Draža je bio ruski špijun

Zašto je izbeglička vlada profesora Jovanovića odbila saradnju s Moskvom. Mihailović je smatrao da jedino Crvena armija može da se suprotstavi nemačkoj agresiji

ŽIVIMO u vremenu u kome dominiraju krize, dnevnopolitičke, ekonomske, moralne, kriza sistema vrednosti, ali istovremeno živimo u vremenu u kome smo bombardovani novim saznanjima iz novije istorije. Otvaranje arhiva i otkrivanje novih dokumenata neminovno nas primoravaju da menjamo ugao pogleda na prošlost. Savremeni istoričari su, naravno, na najvećem iskušenju. Ispravno prevrednovanje istorije ovog perioda biće zapravo zalog i za ispravne ocene gotovo svih glavnih tokova nacionalne istorije od predvečerja Drugog svetskog rata pa, skoro, do danas.

Jedan od prvih potresa u konvencionalnom pogledu na istoriju izazvala je izjava profesora dr Borisa Anatoljeviča Starkova, šefa Katedre za dvadeseti vek na Univerzitetu u Peterburgu, da je Draža Mihailović bio saradnik vojne sovjetske obaveštajne službe. Starkov je još u vreme Gorbačova bio član komisije za rehabilitaciju CK SSSR-a i zbog prirode posla bio upućen na tajne arhive Sovjetskog Saveza. Pre desetak godina izabran je da sa grupom mlađih istoričara radi na pripremi dokumentacije tajnih sovjetskih službi, za publikovanje.

SVOJA saznanja o obaveštajnim aktivnostima ondašnjeg generalštabnog pukovnika Dragoljuba Mihailovića, ali i o drugim ličnstima iz perioda pred Drugi svetski rat, profesor Starkov je, pored autora ovog teksta, obelodanio i novinaru „Politike“ Slobodanu Kljakiću i poznatom istoričaru i jednom od najboljih poznavaoca četničkog pitanja u nas Veselinu Đuretiću.

Kada je Hitler 1935. godine proklamovao svoju spoljnu politiku i kada su svima u svetu bile jasne njegove ideje o uništavanju pojedinih naroda, kao niže rase, sovjetske obaveštajne službe počinju da rade na pridobijanju simpatija u bugarskoj i jugoslovenskoj armiji. Vojni atašei u Berlinu i Sofiji okupljaju oko sebe vrhunske poznavaoce balkanskih država.

Jedan od najvažnijih ljudi sovjetske službe u to vreme bio je generalštabni pukovnik Dragoljub Draža Mihailović. Međutim, nije on bio klasičan špijun, agent, u običnom smislu te reči. Pukovnik Draža bio je veliki nacionalista i monarhista, i sama ta njegova ideološka odrednica unapred je isključivala mogućnost da radi za obaveštajnu službu jedne komunističke zemlje. Ali Mihailović, kao iskusni obaveštajni oficir, smatrao je da je komunistički Sovjetski Savez, Crvena Rusija, jedina sila koja se može suprotstaviti nemačkom uticaju i agresiji na Balkan, to jest u Jugoslaviji.

POTVRDA da su postojali odnosi na relaciji Moskva – Mihailović jeste i Staljinova dilema u decembru 1941. godine, na koga da se osloni u Jugoslaviji. Na četnike ili proleterske jedinice? Na Dražu monarhistu i nacionalistu ili na Tita. Njegovi prethodni pokušaji da ujedini ta dva pokreta pokazali su se neuspešnim. Oba susreta koje je Tito imao s Dražom bila su pod Staljinovim pritiskom. Još 1942. godine Moskva je želela saradnju s Dražinim jedinicama. Ali se s tim, izgleda, nije složila naša izbeglička vlada koja se nalazila u Londonu.

Pre izvesnog vremena otkriven je dokument – niz depeša koje je predsednik izbegličke vlade iz Londona slao u Kairo i u štab Jugoslavenske vojske u Otadžbini. Ovaj prvorazredni istorijski dokument više je nego jasan. Josif Visarionovič Staljin je u jesen 1942. godine bio spreman da više pomaže četnicima Draže Mihailovića nego Titovom partizanskom pokretu. Zato je on jugoslovenskoj vladi u Londonu, preko njenog ambasadora u SSSR-u Stanoja Simića, otvoreno nudio da u štab Draže Mihailovića uputi grupu svojih viših oficira da za potrebe četnika u SSSR-u formira celu eskadrilu koju bi stavio na raspolaganje Draži Mihailoviću i da organizuje zajedničke radio-emisije ravnogoraca i crvenoarmejaca. Obaveštajci Jefte Šašića će doći u posed ove dokumentacije odmah po oslobođenju Beograda i predati je Moši Pijadi, koji je prosleđuje Josipu Brozu Titu.

Faksimil pisma Moše Pijade Titu s dokumentima o ponudi za saradnju iz Moskve

RASTROJENA građanskim ratom u Jugoslaviji i sve dubljim deobama svojih članova, vlada profesora Jovanovića je ovaj istorijski izazov glatko odbila. Čak i sam razgovor o pomoći SSSR-a pokretu Draže Mihailovića uslovila je stavljanjem Titovih partizana pod komandu Draže Mihailovića, obustavom napada partizana na četnike i zaustavljanjem kampanje preko sovjetskih radio-stanica i štampe protiv Mihailovićeve vojske.

