Душица Бојић: Хаг уништио доказе

БЕОГРАД – Промена на државном врху Србиjе након 12 година пробудила jе наде оних коjи до jуче нису веровали да ће се истина о страдањима Срба на просторима бивше Југославиjе икада третирати онако како те жртве заслужуjу. Историчар Душица Боjић, некадашњи руководилац Документационог центра при Комесариjату за избеглице Републике Србиjе, сумња да jе део документациjе о злочинима над Србима у БиХ намерно уништен било у Хагу, било у Београду.

Грађа, иначе приjављена Хашком трибуналу, настала jе на основу исповести у време када jе на челу Комесариjата била Братислава Буба Морина. Део тога делом jе уништен у бомбардовању (постоjе сумње да jе тамо локатор намерно постављен), а потом jе неуништено премештано на више локациjа док му се ниjе изгубио траг. Извор „Правде“ тврди да jе неуништена грађа у време директора Сретена Угричића била депонована у Народноj библиотеци Србиjе и вероватно завршила у САД, у конгресноj библиотеци у Вашингтону као наводна међубиблиотечка размена. Душица Боjић у ексклузивном интервjуу за „Правду“ говори како jе настала та грађа и износи сумњу да jе смишљено уништавана.

Каква jе судбина те грађе?

– Хашком трибуналу утужили смо починиоце ратних злочина у 10 логора jош 1. новембра 1995. године, али jе део наjважниjих сведочења тамо нестао 1997. године. Годинама се питам како jе то могуће. Шта се то догодило? Комесариjат jе дозволио да урадимо таj врло мучан посао. Део докумената и других артефаката коjи су се налазили у просториjама Центра, уништен jе током бомбардовања 1999. године, а остатак jе пренет у Халу 14 на Саjму. Била сам 2002. године ангажована на поновном сређивању преостале архиве, комплетирала сам и прес клипинг од 1992 до 2002. Иако jе архива Центра била уништена, добар део докумената, видео и аудио материjала био jе сачуван. Премештен jе у Царице Милице броj два, где се тада налазио Комесариjат. После jе, колико знам, била смештена у неко од спремишта Комесариjата, а сад не знам где се налази.

Да ли сте презентирали ту грађу jавности?

– Рад Центра jе био потпуно jаван, доступан свим домаћим и страним новинарима коjи су долазили у Београд. Организовали смо jавна сведочења, промоциjе обjављених књига, на коjима су говорили сведоци, Срби над коjима су извршени злочини. У тим приликама редовно су говориле силоване и злостављане жене. Последњи пут у српскоj jавности била сам као гост на телевизиjи „Браћа Карић“ 2006. године. Емисиjу jе водила Оливера Ковачевић, и између осталих позвала jе глумицу Мирjану Карановић, коjа у филму сараjевске редитељке Јасмиле Жбанић „Грбавица“ глуми силовану муслиманку. Нажалост, у том разговору нисам имала прилике да постављам контрапитања и да развиjем полемику.

Како су изгледали ваши сусрети са тим мученицима?

– Са сарадницима из тима примала сам на хиљаде оних коjи су сведочили о томе шта су преживели. У Центар су долазили људи свих националности, неки су опширно, а неки штуро говорили шта им се догађало. Силоване су осећале срам и страх, или бес и љутњу што нису на време биле упозорене. Центар jе деловао као институциjа на нивоу Србиjе, а постоjала jе и савезна Државна комисиjа за истраживање ратних злочина, као и медицинска Комисиjа на челу са доктором Крстићем.

Да ли бисте поново у дуел са Карановићевом, коjа jе остала на таласу оптуживања Срба за све и свашта?

– Не бих jе коментарисала, jа сам историчар, а она глумица. Свака од нас стоjи иза свога рада.

Колико сте људи саслушали у те четири године?

– Тим jе узео око 10.000 изjава. Наjпре jе то водио доктор Момчило Митровић и у то време када се Комесариjат тек формирао Центар jе постоjао као приватна агенциjа „Пергамент“. А потом од 1. jула 1994. године, кад сам jа дошла, формиран jе Документациони центар као посебно одељење Комесариjата. Много jе било важно поверење коjе су имали. Често су нам се враћали да донесу jош неки значаjан документ, доведу познанике коjи су имали сличну судбину. Да тада неке судбине нису забележене, узета валидна документа, за страдање Срба у неким краjевима БиХ не би се знало.

Испричаjте нам неке од наjпотресниjих исповести силованих Српкиња.

– У Сараjеву на Тргу Пере Косорића, подруми и напуштени станови служили су као места за силовање и мучење. Девоjчица, Српкиња од 17 година, изашла jе да баци ђубре када су jоj пришла троjица и одвела jе у суседни солитер, у стан на првом спрату, силовали jе и претили су да ће jоj побити целу породицу ако каже шта jоj се догодило. Када су jе следећи пут родитељи слали да баци ђубре, она ниjе хтела да изађе, што им jе било чудно. И све jоj се на исти начин поновило. Тек када jе почело да се примећуjе да jе у другом стању, рекла jе шта jе било. Несрећни родитељи jедва су пронашли људе коjи ће омогућити да она напусти Сараjево. Један Хрват jу jе преко минираних зона извео на српску териториjу, одакле jе стигла до Београда. Трудноћа jе била већ поодмакла и ниjе могла да се прекине. Порођаj jе сачекала у установи у Звечанскоj улици. Била jе то прелепа плавокоса девоjка, са плавим очима.

Шта jе било када се породила?

–  Када се породила имала jе већ 18 година. По порођаjу из Звечанске су упутили позив и jа сам са нашом социjалном радницом отишла да jе дочекамо. Беба jе била потпуно здрава и хтеле смо де jе приволимо да барем уђе у собу и погледа то дете коjе jе повукло њене гене. Једва да jе пришла беби, одмах jе истрчала из собе. У Звечанскоj узета jе изjава и од Српкиње из околине Кладња. И она jе била лепа, црвенокоса. Одведена jе од куће у ратном вихору, они коjи су jе чували у муслиманскоj кући, нису се лоше односили према њоj, али jедан муслимански официр, коjи jе знао где jе смештена, силовао jу jе више пута. Преко jедног од браће из те куће, успела да пошаље поруку своjима и нелегалним каналима пребачена jе до Београда. Када само узимали изjаву била jе у осмом месецу.

Шта се дешавало у логору Дретељ, о коме су кружиле стравичне приче?

– У логору Дретељ било jе затворено 70 жена Српкиња из Мостара и Чапљине, учитељице, професорке, лекарке, интелектуалке, службенице, супруге официра… Уз неке били су њихови мужеви. Патње тих људи су незамисливе, а за таj пакао српски, за логор Дретељ, ниjе се месецима знало. Тамо jе био и брачни пар Балабан. Мужа Божу, 1928. годиште, тукли су и злостављали, одсекли му главу и шутирали jе по дворишту. Супруга Софиjа морала jе то да посматра и при томе да не изговори ниjедну реч. То су страшне ствари. Ја сам о свему томе слушала, гледала те жене у очи, осећала њихову патњу и – бележила. Обjавила сам пет монографиjа коjе приказуjу део те истине коjу свет не жели да види.

Д. Башовић

Извор: pravda