Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
У склопу циклуса Велики рат и књижевност 4. октобра 2017. године у Студентском културном центру у Београду представљени су радови историчара др Милана Мицића који описују српски добровољачки покрет у Русији током Првог свјетског рата, борбу српских добровољаца на фронту у Добруџи 1916, њихово извлачење из Русије и долазак на Солунски фронт 1918. Српски добровољци 1914–1918, животи, сећања је документарна проза о српским добровољцима настала на темељу казивања потомака.
чија су дјела пуна „литерарних наноса”.
– Својим постојаним и дугогодишњим радом др Мицић је забиљежио приче потомака из различитих дијелова некадашње Аустроугарске монархије у којима су живјели Срби, а из којих се види да је мотив српских добровољаца била наталожена жеља за слободом и јединством – рекла је Весна Капор.
Отписана генерација
У свом излагању др Мицић је нагласио да су српски добровољци из Првог свјетског рата у многим ситуацијама били потпуно отписана категорија људи и да представљају типичан примјер генерације која је била „жртва историјских збивања“.
– Као држављани Аустроугарске из Босне и Херцеговине, Лике, Бање, Кордуна, Славоније, Далмације, Баната, Бачке, Барање, Срема, Боке Которске опредијелили су се у Првом свjетском рату да се боре на страни српске и црногорске војске. У перцепцији своје државе они су били велеиздајници и у случају да буду заробљени чекао их је пријеки суд. Били су кажњавани вјешањем. Њихове породице су биле интерниране у логоре широм Аустроугарске. Имовина им је била конфискована. Значи, то су били људи који су унапријед били осуђени на смрт – рекао је др Мицић и подсјетио на мит о непокорености Срба који и данас живе у Румунији.
– Мит је настао као посљедица учешћа бораца прве српске добровољачке дивизије у Добруџи. Они би у безизлазним ситуацијама извршили самоубиство. То су чинили да би заштитили своје породице и на тај начин спријечили репресију од стране Аустроугарских власти – рекао је др Мицић који се осврнуо и на добровољце који су у Првом свјетском рату дошли из Русије.
– Ријеч је о Србима који су се као аустроугарски војници предавали Русима у борбама на Галицији. Били су то тзв. „лаки заробљеници”. Они нису жељели да се боре против Руса, а потом су били расијани као ратни заробљеници на широком простору од Кијева, па све до Ташкента и Бухаре у Узбекистану. Тамо су радили најтеже физичке послове на спахијским имањима, на сјечи шуме и у рудницима – рекао је др Мицић и напоменуо да је и Русија као и друге земље зараћене у Другом свјетском рату сматрала да рат неће потрајати дуго.
– Постоји податак да има чак 20.000 писама који су били веома емотивно написани и упућени српском посланству у Петрограду као српској војној мисији. Већ 1915. године добрововољци су почели да буду транспортовани Дунавом до Србије и већ тада је пристигло око 3.500 људи. Тај број био би и већи, али је уласком Бугарске у рат спријечен транспорт Дунавом – рекао је др Мицић и додао да су добровољци из Русије од 1915. године ушли у елитни одред српске добровољачке војске мајора Војина Поповића, званог Војвода Вук.
Само четири дана након свог доласка, у првом јуришу на Букову главу код Власинског језера масовно су изгинули. Др Мицић је истакао да су српски и руски официри са доста неповјерења и подозривости посматрали ове добровољце због чињенице да је ријеч о бившим аустроугарским војницима.
Побједници који су осуђени на повлачење
– Српски добровољци и официри који су дошли са Крфа покушавају да се интегришу унутар српске добровољачке дивизије у једну цјелину. Дивизија је била потпуно специфична јер се састојала од људи чији су командни кадар чинила 132 официра која су дошла са Крфа, као и дио нижег командног кадра који је био састављен од добровољаца Срба, Хрвата, Словенаца и Чеха. Већину војске чинили су Срби који су потицали из ових крајева. Дивизија је била састављена по руском устројству формирана, добровољци су прошли аустроугарску војну обуку која се битно разликовала од српске војне обуке – рекао је др Мицић, напомињући да је додатна мука била што је руска влада оптерећена својим проблемима само дјелимично опремила добровољце ратном опремом, што су они прихватили као израз неповјерења према њима као бившим аустроугарским војницима.
– Уочи борбе у Добруџи добровољци су добили само 150 метака и старе пушке, „малихерке” аустроугарске, које су биле врло лоше. Добили су муницију која није била одговарајућа. У борбама са елитним бугарским пуковима из треће армије они су ишли на нож, ишли су на бајонет да би дошли до бољег бугарског наоружања. Њихова трагедија је у томе што су они добијали бојеве против Бугара и Турака, али су били приморани да се непрекидно повлаче. Наиме, руске и румунске трупе биле су веома слабе, Бугари су их побјеђивали, па је српска добровољачка војска упркос војним побједама морала да буде у стању повлачења, што је деморалисало саме борце – рекао је др Мицић, који се потом осврнуо и на раздоре унутар саме дивизије изазване српско-хрватским сукобима.
Југословенска идеја осуђена на пропаст
– Југословенска идеја која је прокламована Нишком декларацијом 1914. године тражила је да се у рововима у Добруџи, као и касније на Солунском фронту нађу и хрватске и словеначке масе. У првој српској добровољачкој дивизији искључиво су били Срби и мањи број Хрвата, Словенаца и Чеха. Пошто се ова дивизија показала изузетно добро у борбама на Добруџи, извршена је насилна мобилизација Хрвата, Срба и Словенаца, њих око 20.000 – истакао је др Мицић и оцијенио да се тада јасно видио однос према југословенској идеји у масама.
– Октобра и новембра 1916. године дошло је до хрватске побуне, па су присилно мобилисани хрватски војници масовно одбили да приступе добровољцима. Дошло је и до оружаних сукоба, пале су и мртве главе и показало се да југословенска идеја суштински не постоји – закључио је др Мицић и додао да је добровољачки покрет у Русији био у стању хроничне кризе.
– Нагрижени хрватско-српским сукобима, као и бољшевичким издајама, правде, слободе, једнакости довели су до тога да око 13.000 војника напусти српски добровољачки корпус и да се касније прикључи бољшевицима или једноставно да лутају бескрајном Русијом у вртлогу револуције – закључио је Мицић.
– Чињеница да о догађајима аутор непристрасно и објективно представља посебну вриједност књиге. Јасно писан, добро структуиран, овај рукопис нуди нове садржаје, како академској заједници, тако и заљубљеницима у војну и друштвену историју – рекао је Милкић, који је оцијенио да је аутор нашао праву мјеру користећи свједочанства која су врло често непотпуна и врло субјективна.
ТЕКСТ И ФОТО: Трифко Ћоровић
Извор: Слободна Херцеговина
