Dušan Buković: Slučaj Svetozara Vukmanovića „Tempa“

„Glavni cilj naše borbe jeste uništenje naših klasnih neprijatelja“, – Dušan Jerković

Svetozar  Vukmanović  Tempo (Podgor, kod Cetinja 1912 – Reževići, kod Petrovca 2000), diplomirao  je  prava  u Beogradu, u Srbiji. Po narodnosti je  Crnogorac  ( Vidi: Redakcioni odbor,  Ko je ko u Jugoslaviji,  Beograd 1957, str. 786). Njegov otac je bio pristalica tzv. „zelenaša“.  Vukmanović je imao brata Luku, sveštenika, koji je bio pristalica monarhije.  Luku su komunisti uhapsili u Sloveniji i streljali 1945. godine. Svetozar nije  ni prstom mrdnuo da spasi uhapšenog brata, jer se držao komunističkog  klasnog  načela:  ubij bližnjeg svoga! Član SKOJ-a od 1933, a član KPJ od 1935.  godine.

Takođe, bio je  član CK KPJ od 1940.  godine. Kao poznati predratni  komunista bečko-berlinski marksista baljezgar, bio je  u više mahova hapšen i osuđivan  za vreme studija na Beogradskom univerzitetu zbog antidržavne aktivnosti. Vodio je između ostalih konspiratora,  grupu mlađih studenata   i  subverzivnih  komunističkih simpatizera, koji su izvikivali poznate komunističke i  antidržavne fraze i parole:
– Dole sa krvavom srbijanskom monarhijom!

– Dole veliko-srpska vojno-fašistička diktatura!
– Dole veliko-srpska politika nacionalnog ugnjetavanja!
– Živela borba rashodovanog i ugnjetenog albanskog naroda za nezavisnu i ujedinjenu Albaniju!
– Dole hegemonističko- imperijalistička politika krvave vladavine veliko-srpskog fašizma!
– Živele radničke i seljačke sovjetske vlade u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji, Kosovu, Crnoj Gori, Bosni i Vojvodini!

Vukmanović  je  prisustvovao  na  komunističkom istorijskom sastanku  4.  jula 1941.  godine u Beogradu,  u vili Vladislava Ribnikara,  kojeg je organizovao  Pokrajinski Komitet KPJ za Srbiju po naredbi Kominterne,  da se pokrene prva etapa „buržoasko-demokratske“ revolucije u Srbiji.  Na sastanku su bili prisutni  Josip Broz  „Tito“,  Aleksandar  Ranković, Ivan  Milutinović,  Ivo Lola Ribar,  Milovan Đilas i Sreten Žujović. Posle toga,  Vukmanović je za vreme izvođenja i pokretanja Brozove velikohrvatske, intermarijumske, fabijanske i bundističko-boljševičke    “buržoasko-demokratske“  revolucije u Srbiji 1941. godine, koja je bila samo nagli prelaz u  proletersku,  bio ovlašćen od strane Josipa Broza  „Tita“   da  pokrene točak revolucije u Bosni i Hercegovini i da radi na širenju komunističkih partijskih ćelija.

Takođe, posle toga,  po naređenju Staljina,  a u saglasnosti sa Brozom odlazi u Makedoniju radi povezivanja NOP Jugoslavije sa NOP Bugarske,  Grčke i Albanije,  da bi se stvorio  Balkanski štab, koji  bi  bio pod komandom velikohrvatskog  „maršala“  Josipa Broza Tita. Ovim  je  Staljin  hteo da u toku 1943  i 1944.  godine  spreči  zauzimanje Grčke od strane anglo-američkih trupa. U ovom poduhvatu Vukmanovića je aktivno pomagao i  dr Blagoje Nešković,    politički sekretar Pokrajinskog  Komiteta  KPJ za Srbiju.

I ako su Vukmanovićevi  planovi i namere propali u Bosni i Hercegovini  1941. godine, pokazalo se da je to bilo privremeno. Dolazak  Brozovih  proleterskih  brigada,  koje su pobegle  iz  Srbije i  Crne Gore  u  Bosnu i Hercegovinu  krajem 1941. godine,  donele su nove pokolje,  stradanja   i  ideološke  podele obezglavljenom, poniženom, okupiranom,  obespravljenom  našem  nesrećnom srbskom narodu.  Ovo potvrđuju  između ostalih i publicisti Dragan Marković i Slobodan Bosiljčić  u knjizi koju su objavili pod naslovom  „Delegat Vrhovnog štaba“, gde između ostalog, stoji:

„Iznenada,  24.  decembra,  oko 8 časova uveče, u  Rogaticu su stigli Tito i Vrhovni štab. Došli su Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković,  Moša Pijade i Ivo Lola Ribar. Obrve su im bile bele od inja.  Pratio ih je dobro naoružani Kragujevački bataljon Prve proleterske brigade,  koja  je tri  dana ranije formirana u Rudom.  Bosancima je sada bilo jasno zašto im  je Vrhovni komandant još za vreme razgovora u Užicu tražio da mu obezbede neko mesto u Bosni za smeštaj Centralnog komiteta i Štaba.

Čim su se sreli u Rogatici,  Tempo se,  sav uzbuđen od radosti,  obratio Vrhovnom komandantu:

–           Druže Tito,  spasili ste nas od rasula!

–          Kako to od rasula?

–          Da, upravo ste nas spasili – nastavio je Tempo detaljno objašnjavajući situaciju u ovom delu Bosne.

Tito se onda, hrabreći ih,  nasmešio i rekao Kardelju i Rankoviću:

–          Vidite,  dobrim smo putem stigli!…“  (Vidi: Dragan Marković i Slobodan Bosiljčić, Delegat  Vrhovnog štaba, Beograd, 1968, str. 77).

Veoma je važno napomenuti da se Vukmanović  slobodno kretao u svojstvu  Brozovog specijalnog delegata Vrhovnog štaba na području tzv.  Nezavisne Države Hrvatske  i  Nedićeve Srbije sa lažnim ispravama, sa objavom i kartom za povlaštenu  vožnju na željeznici, koje su  izdavale hrvatske i gde god je bilo potrebno potvrđivale i nemačke vlasti, a na području Nedićeve  Srbije i srbske i nemačke vlasti. Vukmanović se jedno vreme  u toku 1942. godine  nalazio na Brozom specijalnom  zadatku  u Sarajevu, a zatim i Zagrebu.

U  Pavelićevom  Zagrebu, u kojem su vođeni  pregovori između nemačkih  nacional-socijalista,  hrvatskih ustaša i Brozovih komunista-trockista o zajedničkoj saradnji da se uništi i i razbije srbski nacionalni pokret Draže Mihailovića  i  da se slomi kičma srbskom narodu,   nalazio  se pored   Popovića, Đilasa  i  Velebita,   na  specijalnom zadatku i Ivo Lola Ribar u svojstvu  specijalnog izaslanika i delegata CK  i  Vrhovnog štaba  (Vidi: Jozo  Petričević, Ivo Lola Ribar, Zagreb, 1964, str. 119-131).

Vukmanovićev slučaj je važan i interesantan, jer dokazuje i potkrepljuje istorisku istinu,  da je nesumnjivo postojala  dobro organizovana i kamuflirana  saradnja između  lažnog  „maršala“  Josipa Broza „Tita“  i  poglavnika  Ante Pavelića, kao i sa izvesnim nemačkim  nacional-socijalističkim  predstavnicima u Zagrebu.

Dušan Buković

Izvor: VIDOVDAN