“Bila sam Dražin kurir”

Datum objave: utorak, 6 marta, 2012
Veličina slova: A- A+

general_draza.jpg

Beograd — Sa 19 godina postala sam kurir Draže Mihailovića. Rekao mi je: Pazi se! Sve se može nadoknaditi osim života, kaže Ruža Jovanović za “Novosti”.

Znao sam da si neuništiva. Znao sam da ćeš da preživiš i kad su mi javili da te je pogodio nemački metak. Sve ćeš ti da pregrmiš. Čuvaj se, rekao joj je on na rastanku, u jesen 1944. godine.

Ruža Papić, udata Jovanović, lična Dražina kurirka u ratnim godinama, u junu puni 90. Živi u Bilefeldu, na krajnjem severozapadu Nemačke, kao izbeglica. Poslednji je živi član Vrhovnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini, na čijem čelu je bio general Mihailović.

Prošlog meseca, kad je svuda zabeleo sneg, njoj je pao mrak i na drugo oko i potpuno je ostala bez vida. Tada joj se učinilo da vidi Ravnu goru. Promicali su četnici, smejali se, igrali kolo, Draža je mahao rukama sa verande…

Prvi put, posle sedam decenija, Ruža je te noći osetila da više ne želi da ćuti i da potiskuje bol. Poželela je da ispriča svoju tešku životnu priču koju brižljivo čuva u nepomućenim sećanjima.

Dočekala je reportere “Novosti” prvog dana uskršnjeg posta, u svom malom stanu na prvom spratu periferijske zgradice. U kolicima. Starica vedrog lica. Uzela nas za ruku i odmah presekla:

“Isto ovako sam Čiči Draži, prvi put pružila ruku. Samo, tada sam imala nežne i glatke dlanove. Tada sam imala 19 godina”, kaže ona.

Vrti se film unazad. Maj 1941. godine… Nemci, Mađari, Italijani, Bugari bez objave rata pokorili Kraljevinu Jugoslaviju.

Gungula u porodičnoj kući Papića u bačkoj varoši Ada. Glava porodice Nešovan Papić, rezervni oficir kraljevske vojske dobio koverat – poziv da preuzme komandu nad jedinicama u okolini Šapca.

Naočita i naizgled ženstvena, ali kočoperna i muškobanjasta, svršena gimnazijalka Ruža ne posustaje. Hoće sa ocem u rat. Majka i mlađe sestre Milena i Anđelija jecaju u strahu. Naslućuje se prekid mirnog, spokojnog života u učmaloj vojvođanskoj provinciji.

Nešovan, srpski patriota, koji je pustio bradu od žalosti kad je kralj Aleksandar Prvi 1934. ubijen u Marselju, okrenuo se prema Ruži i dao poslednju reč: “Nemamo muško dete u familiji. Ti si uvek bila moj sin! Ove dve popišuljice ćemo da udamo, a ti ideš sa mnom da branimo zemlju. Spremaj se”.

Okolina Šapca tri dana kasnije. Nemci nadomak grada. Kurir javlja Nešovanu da na drugi dan porodične slave Lazareve subote, dođe u rodnu kuću vojvode Živojina Mišića, u selo Struganik, kod Mionice. Čekaće ga lično pukovnik Dragoljub Mihailović, koji je već sa grupom oficira prešao iz Bosne i osnovao Komandu četničkih odreda na Ravnoj gori.

Ruža je krenula sa ocem.

Sunčan je bio dan, prošaran beličastim oblacima. Čiča ih je vedar sačekao u dvorištu kuće. Široko se nasmejao i izljubio Nešovana… Vojnički izbrijan u uredno utegnutoj uniformi. Imao je crveni trag na grudima, otisak od pojasa. Znak da je više dana kisnuo dok se povlačio iz Bosne.

“Imamo puno mladih vojnika ovde. Vidim ja, biće svadbe”, šaljivo je tražio odobrenje od Nešovana, gledajući crnokosu Ružu u oči.

“Ne, ne! Dosta mi je što nju čuvam. Ne planiram da brinem i o zetu”, odgovorio je u istom tonu oficir Papić.

Od tog časa, Ružu je više pazio Mihailović nego otac Nešovan koji se vratio na položaje sa vojnicima. Ruža se popela sa Dražom i komandom na Ravnu goru. Prvu noć nije mogla da spava. Tek tad je shvatila da je u ratu.

Već posle nekoliko dana, trebalo je da se nekako pored nemačkih i italijanskih patrola i obruča dopremi radio-stanica od četničkih saradnika iz Beograda. Ruža se dobrovoljno prijavila za rizičan zadatak.

