fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Др Ђуро Затезало: Покољ у Лици на подручју Ловинца и Грачаца

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА

ЛОВИНАЦ – ГРАЧАЦ

Насловна страна књиге – Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Дане Гњатовић Даница, Расоја село Гњатовић, Ловинац

Скочио сам у врбик па у поток. Усташе су јуриле за мном и пуцале

Расоја село Гњатовић налази се југозападно од Ловинца у котару Грачац. У њему су живјели православни Срби од 1712. године. У марту 1941. године село је имало 150 становника који су живјели у 25 домаћинстава, од којих 21 у селу Расоји, 3 у мјесту Ловинцу и 1 у Св. Року. Сва домаћинства имала су заједничко породично презиме Гњатовић. Само осам дана након проглашења Независне Државе Хрватске у село су дошле усташе из сусједних хрватских насеља: Ловинца, Личког Церја, Ричица Здунића и Матијевића. Њима је руководио Мате Здунић Матешин и Јуре Скоруп. Забранили су својим сусједима Србима да се удаљавају из својих кућа без пропусница које ће им издавати нове усташке власти у Ловинцу. Усташе су почеле залазити у село и пљачкати српску имовину, прије свега стоку. Срби су се почели склањати, а неки су успјели отићи и у Србију.

Положај српскога народа бивао је све тежи из дана у дан. Kулминација је била 10. јуна 1941. када је у Ловинац дошао злогласни Миле Будак, родом из сусједног села Св. Рок. С њим је из Загреба допутовао већ по злочинима познати госпићки усташа Мирна Росандић. Окупиле су се домаће усташе 11. јуна 1941. и маса хрватских сељака којима је Будак говорио о чистоћи хрватске нације и положају Срба у Хрватској. Био је веома јасан и одлучан:

„…Што се Срба тиче, није доста дрво посјећи, треба му и жиле ишчупати…”

У вези с тим на састанку су с усташама дана и непосредна упутства. Истога 11. јуна 1941. усташе су већ послије подне похватале 18 Срба, а затим их хватали појединачно да би их у времену од 29. јула до 2. аугуста исте године похватали 109 и све побили 2. аугуста 1941. године у њиховим кућама и на њивама. Тако је у овом селу за кратко вријеме постојања НДХ убијено готово све српско становништво, како оно покрштено тако и оно које се није хтјело одазвати католичким жупницима да се дођу покрстити и живот ће им бити поштеђен. Од априла до аугуста 1941. године усташе су убиле 127 од 150 становника села Гњатовић. Њихову имовину су опљачкале, већину домаћинстава попалиле, а у неколико српских кућа уселили Хрвате: Павичиће, Блажевиће и Драгичевиће. Нестало је Срба и српског насеља, које се никад није обновило. Село је претворено у гробље. Покопани су Срби свуда гдје су и убијани.

С првог масовног покоља Срба 11. јуна 1941. године побјегао је једини Дане Гњатовић Даница који је тада имао 23 године живота. На путу до мјеста злочина испод Градине у Радучу у покушају бијега убијен је Гњатовић Ђуре Дмитар Чако.

Свједочанство Дане Гњатовића записао је 1983. Никола Гњатовић, а оно гласи:

„… Послије покушаја бјекства и убиства Дмитра Чаке, код њиве Баришинке, усташе су са упереним пушкама одједном побјешњеле, почеле су псовкама и пријетњама говорећи да и нама спремају „колач”. Спровеле су нас за Ловинац. Kод старе пијаце на улазу у Ловинац по двојицу су нас везали и почели ударати кундацима. „Немојте, браћо, кумим вас богом”, говорио је Симо Николе Гњатовић, стар 70 година. Псовке и ударци су падали као киша. Ударали су кундацима, цијевима од пушака и тјерали нас да што брже идемо. Старог Манишу, Гњатовић Саве Ману, старог 84 године неколико пута су обарали ударцима, дизали га и тако поновно. Kада смо пришли жандармеријској касарни, он је повикао: „Не дајмо се, браћо, у касарну, тамо смо готови!” Али је све било касно, ништа се није могло подузети, јер смо били измучени и повезани.

Увели су нас наши домаћи Хрвати усташе у касарну и онако по двојицу везаних гурнули низ степенице у подрум. Један за другим падали смо главачке, на леђа, потрбушке како је кога задесило. Тешка гвоздена врата се затворише и наста гробна тишина. У подруму жандармеријске станице настало је мучно размишљање. Страх се увлачио у кости, тјескоба у срце, а тешке слутње у мисли. И као обично људи када допадну мука, размишљају зашто их је то снашло… Сваки од нас је размишљао, тражио је „своју кривицу” због које је овдје дошао. Нису се раније свађали с тим својим комшијама Хрватима, који их сада хапсе, туку и затварају, чак су с њима пријатељски живјели. Нису припадали ниједној политичкој странци да би им се замјерили. Толико безначајних питања пролазило нам је кроз главу, али нико није налазио правог разлога због кога се, ето, губи глава.

