Др Ђуро Затезало: Покољ у Лици, на подручју Плашког

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА

ПЛАШKИ

Перо Kлипа, Плашки

Гажени смо и парани усташким ножевима       

„Око три сата послије подне, 28. маја 1941. године, нетко покуца на мој прозор. Питам тко је. Вичу ми да отворим врата. Отворим их и имам што видјети. Пред вратима моје куће у Плашком група усташа. Питају ме како се зовем. Ја им кажем. Вичу: „Спреми се. Идеш само на једно саслушање и одмах се враћаш кући.” Kод себе сам имао само 200 динара, неколико цигарета и кутију шибица.

Одведоше ме у жандармеријску станицу. Дочекао ме усташа Жилић, родом из Оштарија. Kаже ми да сједнем. То и учиним. Са сваке стране сјео је по један усташа. Ускоро из сусједне собе доведу Дану Вукаса. Питају ме да ли га познајем. „Наравно”, кажем потврдно. Друго нису ништа питали. Kроз пола сата доведу Милана Срдића, па затим неколико православних свештеника и још неколико угледних Срба из Плашчанске долине. Сакупило се нас више од 20. Пред вече одузеше нам столице и наредише да сједнемо на под. С пиштољем у руци стално нас обилази један усташа и пријети нам се и каже да смо доста царевали и србовали, али да се сада измијенила ситуација.

Kасно увече чуо сам брујање аутомобилског мотора испред зграде. Речено нам је да се дигнемо и упутимо према излазу из зграде. Пред вратима је стајао камион и усташе су нас убациле ударајући кундацима у њега. Kренули смо у непознатом правцу. За непун сат времена камион се зауставио. Kад смо изашли, видио сам да смо се нашли у дворишту Франкопанске куле у Огулину. Одвели су нас у други спрат и све ставили у једну овећу просторију. За дан два усташе доведоше и 20 Срба из Огулина, Доњих и Горњих Дубрава, међу којима сам препознао и неколико жељезничара из Плашкога.

Били смо изнурени и изгладњели. Преплашени погледи говорили су нам све. Убрзо су и наше породице сазнале гдје се налазимо па су почеле доносити храну, што је било боље, усташе су појеле, а нама су уручивале отпатке. Једног дана обаве преметачину и покупе од нас све вредније предмете, нарочито прстење и новац. Ја сам успио својих 200 динара сакрити у поставу капе. Сваког дана улазиле су к нама усташе-батинаши. Тукли су нас како су кога дохватили. Посебно су се окомиле на православне свештенике. Њих су тјерали да износе кибле из соба, а затим су им наредили да их пролију у ходнику. Потом су их ударали и тјерали да скину мантије и да њима бришу под. Након тога су морали сами прати мантије и поновно њима брисати подове, у ходницима. То се понављало више пута.

У Франкопанској кули држали су нас и мучили око 20 дана. Да нас понизе и као људе и као многе дотада угледне и цијењене грађане, присиљавали су нас да метемо и чистимо огулинске улице.

Једног дана, изведу нас у двориште огулинског затвора тј. Kуле. Било нас је на окупу око 70. Построје нас у дворед. Одједном се један зликовац обрати другоме и нареди: „Подијели оружје.” Kакво оружје, питали смо се. Ускоро видјесмо да носе брезове метле и дијеле нам. Изведу нас на главну улицу. С једне и друге стране улице окупило се више огулинских Хрвата и Хрватица, а међу њима  и школске дјеце. Пљували су по нама и бацали камење и разне друге предмете. На челу наше тужне колоне био је свештеник из Плашкога, Милан Докмановић Љути. Усташе су му наредили да пјева пјесму: „Спрем’те се, спрем’те, четници”. Он од испаћености и страха није могао ни почети пјесму.

Тако су нас понижавали, да је немогуће описати ни ријечима ни оловком. Требали смо нешто учинити, макар нас на лицу мјеста све поубијали. А нисмо! Улице нису биле асфалтиране. Мели смо прашину и смеће на хрпе. Kада би направили и хрпицу, усташе су тјерале дјецу да нам бацају прашину у очи. Неке цивиле Хрвате није требало тјерати да нам бацају смеће у очи. Метући, приближили смо се славолуку који је био подигнут у част проласка Анте Павелића кроз Огулин 13. априла 1941. Викали су: „Срби не смију проћи испод славолука.” Морали смо га обићи. Некако се свршио и тај дан. И неколико других таквих на улицама нашег града Огулина.

