Dušan Buković: Slučaj generala Milana Nedića

U teškoj i sudbonosnoj situaciji u kojoj se našao srpski narod tragične 1941. godine, pojavili su se i Brozovi trockisti, koji su pokrenuli tz. buržoasko- demokratsku revoluciju i ovu pretvorili u trockističko-proletersku. Ostaje otvoreno pitanje: kakav je udeo imao lord Viktor Rotšild, šef engleskih diverzantskih i obaveštajnih servisa BIK-a i MI5 u pokretanju Brozove trockističke i buržoasko-demokratske revolucije u Srbiji 1941. godine i spasavanju nacifašističkih zločinaca posle Drugog svetskog rata? (Vidi: Ben Macintyre, Agent zigzag – A true story of nazi espionage, love, and betrayal, New York, 2007, str. 160; Lynn Philip Hodgson, Inside – Camp X, The top secret World war ‘secret agent’ training school’ – Strategically placed in Canada, Port Perry, Ontario, Canada, 2002, str. 206/208). Za svaki napad Brozovih trockista na Nemce vršene su odmazde nad srbskim narodom. Nemci su ubijali sto Srba za jednog Nemca, a pedeset za ranjenog. Srbstvo se pod okriljem nemačko-italijanskih okupatora i njihovih satelita nemilosrdno zatiralo.

Imajući na umu da su zapadno-evropski i američki imperijalisti-trijalisti, „desničari i levičari” – koje oličavaju svemoćni, plutokratski, korporativni establištarci idolatrijskog i okultnog društva čarobnjaka anglo-američke masonerije, rimskih katoličkih templara i kabalista-trockista – smatrali pogodnim momentom da u Drugom svetskom ratu zbrišu srbski narod sa geografske karte, prema jednom planu koji potiče iz XIX stoleća (Vidi: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial – Ine super et contre-eglise, „Uskoro jedna svetska vlada – jedna super, nad ili protiv-crkva”, Paris, France, 1967, str. 129).

Pošto je nedavno najavljena rehabilitacija generala Milana Nedića, koja je u međuvremenu izazvala dosta polemičkih osvrta u publicistici, posebno ne temu zloglasnog hrvatskog logora u Zemunu. Međutim, u toku 1968. godine objavljen je poduži čanak Nikole N. Tomića, pod naslovom „KNjIGA O ZEMUNSKOM LOGORU“, gde doslovno stoji:

„Nije mi namjera da branim Nijemce, kojima, pored Srba, dr Stevanović pripisuje sve grozote zemunskog logora. Sve da nijesu ništa drugo krivi, Nijemci su dovoljno krivi što su omogućili Hrvatima da osnivaju takve vrste logora i da u njima čine ono što su činili, ali to ne znači da treba zažmuriti pred hrvatskim gnusnim zločinima i pripisivati ih ma kome drugome sem Hrvatima. Ima nas priličan broj živih koji smo prošli kroz njemačke koncentracione logore (i sâm sam jedan od njih), a ima još u životu i poneki svjedok od onih koji su prošli kroz hrvatske logore. Grozan je bio život u njemačkim koncentracionim logorima, ali kad se on uporedi sa životom u hrvatskim logorima, onda mi koji smo bili u njemačkim logorima možemo da se smatramo srećnim što nijesmo bili u hrvatskim logorima…

Dr Đorđe Sarapa, bivši jugoslovenski načelnik ministarstva unutrašnjih poslova, u Amerikanskom Srbobranu od 9 febr. 1953 g. piše da je koncem aprila 1944 g. jedan Beograđanin (vjerovatno sam g. Sarapa ), u društvu dvojice njemačkih oficira, posjetio zemunski logor i vidio u njemu ovaj prizor:

Ha stotinu metara od obale reke, pružio se prostrani logor, opasan mrežom guste bodljikave žice. Oko logora na rastojanju od dvadeset metara postavljeni su teški mitraljezi. Za njima su sedeli ljudi čudno obučeni. Sive vojničke uniforme, a na glavi crveni fesovi sa dugačkim crnim kićankama, koje su se spuštale do ramena. Na prednjoj strani fesa svetlilo se veliko, belom srmom izvezeno slovo „U”, koje je okružavala šarena slika državnog grba ustaške države. Pripadnici crne legije bosanskih ustaša. To su ti zloglasni golaći, ovi ovde sa dugim kićankama i oštrim kukastim nosevima, koji su se utisnuli u duga brončana lica sa isturenim čeljustima. Izgledaju kao gladne aveti, koje se hrane toplom ljudskom krvi – mislio je Beograđanin i bojažljivo se primicao logorskoj žici. Na ulasku u logor stajala je straža. Dvojica ustaša, sa kratkim mašinskim puškama preko ramena.

Na pojavu nemačkih oficira zauzeli su u znak pozdrava stav mirno. Crveni fesovi iza mitraljeza okretali su se prema posetiocima, i ispitljivo zurili u nemačke oficire, a naročito u trećeg posetioca koji je bio u civilu.

