put, u ovim okolnostima, dovoljan je i vaš pristanak ― bio je kategoričan moj sabesednik.

Moj spas bio je na dohvat ruke, samo jedna reč „pristajem”. Pa ipak bila je suviše daleko da bih mogao da je prihvatim i izgovorim. Jer, kako tada živeti u potpuno ponižavajućim uslovima kao otpadnik svoje vere i kao izdajnik svog naroda. Ne! … za mene nije bilo više dileme.

― Ne ― bio sam izričit ― vaše satanske uslove ne mogu da prihvatim.

― Onda pođite u bezdan koji je pred vama ― surovo i hladno, s krajnjim prezirom, izustila je osoba u crnoj odeći… i nestala.

U zatvorskoj ćeliji zavladao je tajac. Zatvorenici su ostali nemi pred ovim profesorovim priviđenjem. Prvi je progovorio mladi student.

― Gospodine profesore, da li se ovo vaše priviđenje i vođeni razgovor može svrstati pod kategoriju ispita, odnosno provere etičke vaše spremnosti, ili ima karakter nekog predskazanja?

― Vaše pitanje je umesno. Pokušaću da razjašnjenje dam na ovaj način: Ako ispit shvatimo kao proveru naše spremnosti da se pred Bogom pojavimo, onda ta kategorija nije dogmatična, već transcendentna; to je provera snage duha našeg, naše duhovnosti. S druge strane, kategoriju provere ne možemo a da je ne povezujemo s mestom i vremenom, odnosno sa sadašnjom situacijom u kojoj se nalazimo. Sa tog gledišta, izloženo priviđenje moglo bi da ima karakter predskazanja ― mirno je s pritajenim uzbuđenjem odgovorio profesor.

― Dozvolite da se i ja uključim ― javio se sa svog ležaja sveštenik. ― Pomenuste da kategorija provere nije dogmatična. Da li ste time hteli reći da nije ni verska u religioznom smislu?

― Očigledno je da stvari valja pojasniti da ne bi bilo nesporazuma. Celo moje snoviđenje, ako ga tako mogu nazvati, pokušavam da protumačim sa univerzalnog, kosmičkog stanovišta, a ne sa čisto religioznog. Naime, opšte je poznato da kosmičku energiju karakteriše kretanje i izmena, prelaženje iz jednog stanja u drugo. I duhovna energije se manifestuje u raznim vidovima. No, i pored toga u kosmosu vlada red i opšta harmonija: pravila i zakonomernosti u prirodnom, realnom svetu, i principi i kategorije u duhovnom, idealnom svetu.

U tim relacijama odnos čoveka prema ideji božanstva je transcendentalan i neposredan; drugim rečima, ne postoji svetska svest kao zbir individualnih svesti, niti individualna svest kao deo svetske svesti. To znači da je čovekova aura individualno oblikovana.

Opredeljenje za duhovnu sferu u snoviđenju verovatno je odraz moje savesti. Naravno, za svakog drugog to je pitanje njegovog izbora, njegovog opredeljenja.

To je onaj zahtev kada čovek po sopstvenoj snazi i shvatanju treba da bira između dobra i zla; na toj stazi čovek može u svojoj težnji često i da zaluta, ali ne sme sasvim da izgubi pravi put.

No, čini mi se ipak, kolikogod to izgledalo neverovatno, da je to snoviđenje imalo izvesno numenalno značenje. Da li je to možda bio jedan simptomatičan san, odnosno najava nečega što će se tek obznaniti ili podsvesni simbol nalik apriornom saznanju o događaju koji će se tek naknadno uzročno povezati, ostaje za sada samo pretpostavka.

― Imam utisak da u vašim postavkama ima dosta ezoteričnosti, pa i mističnosti, ― iznenada se pomalo ironično umeša student koji se prenuo i iz ležećeg zauzeo sedeći položaj.

― To vam se samo čini. Čin tragedije pročišćuje dušu. Pred zlokobnim udesom čovek stiče vanrednu duševnu snagu da bi na kraju prešao u stanje kada se oslobađa ovozemaljske konačnosti ― i nalazi svoje prosvetljenje.