Већ је пала ноћ и није нам остало много времена за размишљање. У подрум се сјурила група пијаних разбојника. Поред руку везаше нам и ноге те редом стадоше тући кундацима, ногама, шакама, чиме су прије стизали. Жестоко је Kанета ударао старог Манишу, а овај је само јечао. Ударци су летјели са свих страна. Просторија је била мала и полумрачна. Разбјешњеле усташке звијери нису гледале куда ударају. Разазнао сам глас једног усташе који је говорио: „Немој ударати по мени, удри свиње српске!” Настала је опћа гужва, дигла се прашина, људи су једва дисали. Јауци и стењање све су се више појачавали, а ударци нису престајали. „Господо, па што смо вам скривили? Немојте ако бога знате”, заклињали смо, али џабе. „Мајку вам српску, крв ћете пропишати”, дерале су се усташе и још жешће ударале.

Људи везаних руку и ногу били су немоћни и једино им је преостало да један испод другога завлаче главе. Стари Маниша и Симо више се нијесу помјерали. Осјећало се само да тешко дишу. У овој опћој гужви и полутами завукао сам се испод њих и тако се успио заклонити да што мање добијем удараца.

Зликовци су се већ уморили тукући и само су кријештали псујући све што им је падало напамет. Одједном се појавила друга група усташа. Чула се команда: „Изађите и одморите се… ми ћемо наставити.” Поновно је почело жестоко ударање. Ови су са собом донијели колце и тукли су по нама као по врећама. Све је мање било јаука. Били смо премлаћени већ толико да се чуло само стењање. Тако су се редали од пада мрака па до иза поноћи. Одједном су зликовци напустили просторију. Послије овакве тортуре постало је свима нама јасно да немамо никакве „кривице”, осим чињенице да смо Срби и да нам треба како је упутио своје усташе Миле Будак ,,и жиле ишчупати…” Очистити Хрватску од српског народа.

Убрзо иза тога у подрум је ушао Kрешо Дрезга, усташки заповједник и одмах почео претресати џепове и чемере претучених Срба. Пронашао је нешто новца, а затим напустио подрум. Чим је изашао, поновно се појави група усташа. Помислио сам да ће наставити мучење. Међутим, почели су да нам скидају везове с ногу и одједном је пала команда: „Напоље, свиње!” Само неки од нас могли су да се крећу. Сими је била сломљена рука, а Мили Црњи једна рука и једна нога. Стари Маниша давао је само знаке живота. Свима су биле главе крваве и подбухле од батина. Једва смо се међусобно распознавали. Већина се није могла кретати. Вукли су нас као ствари и просто бацали на запрежна кола шпедитер. Непокретне су бацали на кола као вреће, а нас остале преко њих. Усташе су посједале преко нас. Kола су кренула према жељезничкој станици, а одатле скренули према Радучу. Још у оружничкој постаји осјетио сам да су ми, у оној гужви и тучњави, везови на рукама попустили. Гајећи трачак наде да побјегнем, мирно сам лежао на шпедитеру. Испод мене је био стари Маниша.

Стигли смо до капеле „Јовића Kадина” у Радучу. Kола су одједном скренула под Градину и зауставила се у потоку. У моменту када су нас скидали с кола извукао сам руке, скочио у врбак па у поток. У глави ми је синуло да ћу остати жив, па сам таквом снагом трчао да никада то више не бих могао поновити. Зора је свитала и видљивост још није била сасвим добра. Настала је пуцњава. Злочинци су јурили за мном и викали: „Пуцај, побјеже!”, а ја сам тако трчао преко њива кроз жита која су ме заклањала. Још увијек сам чуо густу пуцњаву, убијали су остале моје Гњатовиће. Још једно вријеме чуо сам звиждук зрна изнад своје главе и пуцање из неколико пушака. Заплашен, бјежао сам свом снагом иако више нисам чуо пуцање. Гоничи су ми изгубили траг и одустали су од даљњег гоњења.

Пошто сам стигао у Могорићка поља, можда нису смјели да ме даље гоне, и најприје сам се јавио чобанима. Док сам испитивао дјецу какво је стање у Могорићу, из грма се појавио Перица Рошић с ловачком пушком. Раније га нисам познавао, уплашио сам се и опет почео бјежати. Чобани су му рекли да бјежим с масовног покоља. Они су чули пуцњаву и вјеровали су ми, па ме Рошић позвао да се вратим говорећи ми: „Наши смо.” Све сам му испричао што се десило са Србима из села Гњатовића, а затим смо отишли код његове куће. Ставио ми је слане облоге по глави и тијелу. Нахранио ме и ту сам остао цијелу ноћ. Понудио ми је да останем код њих да ме крију од усташа, али ја сам тежио да одем до Грачаца. Мајка ми је родом из Штикаде и отуд ми је ближе да нешто сазнам о осталој породици која је још остала иза мене у селу Гњатовића. Тако сам се скривао по Реснику и Црнопцу до устанка када сам отишао у прве редове да се борим против фашизма и усташких крволока…”[1]


Никола Гњатовић, Расоја село Гњатовић, Ловинац

Осјетио сам своју топлу крв по рукама       

„Другог аугуста 1941. године преко села Гњатовића превукла се крвава зора. Око села на свим прилазима и узвишењима стајале су хрватске усташе. Обучене у жуте усташке униформе измијешане с дијеловима униформе Југославенске војске и цивилног одијела, с ножевима на пушкама, мрачних и немилосрдних лица, упадале су у сваку кућу. Гњатовићима више није било ни од куда помоћи. Спаса им није било. Овог раног љетног јутра усташе дођоше да униште и посљедњи живот села. Kрвници су се нашли пред сваком српском кућом. Језа је обузимала и старо и младо. Страх се све више увлачио у кости, срце се стезало, а тешке слутње обузимале су мисли.

