Slavenka Drakulić, poznata hrvatska književnica i novinarka, kaže da joj se čini da nikada u Hrvatskoj nije bilo teže biti žena, da je vlada sve totalitarnija i ne sluša druga mišljenja
Slavenka Drakulić, poznata hrvatska književnica i novinarka čiji su romani, eseji i publicistika prevedeni na mnoge svetske jezike, kaže da joj se čini da nikada u Hrvatskoj nije bilo teže biti žena, da je vlada sve totalitarnija i ne sluša druga mišljenja i da se zemlja vaća na patrijarhat klasičnog tipa u kojem žena treba da je u kući i da rađa decu.
Govoreći o položaju žene u Hrvatskoj, Drakulić u intervjuu za Radio Sloodna Evropa kaže da to konzervativno stanje podstiču i vlada i Katolička crkva.
„Vlada se ne suprotstavlja konzevativizmu, već se ponaša upravo kao da nismo sekularna država. Čovek se onda pita da li smo podružnica Vatikana. Pored toga Hrvatska nije potpisala ni Istanbulsku konvenciju koja nije ništa drugo nego jedan niz mera kako bi se sprečilo nasilje nad ženama, šta učiniti i kako pomoći žrtvi“, navela je.
Mi smo se, kaže, sapleli o pojam „roda“ koji se u Hrvatsko pogrešno tumači.
Dodaje da joj se čini da je to još jedan izgovor da se ta konvencija ne potpiše. U tom novom konzervativizmu, prema njenim rečima, došlo je do jedne sprege vlasti i crkve, gde je Katolička crkva dobila nesrazmeran prostor i uticaj i, naravno, da se onda u tom okviru vraćamo na patrijarhat klasičnog tipa gde bi žena trebalo da bude u kući i da rađa decu.
Na konstataciju da je talas neoustaštva već dobrano oprao tekovine antifašizma u Hrvatskoj. Generacija rođenih 90-ih su danas odrasli ljudi sa shvatanjem da se u domovinskom ratu ne može počiniti zločin, Drakulić potvrđuje da je to dogma hrvatskog domovinskog rata – oni koji se brane ne mogu počiniti zločin.
„U Hrvatskoj je, zapravo, uspostavljena jedna institucija ‘čuvara revolucije’, a to su veterani. Oni su od trenutka kada su štrajkovali u Savskoj u Zagrebu i od smene vlasti uspostavili nešto poput nove policije, i to kulturne policije koja ordinira kada će ili neće biti održane nekakve manifestacije, poput Noći kazališta, ili kada će biti zamenjen Hrvoje Hribar, prvi čovek Hrvatskog audio-vizualnog centra (HAVC). Situacija je vrlo zanimljiva. Zapravo, nečinjenjem se afirmiše jedna nova vrsta ponašanja“, kazala je Drakulić.
Veterani su, kaže, pod visokom zaštitom vlasti i Crkve u Hrvatskoj, a vlada ne čuje druga mišljenja.
„Kod nas se ispostavilo da je normalno postavljati znakove, pisati ustaške i fašističke parole. Ni inicijativa Istarskog demokratskog sabora (IDS) da se to kazni nije prošla, već je odbijena. Time se dodaje još jedan kamenčić u normalizaciji, ne bih rekla fašizma, ali jednog relativizma, jedne krajnje desnice koja radi što hoće“, navela je.
Ima se, kaže, utisak da oni u vladi i u Hrvatskoj demokratskoj zajednici (HDZ), su tek jedno lice te partije, a da oni koji vladaju i partijom i državom nisu u prvom planu, ali vladaju jednom čvrstom i to jako desnom rukom.
Na opasku da je sinergija desničarskih portala i državne televizije sve snažnija, te da je urednika jedne emisije o kulturi bila skandalizovana da se Saboru čuo srpski jezik, Drakulić kaže da misli da će tako biti i dalje, te da reakcije neće biti.
„Hrvatska se jednom digla na noge i to je bilo u povodu kurikularne reforme prošle godine. Tada je 40.000 ljudi, ako ne i više, izašlo na ulice, zabrinuto za svoju decu, njihovo obrazovanje i budućnost. Taj je događaj pokazao je da u Hrvatskoj ima ljudi koji drugačije misle, ali oni nisu u stanju da se organizuju na način na koji bi mogli adekvatno parirati celoj mreži desnih udruženja. Kod nas je vrlo teško tu ‘ćutljivu većinu’ organizovati, jer oni nisu ideološki zadojeni kao što su desničari. Vi morate imati jedan jak motiv, direktni povod“, prezicirala je Drakulić.
Izvor: Fond strateške kulture