A da bi smo se uzdigli do božanskih visina nužno je preovladati smrt. To je trijumf dobra nad zlom, ljubavi nad mržnjom.

Smrt nije nestanak svakog života nego prelaz iz jednog stanja u drugo; napuštamo naš fizički oblik da bi se naša vantelesna duševna energija oblikovala i postala sastavni deo večnosti u kosmosu. Nama se često, pogotovo noću, javljaju rečju i slikom pojavni znakovi tog života. Naši snovi i priviđenja, naše nadahnuće, imaju kosmičko značenje. Zar nije naš zemljak Srbin Nikola Tesla izjavio da je nadahnuće za svojih preko 1000 patentiranih pronalazaka iz oblasti elektrotehnike dobio odozgo, iz svemira.

Naša predstava o životu i smrti ne predstavlja pravo otkrovenje, jer nam se svet u kojem živimo drugačije predočava. Svet oko nas je mnogo više od onoga što mi o njemu znamo.

Zaslepljeni predstavljenim nam događajima sadašnjosti i opčinjeni jalovim iluzijama o budućnosti, ne čujemo naše nesvesno u kojem vremenske relacije čine jedno bezvremensko, eonsko stanje.

MIMOHOD KA STRATIŠTU

Stupajući mirno, korak po korak, četvoro u redu, u koloni kojoj se kraja ne vidi.

Zagledani ukočenog pogleda negde u daljinu, nisu se osvrtali ni rečju, ni znamenom, na krvnike koji su ih stražarski pratili na njihovom putu bez povratka.

Na čelu kolone starica od osamdeset i više leta, oronula od tegoba, onemoćala, ali ipak ne posustaje. I ona korača prema zbornom mestu gde obitavaju svi njeni preci. Tamo je i njen pradeda koji joj je kao maloj devojčici pričao dogodovštine iz borbi koje su njeni preci vodili protiv Turaka; mnogi od njih nisu se vratili svojim najmilijima, da bi njihovi mlađi opet odlazili da bi branili carevinu i hrišćanstvo. Odlazili bi i dolazili s pesmom kao da idu u svatove, kao da idu na rođendansko slavlje. I tako svake godine isti pohod, iste borbe, ista iščekivanja.

Ali, ovog puta, ne idu protiv nekrsta, već zajedno sa ženama i decom zagrljeni u samrtnom maršu.

Njihova lebdeća misao trenutno je odlutala u daleku prošlost; oni vide:

― kako njihovi preci u velikim grupama napuštaju svoja ognjišta pod turskom vlašću i goneći stoku prelaze granicu da bi živeli slobodni u hrišćanskoj zemlji;

― kako im se od austrijskih vlasti dodeljuju zemljišta u posed i priznaju prava u oblasti magistrata, pravosuđa, izbora upravnih organa, uređenja vlasničkih i samoupravnih odnosa, da bi za uzvrat služili vojsku i učestvovali u odbrani zemlje;

― kako ih pozivaju da napuste svoju pravoslavnu veru i npeđy u katoličanstvo, kao i da školuju decu u katoličkim samostanima.

Sve su izdržali i održali se.

Dočekali su slobodu u uverenju „da je brat mio koje vere bio”. Prevarili su se…

Ono što je krvlju stečeno kroz vekove, sada im se nasilno oduzima, čak i pravo na život.

U trenutku kada se suočavaju sa smrću, oni spoznadoše deo njihovog bića koji živi u prethodnim vekovima kao temelj njihovog bitisanja i njihove svesti. Njihovo osećanje postojanosti je preoblikovano u osećanje neprekidnosti svog bivstvovanja.

Njihov misaoni uzlet prekide osorni glas ustaškog predvodnika koji stajaše na ivici provalije sa revolverom u ruci:

― Prvi red, skači…!

― Redom … četiri po četiri … skačite! ― povika ustaša s druge strane, držeći toljagu u ruci.

Ovi ustaški povici i pretnje bili su nepotrebni. Srbi su mirno prilazili provaliji, upijajućim pogledom obuhvatali okolinu, kao da žele da usisaju svaki proplanak, svako drvo i svaku travku… da bi potom prekrstivši se i s Božjim imenom na beskrvnim usnama… skakali.