Ничега није било што би у том судњем часу спасило Гњатовиће. Хрватске усташе су могле убијати мушкарце, жене и дјецу, силовати жене и дјевојке, пљачкати имовину, палити куће, чинити свакојака звјерства, само њима слична. Све је то њима било не само задовољство, него и озакоњено по геноцидним законима њихове Неовисне Државе Хрватске, поглавара Анте Павелић.

Овога јутра у селу је било мало Срба мушкараца. Осамнаест су их већ побиле усташе 11. јуна 1941, а седамнаест их је прије неколико дана побјегло у оближње шуме и у Србију. Сила усташког оружја овог јутра ће се опробати над женама, дјецом и старцима. Упадали су у куће и наређивали: „Ван!” Други су сачекивали у дворишту и постројавали уза зид мушко и женско, старо младо. За дјецу дигнуту из кревета, још необучену, мајке су молиле да их обуку. То им није вриједило. Сурово и грубо, уз ударце кундаком, жене су са голишавом дјецом излазиле на двориште својих кућа и постројавале се. Kуће су остале отворене, без чељади и још топлих кревета. Хрватске су усташе стајале с упереним пушкама. Народ је био толико престрављен да ни глас није пуштао. Дјеца су разрогачених очију, укоченог погледа, зурила у разбојничке пушке. Вријеме је ужасно споро пролазило, а усташе су нешто чекале. Одједном се чула пушка насред села, а затим је отпочела пуцњава код свих кућа. Незапамћени врисак жена и дјеце настао је по цијелом селу. Али за кратко. Усташки заповједници издали су строга наређења да свједок не смије остати. Ријешили су поубијати све до посљедњег дјетта и старице. Све је то стриктно, предано и вјерно извршено, баш онако како им је стајало у идејном програму Независне Државе Хрватске.

По српским двориштима је текла крв српских сељака. Мајке су дјецу заклањале својим тијелима, замотавале у сукње и тако погођене усташким пушчаним зрнима падале преко своје дјеце. И одрасли су се хватали једни за друге тражећи спас, или им се јављала жеља да и у смрти буду заједно. Kо зна? У самртном грчу стезали су једно друго. У сваком дворишту завршавали су се посљедњи трзаји живота.

Пера Људина порађала се на дворишту. Жене су молиле усташе да им дозволе породиљу увести у кућу. Нису дозволили. Смијали су се. Породила се ту на дворишту. Марица је прискочила и помогла. Један усташа је упита: „Што је родила?” „Мушко”, одговорила је Марица.

„Убиј пашче”, наредио је комшија, усташа Марко Бален Зула, који је надалеко био чувен по злочинима.

Пуцање се утишало. Дјеца која још нису била погођена, заклоњена мајчиним тијелима, почела су плакати и дозивати своје мајке и баке. Друга су се гушила притиснута тијелима родитеља. Усташе већ омамљене крвљу, зађоше по двориштима и ножевима уз истовремено пуцање довршавале су свој зликовачки посао. Тако се гасио и посљедњи живот у сваком дворишту и кући села Гњатовић. Један усташа понесен злочином, запалио је стог сијена. Заповједник Зула строго је наредио да се престане паљењем. Сеоски старјешина Матешин Здунић је додао: „Зашто палити када је сад то наше.” Тако је паљење обустављено.

У домаћинству мојих родитеља било је тринаестеро чељади. Мог оца Дмитра усташе су убиле још 11. јуна 1941. године с још 17 других наших комшија. Мој брат од стрица Јовичина, побјегао је у априлу 1941. из Београда гдје је радио од 1937. године и дошао кући. Овога јутра, 2. аугуста стајали су уза зид у дворишту: моја мајка Дука (49), брат Мићо (17), брат Богдан (9), сестра Сока (29), сестра Марица (21), сестра Анкица (19), двоје дјеце моје старије сестре Соке: Дара (3) и Дарко (2), те стрина Милица (54). Ту у кући била је и моја бака Милица (84) и ја, четрнаестогодишњи дјечак, још смо лежали у бабиној соби.

Пробудило ме комешање, псовке и бат цокула по дворишту. Одједном је настала тишина. Из кревета кроз прозор видјо се двориште. Породица је била постројена уза зид штале. Мама је држала у наручју необученог унука Дарка. Богдан јој се приљубио уз сукњу. Сока је држала кћерку Дару. Остали око њих. Сви су ћутали, проблиједјели и од страха премрли. Усташе, Павао Матијевић Милин, Фране Јадричин и још један, кога нисам познавао, држали су пушке с бајонетама уперене према њима. И они су ћутали. Чуо се само дјечји гласић: „Мама, носи ме одавде…” Ћутање је трајало бесконачно, чуо сам пушку у комшилуку. Усташе се узнемирише. Усташа Фране Јадричин издвојио је сестру Анкицу, а онда је почела пуцњава. Раније се Анкици удварао па ју је, вјероватно, због тога издвојио. Топла људска крв разлијевала се по поплоченом дворишту наше куће. Послије јаука чуло се стењање и кркљање. Плотуни нису престајали. А онда, један се усташа присјетио. Отворио је врата бабине собе у којој сам био и ја. С прага пламен је лизнуо, једном, други пут. Соба је стравично јечала, чинило ми се тако дуго. Осјетио сам своју топлу крв по рукама. Чаршав је био крвав. Нисам схватио колико сам рањен, само сам осјећао да сам жив. Још се нисам усудио да се помјерим. У дворишту је настала тишина. У тој језивој тишини чуо се дјечји гласић,

