Dragan Popović: Staro sajmište je simbol sveopšteg stradanja

Reagovanje povodom intervjua sa novim predsednikom Saveza jevrejskih opština Srbije Robertom Sabadošem objavljenom u Politici 6.juna 2017. – „Logor Staro sajmište čeka da bude dostojno obeležen“.

Gospodin R.Sabadoš je nasledio dugogodišnjeg predsednika Saveza jevrejskih opština Srbije dr R.Fuksa. Novi predsednik je obavestio najširu javnost o trenutnom položaju jevrejske zajednice u Srbiji, problemima prisutnim u procesu restitucije i učešću Saveza u radu državne Komisije za uređenje Starog sajmišta. Saznali smo da se u sadašnjem Savezu nalazi 10 opština, od Subotice do Niša. Ako se prisetimo da je pre Drugog svetskog rata na prostoru, približno podudarnom sa teritorijom današnje Srbije, postojalo oko 60 jevrejskih opština od kojih je jedanaest ortodoksnih jevrejskih veroispovednih opština egzistiralo u današnjoj AP Vojvodini onda je sadašnji, redukovan broj opština, zaista skroman.

Ali, raduje nas pokazatelj da u Srbiji raste broj pripadnika jevrejske zajednice. Da istaknemo i to da je samo u Beogradu, najvećoj jevrejskoj opštini, neposredno pred početak Drugog svetskog rata živelo 10.388 Jevreja u dve samostalne opštine (Spomenica 1919-1969,ašk.i sef.s.204). Veliko stradanje (1941-1944) kao i nekoliko velikih alija u periodu od 1948. do 1952. godine glavni su uzroci drastičnog smanjenja jevrejske populacije u Srbiji.

Posle Drugog svetskog rata predstavnici jevrejskog naroda u Srbiji tražili su od oficijelnih, državnih organa, da se izrši memorijalizacija Starog sajmišta i obeleže sva ona stratišta na kojima su stradali Jevreji (Jabuka, Banjica, Jajinci, Topovske šupe, Kragujevac, Crveni krst u Nišu…).

Predsednik R.Sabadoš smatra da je Staro sajmište centralno mesto jevrejskog stradanja, na teritoriji današnje Srbije, koje se mora, na poseban način, obeležiti podizanjem autonomnog i monumentalnog Muzeja Holokausta. Nažalost, prilikom svoje elaboracije Sabadoš je izneo i niz istorijskih podataka koji ne odgovaraju predhodnim i sadašnjim istoriografskim saznanjima o Holokaustu.

Nije sporno da je na državnoj teritoriji dezintegrisane i okupirane Kraljevine Jugoslavije izvršen Genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima i zato nećemo koristititi metod istorijskog revizionizma nego ćemo, u nastavku teksta, pokušati da ukažemo na relevantne istorijske činjenice o Genocidu i Holokaustu vodeći računa o vrednosnim principima kulture sećanja. Na kraju predložićemo mere koje se moraju, pro futuro, preduzeti radi trajnog obeležavanja i sećanja na tragično stradanje sva tri naroda!

S T A R O  S A J M I Š T E

U prilogu koji je objavila „Politika“ , R.Sabadoš navodi netačan podatak da su od „maja meseca 1941. godine do februara-marta 1942.godine“ Jevreji dovođeni u logor Staro sajmište. Odluka o pretvaranju Beogradskog sajmišta u logor donesena je 28.oktobra 1941.godine, posle pripajanja istočnog Srema (10.10.1941.) Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Oktobarsko razgraničenje primoralo je okupacionu vlast da preko predstavništva Trećeg rajha traži odobrenje, od ustaške vlade u Zagrebu, da se u Zemunu, na prostoru gde se nalazio sajamski komleks formira nacistički logor. Hrvati su dali saglasnost, uz uslov, da „logor čuvaju Nemci i da snabdevanje ide sa srbijanske, a ne sa hrvatske strane“.

U novoosnovani, nacistički logor Judenlager Semlin, veće grupe Jevreja i Roma pristizale su u periodu od 8. do 15.decembra 1941.godine. Opunomoćeni i komandujući general u Srbiji, u izveštaju od 20.12.1941. godine, naveo je važan podatak da je „u novoformirani logor za Jevreje i Cigane u Zemunu do 15.12.1941. dovedeno 5281 osoba“. Nešto kasnije, sredinom januara 1942. pristigla je manja grupa žena i dece iz Kragujevca ,a zatim je iz Šapca, 26.januara internirana, u zemunski logor ,veća grupa izbeglih Jevreja koji su pripadali „Kladovskom transportu“.