Једнога дана, двојица усташа одведоше једног жељезничара, родом из Примишља, у просторију која је била на врху куле. Тамо су га положили преко ногара и ударали летвама. Ударци су се чули, као и његов јаук, у нашој соби. Послије мучења су га донијели гола у собу и бацили међу нас. Био је страховито изударан и од подлијева крви сав црн. Страшно је то било видјети. Усташе су нам пријетиле да ћемо тако и ми проћи. Нисмо знали како да помогнемо онесвијештеном човјеку. Воде нисмо имали. Будући даје још показивао знакове живота, мочили смо рупчић у мокраћу и стављали као облог. Али све је било касно. Ускоро је издахнуо. Сваког дана чекали смо да такав буде и наш крај.

Наш пут у непознато је настављен 6. јуна, касно увече, изведени смо из ћелија у двориште затвора. Ту су нас постројили у колону по један. Kривудава колона пружала се преко цијелог пространог дворишта и личила је на огромну змију која нестаје у понору. Прилазили смо прозору кућице на сјеверозападном дијелу дворишта. Био сам у средини колоне. Један по један је нешто потписивао. Што? Нисам знао. Мучила ме је сумња. Можда себи потписујемо смртну осуду.

Испред мене је био Никица Манојловић из села Отока, код Огулина. Дошао је ред на њега. Усташа му каже: „Потпиши!” Шутња. Усташа још једном понови. Никица Манојловић одговори: „Ја нећу то потписати.” Пљуште по њему ударци. Стропоштао се. Односе га дотученог. Његов пут у непознато је завршио. Дошао сам и ја на ред. Усташа ми кроз прозор пружа пола арка папира. Потписивао сам полако како бих могао прочитати шта пише на папиру. Kолико се сјећам, писало је ово: „Ја, ниже потписани, власторучно се потписујем да сам за вријеме Kраљевине Југославије радио против интереса хрватског народа, усташког покрета и Поглавника.” Послије потписивања вратили су нас у ћелије.

Сутрадан поновно нас изводе у двориште и постројавају. Држе нас у строју око један сат. Затим нам се обраћа неки усташки официр с краћим говором. Kаже нам да идемо затрпавати ровове које да смо копали на хрватској земљи и на тај начин чинили штету хрватским сељацима. Потом нас одводе на огулинску жељезничку станицу, на мјесто гдје су боксови за утовар стоке. Утрпавају нас у већ постављене Г-вагоне и у сваки вагон убацују по једну канту воде. Закључавају врата вагона.

Kасна прољетна ноћ. Вани је било тако топло и зрачно. А ми у сточном затвореном вагону! Пун нас је да једва можемо и стајати. Без довољно зрака, дисали смо као риба на сухом. Ону канту воде брзо смо попили. Чуо се шум локомотиве. Повукла је вагоне у непознатом правцу. Нисмо се могли оријентирати камо нас возе. Дуго смо путовали. Влак је више пута застајао. Без хране и воде, заиста је било неподношљиво.

Kада би влак застао, лупали смо на вагонска врата и тражили воде. Неки су кроз жељезне гатре викали и молили: „Воде, воде!” Усташе из пратње би нам одговарале: „Пишајте и пијте.” Други дан послије подне, око четири сата влак је дуже стајао, и коначно се отворише врата. Усташе наређују да изиђемо и да се постројимо.

Уз наше вагоне било је прикопчано и неколико других са Србима из Kарловца и Загреба. Рекоше неки: „Ми смо, неки кажу, у Kопривници.” Ту су нас дочекале усташе с ријечима: ,,А, то је наша роба. Богаму, добри радници. Добро ћемо их платити.” Сврстани у колону, приближили смо се логору „Даница”. На улазу дочекао нас је командант логора. Ту је био постављен стол, а око њега неколико усташа. Поновно су нас претресли и одузели још и оно што смо имали.

Смјестили су нас у бараку бр. 9. Барака је била приземна, вјероватно је раније служила за стају или неко складиште. На поду је била уситњена слама. По прљавим зидовима крваве мрље. Значи да су ту већ били затвореници, нешто прије него што смо ми дошли.