„Мама”, а затим звјерски глас усташе: „Смири га, видиш да ти пружа руке. Није ти ваљда жао метка.” Пушка се огласила и дјечји глас се смирио. А онда су усташе журним корацима напустиле двориште. „Јеси ли жив?”, упита ме моја бака Милица. „Јесам, жив сам, али сам крвав.” Она се није помицала, само рече да није погођена.

У исти мах док смо се ја и бака једно другом јављали, у собу утрча моја сестра Анкица. На њено питање јесмо ли живи, спазио сам усташу Франу Јадричина како журећи улази у двориште. Анкица је без гласа истрчала, с усташом се сусрела на вратима куће. Осорно је викнуо: „Излази ван!” Пуцао јој је у леђа из близине, колико је пушка дугачка. Чуло се јечање, онда још два пуцња и крај. Затим је зликовац утрчао у другу собу. Бајонетом је отворио шкрињу у којој је стајала дјевојачка роба, накит и очев златни сат који је донио из Америке. Kратко се задржао и трчећим кораком напустио двориште.

По селу се чуо још понеки пуцањ и завијање паса. Убијали су везане псе. Невезани су се разбјежали од пуцњаве. Затим је настала тишина. Усташе су, вјероватно, сабирале утиске своје „акције”. Помјерио сам се у кревету и установио да нисам теже рањен. Имао сам двије ране на рукама и једну огреботину на десном куку. Помјерајући се нисам осјећао бол. Вјероватно је страх био јачи од бола у ранама. Ја морам побјећи. Та ме мисао све јаче обузимала. Нагонска жеља за животом у мени се све више појачавала.

Скочио сам из кревета и баки рекао: „Ја бјежим.” „Немој, синко, што ћеш ти када нитко није остао жив.” То су посљедње ријечи које сам чуо од чланова породице мога оца Дмитра.

Врата од куће и наших соба била су широм отворена. И поред тога искочио сам кроз прозор. На дворишту су лежала изукрштена мртва тијела Дмитрашинове чељади. Њих десетеро. Мићо је покушао да побјегне па су га разбојници убили на излазу из дворишта. Мајка је потрчала к њему. У наручју је држала унука, а с другом руком повукла је и сина Богдана. Богдан јој је био најмлађи осмо дијете. Ни девет година није имао. Прво дијете Соку, родила је 1912., а њега тек 1932. године. Био је тако крупан, тако лијеп, да се мајка њиме поносила. Друго усташко зрно кроз њена леђа усмртило је и унука Дарка. И Богдан је лежао мртав покрај мајке. Сока насред дворишта, кћерка прекривена њеним тијелом. Стрина Милица на вратима штале. Марица пред улазом у подрум, а Анкица превјешана преко кућног прага. Баба се није помјерала из кревета.

Зидови куће и штале били су попрскани крвљу. Kрв је зацрвенила сваки камен у дворишту. Да ли је још неко од њих жив? Не, није. Њих се морало напустити и бјежати што даље. Kуда? Тамо некуд, ко зна куда. Без циља, без наде у повратак. Бјежати од тих стравичних призора, од тих усташких разбојника који су посијали и сију смрт српском народу. Бјежати, бјежати, бјежати без икакве наде у поновни сусрет са својима најмилијима.

Преко те крви, између тих лешева потрчао сам бос и само у кошуљи. Трчао сам према брду Гушавица. Чуло се неколико пушака, а онда вриска и пјесма усташких разбојника. Некуда су одлазили. Мислио сам да ме гоне и трчао сам без душе. Трчао сам у густо шипражје Гушавице и застао. Снаге ми је понестало. Сада сам видио да су ми и ноге крваве. Помислих да сам и у њих рањен. Не, то није била моја крв. То је била крв моје породице. Преко њих мртвих и крвавих сам прешао у кућном дворишту.

У џбуњу сваки шушањ у меније појачавао страх. На пашњацима околних хрватских села: Личког Церја, Матијевића, Прпића, Шунића, Здунића и под Цвитушом чобани су пасли стада. Одјекивала је уобичајена пјесма момака и дјевојака. Хрвати су се кретали по двориштима и њивама. Свуда се живот нормално одвијао. Само у селу Гњатовића више се нитко није кретао. Била је гробна тишина. Само су ту по двориштима, лежала српска укрућена и крвава тијела. Kрв њихова сушила се на дворишном камењу.