Posle stradanja jevrejskih muškaraca u niškom logoru na Crvenom krstu, njihove porodice, internirane su 24. februara 1942, na Staro sajmište. Tada je dostignut, prema izveštaju od 26. februara1942. i najveći broj od 5780 zatočenika, u zemunskom logoru Judenlager Semlin! Poslednja grupa Jevreja deportovana je iz K.Mitrovice na Sajmište 19.marta 1942. U transportu su bili Jevreji iz K.Mitrovice, N.Pazara i oko 5o stranih Jevreja koji su iz Kuršumlije prebegli u italijansku okupacionu zonu. Već početkom marta 1942. oslobođeni su preživeli Romi tako da je ukupan broj logoraša, krajem marta, smanjen na 5293 zatočenika.

U skladu sa zagrebačkim dogovorom komanda logora bila je u nadležnosti Ajnzac-grupe, odnosno Gestapoa. Logorsko obezbeđenje povereno je 64. rezervnom policijskom bataljonu, a uprava koja je sa pisarnicom i pratećim službama bila smeštena u Selulićevoj Kuli poverena je zatočenim Jevrejima. Njen glavni zadatak je bio da organizuje unutrašnji logorski život i snabdevanje. Inače, internirani Jevreji bili su smešteni u trećem i prvom paviljonu a Romi sa pomoćnim zanatskim službama u drugom. Nefunkcionalni i teskobni paviljoni „isparcelisani“ su u spratne „boksove“ sa slamenim prostirkama. U ovako adaptiranim paviljonima živeli su zatočeni Jevreji i Romi.

Posle odluke nacističke vlade i Glavnog ureda bezbednosti Rajha (RSHA), o uništenju Jevreja u Srbiji, sredinom marta 1942. godine iz Berlina, sa nemačkim SS-podoficirima Gecom i Majerom, stigao je u Beograd, kamion-ubica, „gasni kamion“-„dušegupka“. Veoma brzo, u periodu od 19. do 23. marta, u „dušegupki“ je ugušeno nekoliko stotina bolesnika jevrejske bolnice i celokupno medicinsko osoblje sa svojim porodicama. Bolnica je bila locirana u ulici V.Stevana na Dorćolu i u njoj su hospitalizovani teži slučajevi, kao i brojni bolesnici Starog sajmišta.

Zatim su na red došli i Jevreji sa Sajmišta. Od početka aprila do 10. maja 1942.godine svakodnevno su SS-podoficiri odvozili zatočene Jevreje iz zemunskog logora. Posle ubrzanog prelaska pontonskog mosta na Savi jedan od podoficira spajao bi hermetički zatvoreni prostor kamiona u kome se nalazilo 50-80 zatočenika, sa izduvnom cevi kroz koju se širio otrovni gas. Smrtonosna „dušegupka“, u pratnji komandanta logora Andorfera i njegovog zamenika Engea, dovozila bi u Jajince već ugušene zatočenike koji su pored dorćolskih Jevreja, zakopavani u unapred pripremljenim grobnicama. Nemačka komanda i bezbednosne strukture žurile su da potpuno isprazne logor zato što su očekivali dolazak većeg broja zarobljenih ustanika. Već, početkom maja počeli su da pristižu novi zatočenici i on je ubrzo pretvoren u Anhaltenlager Semlin(prihvatni/sabirni logor). On je neprekidno funkcionisao od 10. maja 1942. do jula 1944. kada je definitivno ugašen.

Dakle,nije tačna tvrdnja predsednika R.Sabadoša da je,posle uništenja Jevreja, Staro sajmište prestalo da radi i da je tek “posle nekoliko meseci logor otvoren za protivnike sistema, antifašiste, protivnike Nedićevog režima“.

U Sabirnom logoru bili su zatočeni, pored najbrojnijih Srba i pripadnici drugih naroda. Radno sposobna lica korišćena su kao radna snaga za potrebe nacističke ratne mašinerije. Iznemogli logoraši, sa područja NDH redeportovani su najčešće u Jasenovac, a veliki broj zatočenika stradao je na Starom sajmištu od: torture, gladi, zaraznih bolesti i čestih likvidacija streljanjem. Izveštaji, o stradanju Jevreja na sajamskom stratištu upućeni su posle osnivanja Prihvatnog logora.

