Заборављена историја колонизације Војводине – Део I – Воз без возног реда

Прошло је 70 година од те 1946. године, фебруара месеца, када је велики број људи, кроз колонизацију, напустио свој родни завичај, своје прадедовско огњиште и дошао да живи и ради широм Војводине.

Дакле, постајали су они и њихови потомци, Војвођани, људи равнице. Поводом обележавања тог изузетно важног догађаја, не само у њиховом животу, настала је ова мала књижица, као врста писаног записа једног од тих колониста, фебруара 1946. године.

Да би се могла схватити сва драматика промена у животу тих људи, мора се нешто рећи, не само о простом премештању становништва из једног краја исте државе у други, него се морају извести неке људске, историјске и природне паралеле.

То није било обично путовање туриста из једног краја у други, испуњено авантуристичким поривима, него велика сеоба народа, највише по жељи нове власти, из једног сасвим другачијег географског краја у други, са мноштвом политичких и државних мотива. Неки су то измештање називали „возом без возног реда“, неки као велико измештање становништва, други као пресељавање великог броја људи из једног, пасивног дела државе, у други, или као врсту награде оних који су се борили у НОР-у или помагали у ослобођењу државе Србије у Великом светском рату. Тек, та колонизација, под најпростијим именом, одиграла се одмах по завршетку Другог светског рата и означила је сасвим нови карактер живота људи у новој Југославији. Она је била двострука појава на овим просторима Србије: с једне стране, нестајао је један народ који је ту био насељен пре више стотина година, а насељавао се други, долазећи из сасвим другачије природне и културне средине. Све је то била последица Другог светског рата, у коме су, пре свега Немци, доживели највећи ратни пораз у њиховој историји, заједно са својим ратним савезницима, и у коме је народ једне друге културе живота и рада, напуштао свој родни завичај и долазио у сасвим други, исте државе Србије. Та драматика живота и побеђеног становништва и делова победника у Другом светском рату, још није доживела потпуну научну анализу. Губитник у рату је морао бити кажњен, а добитник награђен, иначе тај велики рат не би ни имао смисла.

Дакле, после Другог светског рата, одигравала се велика сеоба народа, стварање нових држава, велика историјска расподела снага. Поражени народи су морали осетити последице, не само свог ратног пораза, него и свог историјског пораза, своје заблуде „највеће нације“, а победници су морали бити награђени својом ослободилачком борбом и својом победом.

Војводина, као најмлађа цивилизација у Европи, била је насељена невероватним конгломератом народа, цивилизација, култура и великих разлика своје историјске основе народа који су је вековима насељавали. Она је била, по настанку, и најмлађа цивилизација на Балкану, коју су обележавали, вековима, разни ратови ради насељавања и расељавања, из политичко-економских или етничко-социјалних разлога. Вероватно да је на европском континенту, Војводина била, не само најмлађи насељени простор Европе, него и најплоднији. Отуда су се на том тлу догађале веома бурне природне и историјске промене, па онај појам, “као равна Војводина“, сигурно нема великог додира са њеном бурном историјом.

Да ли су први становници Војводине били Срби, Мађари или Немци, да ли су то Румуни или Словаци, да ли су то неки други народи, што је овај исти аутор подробно истражио и написао у делу „Мраморак у простору и времену“, нећемо сада истраживати, али се мора констатовати једна историјска истина: Војводина је одувек била место настањивања многих народа, са својим цивилизацијским капацитетима, навикама и начину живота, са мноштвом различитости, које су се, час веома срећно уклапале, а час бивале у сукобу, и тиме богатиле историју Војводине.

Истовремено, Војводина је вероватно најдуже постојала као ненасељени простор у Европи, испуњен песком, рекама, мочварама, ритовима, богатим животињским царством, најмлађа површина у Европи, која је могла примати људе и постајати њихово трајно станиште. Зато је мало важно који је народ први насељавао Војводину, а који задњи, чија је она „прапостојбина“ и ко има највеће историјско право на њу. Познаваоци настанка Војводине, као територије и као најмлађег станишта у Европи, отуда с правом говоре да је она заједничка територија многих народа и цивилизација, да је мултинационална творевина више народа и култура. То је, можда, и највеће богатство Војводине.

После завршетка Другог светског рата, Војводину су морали напустити побеђени народи који су махом били на страни Хитлерове Немачке, па чак и њени легитимни војници Вермахта, а населити победници, иначе тај велики Други светски рат не би имао смисла. Принципе одмазде и оних људи који нису учествовали у ратним окршајима, изнедрила је нацистичка власт Немачке, Италије и Независне Државе Хрватске, која је настала на крилима фашизма и нацизма.