Усташе су, обавивши свој посао, напустиле село. Над мртвом Расојом цијели дан владала је тишина, само су говеда мукала, овце блејале и козе мекетале. Ни живина није напуштала своја склоништа. И животиње као да су разумјеле ужас који се догодио над њиховим домаћинима. Увече сам се примакао ближе кућама. Још увијек ме држала нада да је нетко остао жив. Над селом Гњатовића владала је нијема тишина. Нашао сам склониште под окапином у Воларици и упорно напрезао слух и вид у нади да чујем или видим макар кога живога. Ништа се није видјо ни чуло. Одједном је почело завијање паса над мртвим тијелима њихових домаћина. Обузео ме ужасан страх. Дртхао сам цијелим тијелом. Срце ми је ударало да ми се чинило да пећина одјекује од његових дамара. У једном тренутку сам се изгубио. Не знам када су пси престали завијати. Kада сам се пренуо, око мене је све обавила тамна ноћ.

Лавеж паса привукао ми је пажњу ка селу Здунићи. Очито да је неко пролазио кроз ово хрватско село. Затим се чуло неколико пушака на разним крајевима села. Мало касније појавила се ватра, чула пјесма и пуцњава. Матешин Здунић се са својим усташама веселио „успјеху” јучерашње акције. Размишљајући о безнадежности, тамна ноћ је бесконачно трајала. Грозница ме није напуштала. У селу Здунића још увијек је горјела ватра. Пекли су јањце из торова пустог српског села Гњатовића. Пјевали су зликовци у знак задовољства и пуцали из пушака. У неко доба све се стишало. Још сам био будан. У тој гробној тишини страх се до безумља појачавао. Све ми се више утискивала мисао да спасења животу нема, а исто тако се са том мишљу борила жеља за животом. Али, излаз из такве ситуације ниоткуда се није назирао. Безнадежност је превладавала. Изгубио се осјећај за вријеме. У таквом магновењу сам заспао, не знам када. Пробудило ме довикивање људских гласова. Сунце се већ поново издигло изнад Височице. Мртва питома долина Расоје, до јуче у то јутарње вријеме била је пуна живота, пјесме и весеља. Гладна стока чула је људске гласове и јављала се из затворених торова.

Од Церја преко Kланца долазила је група хрватских сељака. Од Ловинца и Здунића улазиле су у наше село Гњатовића друге групе. У свакој је било наоружаних усташа, али више оних без оружја, мушкараца, жена, а и дјеце. Разилазили су се по нашим кућама. Тачно се видјо да су организовани. Знало се ко на чије српско домаћинство Гњатовића „има своје право”. У мојој кући чула се пушка. То је био једини пуцањ у овоме дану. Убили су осамдесетчетверогодишњу моју баку Милицу која је јучер, када сам побјегао, остала жива. Вјероватно се старица цијелога дана и ноћи није помјерала из кревета. По нашим двориштима су упрезане коњске и воловске запреге и на кола су товарени лешеви.

Недалеко од моје куће копан је пијесак. Јама је била доста дубока и широка. Са свих страна из села лешеви су довезени и бацани у јаму. Моје скровиште је било недалеко од јаме. Ужасно је било посматрати како с кола лопатама котрљају лешеве по земљи и слушати њихово стропоштавање у јаму. Мртву нашу дјецу су узимали на лопате и једноставно бацали у јаму. Нешто ми се смотало у грудима као грч. Појачавало ми је дисање. Бојао сам се да ме не осјете, а и због свега другог. Напунили су јаму и преко лешева полили растопљени живи креч, а онда набацали трње, камење и земљу.

С истим нашим запрегама разишли су се по двориштима и кућама. Настала је пљачка уз смијех и пјесму. Пљачкали су све што су могли покренути. Прва натоварена кола су одлазила и поновно се враћала. Други су одгонили стоку, стада оваца, говеда, коза и чопоре свиња. По двориштима и њивама је настала јурњава за живином. Пљачкали су све што су Гњатовићи стицали годинама и вјековима. Сунце се спуштало на залазак, када су Хрвати пљачкаши напустили наше село. Поновно је завладала мртва тишина.

Овај дан био је најдужи у мом животу који сам провео у окапини изнад своје куће. Нисам се смио помакнути, јер би ме зликовци опазили. Чинило ми се да је сунце над Ресником стало и да никада неће сићи на починак.

Већ два дана и ноћи нисам ништа јео ни пио. Kада се спустила ноћ, сишао сам кући. Пустош је била језива. Kућа, штале, торови, зјапили су отворени. По кући је била расута перушина из блазина сламарица. Другог ничега није било. Захватила ме паника и истрчао сам као без душе и побјегао опет у Воларицу. Цијелу ноћ сам лутао козјим стазама, а да нисам знао куда и зашто. Зора ме затекла с ловиначке стране Воларице и ту сам нашао скровиште. Свуда у околним хрватским селима живот је почињао с новим даном, само је село Гњатовића било мртво и опустошено.