Majke sa decom prigrlivši decu moliše ih da ne plaču da se deda Bogo ne bi naljutio.

U dvanaestom redu je stajala mlada žena sa sedmogodišnjim dečakom.

― Mama, gde mi to idemo? ― radoznalo priupita dečak videvši da prvi redovi nestaju na vidiku.

― Idemo u jedan novi svet ― suzdržano odgovori majka jedva zadržavajući suze.

― A kakav je taj novi svet? ― uporno je nastavio dečak.

― To je svet u kome ne postoji moje i tvoje, crno i belo, danas i sutra, u kome nema potrebe da se nešto kupuje i plaća.

― A kako ćy onda doći do novca da bih nabavio loptice za igru?

― Ne postoji novac. Postoji igra koja večito traje, u kojoj možeš imati loptu kakvu želiš i u kojoj nema ograničenog prostora.

― Znači da mi moj školski drug Franjo neće moći oduzimati loptu i govoriti da nemam na nju pravo, jer se krstim sa tri prsta.

― Ne, dete moje, tamo gde sada idemo ne pita te nitko kako se krstiš i koju veru ispovedaš. Tamo nema mržnje i zavisti, nema zatvora i logora, nema stražara i ubica. Tamo su svi jednaki i svi slobodni. Tamo vlada opšta radost i potpuna ljubav.

― Da li to znači, mama, da mi Franjo neće moći prisvojiti loptu?

― Neće moći. To nije igra koju vi igrate na vašoj poljani, u kojoj se nadmećete i koristite nespremnost ili slabost drugog igrača. U igri o kojoj ti pričam, nema protivnika, nema pobednika niti pobeđenog. Svi su jednaki, svi uživaju u igri i svi se vesele svakom uspešnom izvođenju.

― A kad ćemo i gde posle igre da se odmaramo i spavamo?

― Nećemo imati potrebe da se odmaramo i spavamo, jer nećemo osećati nikakav umor.

― Pa to znači da se možemo stalno igrati, bez odmora, bez prestanka?

― Da, dete moje, tamo igra ne mora da prestane, tamo i stari postaju mladi, pa i oni mogu da igraju, svi opčinjeni skladnošću i razdraganošću.

― Pa to je sjajno mama! Sada se više ne plašim… pusti me iz zagrljaja… idem bez straha u taj čudesni svet gde igra večito traje.

Držeći se za ruke žena i dečak su došli do ivice provalije.

― Mama, na koji način možemo da dođemo do tog sveta?

― Poletećemo…

― A kako da poletimo kad nemamo krila?

― Dobrim ljudima kad lete svojoj zvezdi nisu potrebna krila.

Držeći dete za ruku imala je ocećaj da ne pada, da lebdi u beztežinskom stanju, da se uzdiže prema zvezdama koje obasjavaju put… ne osvrćući se, uputiše se prema zvezdi za koju su znali da je njihova.

― Da l’ vidiš, dete, kako lebdeći anđelčići naviru sada izmaglicom ovijeni sa svih strana; oni nam donose slike rajskih prostora, gde vlada božanstvena ljubav.

Produžava se hod Srba ka provaliji… bez ikakvog vidljivog negodovanja, bez traženja milosti. Idu pravo ne osvrćući se… a njihovi krvnici u nedoumici, ne znaju kako da se ponašaju… izlivi besa i pretnje ostaju bez reakcije. To krvnike razbešnjava, udaraju toljagama i kundacima koga stignu… mnogi padaju pre provalije.

U dvanaestom redu ide starica iz sela Buzet sa svojom osmogodišnjom praunukom, čiji su roditelji i brat pre mesec dana ubijeni od ustaša. Praunuka pomaže svojoj bakici da hoda, jer joj je desna noga nepokretna, pa se služi štakom.

― Hoćeš baburino da ti pomognem ― reče najbliži ustaša proprativši ove reči sarkastičnim smehom.

― Nosi se zlotvore i ubico, nama ne treba pomoć… mi smo blizu cilja… idemo tamo gde ti i tvoji nećete nikada stići!