Дакле, њена мултинационалност и мултикултуралност није никада довођена у питање. Тешко је наћи у Европи још неки тако велики простор који је вековима насељаван и расељаван од многих народа, култура, језика, обичаја и навика. То богатство народа је највећи квалитет Војводине и њена велика предност у односу на многе друге, једнонационалне крајеве Југославије и Србије.

Сасвим нормална последица Другог светског рата, у коме су на једној страни били Немци, Мађари, Хрвати, Италијани итд, а са друге Срби, Руси итд, била је еуфорија „победника“ и казна за губитнике рата.

Захваљујући последицама тог великог рата, догодила се и велика колонизација народа из Војводина и у Војводину. Победници су стекли право да се , не само насељавају у просторе Војводине, које су заузимали губитници рата, него и да стварају нову Војводину, свој животни амбијент за себе, да уносе нове навике и обичаје, да дају нови живот Војводини. И они су то радили са пуним капацитетом свог националног бића.

Дакле, ако се не зна и не уважава та специфичност природе и људи, крајева из којих су долазили колонисти, као и оних који су нешто раније населили тај простор, тешко је разумети сву динамику и драматику нових досељеника. О томе се мало или веома површно писало, као што се мало писало и говорило колико су и како су колонисти, те 1946. године, унели своју људску енергију, рада, знања и одрицања, да би, не само за себе, створили повољан амбијент новог живота, него и да би квалитативно променили општи карактер Војводине и Србије, да би Војводину прихватили као свој нови завичај. То није било ни мало лако, ни једноставно, како се иначе о томе писало. Ова монографија управо треба да покаже, не само зашто се та колонизација догодила баш тада, усред љуте зиме 1946. године, него и како се догодила и какве је то имало последице по целокупни живот тих људи, као и оних са којима су долазили у разне облике сукоба и сарадње.

Они људи, који колонизацију виде само кроз бројке колониста, с једне стране, и одласка Немаца, с друге стране, који су дошли или отишли из Војводине, мало шта виде. Пре свега, то није био чин освајања нечије територије, како то немачки писци говоре, нити је био чин слободне жеље да се баш ту нађу нова станишта „сиромашних“ људи. Многи од колониста су имали далеко више имања и материјалног богатства у свом родном завичају, него што су га добили доласком у Војводину. Нису то били изразити представници беземљаша, скитница и номада, жељни авантуре и туђе земље. Само је делимично тачна и прича нове власти која је организовала и спровела колонизацију, да се ради о људима који су заслугама у том рату, добили на поклон војвођанску земљу. То је био веома сложен, дуг и веома тежак процес. Управо о томе треба прозборити.

Неки људи сматрају и данас да је то играни филм са пуно песме, шале, са неком чудноватом лакоћом људи који весело путују, шале се на свој начин и долазе у Војводину као у рај, где им је све обезбедио неко други, а они су само уживали.

Узроци колонизације

Свакако треба прво објаснити и истаћи који су то били основни узроци да нова држава, тек конструисана, и то усред највеће зиме, када је свакоме било јасно да су то најгори природни услови сваке колонизације у којој има 50% деце, донесе одлуку о колонизацији. Она није била ни случајна, ни спонтана, само од стране колониста. Напротив, она је планирана још 1943. године, на заседању АВНОЈ-а и изведена од стране највиших политичких органа Југославије. Идеја о колонизацији је истакнута још на првом заседању АВНОЈ-а, 1943. године и од тада до њеног практичног извођења је прошло три године. Наиме, требало је да се оствари ратна и политичка победа нове власти, која је донела одлуку о протеривању великог броја Немаца са простора Војводине, где су углавном почели да се ту насељавају већ од 1920. године по плану Аустроугарске монархије. Ту одлуку је немачки живаљ потпомогао када је већ 1944. године, у повлачењу Немачких окупационих снага из Југославије, искористио, у највећем броју, да се, са Немачком војском и сам повуче у Немачку, Аустрију и даље у свет, где су налазили уточиште.

Према немачким писаним и истраженим изворима, у Краљевини Југославији је, до Другог светског рата, било 540.000 Немаца. Међутим, према званичном попису становништва Југославије од 1934. и 1941. у Југославији је било 980.000 католичко-евангелистичког становништва. Дакле, Немаца, Мађара, Чеха, Словака и тако даље, што значи да је било око 45.000 Немаца и толико Мађара. Осталих 80.000 католика су чинили Словаци и Чеси. Од тих 450.000 Немаца, званично је учествовало у немачким, мађарским и хрватским војним јединицама 95.000 Немаца.

