Drugi povratak iz mrtvih ujamljenog 1941.

U izdanju Muzeja žrtava genocida u Beogradu objavljena je ispovest Nikole Kostura. Hiljade izjava i svedočanstava Srba o zlodelima u NDH još čame u arhivima. I Italijani se gnušali ustaša

Nikola Kostur iz Civljana u Severnoj Dalmaciji rodio se po drugi put kad je u junu 1941. ispuzao iz jame Tučić kod Gračaca, gde su ga s petoricom rođaka bacile ustaše. Za sobom je ostavio stotine leševa Srba iz susednih sela koje su u jami ubijale dojučerašnje komšije i kumovi od 10. aprila 1941, kad je proglašena Nezavisna Država Hrvatska.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 8. oktobra. 2015. godine.

Potresna ispovest Nikole Kostura “Povratak iz mrtvih” objavljena je tek pre nekoliko dana kao knjiga u izdanju Muzeja žrtava genocida u Beogradu i podeljena u više od 700 primeraka.

– Nikolini rođaci iz Engleske dali su novac za štampanje knjige pod uslovom da se ona deli besplatno – kaže dr Veljko Đurić Mišina, direktor muzeja. – Kosturovo svedočanstvo je dragoceno i jedinstveno, pre svega, jer je objavljeno. Nažalost, hiljade i hiljade izjava svedočanstava Srba izbeglica iz NDH, datih Komesarijatu za izbeglice u Srbiji, još uvek čame u arhivima.

Već 1941. više od 300.000 Srba iz NDH došlo je u okupranu Srbiju, gde je našlo utočište i hleb zahvaljujući komesarijatu koji je vodio Toma Maksimović. Svaki od izbeglih je davao službeni iskaz o onome šta je doživeo. Posle rata komunističke vlasti su proglasile Maksimovića narodnim neprijateljem, oduzele mu građanska prava i osudile na robiju. Objavljivanje svedočanstava Srba, prognanika iz NDH, koje je sakupio Komesarijat nije bilo dozvoljeno u Titovoj Jugoslaviji.

Političke manipulacije u SFRJ kojima su izjednačavane okupirana Srbija i nacistički satelit NDH stvorile su stav da su Srbi zaslužili genocid.

– Posledice smo videli devedestih, a osećaju se i danas – kaže dr Đurić. – Odgovornost za to snose oni koji su manipulisali genocidom nad Srbima u NDH, koji nije bio ni nasumičan, ni posledica divljanja pojedinaca.

O tome svedoči i knjiga Nikole Kostura koji je početak rata dočekao u nacionalno mešovitoj Vrličkoj krajini.

– Počeli su da kruže glasovi da ustaše hvataju po Bosni, Lici i Kordunu Srbe, ubijaju ih, muče ili žive bacaju u jame. Hrvati su demantovali ove vesti. Uostalom, priče koje su kružile bile su tako strašne da su izgledale neverovatne. Hrvati koji su kumovali sa Srbima odranije i bili u starom prijateljstvu govorili su da je to glupost. Ustaški kamioni su dolazili sve češće, nešto veliko i strašno pripremalo se – sećao se Kostur.

Kad su počela hapšenja u Vrlici, Nikola Kostur i njegov brat Ilija, rođaci Dušan i Pajo, s komšijama Ilijom Jovičićem, Dmitrom i Jovom Bilićem odlučili su da beže u Srbiju. Komšije su ih prijavile i uhapšeni su ubrzo po ulasku u voz. Prvo su mučeni u Gračacu, a zatim odvedeni prema jami Tučić na Velebitu. Nikola Kostur je bio vezan s dečakom Jovom Bilićem.

– Mali Jovo je posrnuo. Ustaša ga je podigao sa zemlje i lupio ga nečim po glavi: “Diži se na noge ili ću te sad izbosti”. Jovan je teturao i čuo sam da plače. Njegov bol mi je bio nepodnošljiv. “Majko… majko moja”, cvileo je dečak – sećao se Kostur.

Na ivici jame on je pokušao da se odupre, ali su ga ustaše udarcima kundakom puške u glavu bacili u ponor.

– Padao sam jedan deo sekunde i odjednom udario glavom u stenu. Prevrnuo sam se u vazduhu i noge mi se zaglaviše do kolena među stenje. Osetih da me težina Jovinog tela više ne vuče. Ruke su mu iskliznule iz zavezanog konopca a iz dubine jame je odjeknuo strahovito njegov samrtni krik – zabeležio je Kostur.

Ustaše su ga videle zaglavljenog u stenama i pucale da ga dokusure. Rane nisu bile smrtonosne i Nikola se sledećeg jutra izvukao iz masovne grobnice, nastavljajući put preko Velebita puzeći. Srećom, završio je u italijanskoj bolnici.

Kada je u Komandi italijanske vojske u Kistanjama Kostur njihovom majoru ispričao svoju priču, ovaj mu je rekao da ne laže.

– To ljudi ljudima ne rade – rekao je major.

Sledećeg jutra odveden je pred istog majora koji ga je dočekao ozbiljan i zamišljen:

– Dobio sam izveštaj iz Gračaca. Jutros je jedan vod otišao nad Tučić jamu. Jedan narednik se dobrovoljno spustio na konopcu dole. Tamo je bilo na stotine leševa, sve je istina što ste rekli.

Nikola Kostur umro je 1994, a knjigu mu je štampala porodica za zahtevom izadavaču “da se razdeli”.

GENOCID ZABRANjENA REČ

– PROGRAM komunističkih vlasti, posle rata, bio je da se govori o partizanskim žrtvama, a ne o srpskim, jer bi objavljivanje pravih podataka otvorilo pitanje smisla i održivosti Jugoslavije – kaže dr Veljko Đurić.

– Mora se reći i da je predsednik izbegličke vlade u Londonu, pučista general Simović, takođe 1941. sprečio objavljivanje Memoranduma SPC sa dokumentovanim zločinima nad Srbima u NDH. To pokazuje da su i karađorđevićevsko “integralno jugoslovenstvo” i komunističko “bratstvo i jedinstvo” počivali na prećutkivanju genocida nad Srbima.

Izvor: NOVOSTI

Pročitajte knjigu u PDF formatu:

POVRATAK IZ MRTVIH

Vezane vijesti:

Nikola Plećaš: Gde su Srbi Like? – Jadovno 1941.

DAVID U JAMAMA GOLIJATA – Jadovno 1941.

Svjedočenje divoseljanki koje su se uspjele žive izvući iz …

Đorđe Pražić JAME NAŠIH STRADANJA I ZABLUDA – Jadovno 1941.

JAMA RADAČA KRIJE NAJMANjE 200 TIJELA – Jadovno 1941.

Budo Simonović: Vađenje kostiju iz jame Ravni Dolac 1991 …