Nekoliko redova dalje korača porodica Vukelić iz Topuskog: otac, majka i tri sina, od kojih najmanji ima devet godina. Kad su uhapšeni rečeno im je da idu u logor Caprag; međutim, dopremljeni su u Glinu. U mimohodu stupaju zagrljeni, otac i majka sa strane, a sinovi u sredini, udružujući energije u zajedničku snagu koja izvire iz podsvesti i blokira svaku negativnu, racionalnu aktivnost.

U jednom od poslednjih redova, stoje zatočenici iz ćelije broj 6 glinskog zatvora. Do profesora trgovac, pa student i seljak, a sveštenik i gostioničar u redu iza njih. Trgovac drhće i šapćući ponavlja „Pa neće nas valjda usmrtiti”. Profesor ga uzme pod ruku ne bi li ga ohrabrio, ali uzalud, drhće pa drhće. ― Slušaj ― poče sugestivno i prijateljski profesor. ― Nema potrebe da te je strah. Kad se plašiš, ti ubijaš veru u sebe i u Boga! Neizvesnost rađa strah, a sada nje više nema. Naš život ne prestaje, on se menja u drugi oblik, u drugo stanje, u stanje trajnog blaženstva. Postojanje svemira ili kako se obično kaže „neba”, nije pretpostavka, nije ljudska uobrazilja, mašta. Ono postoji u svojoj lepoti kao najdivnija građevina, čiji tvorac nije čovek, već njegov sastavni deo…

― Pođimo svi skupa zajedno, ruku pod ruku ka tom boljem svetu, svetu novog bivstvovanja!

― Neka nam Gospod podari milost Božju! ― uzvrati sveštenik Đurić.

* * *

Hod pravoslavnih Srba ka provaliji je završen. Ni jedan od njih nije ustuknuo. Hodali su uspravno, mirno i dostojanstveno, pravo u smrt. Ono što je bilo samo snoviđenje, sada se pojavljuje pred njihovim očima. To je zvezdani let obasjan čudesnom svetlošću, praćen milozvučnim tonovima.

Gle, tu su naši pašnjaci i napajališta, voćnjaci i šume, Svaki cvetak deluje nežno i zavodljivo, svaka travka rosno i sveže. A izvorska voda kristalno čista na svakom krajoliku.

Nastaje period nepromenljivog trajanja kada stvarnost ostaje samo senka koja iščezava pred pragom vanzemaljskog sveta.

MILIN PUT KA SAZNANjU DUŠE

Mila je u zbegu u Šumici sa majkom i malim bratom.

Oni leže na improvizovanoj postelji od suvog lišća i ćebeta.

Mila ne može da spava. Pogibija Vuje i prisilno odvođenje oca od strane ustaša tako da od njega već desetak dana nema ni traga ni glasa, isuviše je za Milino normalno poimanje i razumno rasuđivanje.

Čim se na obzorju pojaviše prvi zraci nagoveštaja dana Mila ustade i odlazi na proplanak u obližnjem pribrežju. Zaustavlja se između dva jasena pod čijim se krošnjama ona i Vujo često sastajahu. Tu bi legli u travu i posmatrahu kako im sene povremeno miluju suočena lica; sanjarili bi o njihovoj ljubavi, o njihovom budućem životu.

Sada sama stoji Mila, gleda obrise izlazećeg sunca. Niz lice joj teku suze.

„Nemoj Mila… nemoj! Znam da su tvoja sećanja još uvek sveža, a sećanja kao i uspomene tek s vremenom blede. Sve ono što se dogodilo i što se događa ima svoju neminovnost i svoju namenu koju tek naknadno spoznajemo… a tada utvrđujemo da je sve imalo svoj smisao. U ime tog budućeg saznanja odagnaj bol, jer je tvoj bol i moj, tvoja nesreća i moja… U zemaljskim relacijama vremena i prostora moja pogibija izgleda tragična, ali to je samo privid. Ja sam se mogao spasiti da sam propustio da oglašavanjem zvona obavestim moje seljane o dolasku ustaša. A tada bi znatno veći broj mojih suseda, roditelja i dece, stradao od ustaške kame. Veruj mi ni jednog trenutka nisam se dvoumio. Da sam drukčije postupio, ne bi bio svestan zbog čega sam stvoren! Srećan sam što sam vršeći svoju dužnost postupio po svojoj savesti. A siguran sam da bi i ti na isti način postupila i bila nesretna da sam drukčije uradio. Zato obriši, Mila, tvoje suzice… slušaj šta ti tvoja i moja duša govori”.