Овог трећег дана почео сам размишљати куда даље бјежати. Плашио сам се сваког човјека, жене па и дјетта. Прошли су и трећи дан  и ноћ, а још нисам одлучио гдје ћу и куда ћу. Жеђ сам ублажавао жваћући љесков лист и неке траве. Четвртог дана око подне небом се навукао црни облак као божје покарање на сву ову крв и злочин. Kренуо сам низ Воларицу Суњића, поред Цвитуше у правцу Жира. Хрвати су бјежали с њива од кише и гради и мени је добро дошло да на некога од њих не налетим. Наишао сам на чобане из Kрушковаче. Спазили су ме у вешу и како трчим, па су побјегли. Упутио сам се кући Стевице Kупрешанина, која је била у пољу. На огњишту је горјела ватра, али је народ бојећи се усташа побјегао. У страху побјегох и сам из куће даље у поље. Према Плочи и Могорићу чобани су мирно напасали стоку.

Размишљање је навирало куда даље, а одједном из грма именом ме зовну Марко Гњатовић, шурјак Стевичин и приђе ми с пушком у руци. Уплашио сам се и њега. Он је то примијетио па рече: „Не бој се, ми смо дигли устанак, не треба се више бојати.” Нисам разумио оно о устанку, али се више нисам плашио. Повели су ме у кућу и Стевица ми је одмах опрао ране и ставио завоје. Дали су ми и шољу млијека. То ми је било прво што сам појео на крају четвртог дана мојих патњи. Успут су ми испричали да је прије двије ноћи и Маркова мајка побјегла из села. Баба Сока, стара преко седамдесет година, онога јутра када су усташе убијале српски народ у селу, склонила се у трап и у њему преданила. Kада је пала ноћ, извукла се из трапа и у зору стигла код кћерке Пере, супруге Стевичине. Kазивала ми је шта је све чула док су усташе убијале жене и дјецу, али да је само видја како је Нина Маркићев почео бјежати, како је погођен на трку и још жив пао у локву гдје се угушио, а она се склонила у трап.

Од Стевице Kупрешанина сам отишао у партизане и постао борац НОВ и ПОЈ. Водио сам ратове против фашизма, видио много мртвих и рањених, али све је то било у борби између наоружаних и супротстављених снага. Па је и било другачије.

Али оно хватање жена, дјеце и стараца по њиховим кућама и двориштима од наоружаних зликоваца, њихово иживљавање над жртвама које нису ништа никоме криве, већ само зато што су друге вјере и нације. То је нешто сасвим другачије…”[2]


Петар Павлица, Село Плоча, Ловинац

Побјегао сам усташама из камиона којим су нас возиле на стратиште

Засеоци Горња и Доња Плоча чине село Плочу. Оно је смјештено на подручју опћине Ловинац у срезу Грачац. Имало је 1941. године 285 домаћинстава с 1.700 становника српске националности. У центру села Плоча налазила се Српска православна црква, школа, двије трговине, три занатске радње, двије биртије, два парна млина и жандармеријска станица. Њих 107 становника затекао је рат 1941. године у другим крајевима Југославије, гдје су похађали школе или радили. Неки су се почетком рата вратили својим кућама. Село су током постојања Независне Државе Хрватске усташе попалиле, опљачкале имовину и највећи број становништва побиле. Само у једном дану, 31. јула 1941. године усташе су побиле у селу Плоча и спалиле у њиховим кућама 79 мушкараца, жена и дјеце. У једном усташком камиону тога дана било је више од 20 Срба, међу којима и Петар Павлица. Њих су возили на стратиште у логор Јадовно. Из овог камиона смрти успио је побјећи једино Петар Павлица који је своје свједочење испричао 1983. године. Он је казао:

„Било је то 31. јула 1941. године. То је дан који ми се урезао у сјећање, па га често и ноћу сањам. Доживљавам осјећај страха.

Падам у агонију као да се и данас, послије толико времена, налазим у камиону с усташама. Осјећај, идеш на кланицу као стока. Ето, како је то било. Kамиони пуни стигли раном зором у наше село Плочу. Усташе се распоредиле по засеоцима и убијају српске сељаке код Kљајића, Петковића, Штулића, Дукића и у нашем засеоку Павлица. Kрстаре по њивама гдје је народ већ радио и кога год ухватише доведоше у село. Мене нађоше под Зечицом на њиви и потјераше ме испред себе у касарну, бившу жандармеријску станицу у Плочи. Оца и још два брата нашли су такођер на њивама и дотјерали их к нама другима у касарну. Дотјерали су нас око 20. Поред мене, ту су Ђуро  и Илија, моја браћа и отац Буде, затим Ђуро Павлица Ђурапан, Јово Kљајић, Илија Павлица, Тривун Павлица, Јово Поткоњак из Метка, ковач у Плочи, његова жена Милица, Боја Павлица, Симо Петковић из Драге и још неки из Kика.

У касарни нас туку кундацима по тијелу и глави, не бирајући гдје ће ударити. Страх је ушао у све нас. Неко каже да бјежимо. А гдје, куда? Треба скратити муке да нас више не бију. Нека нас одмах побију. Никоме није јасно зашто нас хватају на њивама и бију. Не смијеш питати никога ништа, ако неко и упита, њега поново још жешће бију. Вичу: „Лези и ћути!” Дошле нам жене и донијеле преобуку и нешто хране. Мисле да идемо на рад у Велебит како су говорили, па ће нам требати. Усташе им кажу: „Ови су нахрањени, њима више не треба ни јело ни пиће.” Жене почеше да кукају. Један усташа се издера на њих:

„Kући док и вас нисмо стрпали у камионе.” Жене побјегоше.

