Sahranila ga majka Stana i njegovo junaštvo

Nekada davno u jednom mestu živeo je jedan… Ukoliko vam ovo liči na početak neke bajke možda krajnji utisak i bude baš takav. Sledi priča koja podiže moral, budi nacionalni ponos i pre svega vraća veru u ljude da se velikim radom, hrabrošću i upornošću može sve postići.

Napomena: Prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno.srb 29. decembra 2015.godine.

Malo mesto Bistrica kod Petrovca na Mlavi krajem 19 i početkom 20 veka ponosilo se svojim Dragutinom Tomaševićem, inače viđenim članom Sokolskog društva Dušan Silni. On je poštovanje tadašnje sportske javnosti u zemlji stekao zvanjem desetostrukog šampiona tadašnje Kraljevine Srbije u atletici a ugled u društvu neraskidivim prijateljstvom sa prvim sinom kralja Petra I Karađordjevića, Đorđem.

Dragutin i Đorđe su u Beogradu bili poznati kao veliki boemi sa idejama o zabavi daleko ispred svog vremena. Dragutinu je takva reputacija donela uspeh kod dama, dok je prestolonasledniku samo štetila i dovela do abdiciranja u korist brata Aleksandra.

– Đorđe je završio visoku vojnu školu u Rusiji i veoma je voleo konjicu. Imali su konje u njihovom Sokolskom drustvu i zanimljiva je anegdota da je sin kralja Petra jednom prilikom iz čista mira uzviknuo: “Braćo, je l’ ste meni odani? Ako ste odani idemo svi!”, da bi potom kompletno društvo kao jedan, bez pitanja, sa konjima uletelo u reku Savu. – prepričava anegdotu koju je čuo do svojih predaka Radiša Rajković iz Bistrice, jedan od potomaka Dragutina Tomaševića.

Dragutin je bio član prve Olimpijske ekipe Srbije koja je učestvovala u Stokholmu na petim OI koje su održane 1912. godine. Zvanični podaci još govore da je u maratonu zauzeo 37. mesto u konkurenciji od 62 takmičara od kojih veliki deo uopšte nije ni završio trku.

Ipak, zahvaljujuci Radiši i pričama koje su se prenosile sa kolena na koleno saznali smo mnogo više o ovom sportskom heroju i njegovom učestvovanju na najvećoj sportskoj svetskoj smotri.

– Par dana pred trku, tokom ručka njemu je u kabezu sipan otrov, arsenik. Servirka koja je bila ruskinja i koja je to videla, prošla je pored njega, oborila laktom čašu uz upozorenje dovoljno glasno da ga samo on čuje “Ne Srbine!” – govori Radiša i objašnjava da se nikada nije saznalo ko je pokušao da ga otruje ali da je verovatno razlog bio taj što je na prvim treninzima jasno svima stavio do znanja da je veliki favorit.

Elem, to nije bio kraj njegovih muka na Olimpijskim igrama. Posle pokušaja da i ne započne trku, konkurencija se potrudila da je Dragutin i ne završi.

– Na nekih par stotina metara od ulaska u stadion i cilj, dok je bio u vodećoj grupi, izašla su tri nepoznata muškarca i odvukla ga u šanac. On se obračunao sa njima kako je mogao, ali je povredio desnu nogu – u dahu prepricava njegov unuk i dodaje – Oni su ipak uspeli da ga u šancu zadrže dovoljno dugo da bi dali značajnu prednost konkurentima iz Južne Afrike, Nemačke, Švedske i Rusije.

Šok je usledio na stadionu kada je Dragutin, sav krvav, ipak prošao kroz cilj i tako pored svih nedaća završio maraton.

To viteštvo, u pravom smislu te reči, navelo je barona de Kubertena, oca savremenih Olimpijskih igara da mu preda medalju za učestvovanje uz konstataciju da je Dragutinov podvig uzdigao u sam vrh svetskog sporta mladi srpski Olimpijski komitet. Ta činjenica i podatak da je Dragutin Tomašević u istoriji zapisan kao prvi srpski sportista koji je nosio nacionalni barjak na Olimpijskim igrama dovoljno govori o ovom sportisti sa velikim S.

Brži od voza

Još jedna anegdota ide u prilog, pa možemo reći, legendi o nadljudskim sposobnostima Dragutina Tomaševića. Jednom je za opkladu pre stigao od Požarevca do Petrovca nego voz, sa čijim se masšinovođom opkladio da je brži. Tu govorimo o relaciji od 40 kilometara. Iako danas vozovi u Srbiji nisu ništa brzi od tadašnjih, ipak mislimo da danas nemamo trkače koji bi za slični podvig uzeli novac današnjim mašinovođama.

Kada smo već kod velikih slova, uz Dragutina je vezano i veliko P, kao patriota.

Iako je lako mogao da, današnjim žargonom rečeno, “sredi” neku ugodnu poziciju u Prvom Svetskom ratu, Dragutin je kao vrhunski sportista ipak izabrao prve borbene redove.

– On je poginuo na brdu Bubanj, kod mesta Rašanac, 1915. godine. Imao je obicaj da odvije po nekoliko bombi, stavi ih i naručje i među rovove, u trku, baca na neprijatelja. Presekao ga je mitraljez preko pola grudi – sa setom priča njegov potomak i hroničar. Upravo takva smrt je doprinela da se Dragutin još jednom izdigne iznad ostalih ljudi.

Naime, u pokušaju da ga spasu, lekari u poljskoj bolnici su mu otvorili grudni koš i tamo pored normalnog srca pronašli još jedno. Istina manje, ali sasvim dovoljno da objasni Dragutinovu sportsku ličnost i hrabrost.

Njegova majka Stana je epitafom na njegovom grobu dala možda i najbolji kraj ove priče o Dragutnu Tomaševiću, a na spomeniku je zapisano: “Sahranila ga je majka Stana i njegovo junaštvo”

Najporaznije od svega je da veliki broj ljudi u Srbiji koji čuje za ime Dragutina Tomaševića ne zna o kome se radi. Istina, Petrovac na Mlavi mu se odužio kroz tradicionalnu trku i sportsku halu koji nose njegovo ime, ali da je pripadnik nekog drugog naroda, davno bi postojalo nebrojeno napisanih knjiga, snimljenih filmova i serija o čoveku koji je nosio zastavu na prvom pojavljivanju svoje zemlje na Olimpijskim igrama, stigao na cilj maratonske trke iako su ga napali, kao ugledni sportista ipak otišao na prvu liniju fronta da brani Srbiju, herojski poginuo… i to sve sa dva srca.

Autor: Saša Stojadinović
(Ebraničevo)

Izvor: MAGACIN

Vezane vijesti:

Da se uspravimo!

Dvanaest odličja ratnika Stojana

Lenka, hrabra ratnica sa Tare