Jugoslovenska vlada je tvrdoglavo insistirala na tome da Staljin unapred prihvati sva tri ova uslova, pa je sporazum, tako, pao u vodu, a Staljin će potom svoju misiju poslati kod Tita, kome neće pasti ni na kraj pameti da Staljinu postavlja bilo kakav uslov.

Prvi kontakt Dragoljub Draža Mihailović, obaveštajni oficir Vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, imao je sa sovjetskim obaveštajcima početkom dvadesetih godina. Tada su ti susreti imali sasvim drugi karakter, ali se oni nisu prekidali ni docnijih godina. Međutim, ozbiljna obaveštajna saradnja počinje tek posle dolaska Hitlera na vlast.

Pored Draže Mihailovića, ruski obaveštajci su vrbovali i istaknute bugarske generale Vladimirova i Zaimova, a preko njih i još nekolicinu vrlo istaknutih vojnih ličnosti iz Jugoslavije, Rumunije i Bugarske. Staljin je dobijao pravovremene informacije o svim strateškim promenama koje su se dešavale na Balkanu.

INOSTRANO odeljenje Državne bezbednosti (GPU) bilo je zainteresovano za Srbiju zbog velike koncentracije ruske političke emigracije i njenog podzemnog rada. Naravno da su ih zanimali i politički stavovi ljudi koji su vodili ondašnju Jugoslaviju. U arhivima sovjetskih obaveštajnih službi pronađena su dokumenta iz kojih se vidi i da je lekar koji je lečio kralja Aleksandra Karađorđevića i celu kraljevsku porodicu bio sovjetski agent, čak njihov rezident.

Najzanimljiviji deo storije dr Borisa Starkova jeste da je Staljin dva meseca ranije, januara 1941. godine, imao informaciju da grupa oficira u Beogradu sprema državni prevrat, i da će oni na čelo zemlje dovesti ljude koji su prosovjetski orijentisani.

STALjIN je odmah aktivirao Odeljenje za međunarodne veze Kominterne, koje se bavilo obaveštajnim radom, i tražio da se pojača pratnja jugoslovenskih političara i oficira. Šefu NKVD Beriji naređuju da pošalje u Beograd specijalno obučene oficire, obaveštajce. Na čelu te grupe bio je pukovnik Zubov, koga je Staljin poslao u glavni grad Jugoslavije kao svog ličnog izaslanika. Zubov je od Staljina dobio ogromnu količinu novca kojom je trebalo da dodatno „ubedi“ zaverenike da je njihova ideja o prevratu ispravna i da imaju čime da finansiraju državni udar.

Dolazak Zubova u Beograd odvijao se u velikoj tajnosti, tako da o tome nije bio obavešten nijedan rezident. Odmah po dolasku u Beograd, sovjetski pukovnik se obratio svom kolegi, takođe obaveštajcu i pukovniku, Dragoljubu Draži Mihailoviću, i od njega, kao pouzdanog čoveka, zatražio dodatne informacije o predstojećem vojnom puču.

DOKTOROVA ZLA SUDBINA

VRSNI medicinar dr Lenjicki, poznati i priznati lekar, emigrant ruski, lični lekar porodice Karađorđević i rezident sovjetske obaveštajne službe, imao je neobičnu životnu sudbinu.

Posle atentata na Aleksandra Karađorđevića u Marselju, biva uhapšen u Beogradu.

Kako nije bilo nikakvih dokaza o njegovom učešću u ubistvu kralja, puštaju ga na slobodu i on odlazi u Sovjetski Savez.

Ali i tamo biva ubrzo priveden i deportovan negde u Sibir, kao jedna od milionskih žrtava čuvenih Staljinovih čistki.

MEĐUTIM, Draža Mihailović dao mu je dosta obeshrabrujuće podatke. On mu je rekao da je upoznat s tom idejom, ali da je reč o grupi oficira avanturista koji su željni slave i novca, da oni ne raspolažu stvarnom snagom da urade nešto ozbiljnije i da se ne nalaze na pravim komandnim mestima s kojih je moguće da se izvede državni udar.

Posle nekoliko susreta s Dražom, Zubov odlučuje da se vrati za Moskvu i da povuče celu svoju grupu, uprkos izričitoj Staljinovoj naredbi da stupi u lični kontakt s prevratnicima i da im preda novac. Po dolasku u Kremlj, Zubov se našao u prilici da lično oseti svu Staljinovu nepredvidljivost. Umesto da ga pohvali što je veliku količinu novca vratio nazad, Staljin je potez Zubova ocenio kao „napuštanje bojnog polja“ i uopšte nije uvažio ocenu Draže Mihailovića da je reč o grupici avanturista, zbog čega je zatražio da se Zubov odmah uhapsi i osudi. Nesrećni pukovnik dobio je deset godina robije. U Sibiru je bio do kraja rata. Oslobodili su ga 1945. godine i ponovo ga postavili da u obaveštajnoj službi radi po jugoslovenskom pitanju. Pukovnik Zubov bio je čovek koji je najviše ubeđivao Staljina da u Josipa Broza Tita ne treba da ima poverenje.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

DA LI SU MLADI U ZABLUDI? – Nove generacije tvrde da su i Draža i Tito bili dobri momci

„Bila sam Dražin kurir“

Bio sam Dražin 27. borac!

Posle četiri decenije zabrane: američka knjiga o Draži