Dušica Bojić: Hag uništio dokaze

BEOGRAD – Promena na državnom vrhu Srbije nakon 12 godina probudila je nade onih koji do juče nisu verovali da će se istina o stradanjima Srba na prostorima bivše Jugoslavije ikada tretirati onako kako te žrtve zaslužuju. Istoričar Dušica Bojić, nekadašnji rukovodilac Dokumentacionog centra pri Komesarijatu za izbeglice Republike Srbije, sumnja da je deo dokumentacije o zločinima nad Srbima u BiH namerno uništen bilo u Hagu, bilo u Beogradu.

Građa, inače prijavljena Haškom tribunalu, nastala je na osnovu ispovesti u vreme kada je na čelu Komesarijata bila Bratislava Buba Morina. Deo toga delom je uništen u bombardovanju (postoje sumnje da je tamo lokator namerno postavljen), a potom je neuništeno premeštano na više lokacija dok mu se nije izgubio trag. Izvor „Pravde“ tvrdi da je neuništena građa u vreme direktora Sretena Ugričića bila deponovana u Narodnoj biblioteci Srbije i verovatno završila u SAD, u kongresnoj biblioteci u Vašingtonu kao navodna međubibliotečka razmena. Dušica Bojić u ekskluzivnom intervjuu za „Pravdu“ govori kako je nastala ta građa i iznosi sumnju da je smišljeno uništavana.

Kakva je sudbina te građe?

– Haškom tribunalu utužili smo počinioce ratnih zločina u 10 logora još 1. novembra 1995. godine, ali je deo najvažnijih svedočenja tamo nestao 1997. godine. Godinama se pitam kako je to moguće. Šta se to dogodilo? Komesarijat je dozvolio da uradimo taj vrlo mučan posao. Deo dokumenata i drugih artefakata koji su se nalazili u prostorijama Centra, uništen je tokom bombardovanja 1999. godine, a ostatak je prenet u Halu 14 na Sajmu. Bila sam 2002. godine angažovana na ponovnom sređivanju preostale arhive, kompletirala sam i pres kliping od 1992 do 2002. Iako je arhiva Centra bila uništena, dobar deo dokumenata, video i audio materijala bio je sačuvan. Premešten je u Carice Milice broj dva, gde se tada nalazio Komesarijat. Posle je, koliko znam, bila smeštena u neko od spremišta Komesarijata, a sad ne znam gde se nalazi.

Da li ste prezentirali tu građu javnosti?

– Rad Centra je bio potpuno javan, dostupan svim domaćim i stranim novinarima koji su dolazili u Beograd. Organizovali smo javna svedočenja, promocije objavljenih knjiga, na kojima su govorili svedoci, Srbi nad kojima su izvršeni zločini. U tim prilikama redovno su govorile silovane i zlostavljane žene. Poslednji put u srpskoj javnosti bila sam kao gost na televiziji „Braća Karić“ 2006. godine. Emisiju je vodila Olivera Kovačević, i između ostalih pozvala je glumicu Mirjanu Karanović, koja u filmu sarajevske rediteljke Jasmile Žbanić „Grbavica“ glumi silovanu muslimanku. Nažalost, u tom razgovoru nisam imala prilike da postavljam kontrapitanja i da razvijem polemiku.

Kako su izgledali vaši susreti sa tim mučenicima?

– Sa saradnicima iz tima primala sam na hiljade onih koji su svedočili o tome šta su preživeli. U Centar su dolazili ljudi svih nacionalnosti, neki su opširno, a neki šturo govorili šta im se događalo. Silovane su osećale sram i strah, ili bes i ljutnju što nisu na vreme bile upozorene. Centar je delovao kao institucija na nivou Srbije, a postojala je i savezna Državna komisija za istraživanje ratnih zločina, kao i medicinska Komisija na čelu sa doktorom Krstićem.

Da li biste ponovo u duel sa Karanovićevom, koja je ostala na talasu optuživanja Srba za sve i svašta?

