Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Na današnji julski dan u Velici i Gornjoj Rženici su u Drugom svetskom ratu, 1944. godine, pobijeni skoro svi stanovnici – među kojima najviše devojaka, žena i dečice.
Piše: Dragoslav Bokan
Lokalni muslimani iz Rožaja i okoline su, uz podršku Šiptara sa Kosova i drugih okupatorskih oružanih trupa (iz u borbama prethodno razbijenih SS jedinica „Skender beg“ i „Princ Eugen“) a pod ideološkim vođstvom Sahit Hodže i Osmana Rastodera (predratnog matičara i islamskog veroučitelja) tada napravili zastrašujući pokolj, gori, crnji i krvaviji nego ma gde drugde po okupiranim delovima ondašnje Evrope.
Devojke, žene i devojčice su silovane, bebe bacane na nož, ljudi živi spaljivani, samo zato što su pravoslavni Srbi (iako im je pre toga data časna reč ove zlosutne vojske u prolazu) da ih niko neće dirati.
Ali, dve su stvari tu one koje, mislim, valja da zauvek zapamtimo – da se time iznutra ojačamo kad antisrbi raznih fela krenu da nas iscrpljuju i optužuju za sva zla ovog sveta.
Prva je – jezivi ritual DERANjA KOŽE NAŽIVO, posebno srpske dečice. Pa su im muslimanski ljudožderi sa nacističkim simbolima na uniformi derali kompletnu kožu lica (recimo, dečaku Tomi Vučetiću), sa sve skalpom, a mnogima i čitavu kožu sa malenog tela, kao zečevima, u ovom julskom paklu za koji će, nakon rata, retko ko odgovarati (a čitav ovaj pokolj će se nalogom odozgo zaboraviti, da se ne bi kvarilo ono nametnuto, veštačko „bratstvo i jedinstvo“ između muslimanskih dželata i srpskih žrtava).
Kakvi su to bolovi i krici bili, ne možemo ni da zamislimo, jer ni u najgorim noćnim morama nismo doživeli ništa slično sasvim konkretnim stradanjima ove nesrećne dečice sa oguljenom i ostruganom kožom, čija je dugo i sporo, ritualno umiranje ličilo na najmračnije scene iz Danteovog „Pakla“.
A druga stvar koju treba zauvek zapamtiti kao ikoničku sliku ovog užasnog masakra je VEŠANjE NAŠE DEČICE ZA NOGE ZA GRANE TAMOŠNjIH ŠLjIVIKA!
Ovo drveće sa kojih naglavačke vise srpska dečica i sablasno se njišu, nakon klanja i umiranja u neopisivim bolovima, predstavlja strašnu i svetu sliku za nezaborav čitavom našem narodu, koliko god da nas ima i gde god živeli.
A mnogi među ovim mališanima su živi oderani upravo ovako zakačeni konopcem za šljivove grane. Samo bi ih od sadističke slasti zajapureni Šiptari i muslimani gulili, mesarski vešto vukući njihovu nežnu kožicu na dole, dok je potpuno ne svuku sa mesa i ne ostave za sobom jezivi trag neljudske surovosti I apsolutne MRŽNjE PREMA SVEMU SRPSKOM.
Ti ogoljeni trupovi, ta naša živa zapaljena, preklana i silovana dečica, ŠTO VISE SA ŠLjIVA uz put demonskih legija naše razbraće (koja su onako uverljivo glumila da su normalni – i pre i posle Drugog svetskog rata, nekažnjeni i nepokajani), to su prizori koje ne smemo nikad, ali nikad zaboraviti. Da ne bismo (tim kukavičkim zaboravom i sramnim nepominjanjem) izgubili svoju dušu i spasenje, jer ga svakako, ovakvi, ne bismo ničim zaslužili.
Strašna je Knjiga Stradanja srpskog naroda, a naročito naše dečice u pislednjim ratovima, a od ruke onih koje smo, kao neodgovorni idioti, prihvatali za tobožnju „braću“.
A velički stradalnici su kanonizovani i Srpska Pravoslavna Crkva ih proslavlja kao mučenike.
Izvor: Fejsbuk stranica – Dragoslav Bokan
One Response
Ta najveća zla i, normalnom ljudskom umu, neshvatljiva ponašanja, nikada nisu činili normalni i ugledni ljudi i čestiti domaćini, već bolesni i nedokazani likovi, koji su sebe, na taj način, stavljali u žižu javnosti. To je istorija pokazala, od drugog svjetskog rata, pa do poslednjeg, građanskog, rata, na prostorima bivše Jugoslavije. Ostaje samo enigma: zašto se tada „normalni“ ljudi (bilo kojeg naciona) povlače u svoje ljušture i ponašaju se kao da se to njih ne tiče, umjesto da se suprotstave postupcima tih bolesnika, jer je uvijek više pozitivnih nego negativnih?!