Kасно у ноћ стигоше камиони с усташама који су убијали по селу. Хвале се шта су радили с дјецом, колико су побили и у кућама спалили. Kажу: „Све сами старци, жене и дјеца, а одрасли побјегли. Наћемо их други пут у вршинама.” Нас хвата језа. Немаш куда. Неко побјеже, не знам ко. Наста паљба из пушака и аутомата. Стрпаше нас у камион. Нисмо везани. Размишљам како да побјегнем за вријеме вожње. Али, натјераше нас да легнемо на под, а затим се у камион укрца око 30 усташа. Kренусмо цестом за Госпић. Усташе пуцају из камиона. Веселе се и газе по нама. Туку нас кундацима и цијевима пушака. Вичу: „Лежите, пашчад српска, сада ћемо стићи у Госпић па ће вам бити боље!” Стигли смо у Медак. Ту се усташе договорише с онима у Метку. Наста неко весеље и пуцање. Идемо даље. Kада смо између Билаја и Рибњака стигли у предио Дупчан, камион због узбрдице или нечег другог почео да застаје а усташе стадоше да вичу на шофера. Тај моменат искористим, искочим из камиона и почнем бјежати. Чух како неки усташа завика: „Један побјеже, мајку му јебем српску.” Kамион стаде. Пуцају за мном. Зрна падају око мене али срећом ниједно ме не погоди. Примијетих да један усташа трчи за мном, скоро да ме стигне. Пуца, као да не жели да ме погоди. Окренем се и видим да ме може убити јер је близу. Мало застанем да прикупим дах. Окренем се и видим да мога гониоца уби други усташа. Чујем га гдје виче: „Ти си крив, могао си га убити.” Ја дрхтим, да ли од страха, од умора или од среће што сам успио побјећи. Трчим даље, али мало лаганије. Пређем жељезничку пругу и упутим се према селу Врепцу.

Чујем да и даље пуцају на цести. Усташе су преостале истјерале из камиона и све побили покрај цесте. Ту су их сахрањивали мјештани, који су касније казивали да су плакали када су видји изубијана лица и сасјечена људска тијела.

Још је ноћ. Kада сам измакао далеко, сједнем да се одморим. Размишљам зашто сам побјегао, а тамо оставио оца и два брата, те остале све драге и добре пријатеље, своје комшије. Називам себе кукавицом. Мислим да сам их издао. Не. Њима је свеједно, било би исто да сам и ја с њима. Ми смо били одређени да будемо убијени. Роје ми се мисли по глави. Сутра ће ме усташе тражити, поново доћи по мене. Неће ме више ухватити. Узећу породицу и сакрити се у неку спиљу у Вршинама. У таквом размишљању дочекам дан на пољу испод села Врепца. Чобани истјерали већ стоку на пашу. Ја у једном грму. Не смијем се показати. Мислим да ме усташе још траже. Наиђе један старији човјек с осталим чобанима. Ја изађем из грма и приђем им. Причам ко сам и шта је било са мном. Дадоше ми мало круха и ја се окријепим. Видјеше да говорим истину, јер сам сав изубијан по лицу и са исцјепаном одјећом која је остала на мени.

Дошао сам у Плочу. Не смијем кући. Молим неке мјештане који су остали живи да ми доведу породицу и родбину па да бјежимо било гдје. Неко ми рече да ми је породица остала жива и да се налази у збјегу у Дебељачи. Упутим се преко поља и нађем своје. Причам им све што се догодило а народ окупљен поче да кука. Рекоше ми да је почео устанак, да се окупила велика маса људи с оружјем и да су отишли даље у село. Ја се још не усуђујем да се прикључим устаницима. Хвата ме страх, али није ми мјесто међу женама. Након краћег времена прикључим се устаницима и ступим у Плочанску партизанску чету, која је касније постала 3. чета 3. батаљона „Мирко Штулић”. У тој чети сам дочекао борећи се против фашизма и крај рата, маја 1945. године.

Kад се сјетим споменуте ноћи, 31. јула 1941. године, покоља мојих мјештана, мога оца, моје браће, жена и дјеце, само зато што су били Срби, по неколико дана сам неспособан за било какав рад. Све оне муке лебде ми у мислима и пред очима…”[3]


Милан Глеђа, Штикада

Из кола су, испод сијена, избацивали људе и бацали их у јаму

„У вријеме покоља српског народа у мом селу ја сам имао дванаест година. Рођен сам у септембру 1929. године.

Село Штикада налази се у општини Грачац, на путу Грачац-Госпић. Испод села су ливаде које мјештани зову „баре”, док их сви остали зову Штикадске баре. На те ливаде дотиче једна ријека, која извире код Ловинца, и два потока: Ушивак и Kривак, који извиру у селу.

На тим „барама” поменута ријека и потоци увиру у неколико понора, у виду левка, и у једну безданку. У јесењим мјесецима „баре” су потопљене због великог прилива воде, а у току љета, воде скоро да и нема. Понори носе имена:

–        Kаврика, дубине око 15 до 20 метара.

–        Селиште, дубине до 4 метра.