Za čas se stvorio komandant logora, mlad ustaški poručnik, koji je ljubaznim i snishodljivim osmejkom pozdravio posetioce, a još ljubaznije zapitao čime može da posluži.

Nemci su izrazili želju da razgledaju logor, pretstavljajući Beograđanina kao svog druga oficira.

Za vreme ovog kratkog razgovora, hiljade stanovnika ove jezive kuće pojurile su prema žicama. Polugola tela, na kojima su visili dronjci pocepane odeće, pružala su prema posetiocima mršave ruke i zapomagala – hleba, hleba.

Kroz nekoliko minuta istrčala je ustaška straža sa teškim bičevima. Siktanje bičeva zapištalo je u vazduhu, dok su se udarci besno spuštali po koži i kostima ovih paćenika. Mnogi su dizali mršave ruke, u nemoćnom pokušaju da se zaštite od udaraca.

Prizor je bio potresan. Srce se kamenilo, a savest bunila protivu potamnele svesti čoveka, koji se pretvarao u zverku. Nemci su okrenuli glavu i u pratnji snishodljivog komandanta ulazili u logor.

Ustaški poručnik ponosno je digao glavu, očito zadovoljan da su Nemci imali priliku da vide kako ustaša vlada robovima. Ušlo se u logor.

U osam redova stajale su poređane drvene barake. Na goloj zemlji ležala je prostrta slama, iz koje se širio zadah nečistoće i truleži. To su ležaji ovih nesretnika. U svakoj baraki stanovalo je nekoliko stotina. Mnogi bolesni i bez pokreta izgovarali su u bunilu nerazumnjive reči. Iz jednog tamnog ugla dopirao je plač malog deteta.

Posetioci su ušli dublje.

Na mokrom svežnju slame, u polutamnom uglu barake, sedela je mlada žena i držala na rukama sisanče. Četiri meseca staro dete cvilelo je i tankim ručicama vuklo majku za grudi. Majka je prinela požudne usne deteta dojki, dok je prestrašena očima zurila u ljude koji su joj prilazili. Strašivo je pritezala dronjke oko suvih ramena i grudi i pokrivala kosti koje su virile ispod kože. Oči, skoro ugašene oči, caklile su iz svojih duplja. Kao da su vapile za milost. Strah za život deteta, instinkt uhvaćene zveri koja se bori za svoj plod, zračio je iz njenih očiju. Telo je drhtalo, a usne se nemoćno trzale. Htela je nešto reći, sigurno moliti za život deteta, ali nije imala snage.

Ustaški poručnik je objašnjavao (izvana je dopirao odjek bičeva, zapomaganje i jauci):

To su Srbi koje smo pre nekoliko meseci pokupili po selima Korduna i Bosanske Krajine. Pohvatali smo ih na onim područjima na kojima su ustanici naišli na jaku pomoć i podršku stanovništva. Kuće smo spalili, a stanovništvo smestili u logore. Dopremili smo ih ovde, da zadnje dane života provedu baš na vratima Beograda i Srbije. Bilo ih je oko sedamdeset hiljada…

Pretsednik srpske vlade general Milan Nedić, snabdeven sigurnim dokazima, uputio se lično tadanjem vojnom zapovedniku okupirane Srbije, generalu Baderu. Molio je da se žrtve iz zemunskog ustaškog logora prebace u Srbiju i predadu brizi srpske vlade.

Vojni zapovednik okupirane Srbije, zgražavajući se i sam zverstvom pomahnitale ustaške rulje, obećao je svoju pomoć i intervenciju kod ustaške vlade.

Kroz nekoliko dana general Milan Nedić primio je odgovor.

Svi ženski pritvorenici logora predaće se srpskoj vladi. Isto tako muški pritvorenici do osamnaest godina starosti. Muškarci preko osamnaest do pedeset godina starosti, ukoliko su zdravi, uputiće se na rad u Nemačku. Svi ostali, zajedno sa bolesnicima, predaće se srpskim organima. Mešovita komisija, sastavljena od po tri srpska i tri nemačka lekara, pregledaće pritvorenike i zajedno odlučiti koji se mogu upotrebiti za rad.

Početkom maja meseca izvršen je pregled logora. U životu je zatečeno nešto preko trideset hiljada žrtava. Od toga broja nepuna hiljada pronađena je kao sposobna za rad.

Dana desetog maja na obali reke Save skupila se gomila beogradskog stanovništva. Toga dana izvršiće se prebacivanje spasenih u Srbiju.

Oči sakupljenog sveta napeto su gledale preko reke.

Oko deset časova pre podne ljudska masa počela je kuljati iz logora…

Uz pratnju naoružane nemačke straže grupa se kretala prema savskom mostu. Prvi redovi već su izašli na most. Približavali su se Beogradu.