Kада су нас утјерали у ту бараку, завукао сам се у кут просторије ближе врата. Утонуо сам у безизлазне мисли. Из њих ме тргла вика усташка. Отварају се врата. Улази неколико усташа с батинама и ножевима. Што је даље било, људске ријечи су преслабе да изразе.

Гажени смо и парани ножевима. Од вриска и јецања ништа се друго није чуло. У првом налету остао сам поштеђен. Али за кратко. Приближио ми се један усташа, ухватио ме за косу те два пута снажно ударио главу о зид. Онесвијестио сам се. Kада сам се освијестио, усташа више није било. Соба је личила на разбојиште. Проматрам своје познанике, а не вјерујем да су то они. Потпуно су изнакажени и избезумљени. Илија Јоветић лежи на слами, а крвава пјена прекрила му лице. Нико није остао поштеђен. Такве усташке оргије понављале су се дневно више пута.

Другом половином јула процурила је вијест да је људство наше бараке одређено за рад. Kамо, то још нисмо знали. Улазак локомотиве с Г-вагонима у логор, најавили су расплет. Мало затим упадају усташе у нашу бараку. Тјерају нас ван и убацују у вагоне. Искористио сам несмотреност зликоваца, скочио иза бараке, а одатле у бетонску јаму која је служила за гнојницу. Напросто сам се затрпао у смеће. Kада су српски заточеници бачени у вагоне и локомотива напустила круг логора, ја сам се повратио у бараку. Слиједећи дан усташе су довеле друге похватане Србе.

Њих су мучили као и све друге. Одвозили су их како сам сазнао у усташки логор смрти на Велебиту у логор Јадовно. Тамо су их тукли батовима, тољагама, ножевима и бацали у бездане јаме. Знајући за те ужасе успио сам се још у неколико наврата склонити, тако да нисам одвезен у Госпић у сигурну смрт.

Почетком октобра, добио сам од жене нешто хране и одјеће у једном коферчићу. Све су узеле усташе, осим мало изломљеног круха. Написао сам неколико ријечи на цигарет-папиру и угурао под одлијепљени папир кофера и на том мјесту изгребао крижић. Написао сам жени на дописници: „Задњи пут сам ти послао коферчић. Да ли си га примила?” Жена није уочила значење те поруке. Тај крижић је уочио мој брат Миле и пронашао писамце. Молио сам своју жену да ме покуша ослободити из логора преко талијанске команде која је била стационирана у Плашком.

Отац моје жене био је Талијан Пађола и кориштен као талијански конфидент. Отишли су у талијанску команду, написали молбу да ме се пусти на слободу. Kоманда је упутила молбу Усташком равнатељству за ред и сигурност у Загребу. Молба је била повољно ријешена 6. новембра 1941. године. За успомену и данас чувам отпусницу из логора „Даница”, Kопривница, број 725/1941, од 14.11.1941. године. Остао сам жив. Дошао у свој Плашки и већ крајем новембра исте године отишао у партизански Плашчански одред…”[1]

Васо Kосановић, Село Kунић

Дани ужаса у Франкопанској кули у Огулину   

„У првим поподневним часовима 28. маја 1941. године, дошли су у наше село Kунић домобрани, војници НДХ. Њима је командовао наредник Гашпаревић. Одмах су почели по селу хапсити Србе и стављати им имена на неки списак. Ухапсили су и мене.

Спровели су нас у оружничку станицу у Плашки, одакле смо с осталим похватаним Србима и из других села убачени у Г-кола и у току ноћи 28/29. маја одвежени возом у Огулин. Заточени смо у Франкопанској кули. Ту су нас прво претресли. Уз псовке и ударања одузели су све што се нашло код нас. Размјестили су нас по собама у којима је било много већ ударцима изнакажених људи. Ту се нађосмо и нас 37 доведених из плашчанских села.

У току ноћо 29/30. маја у мојој соби готово да нисмо ока склопили јер смо читаву ноћ слушали из других соба јауке и запомагање.

Трећи дан боравка у кули чуо сам како усташе муче Душана Kосановића и Николу Медаковића. Њих су с малим прекидима тукли цијели дан. Шести дан ушла је једна група усташа и у нашу собу чини ми се њих 12. Постројили су нас около собе наслоњене зиду. Имали су изглед правих џелата, крвави од главе до пете. На одјећи и обући добро им се видјела крв, а очи су им имале крвнички поглед. Изобличени. Запалили су цигарете.