Mila se prenu i briše suze… njena misao se pritom usmerava prema ocu, da li će ga ikada videti…

Opet čuje Vujin glas.

„I moj otac i brat Zoran poginuše, a tvoj otac je uhvaćen; oni su do poslednjeg trenutka branili odstupnicu ženama, deci i nemoćnima koji su se povlačili prema Šumici, među kojima si i ti, Mila bila sa majkom i malim bratom… Oni su, kao i mnogi drugi, postupili onako kako su morali, kao pravi ljudi, po svojoj savesti, ljubavi i dužnosti.

A oni koji nas ubijaju, oni nas ustvari samo fizički eliminišu, ali ne mogu uništiti u nama ono u šta mi verujemo. To je naša iskonska, vaseljenska vera koja jača naš duh, duševnu snagu i hrabrost tako da jedan deo te naše energije dobijaju oni koji ostaju u životu, pa time postaju otporniji i jači. Tako naše ubice našom fizičkom smrću postižu obrnuto dejstvo”.

Mila stoji između jasenova… ne čuje više glas njenog Vuje… još vidi Vujino lice sa smeškom koje polako isčezava iz vidokruga.

Mila uspravna poput antičke statue Kore netremice gleda izvor života. Doživljaji za proteklih desetak dana uveriše je da bi svaka osveta bila protivna njenom duševnom biću, a i značila bi umanjivanje zločina ubica njenih najbližih i njenog naroda. Njen put je etičko bivanje kao najčistije stanje postojanja duše!

UMESTO POGOVORA

Brutalno uništavanje Srba je nastavljeno i posle avgusta 1941. godine, nesmanjenom žestinom, na celom području Nezavisne države Hrvatske, tako da su u periodu od aprila 1941, do avgusta 1942. godine, prema podacima OSS ― Obaveštajne vojne službe SAD, ustaše ubile 600.000 Srba. Pri tome je data prednost sistemu logorskog i masovnog likvidiranja ljudi, daleko od uvida i javnosti (logori: Jasenovac, Stara Gradiška, Jadovno, Jastrebarsko, Koprivnica, Slano na ostrvu Pagu; jame: kod Gline, na Velebitu, kod Livna, Ravnog Dola, Kamešnice, Tušnice, Peripovca, Busije; te stratišta: u Blagaju na Kordunu, Suvaju kod Gračaca, Bosanskoj Krupi, Ključu, Sanskom Mostu, Glamoču, Prijedoru, oko Cazina i Velike Kladuše, kao i brojnim, drugim mestima na teritoriji Nezavisne država Hrvatske.) Očigledan primer predstavlja logor Jasenovac, u kome je od formiranja do 22. aprila 1945. godine masakrirano više stotina hiljada zatočenika.

Bilo je za očekivati da će s uspostavljanjem socijalističkih društvenih odnosa i državnog uređenja na federativnoj osnovi u jugoslovenskoj zajednici prestati svaki vid ispoljavanja omraženosti u narodu. Ovo tim pre što je u zemlji raščišćeno sa ustaškim pokretom, što se izbeglo da se Nezavisna država Hrvatska nađe među pobeđenima i što se uspelo da se iz sastava Italije izuzme i Hrvatskoj pripoji pokrajina Istra i ostrvo Vis.

Ali, socijastičko ruho nije moglo da promeni genetski uslovljene karakterne crte, nataložene emocionalne naboje, i probuđene iracionalne postupke, koji su se istorijski oblikovali i trajno usađivali u pojedince i etničke grupe.

Već političke krize u jugoslovenskoj državnoj zajednici sedamdesetih i osamdesetih godina više su izraz ekstremnih nacionalističkih pojava, nego nerešenih ekonomskih odnosa, da bi devedesetih godina poprimile otvorene separatističke zahteve s neskrivenim neprijateljskim postupcima.