Povorka je više ličila na mrtvace nego na žive ljude. U dronjcima, koji su visili sa mršavih tela, napola goli ljudi, žene i deca, zbijeni jedno uz drugo, lagano su se približavali drugoj strani. Bledih i upalih lica, grupa paćenika nosila je nemoćnim nogama ostatke života.

Prvi redovi već su stigli na beogradsko tle. Kao po dogovoru, iznemogla tela bacala su se na zemlju i u suzama ljubila srpsku grudu. Ruke, koje su drhtale, dizale su se nebu, a usta šaputala molitvu zahvalnosti Bogu…

Žrtve su smeštene po unutrašnjosti Srbije. Spaseno je i ovoga puta oko trideset hiljada srpskih života, trideset hiljada dragocenih stabljika na proređenoj srpskoj njivi…”

(Vidi: Nikola N. Tomić, Knjiga o zemunskom logoru, Zavičaj- Home, Broj 51, Godina XVIII, April 1968, Anaheim, California, U.S.A.).

Što se tiče slučaja generala Milana Nedića, jedno mišljenje je ostavio i Adam Pribićević u knjizi „Moj život”, gde doslovno stoji:

„U Beogradu me nikad niko nije dirnuo.

Na čelu jadne vlasti naše bio je general Nedić. Kao čovek bio je na svom mestu. Kao rodoljub bio je bez premca. Ja sam uvek govorio i kažem to i ovde, dao bih glavu za srpstvo, ali se za srpstvo ne bih dao i ispoganiti. A on je dao i to.

Njegove zasluge za srpstvo su nesravnjene. Sprečio je cepanje ostatka Srbije između NDH, Bugarske i Mađarske. U Srbiju se zbeglo 300-400 hiljada Srba iz drugih krajeva. Spasao je 40-50 hiljada srpske dece, ostale bez roditelja. U Srbiju su se sklonile i hiljade Slovenaca i mnogi unitaristi Hrvati. On nikad nije u pregovorima s Mađarima i Talijanima napustio granica Jugoslavije. Svaki jugoslovenski činovnik, ma gde pre rata živeo, primao je pomoć. Ni 1942. godine, kad sam bio kod njega, nije verovao u nemačku pobedu. Zvao ih je ‘bezdušnim okupatorima’. Kad su Nemci tražili da se streljaju srpski taoci, ako četnici ili partizani ubiju kog Srbina činovnika on je odgovorio:

Vi Nemci držite da vaša jedna glava vredi 100 srpskih glava. Ali za mene vredi jedna srpska glava koliko i glava krivca!

Bio je lično krajnje pošten. Prodavao je tepihe, da dođe do sredstava. I članovi vlade bili su pošteni. Finansije su bile u redu, iako je plaćana visoka kontribucija od 300 miliona dinara mesečno Nemcima. Dinar je bio na višoj ceni od kune, iako je Srbija morala hraniti 300-400 hiljada izbeglica, a Srbija nije pokrala milijarde novca od Srba i Jevreja, kako je učinila NDH.

Bolelo ga je što je osamljen. Zvao je i mene 1941. godine pred Božić, da pozivam narod na mir. Rekao sam mu: ‘Ja sam ‘Švaba’, sva će Srbija dreknuti na mene, šta je taj Švaba došao da uči nas Srbe šta da radimo! Zadobite neke istaknute – Srbijance da govore pre pa ću i ja za njima. Ali prvi ne mogu, jer bi to bilo bez ikakve svrhe.’

Molio sam ga, ako mu je moguće, da pošalje pismo, potpisano od 30-40 građana koji stoje u opoziciji, upravljeno na našu vladu. U tom pismu bi se izložilo tačno stanje u zemlji i upozorila vlada da zaustavi kampanju za otpor, u kom se plaća jedna nemačka glava sa sto srpskih…

Rekao mi je za Dražu:

– Dobro je što je u šumi, pa će preuzeti stvari u ruke, pobede li „saveznici“. A pobede li Nemci ja ću spasavati što se bude moglo.

Draži je silno zamerao, što je, u početku, sarađivao s komunistima.

Nedić je znao šta ga čeka. Rekao mi je:

– Ja znam da će mi skinuti glavu Nemci ili naši. Ali neka. Meni je rat razorio porodicu. Sad mi je jedini cilj spasti što više srpskih glava. A što sam spasao vredi nesravnjeno više od moje glave.

Njegova Srpska straža bila je humanija od ljotićevaca, četnika i partizana.

Umro je dostojno starog srpskog oficira…

No, ubili su ga u istrazi i nisu mu dali govoriti.

Imao je retku crtu među političarima iz Srbije. Bio je Srbin a ne Šumadinac…“

(Vidi: Adam Pribićević, Moj život, Windsor, Ontario, Canada, 1981, str. 117/119).

Izvor: Stanje Stvari

Vezane vijesti:

Počinje postupak za rehabilitaciju Milana Nedića

BIA ne da dosije Milana Nedića

Nedićeva rehabilitacija uvreda za žrtve nacista