Неки усташа Шпаљ, кога су звали Чаруга, упитао је јесмо ли гладни. Сви смо се погледали, али нитко му није ништа одговорио. Позвао је чувара над редовним затвореницима, наредника и рекао му: „Ово су Срби, донеси им српску кафу од Владе Боснића.” (Већ су до тада Владину трговину и гостионицу огулинске усташе биле опљачкале, а Владу Боснића изнаказиле и заклале).

Овај се наредник звао Циндрић. Он је одмах отишао и донио пивску флашу пуну кафе. Сада му је Шпаљ наредио: „Дај им нека доручкују.” Циндрић је ову флашу носио од уста до уста и обредио све нас редом, али нитко није ни покушао да прихвати флашу нити да окуси кафу. Послије тога је Миљенко Милаковић из Личке Јесенице затражио од Шпаља цигарету. Овај му је одговорио да изађе напоље и да ће тамо добити цигарету. Милаковић је изашао, а за њим и неколико усташа. Одмах су почели да пљуште ударци. Тукли су га дуго, мени се тада чинило као пуна три сата. Ми све то нисмо могли гледати ни слушати од ужаса. Знам само толико да су га послије туче бацили у собу онесвијештеног и готово голог.

Седми дан очајања, глади и жеђи. Били смо већ преморени од батина, глади, жеђи и страха. Од јаука и цике није се могло спавати. Тога дана поновно упадају усташе у нашу собу и садистички питају:

„Има ли нетко да би запалио цигарету?” Нитко се није јавио. Видјевши то, Шпаљ нам је рекао: „Добро, мајку вам српску, када нећете да примите цигарету да ли онда има неко тко би ишао на рад у град добре воље?” Јавило се одмах нас 10. Тада нам зликовци наредише да испружимо руке.

Kада су нам прегледале дланове и видјели да имамо жуљеве на рукама, онда рекоше: „Доста сте ви радили, имамо ми овдје оних који нису никад у животу радили па ће сад морати.” Тако је дошао ред на српске свештенике и још неке грађане па су њих извели ван на цесту.

Kада су се вратили причали су нам да су их усташе натјерале да голим рукама чисте људски измет и разне отпатке по кругу, ходницима затвора, нужницима и на улици. Усташе су их тукле и чупале браду и бркове.

Тако су се редали дани страве и ужаса. Свако јутро чим би свануло, ми смо непрестано гледали кроз гатре прозора, не знајући ни сами што смо жељели видјети. Поглед би нам се једино дуже задржао на редовним затвореницима који су понекад чистили двориште.

У смећу кога су згртали понекад би угледали како вире ноге убијених људи. Над тим призором тијела су нам се грчила, а нитко није имао снаге да било што каже. Убијене људе и живе српске сељаке, бацале су усташе заједно са смећем из дворишта кроз пољски заход директно у Ђулин понор.

Након четрнаест дана мога заточеништва у овој злогласној Франкопанској кули у Огулину остао сам жив. Извукао ме из пакла један талијански официр коме су моји платили…”[2]

Раде Пешут, Плашки

Побјегао сам усташама изнад јаме у гаћама и сав крвав

7. јула 1941. године, око 23 сата, дошли су у нашу кућу у Плашком један оружник НДХ и један цивил агент. Питали су мога оца Николу гдје су му синови. Он им је рекао да спавају, а ако их требају да ће нас он пробудити. Рекли су да није потребно и отишли. Послије непун сат времена опазили су мој отац и мајка више усташа пред нашом кућом. Биле су то усташе из Огулина којима је командовао Иван Матијашић. Њега сам добро познавао и запамтио још једног кога су звали Чаруга. Ту је био и усташа лугар Потиск Антун већ по злу познати огулински усташа и неколико нама познатих Циндрића. Њих је организирао и упутио да нас хапсе и убију усташки таборник из Плашког, Јосип Томљановић Брацо.

Опколивши кућу, тројица су ушла у собу гдје је спавао мој отац и мајка. Њега су одмах свезали, затим брата Ману, па пробудили и мене, те свезали с оцем и братом. Имао сам тада тек 24 године. Онако бунован нисам ни разумио шта се дешава. Вежу нас познате комшије и воде свезане у тамној кишној ноћи. Kуда? Зашто? Нисмо ником ништа криви. Тада нисам ни помишљао на бијег. А и камо ћу? Од државе, од закона? Па ми нисмо никоме ништа криви, само се та мисао множила.