Prvo je F.Rademaher (F.Rademacher), stručnjak za jevrejska pitanja u Ministarstvu inostranih poslova,u svom izveštaju od 29. maja 1942, zaključio da „u Srbiji jevrejsko pitanje više nije akutno“, a zatim je SS-pukovnik E.Šefer, Šef Gestapoa i SD-a u Beogradu, 8. juna 1942. godine obavestio nemačke generale „da u Srbiji više ne postoji „jevrejsko pitanje“.

Poslednji izveštaj Nemcima, nije uputio M.Nedić, kao što je u razgovoru za „Politiku“ posebno istakao R.Sabadoš, nego je u svom referatu, upućenom generalu Leru (Loehru) –Vermahtovom zapovedniku za Jugoistok 29. avgusta 1942. H.Turner istakao da je u Srbiji „jevrejsko pitanje, kao i cigansko pitanje u potpunosti likvidirano“( Walter Manoschek, Serbien ist judenfrei…s.197.)!

Mada je na Starom sajmištu najviše stradalo Srba, ne želimo da prebrajamo žrtve zato što smatramo da je svaka vredna pažnje bez obzira na versku, etničku i nacionalnu pripadnost.

Posmatrano sa ove istorijske distance, sigurni smo, da logor Staro sajmište predstavlja simbol sveopšteg stradanja: Srba,Jevreja i Roma i zato je potrebno da ovo stratište bude na primeren i dostojan način trajno obeleženo!

U R E Đ E Nj E  S T A R O G  S A J M I Š T A

Posle Drugog svetskog rata, a posebno od 1987. godine kada je sajamski kompleks – Staro sajmište zaštićen kao kulturno dobro vodi se javna rasprava o revitalizaciji i preuređenju prostora, ove izuzetno značajne urbane celine. Davne, 1992.godine, uz pomoć Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda usvojen je i detaljan urbanistički plan uređenja Starog sajmišta, a 2oo6. organizovan je u Atrijumu Narodnog muzeja najreprezentativniji skup pod nazivom –„Dani Starog sajmišta“. Tada je u nadahnutom, uvodnom izlaganju, akademik Svetlana Velmar-Janković istakla, da se posle izgubljenih decenija nalazimo na prekretnici.

Bila je vernički ubeđena da će Staro sajmište budućim generacijama biti zavetovano „kao Gradilište i kao Svetilište“! Videli smo da narednih godina, nadležni gradski organi, nisu memorijalizaciju Starog sajmišta svrstavali u prioritetne urbane i političke ciljeve.

Novoformirana Komisija za uređenje Sajmišta na čijem čelu se nalazi vladika Jovan Ćulibrk od 2014. preduzima niz konkretnih mera za obeležavanje zemunskog stratišta. Početkom 2017. javnost je upoznata sa prvom verzijom – Predlogom zakona o Uspomeni spomen – žrtve koju je izradila Radna grupa Komisije. Međutim,posle kritičkih primedbi, upućenih od predstavnika jevrejske zajednice, početni koncep zakonskog teksta preimenovan je u Nacrt zakona o Starom sajmištu.

Na poslednjem sastanku Komisije održanom 29.juna tekuće godine izvršena su poboljšanja predloženog teksta. Primedba da u članu 1. zakona ne piše da će memorijalna ustanova „biti posvećena pre svega istoriji logora i njegovim žrtvama“, otklonjena je predlogom M.Koljanina kojim se precizira jasan istorijski kontekst nastanka i funkcionisanja, najpre logora Judenlager Semlin, a zatim i prihvatnog- Anhaltenlager Semlin. Inače, najviše primedbi odnosilo se na član 3. predloga zakona kojim se definiše struktura Ustanove. Sa jevrejske strane, izražena je sumnja da se budućim Zakonom, u suštini realizuje ideja iz devedesetih godina prošloga veka, osnivanje -„srpskog Jad Vašem“ i na taj način „degradira“ autonomija Memorijala posvećenog jevrejskim žrtvama. Zato predsednik J.Sabadoš,kao i većina predstavnika jevrejske zajednice, predlaže da budući Muzej Holokausta ima potpunu upravnu i programsku samostalnost, ne isključujući pri tome saradnju sa ostalim „entitetima“.

