Dragoslav Stranjaković: Selo Bubanj, srez Donji Lapac, NDH

Ustaše su 3. jula 1941. godine napale selo Bubanj, u srezu Donji Lapac. Odmah su izdali naredbu da niko ne sme da se udaljuje od svoje kuće. U naredbi su, pored toga, istakli da više ne treba niko nikoga da se boji, da može da radi na svojoj njivi, da su, tobože, računi sa Srbima prečišćeni, i da nema više nikakve razlike, jer su Srbin i Hrvat u NDH jednaki i uživaju sva prava“.

Ova naredba „i topli julski dani izveli su narod u polje, gde ga je željno čekala letina, čije obrađivanje je kasnilo usled večitog straha seljaka za sopstveni život i život svoje porodice“. Toga dana, rano izjutra, prolazili su muslimani iz Kulen Vakufa govoreći o toj naredbi, a pripremajući teren za zgodna pljačkanja. Odmah posle ručka „čula se pucnjava kod susednih seoskih kuća, ali se nismo uplašili jer smo naredbom bili ubeđeni da smo osigurani“.

Ipak, neki ljudi, misleći da im preti opasnost, sklonili su se. „Odjednom se prolomi strahovita pucnjava na sve strane, sve su kuće opkoljene, pucnjevi su se ukrštali kao da smo na frontu. Čuje se jauk na sve strane, kuće gore i ljudi živi gore u njima. U kući u kojoj sam se ja nalazila sa jednim rođakom, ulazi jedan ustaša i pita jednim izopačenim glasom: Šta radite? Strah je bio jači, mi ne odgovorismo ništa. On se udalji, a posle par sekundi začu se pucanj. Moja rođaka se sruši mrtva jedan metar ispred mene.

Postadoh stena, slediše se sva osećanja i krećem se po kući kao mehanizam. Nakon 10 minuta začuh korake i poznadoh vojničke cokule. Prvo što ugledah bila je vojnička kapa. Kao munja sevnu mi kroz glavu: on se vraća da svrši sa mnom. Straha uopšte nije bilo, jer kako rekoh stena ne oseća“. Međutim, taj ustaša je bio poznanik njene rođake i opomenuo ju je da beži kud god zna, i da se moli Bogu i njemu za zdravlje. Hteo je da joj spase majku i sestru [na njivi], ali je kasno stigao.

Medićeva je tražila da vidi majku i sestru, ali joj je on savetovao da ne ide, pošto je tamo drugi ustaša čuvao stražu. Zamolila ga je da je sprovede kroz selo, ali je on odbio, pošto je morao dalje.

„Ostadoh sama u kući“, nastavlja Milica, „pokraj mrtve rođake, a na sve strane bukti požar i čuju se natčovečanske vike žena i dece, koji su nedužni umirali u najstrašnijim mukama“. Posle četvrt sata u kuću dolazi sinčić njene poginule rođake, koji je jedini iz te kuće ostao živ, jer se skrivao u podrumu.Prizor je bio strašan. „Dete nailazi na mrtvu majku, počinje da plače, ali ne smedosmo duže da ostanemo te izađosmo iz kuće bez igde ičega i onako besciljno krenusmo u šumu. Prolazeći pored susednih kuća nailazili smo na strašne prizore: mala deca su ležala mrtva na kućnim pragovima, te male i nevine žrtve krvožednih ustaša. Njihovo vojničko dostojanstvo tražilo je protivnika sebi ravnog i u njemu našao ženu i dete. Ustaša naoružan do zuba ustremio se kao kobac na srpske žene i decu, da iskali svoj gnjev, da opljačka, da osvetla obraz svome rodu“.

Išli su šumom. Kad su se popeli na susedno brdo, na sve strane su se dizali veliki stubovi dima. I taman kad su mislili da su izvan opasnosti, za njima je zapraštao mitraljez. „Krvolocisu nas primetili i hteli su da nas unište, ali bez uspeha.

Pobegosmo. Naišlismo naneke hrvatske kuće pune ustaša koji jedu i odmaraju se. Svi su civili bili naoružani, a žene i deca i ljudi su mirno i spokojno posmatrali kako propadaju srpski životi i njihova krvlju stečena imovina. To su bili susedi kojima su naši često činili uoluge. Oni nisu više imali prema našima nikakvog osećanja.