– Ne bih je komentarisala, ja sam istoričar, a ona glumica. Svaka od nas stoji iza svoga rada.

Koliko ste ljudi saslušali u te četiri godine?

– Tim je uzeo oko 10.000 izjava. Najpre je to vodio doktor Momčilo Mitrović i u to vreme kada se Komesarijat tek formirao Centar je postojao kao privatna agencija „Pergament“. A potom od 1. jula 1994. godine, kad sam ja došla, formiran je Dokumentacioni centar kao posebno odeljenje Komesarijata. Mnogo je bilo važno poverenje koje su imali. Često su nam se vraćali da donesu još neki značajan dokument, dovedu poznanike koji su imali sličnu sudbinu. Da tada neke sudbine nisu zabeležene, uzeta validna dokumenta, za stradanje Srba u nekim krajevima BiH ne bi se znalo.

Ispričajte nam neke od najpotresnijih ispovesti silovanih Srpkinja.

– U Sarajevu na Trgu Pere Kosorića, podrumi i napušteni stanovi služili su kao mesta za silovanje i mučenje. Devojčica, Srpkinja od 17 godina, izašla je da baci đubre kada su joj prišla trojica i odvela je u susedni soliter, u stan na prvom spratu, silovali je i pretili su da će joj pobiti celu porodicu ako kaže šta joj se dogodilo. Kada su je sledeći put roditelji slali da baci đubre, ona nije htela da izađe, što im je bilo čudno. I sve joj se na isti način ponovilo. Tek kada je počelo da se primećuje da je u drugom stanju, rekla je šta je bilo. Nesrećni roditelji jedva su pronašli ljude koji će omogućiti da ona napusti Sarajevo. Jedan Hrvat ju je preko miniranih zona izveo na srpsku teritoriju, odakle je stigla do Beograda. Trudnoća je bila već poodmakla i nije mogla da se prekine. Porođaj je sačekala u ustanovi u Zvečanskoj ulici. Bila je to prelepa plavokosa devojka, sa plavim očima.

Šta je bilo kada se porodila?

–  Kada se porodila imala je već 18 godina. Po porođaju iz Zvečanske su uputili poziv i ja sam sa našom socijalnom radnicom otišla da je dočekamo. Beba je bila potpuno zdrava i htele smo de je privolimo da barem uđe u sobu i pogleda to dete koje je povuklo njene gene. Jedva da je prišla bebi, odmah je istrčala iz sobe. U Zvečanskoj uzeta je izjava i od Srpkinje iz okoline Kladnja. I ona je bila lepa, crvenokosa. Odvedena je od kuće u ratnom vihoru, oni koji su je čuvali u muslimanskoj kući, nisu se loše odnosili prema njoj, ali jedan muslimanski oficir, koji je znao gde je smeštena, silovao ju je više puta. Preko jednog od braće iz te kuće, uspela da pošalje poruku svojima i nelegalnim kanalima prebačena je do Beograda. Kada samo uzimali izjavu bila je u osmom mesecu.

Šta se dešavalo u logoru Dretelj, o kome su kružile stravične priče?

– U logoru Dretelj bilo je zatvoreno 70 žena Srpkinja iz Mostara i Čapljine, učiteljice, profesorke, lekarke, intelektualke, službenice, supruge oficira… Uz neke bili su njihovi muževi. Patnje tih ljudi su nezamislive, a za taj pakao srpski, za logor Dretelj, nije se mesecima znalo. Tamo je bio i bračni par Balaban. Muža Božu, 1928. godište, tukli su i zlostavljali, odsekli mu glavu i šutirali je po dvorištu. Supruga Sofija morala je to da posmatra i pri tome da ne izgovori nijednu reč. To su strašne stvari. Ja sam o svemu tome slušala, gledala te žene u oči, osećala njihovu patnju i – beležila. Objavila sam pet monografija koje prikazuju deo te istine koju svet ne želi da vidi.

D. Bašović

Izvor: pravda