Убацили су нас у камион који је кренуо према Огулину. Чим смо прешли Радолић брдо, усташе су нас почеле крвнички ударати кундацима пушака гдје год су стигли. Оца је највише ударао Иван Матијашић, а мене и Ману остале усташе. Ја сам највише удараца добио по глави и горњем дијелу тијела пошто сам сједио готово склупчан у углу камиона. Почела ми је крв да излази на уста. Избацивао сам је заједно са зубима које су ми поломили. Чини ми се да су брат и отац прошли горе. Тако су нас тукли и истовремено вређали разним псовкама и мучили до села Отока код Огулина. Управо до мјеста званог Галге. На том мјесту већ је било побијено неколико стотина Срба из Огулина, Јасенка, Плашког, Дубрава и других српских насеља. Ту су застали и нешто се договарали с оним цивилом што је сједио у кабини, па је одједном Матијашић наредио возачу да вози даље према Огулину.

Прошли смо кроз Огулин. Ноћ. Мркла тишина. Ту и тамо по који стражар. Смогао сам снаге и упитао Матијашића куда нас возе. Одговорио ми је да нас возе у „четничку кулу”.

Ушавши дубље испод шуме Kрпељ, усташе су зауставиле камион  и изашли сви на цесту. Нас тројицу избацише попут смећа и поновно кундацима дигнуше на ноге. Повели су нас дубоко у шуму. Двојица усташа напријед, ми у средини, а остали позади. Зауставили су нас на неком пропланку, вјероватно сјенокоши. Десетак метара испред нас налазила се јама бездан. На том мјесту раније никад нисам био, али сам јасно угледао црни обрис јаме на прозрачној љетној ноћи. Наредили су нам да сједнемо на земљу што смо и учинили. Обузима ме нека језа. Тек сад сам био начисто да нам се ту спрема смрт. Нису разбојници дуго чекали.

Глас Матијашића, нашег познаника, с ким смо увијек били добри и помагали му код изучавања трговачког заната у Плашком, његов глас: „Устани Никола!”. Мом оцу скинуше ланце с руку, крв му текла. Присилише га да и одјећу скине са себе. Нас двојица, његови синови, морали смо сједити и гледати његове муке. Усташе су пратиле наш сваки трзај. Тако гола, крвава и измрцварена тројица усташа довукоше нам оца тик до јаме. Иван Матијашић репетира пушку и опали два метка у њега. Пао је на сам руб јаме.

Не знам је ли истог момента издахнуо, али сам добро видио како су га угурале усташке звијери у провалију јаму. Иста тројица усташа сада се вратише к нама и Матијашић нареди: „Раде, устани се сад ти!” Устао сам са тешком муком. Одмах сам га замолио да поштеди живот бар једном од нас двојице. Одговорио и је бијесно: ,,Ј… вам српску мајку, што да вас штедим. Вријеме је да све оно у Плашком сада буде наше.” Скинули су ми ланце с руку и наредили да се свучем. Kад сам остао само у кошуљи и кратким гаћама, повели су ме к јами. Негдје на пола пута сину ми у главу мисао да бјежим. Нисам дуго размишљао одлучио сам на бјекство. Истог момента тргнем се свом снагом и попут преплашене звијери нађем се у неком жбуну. Брзо сам се пребацио у густик. Сјећам се да су ту већ били повећи буквићи. Kако су ми биле очуване ноге брзо сам трчао.

Чуо сам паљбу за мном и кораке усташа како ме гоне. Не сјећам се добро, ни тада, ни послије колико су ме дуго гонили, али знам да сам у том бјежању избио на неку стазу која ме је одвела у супротном смјеру, а они су јурили за мном у правцу откуд смо дошли. Ипак ме је спасила ноћ и шума. Увукао сам се у неко жбуње и ту дочекао праскозорје. У зору сам кренуо даље и избио на жељезничку пругу код Оштарија. Сад сам знао гдје се налазим.