Komisija je precizirala da se u okviru krovne, memorijalne Ustanove formiraju: Muzej Holokausta u „Spasićevom paviljonu“, Muzej Porajmosa u „Turskom paviljonu“ i da se jasno definiše statusni položaj Muzeja žrtava genocida. Entitetski, Muzej holokausta i Muzej Porajmosa imali bi autonomni položaj u krovnoj Ustanovi spomen-žrtve, ali ne bi mogli da se registruju kao nezavisna pravna lica – ustanove sa posebnim računima, matičnim brojevima (MB) i pibovima(PIB). Ovaj predlog je u skladu sa praksom i standardima primenjenim u brojnim memorijalizacijama najznačajnijih evropskih stratišta i koncentracionih logora. Ukoliko bi se prihvatilo rešenje da svaki „muzejski entitet“ ima svojstvo pravnog lica onda bismo imali jedinstven, nepoznat slučaj, da na jednom mestu, egzistra nekoliko samostalnih memorijalnih Ustanova.

Postoji niz specifičnosti koje otežavaju memorijalizaciju i uređenje Starog sajmišta. Prva se odnosi na veoma komplikovane i nerešene imovinsko-pravne odnose. Druga osobenost se tiče postojećeg sajamskog areala. Ako uporedimo njegovu današnju sliku, snimljenu iz „ptičje perspektive“, sa autentičnom, iz 1938. godine videćemo da postoji drastična nepodudarnost. Nestali su zrakasto raspoređeni sajamski paviljoni. Savezničko bombardovanje i posleratno devastiranje Sajmišta preživelo je samo četiri paviljona i dve rotonde: Spasićev paviljon i Kula.

Jugoslovenski paviljoni gde su bili smešteni Jevreji i Romi uništeni su. Velelepno, sajamsko zdanje, remek-delo srpske predratne Moderne, nastalo iz urbanih, međunarodnih i ekonomski razloga, sticajem istorijskih okolnosti, pretvoreno je 1941. u logor. Dakle, paviljoni nisu namenski građeni kao objekti i barake u Jasenovcu i Aušvicu, već su adaptirani u logorske objekte. Sem toga,preživeli paviljoni (italijanski i češki) i Sekulićev Kula,  od pedesetih godina prošloga veka,pretvoreni su u ateljea i lične galerije u kojima su pola veka stvarali najpoznatiji likovni stvaraoci: slikari, vajari, grafičari…Zato je taj prostor nazvan „srpski Monmartr“.

I kako sada današnje Sajmište, urbani prostor gradske sirotinje,i sprepletan neuslovnim, kičerastim objektima da rehabilitujete i preuredite u memorijalnu i kulturnu celinu poštujući njegovu osmodecenijsku istoriju?!

Budući Memorijal, nezavisno od toga kako će biti naslovljen, mora u svom sastavu da ima: komemorativnu dvoranu (zajedničku) posvećenu stradalim zatočenicima na Sajmištu, stalnu izložbenu postavku fotografija i autentičnih artefakata, naučni, odnosno dokumentaciono – istraživački centar, organizovano izdavaštvo i perodični časopis, kao i jednu pristojno uređenu salu gde bi se održavali naučni skupovi i simpozijumi, koncerti klasične i duhovne muzike, promocije knjiga, razne tribine…

I ono što je najvažnije novo, memorijalno zdanje, kao što je često isticao E.Zurof mora biti posvećeno prevashodno stradalim Srbima, Jevrejima i Romima na Starom sajmištu (1941-1944)!

Obeležavanjem velikog stratišta na Sajmištu činimo i neophodan civilizacijski iskorak prema odgovornim narodima koji neguju kulturu sećanja i poštuju tragičnu istoriju nacionalnog i sveukupnog stradanja !

A, na budućem, granitmom spomen – obeležju sa imenima žrtava, dovoljno je uklesati samo epitaf:

„Nismo Vas zaboravili“!

Dragan Popović publicista

Od istog autora:

Zar Srbi i Romi nisu stradali na Starom sajmištu? | Jadovno …

Vezane vijesti:

Logor Staro Sajmište čeka da bude dostojno obeležen

Nikola Milovančev: Za Sajmište kriv Pavelić, a ne Nedić

Staro sajmište, stratište NDH