Ако се том броју дода само број чланова немачког Културбунда, који су слепо следили све идеје нацизма, онда се може видети да је око 50% Немаца у Југославији било непосредно ангажовано на страни окупационих снага. Формирана јединица „Принц Еуген Савојски“ је харала широм Југославије, посебно на Источном, односно, Руском“ фронту. Велики број тако ангажованих Немаца је изгинуо у ратовима које је водио Хитлер. Ако се томе дода да је више од 60% становника Немаца у Југославији и Војводини недвосмислено подржавао и одобравао окупацију Југославије, онда је нека ратна правда, ако уопште постоји, била и да један народ, који је чинио одмазду са својим ратним савезницима над Србима и Јеврејима, а затим делом над Румунима и Ромима, сам осети снагу одмазде. То су знали многи Немци у Војводини, па су, према немачким изворима, њих 245.000 цивила, „евакуисани“ у Немачку са одлазећим немачким јединицама, које су се повлачиле пред руским и српским ослободиоцима. Дакле, према немачким изворима, 95.000 Немаца учесника у рату на страни Хитлера и НДХ, и оних 245.000 цивила, који су се са немачком војском повукли у Немачку и Аустрију, чине 340.000 Немаца. Остало је око 120.000 Немаца у Краљевини, односно СФРЈ, после рата. Од тога, око 70.000 у Војводини. Ако је Војводина имала преко 250.000 Немаца, који су се ту, у Војводини, населили од1820. године, онда је преко 200.000 немачких домаћинстава оставило своје домове и своја имања, који су били конфисковани од стране партизанске власти, која је морала хитно решавати велико економско питање: Како ту огромну површину обрадиве земље претворити у оранице и житнице, а нова држава је већ имала огроман број људи који су учествовали у том рату на страни партизана, а то значи победника, затим гломазну администрацију, армију наставника и ђака, многе радне омладинске акције и тако даље. Све је то требало да храни Војводина и њени нови становници. Дакле, требала је држави Југославији и Србији, нова огромна радна снага, пре свега у пољопривреди, а онда и просвети, милицији, администрацији, великом политичком апарату власти. То је, без сумње, био основни узрок колонизације 1946. године.

Колонизацијом су се решавала и многа друга питања о којима овог пута нећемо подробно говорити.

Јасно је да то није било лако извести. Требало је, пре свега, убедити огроман број људи да напусте своја родна станишта, своја имања и родбину, и крену у непознато. Све је чињено преко бораца и чланова КП, која је планирала и изводила целу операцију колонизације. Одабрани су људи који су убеђивали оне који су помагали и подржавали партизански покрет као ослободилачки покрет, да се упишу, са члановима својих породица и прихвате сеобу у Војводину. Затим је требало организовати путовање до изабраних места у Војводини, да би, као финиш те акције, кренула расподела немачких напуштених станова, имовине и места. То је радило више комисија, под надзором министра пољопривреде у влади Србије, Сретена Вукосављевића, из Пријепоља. Међутим, кад је тај честити човек видео какве се неправде чине у тим поступцима, напустио је комисију и њу су водили други људи.

Највећи практичан значај су имали првоборци и угледни чланови КП, који су бирали села и сваку кућу, за насељенике из свога краја. Не само то. Један број чланова комисија је, пар дана пре доласка колониста, дошао у неко место, уверио се у оно што се у њему налази и прво за себе и своје најближе људе одабрао најбоље куће, испуњене домаћинством и оруђем, а онда, када је воз без возног реда пристигао у дато село, организовано су „нађоши“ са својом коњском запрегом пребацивали колонисте у село са одлуком за кућу која ће бити њихово станиште. Па и тада, у тој партизанској правди, немали број људи није добио одговарајући смештај, већ је привремено становао у домовима културе или код неког домаћина-колонисте, који је добио велику кућу. Тако се процес насељавања одвијао, од доласка колониста у дато место, до 1952. године, када су тек неки колонисти сазнали које су њихове куће.

Сав тај процес је подвођен под “награду“ нове власти људима који су учествовали или помагали партизански покрет. То је била само једна основа за колонизацију. Друга, далеко важнија, налазила се у равни економско- политичког циља који су поставили највиши органи власти.

Колонисти су, својим радом, не само оправдали основну идеју о радној снази као извору прихода за новостворену државу, него су извршили и препород Војводине, њених сељачких и потом и земљорадничких задруга, социјалног живота, удахнули Војводини нову, не само снагу сељачким задругама, већ и нову снагу њеним просветним и културним установама, њеном спортском и општем социјалном животу.

Аутор: Проф др. Драгољуб Живковић

Извор: ВИДОВДАН