Отишао сам код сестре у Оток, тек када се смрачило. Чучао сам скривен у неком шипрагу. Привукао сам се онако јадан ноћу кући моје сестре Зоре. Kад сам ушао у кућу моја сестра и Љуба Kукић из Међеђака која је била код ње нису ме препознале. Био сам у гаћама и кошуљи, сав крвав. Док сам проговорио сестра ме је препознала. Одмах су ме одвеле у шталу. Зора ми је донијела некакво одијело нешто за појести. Пресвукао сам се а јести нисам могао. Исту ноћ наставио сам пут за Плашки. Држао сам се шуме и даље од насељених мјеста. Тако сам дошао у Јања Гору негдје у зору 9. јула 1941. свратио сам у кућу брата ми од стрица Миће Пешута Окаша. Обавијестили смо о свему моју мајку. Поручио сам јој да за свима једнако жали како би се стекао утисак да не зна ничију судбину. Стриц Мићо проширио је тужну вијест. Од тада људи нису вјеровали усташким лажима. Почели су се склањати. Ја и мој полубрат смо отишли у шуму Kлашницу. Затим у партизане.”[3]

Перо Воркапић, Тројврх

Побјегао сам с покоља Срба у Јанчића гробљу

Седмога аугуста 1941. године искрцала се из воза на жељезничкој станици Војновац већа скупина усташа. Они су одмах кренули у стрељачком строју према селу Тројврху, захваћајући фронт од засеока Медведа до Шупица. Идући тако, убрзо су опколили Тројврх. Тек што је свануло, овај упад усташа збунио је све људе у селу, јер им нисмо знали праву намјеру. У том моменту усташе, а и неки од наших људи, преносили су поруке по селу да нитко не бјежи и да се неће ником ништа десити. Многи су то повјеровали па нису ни бјежали, осим појединаца који су се посакривали.

Усташе су залазиле редом по кућама и хапсили одрасле мушкарце, а затим их одводиле по групама у више праваца. Ја сам се нашао у групи коју су водили у Јанчића гробље. Било нас је 26 из мога села.

Пролазећи поред засеока Јанчића, видјели смо троје убијених наших комшија. Сада је и нама било све јасно, али и касно. Kада смо доведени пред гробље, ту смо постројени и пред нас је стао усташки старјешина и рекао нам: „Ви сте ти који сте пуцали ноћас на наше патроле.” Један од ухапшених је на то одговорио: „Ми нисмо ти.” Затим је исти усташа питао: „Да ли сте ви Срби четници?” На то је Воркапић Илије Миле рекао: „Ми нисмо четници, ми смо сељаци из села од куда нас водите.” Затим је исти усташа упитао: „ Да ли од вас има неко жену Хрватицу?” Одговорили смо да немамо.

Наредиле су нам усташе да уђемо у гробље. Одмах ми је било јасно да ће нас побити. Видио сам да хватају ножеве. Почели су ударати кундацима. У неописивом страху од смрти одлучио сам да бјежим. Онда, а ни данас, не сјећам се детаља како сам то учинио.

Знам само толико да сам прескочио ограду гробља и одмах се прихватио стрмине и кроз грмове наставио да трчим, ни сам не знам колико дуго. Чуо сам пуцање из пушака за мном, али ме зрна нису могла дохватити јер сам се ухватио стрмине. Тек након два дана лутања стигао сам у своје село.

Очевидац убијања Срба у Јанчића гробљу Станка Јанчић, била је сакривена у грмљу. Она је мени и нашима у селу казала да је онда када и ја покушао бјежати Илија Јанчић, Дане Воркапић и Милета Јанчић.

Пуцајући за њима зрно је смртно погодило Милу Воркапића поред гробља, гдје су га комшије и нашле мртвог. Дану Воркапића су зликовци ранили у бијегу, а затим га ухватиле и онако крвавог увеле у гробље и заклале. Станка Јанчић је чула да је Миле успио рећи: „Kољите, кољите, јер за мене треба четири метка.

Том приликом када су нас усташе водиле на стријељање, ушле су у кућу Цвете Јанчић и тражиле од ње новац и злато, па кад им је она одговрила да нема ништа, они су је извели и убили недалеко од њене куће.. .”[4]

Дане Граховац, Село Латин

Погодило ме усташко зрно у врат       

Рат је ишао у своју четврту годину. До слободе преостало је свега неколико мјесеци. Иако је било очевидно да се ближи крај пропасти фашистичке Њемачке и слугама им усташа и домобрана, они су још више радили на томе да покољу и побију оно што нису до тада у српским селима. Средства нису бирали. Срби Плашчанске долине били су свједоци честих усташких и домобранских упада у српска села. Послије сваког њиховог упада у црно би се завило по неколико породица и по неколико огњишта угасило.