“Bićeš moj kurir. Samo se pazi. Sve možemo da nadoknadimo osim života”, završio je Mihailović sa detaljnim instrukcijama.

Posle prve radio-stanice koju je donela na Ravnu goru, bila je svakodnevno na ivici života. Prelazila je peške i po 20 kilometara, od štaba do Mionice, pa preko Paležnice na voznu stanicu Kadina luka kod Ljiga, sve do Beograda…

“Nosila sam u torbi cipele sa štiklicom i suknju. Presvlačila sam se u šumi i u prestonicu išla kao dama. Uživala sam da prkosim i da prolazim na metar od neprijatelja”, rekal je ona nakon 70 godina ćutanja.

Održavala je Ruža vezu sa četničkim saradnicima, koji su stekli poverenje kod Nemaca i mogli su da se kreću kroz Beograd.

“Prvi put mi je jedna naša radio-voditeljka Olga, koja je na radio-programu najavljivala i pesmu „Lili Marlen“, pomogla da radio-stanicu odnesem iz Karađorđeve ulice do Železničke stanice. Kad smo prolazili pored nemačke kontrole, niz Karađorđevu ulicu, ona im prva, baršunastim glasom koketno reče “Guten morgen” (dobro jutro)… Uz domunđavanje i osmehe, samo su nas propratili pogledom”, dodaje ona.

Prenosila je municiju, Dražine poruke za komandante, tajne informacije koje ni sama nije smela da pročita. Ležala je u teretnim vagonima:

“Imali smo specijalni saveznički papir koji se topio u ustima. Nekoliko puta sam nosila te ceduljice sa Dražinim rukopisom. Jednom, kad su me Ljotićevci presreli kod Valjeva, stavila sam poruku u usta i ona je nestala. Tada su pronašli samo ljubavno pismo mog rođaka za jednu devojku. Bilo me je malo sramota kad su čitali naglas, ali su me pustili…”, priča Ruža.

Draža je davao striktna uputstva svojim ljudima da ne ubijaju Nemce jer je dobio informaciju da okupator ubija 100 Srba za jednog njihovog mrtvog vojnika.

“Izdavao je naredbe da se čuva narod i seljaci. To je bila njegova osnovna ideja: da se sačuvamo do dana kad budemo mogli ravnopravno da udarimo. Znao je da su Nemci mnogo jači”, ističe ona.

Jednog jutra, stigla je sa radio-stanicom u Ljig. Videla je ispred voza grupu Nemaca i Ljotićevaca. Bacila je prtljag iza voza u šipražje i skočila u štiklicama na peron:

“Gde si pošla”, upitao je naoružani Srbin.

“Idem u Srbiju trbuhom za kruhom. Neću valjda da jedem beogradsku kaldrmu”, uzvratila je drsko.

“Tamo su četnici. Ako se ne vratiš za tri dana, lično ću doći da te tražim”.

Ovog puta se provukla. Nisu joj tražili lična dokumenta. Događaj je ispričala Čiči.

Pošto je otac Nešovan postao čuven komandant, na lošem glasu među neprijateljima, Draža je Ruži sledeće jutro, uz cicvaru, naredio da promeni identitet.

“Sa prezimenom Papić više nećeš sama u šumu”.

Sreski načelnik u Mionici dao joj je novo ime: Radmila Nikolić iz Brežja. Dobila je i ličnu kartu sa svojom slikom. Nije više bila Ruža Papić. Za vojnike i Čiču ostala je Dragoljub. Počela je da nosi pištolj…

Jedne noći, vraćala se iz Čačka. Donosila je Draži izveštaj o ubistvu nekoliko njegovih vojnika koje su presreli Nemci. Dugo je pešačila kroz šumu. Promicali su nepoznati vojnici. Popela se na Ravnu goru promrzla, pred zoru.

Draža je bio budan. Čekao ju je ispred svoje kolibe. Sam. Zagrlio je kad se doteturala. Laknulo mu je.

“Vojnici spavaju. Lezi u moj krevet. Pokrij se dobro. Tu ćeš najbolje da se odmoriš. Ja noćas neću spavati. Obići ću vojsku i stražu. Vedra je noć, vidi se do Beograda…”

Sećanje se na trenutak prekida.

Bilefeld, 2012, šezdeset sedma godina izbeglištva.

Ruža duboko uzdahnu. Traži čašu vode od supruga Milovana Jovanovića. Ima samo njega na celom svetu. Jedina je preživela od porodice. Jedina je preživela od ravnogoraca.

Draža je znao da nju ništa ne može da ubije.

Izvor: B92

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top