Njihova je jedina želja bila da tih Srba nestane, da njihova imanja prigrabe i da u svoje ambare stave srpski kukuruz, krvlju srpskom pokapan. Noć provedena u šumi bila je zbilja strašna. Misli su bile istrgane strahom, srce je krvarilo za našim najmilijim, strah od šume, sve je to u nama budilo čudna osećanja, osećanja čoveka koji gubi svest“.Njiva na kojoj su Miličina majka i sestra tragično završile, bila je kraj samoga puta. Njeni rođaci su toga dana bili sakupili 12 kopača, a sa njima su bili Miličina majka, sestra i brat.

Bilo ih je 15 kad su ustaše naišle, ali su trojica muškaraca uspela da pobegnu, da se sklone u obližnje žbunje. Kad su ustaše došle na njivu jedan od njih, Mile Pavičić viknuo je: „U stroj“. Držao je na ramenu mašinsku pušku. „Nastala je očajna vika, molbe, ali to nije ništa pomoglo. Padoše svi kao snoplje, ču se smrtni ropac, jedno opšte krčanje, i najzad nasta „tajac“. Ustaše su se posle toga izgubile ostavivši na mestu zločina samo jednog stražara. „Likovali su, jer su zbilja junački postupili, obračunali su se sa golorukim devojkama i decom“.

Miličin brat je posmatrao sve ovo iza jednog grma, gledao je kako mu umiru majka i sestra, a on im nije mogao da pomogne.

To su bili teški i užasni bolovi. Međutim, ustaše su ga primetile, pucale na njega iako nisu tačno znali u kome je grmu. Mile Pavičić, ustaša, došao je do grma u kome je bio Miličin brat, bacio jedan veliki kamen i viknuo: „Ustaj, pucaću!“ Svestan šta ga čeka on je i dalje ležao. Bio se dobro prikrio stavivši jednu kamenu ploču na glavu a drugu pred oči. Nisu ga primetili, otišli su. Ali Pavičić, koji je goreo od želje da ga ubije, vratio se ponovo do grma i počeo bajonetom od puške da barata oko grma, ali u onom besu i divljaštvu nije ga primetio.

Otišao je a Miličin brat je pobegao u šumu. Nekoliko dana brat i sestra nisu znali jedno za drugo. Preko prijatelja i nekih rođaka stupili su u vezu, sastali se i otišli ocu. Njihov komšija David Radaković vratio se kući da vidi kako je tamo stanje.

Na nesreću naiđe na ustaše koje su još pljačkale već opustošeno selo, uhvate ga, odrežu mu uši, nos i najzad iskopaju oči pa ga tako unakaženog povedu sa sobom „pola kilometra, naslađujući se natčovečanskim jaucima svoje žrtve. Naposletku, odrežu mu jezik pa je posle toga u najvećim mukama izdahnuo.

Nekoliko dana kasnije Milica je sa bratom i ocem otišla kući da vidi da li je išta posle pljačke ostalo. „Ništa nismo našli, samo gole zidove i mrlje od krvi palih žrtava. Sve je bilo pusto, svuda tišina, samo po koje preostalo živinče krikne, prestrašeno i užasnuto svim onim što se odigrava“. Ovaj pokolj u Bubnju pokosio je Srbe, 270 žrtava. [291]Mogli bismo izvesti još dosta imena onih koji su uspeli da se spasu sigurne smrti. Mi smo, pak, dali najkarakterističnije slučajeve. A svi ti spaseni dali su nam najtačnije podatke o zverstvima izvršenim nad Srbima.

[291] Milica Medić, student medicine iz Donjeg Lapca, Beograd, 3. VII 1941. godine [P = Izjava data u Patrijaršiji Srpske Pravoslavne Crkve]

Dr Dragoslav Stranjaković. Najveći zločini sadašnjice (Patnje i stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941-1945), Dečje novine, Jedinstvo, 1991. str. 288-290.

---

Izvor: Srpski memorijal / USKOK – fejsbuk stranica