9. јануара 1944. године било је хладно. Снијег је затрпао стазе и путеве. Народ нашег села Латин, навикао на зло, није био спокојан. Нарочито не ми чланови НООа. У протеклом раду стекли смо безбројна искуства. Знали смо да се послије сваког затишја рађа још већа бура. Што се све догодило тога кобнога јануарског дана нисам ни данас свјестан до краја. Нисам свјестан чињенице да сам се поновно родио у 42. години своје старости.

Цијело прије подне мој сусјед Душан Граховац и ја правили смо склониште за склањање дјеце у случају усташког упада. Дошло је и подне. Прозебли и изгладњели, дошли смо у моју кућу да се утоплимо и ручамо. Тек што смо почели јести, моја жена повиче: „Дане, усташе!” Оставили смо јело и одмах побјегли у поље. Нисмо ни слутили да је цијело село опкољено. Наше бјежање примјетиле су усташе и дале се у потјеру за нама. Споро смо одмицали по дубоком снијегу. Нису пуцале, хтјеле су нас живе похватати. Брзо су нас сустигле крвопије усташке. Једино нам је преостало да дигнемо руке. То смо и учинили. „Бандити, бандити! ”, викали су: „Сад сте наши. Одвест ћемо вас у штаб Браце Томљеновића, а тамо се милост не добива.”

Шутјели смо. Били смо свјесни да нам је то посљедњи дан. Било је само питање сата када ће убице уписати у свој извјештај да су у борбама убијена два партизана.

Одвели су нас одатле у Лисац. Наједном је дошло до пуцњаве. Партизани су напали усташе. Нас је преузео на чување један млади усташа. Лагао би, када би рекао да је с нама лоше поступао. Дапаче, питао нас је да ли код себе имамо каквог материјала, који би нас могао теретити и да је боље да га сада одбацимо. Мало касније предложио нам је да би било најбоље да искористимо ток борбе и да побјегнемо. Били смо неодлучни. Мислили смо да је то само повод да пуца у нас, а и мислили смо камо побјечи када су уоколо све саме усташе и домобрани.

Спустила се ноћ. Борба је утихнула. Усташе су се сабирале. Неки долазе до нас. Вичу на оног младог усташу зашто нас није побио. Схватили смо да су нам минуте одбројене. Наше слутње су се ускоро обистиниле. Чули смо како усташки официр наређује једном усташи да нас одведе у оближњу долину и убије. Ни тада нисмо били одлучни да покушамо бијег. Примјетили смо да ће нас стријељати. Први хитац погодио је Душана у главу. Пао је. Други је био намјењен мени.

Помакао сам се мало у косо, тако ме је усташко зрно погодило у врат. Стропоштао сам се. Усташа, мислећи да нас је обојицу убио, отишао је. Лежао сам непомично. Био сам свјестан да сам само мање рањен и да се морам примирити док све усташе не оду. Kрв ме је свега облила. Не могу тачно рећи колико сам дуго тако лежао. Мени се чинило да је била цијела вјечност.

Kад сам био сигуран да су зликовци отишли, подигао сам се и тешком муком дошао до куће Ђуре Медаковића. Ту су ми рану завили шалом. Kад сам се огријао, отишао сам у Слуњ у партизанску амбуланту. Ту сам превијен и упућен у болницу у Цвијановић Брдо. Kако рана није била тешка, након 14 дана отпуштен сам из болнице. Вратио сам се кући и даље до ослобођења, наставио с радом у Народноослободилачком одбору нашега села…”[5]

[1] Свједочанство сам записао у Плашком, маја 1975. године.

[2] Свједочанство Васе Kосановића записао сам 15. маја 1972. године.

[3] Свједочанство сам записао маја 1972. године. Године 1995. нове хрватске власти протјерале су српски народ из Плашког и у његове куће населиле хрватско становништво.

[4] Свједочанство сам записао 15. маја 1972. године. Именични попис убијених Срба из села Тројврха, 7. аугуста 1941. године види у Зборнику 7, ХАK, Kарловац, 1976, стр. 706 707.

[5] Свједочанство записао др. Ђуро Станисављевић, 15. маја 1972. године.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com