U okviru preduzetih akcija 1991. godine pripadnici hrvatskih paravojnih snaga su u Gospiću i okolini počinili masovna ubistva Srba, koja po svom brutalitetu ni najmanje ne zaostaju za onima koja su činili njihovi očevi i učitelji.

I u okviru operacija „Bljesak” i „Oluja” 1995. godine hrvatske policijske i vojne snage, u prisustvu mirovnih trupa Ujedinjenih nacija kao nemih posmatrača, počinile su stravične zločine nad srpskim stanovništvom Krajine. Bilans tih operacionih poduhvata rečito se ogleda u sledećem: prognanih i izbeglih preko 200.000 lica, ubijenih i nestalih 2.113 osoba. Hrvatski nacionalizam se još jednom raspojasao u svoj svojoj jarosti čisteći ― ubijajući, pljačkajući i paleći sve što je srpsko, kako bi se zatro svaki trag srpskog bivstvovanja i života na ovom prostoru. Tim povodom predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, je izjavio:

„… Na taj način zorno se očitava činjenica da je za svagda riješen glavni unutarnji problem hrvatske države.”

Konačno je ostvaren postavljeni program začetnika hrvatske nacionalističke ustaške misli: Jednu trećinu Srba pobiti, drugu trećinu izgnati, a preostalu trećinu pokatoličiti.

Nema više nikakve sumnje, Srbi su izvršili zadatak: svojim učešćem odbranili su Hrvatsku i srednju Evropu od Turaka posle viševekovnih borbi, pa nema više potrebe da i dalje opstaju na ovim prostorima.

---

Iznad naroda je ljudskost.

Johan Volfgang Gete

---

SADRŽAJ

UMESTO PREDGOVORA  7

SELO VLAOVIĆ  9

PAROHIJSKI DOM I URED  12

UOČI PRAZNIKA  24

USTAŠKI ZATVOR U GLINI ― IZJAŠNjAVANjE ZATVORENIH SRBA  30

NA PRAZNIČNI DAN  44

SUSRET SA USTAŠAMA  49

USTAŠKI ZATVOR U GLINI ― VEST O USTAŠKOM POHODU VAŠARU U VLAOVIĆU  52

POSLEDNjE PRIČEŠĆE  60

USTAŠKI ZATVOR U GLINI ― VEST O USTAŠKOM POKOLjU U PRAVOSLAVNOJ CRKVI  63

ZVONO NA UZBUNU  73

NA OSMATRAČNICI  79

CRKVENO ZVONO SE OGLASILO  85

HAPŠENjE PAROHA SIME  90

CRKVA U PLAMENU  93

ODBRAMBENI ZADATAK JE IZVRŠEN  96

ODLAZAK POPADIJE MILICE  99

PISMA SVEŠTENIKA PROTI CIMI O USTAŠKIM ZLOČINIMA  101

UČITELj PETAR OBILAZI SVOJ DOM  120

PISMA UČITELjU PETRU O USTAŠKIM ZLOČINIMA  122

SOFIJIN POVRATAK PRAZNOJ KUĆI  149

PISMA PRIVREDNIKA TRGOVCU VELIZARU O USTAŠKIM ZLOČINIMA  151

USTAŠKI ZATVOR U GLINI ― POJAČANO DNEVNO SLEDOVANjE HRANE  166

USTAŠKI ZATVOR U GLINI ― SAN ILI JAVA  170

MIMOHOD KA STRATIŠTU  176

MILIN PUT KA SAZNANjU DUŠE  182

UMESTO POGOVORA  185

---

CIP ― Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd

886.1-94

MUŽDEKA, Duško

U Vlaovića nema tko da ore / Duško Muždeka.

― Beograd : Duško Muždeka. 2000 (Novi Beograd : Megraf).

― 190 str. : 20 cm. ―

Tiraž 800.

ID=86796556

---

DUŠKO MUŽDEKA

U Vlaovića nema tko da ore

Izdavač

Duško Muždeka

Grafička oprema

Desanka Muždeka

Korektor

Duško Muždeka

Štampa

MEGRAF, Beograd

Bulevar umetnosti 27

Tiraž

800 primeraka

2000.

DUŠKO MUŽDEKA

U VLAOVIĆA NEMA TKO DA ORE

BEOGRAD 2000.