Tokom posete princa Čarsla nije se štedelo u komplimentima i poklonima. Kao što se nije štedelo ni u ćutanju o zločinima koje je prinčevska država Srbiji i Srbima činila
Čega se Srbi stide? Tuđih zločina ili sopstvenih žrtava? Nema novina, niti televizije u Srbiji koja rečju i slikom nije pratila svaki korak princa Čarlsa i njegove bolje polovine. Sve što je u Srbiji imalo snage da trči, od ljudi na vlasti do sveštenstva i članova Krunskog saveta trčalo je bez daha ne bi li pokazalo kako milijeg gosta od princa odavno nije bilo u Srbiji. Nije se štedelo u komplimentima i poklonima. Kao što se nije štedelo ni u ćutanju o zločinima koje je prinčevska država Srbiji i Srbima činila. Istorija se zaustavila na dobu od pre stotinu godina. Ništa što se desilo posle 1915. godine, reče kustos vodič princa po Kalemegdanu, nije se smelo pominjati.
Ništa što je srušeno pre sedamnaest godina, 1999, nije se smelo pokazati ni pomenuti. Princ je bio zadovoljan i zahvalio se javno: – Ne budite zarobljenici istorije! Član britanske kraljevske porodice kaže nekom da ne bude zarobljenik istorije odnosno prošlosti!? Oni koji se ne bi odrekli najmanjeg događaja iz svoje istorije, stvarnog ili izmišljenog, savetuju druge da zaborave istoriju. Novinama i televizijama u Srbiji su postale nevažne srpske žrtve i niko se nije usudio da kaže koliko je ljudi, dece, žena stradalo od engleskih bombi tokom prošlog veka. Koliko je gradova bombardovano, šta je sve porušeno.
Trebalo je princa na to makar podsetiti. Tad bi imalo smisla da se govori o „zarobljenicima istorije“ i praštanju. Ne može žrtva praštati, ako se prvo zločinac ne izvini i ne pokaje. Ako nema izvinjenja i pokajanja, zločinac misli da je u pravu. Da nikakav zločin nije počinio. Ko žrtvi može garantovati da se zločin neće ponoviti?
Princa i njegovu posetu svi u Srbiji su mogli videti. Povorku žrtava šiptarskog pogroma na Kosovu i Metohiji 17. marta 2004. godine, malo ko je mogao u Srbiji 17. marta 2016 videti. Smrt Srbinova, ako je ubica stranac, zabranjena je vest.
Braćo Srbi, ne budite zarobljenici sopstvenih žrtava, reče nam princ i ode na čaj u pet.
Dragomir Antonić, etnolog – Večernje Novosti