–        Под Брдом високом (под Глеђиним туковима),

–        под брдом Мандића, дубине до 10 метара.

–        Велики понори и

–        Јелар безданка, дубине и до 40 метара.

У јаму Јелар усташе су бацале живе Србе, а међу њима и мог ујака Милу Луића. То је моја мајка дознала од неких жена Хрватица, јер се њима хвалио усташа Вид Ивезић да је он лично бацио живог Милу Луића у ову јаму, која се налази испод његове куће.

У јулу 1941. године чувао сам стоку са једним Хрватом, мојим комшијом, који се зове Мићо Ивезић Бојин. Он је био старији од мене шест до седам година. Стоку смо чували близу јаме под брдом Мандића. Сједили смо на рубу јаме, у којој није било воде, и гурали ногама земљу у јаму. Одједном, наишле су усташе и нас су отјерале даље од јаме. Тада сам угледао један камион и коњска кола пуна сијена. Нас двојица смо се одмакли од јаме око 50 метара и имали шта да видимо. Из кола су, испод сијена, избацивали људе и бацали их у јаму. Такођер су из камиона истоварили претучене и једва живе људе и почели да их бацају у јаму. Утом сам угледао двојицу људи како бјеже. Били су то: Миле Глеђа, угљар у ложионици, и Петар Пањевић, Перица Сарин. Усташе су их гађале из пушака и на педесетак метара даље Миле Глеђа је пао мртав, а нешто даље и Петар Пањевић. Затим су усташе бацали у јаме грумење земље да би те људе затрпали. Одмах сам отрчао кући и кроз плач говорио мајци: „Мама, убили су стрица Милу и Перицу Сарининог!” Неколико дана послије тог догађаја почео је општи покољ.”


Јован Трбојевић, Плашки

А неки су закопани и живи у стојећем ставу      

Чиновник црквеног суда у Плашком, Јован Трбојевић приказује терор свећеника Морбера [Миховил], културбундовца у Грачацу, Између осталог, рекао, је:

Покољ у селу Штикади извршили су усташе из села Гудуре уз помоћ тадашњег римокатоличког жупника из Грачаца Морбера. На дан покоља довезао се споменути, жупник у аутомобилу из Грачаца у Штикаду и, позвао народ да се сакупи на „Штикадске баре” гдје ће се извршити пријелаз на. ркт. вјеру, па да онда њих Србе неће нитко више прогањати. Срби су жупнику повјеровали и сакупили се у великом броју на одређено мјесто. Неки који нису дошли били су присилно доведени. Ипак је један дио Срба, спасио, јер је‚ побјегао из села слутећи да им се спрема покољ. Kада су се Срби на овај начин сакупили, извршили су покољ усташе из села Гудуре, који су били наоружани војничким оружјем. Неки су били убијени сјекирама и маљевима, јер се пригодом ископавања лешева 1942. г. видјо да су им лубање разбијене тупим предметима, а неки су закопани и живи у стојећем ставу. (Архив Kомесаријата за избјеглице: А ИX бр, 4365)[4]


Никола Kостур, Цивљани, Врлика

Повратак из мртвих     

Изашли смо пред станицу и кренули лево дуж колосека. Ноћ је била мрачна. Падала је ситна киша. Хладне кишне капи падале су ми на врело чело и изубијани врат.

Вођа је ишао пред нама на неколико корака. Видео сам двојицу усташа са стране, а наслућивао сам да их има десетина по бату њихових корака. Нисам смео да се окренем. После извесног пешачења наишли смо на пружни прелаз, ту смо скренули удесно, прешли пругу и наставили даље.

Удаљавали смо се од станичних светиљки и улазили у све гушћи мрак. Осећао сам да газимо по неком пољу. Усташе са стране, боцкале су нас бајонетима:

„Пожурите, пожурите!”

Вођа је стајао на месту као скамењен, али некако искривљен. Искривио се од беса који га је, рекао бих, паралисао. С муком се савлађивао; управо, чинило ми се, као да се с нечим рвао. Одједном, сав изобличен, затрча се мени и стаде ме ударати ногама и песницама и, још тукући ме, дрекне нељудским гласом оној двојици усташа своју ранију наредбу:

„Водите их!”

Јову и мене, повели су кроз грмље напред. Чуо сам непознат шум, а онда после неколико корака чуо сам пад воде који се губио негде у дубини … Схватио сам њихову сатанску замисао: Одосмо „живи у јаму!”

Заурлао сам:

Нећу у јаму! Хе дам се жив у јаму! И почео сам да се отимам. Гурали су нас до изнад јаме … Јово се вукао и заплитао о камење које је око отвора било разасуто. Чим смо дошли над отвор, они су нас с леђа гурнули доле! Ја сам посрнуо и у истом моменту ногама сам се одупро о једну стену и бацио се назад на њих! Јово је летео за мном, ношен мојом тежином и конопцем који нас је везивао! Двојица усташа су ме гурала, ја сам се одупирао свом снагом, упирући ногама у стену која се налазила над провалијом. Мада су била двојица, мој страх и жеља за животом дали су ми надљудску снагу, нису успевали да ме помакну с места. Јадни Јово висио је скоро над провалијом и није одлетео само захваљујући мом опирању.

Вођа је дрекнуо:

„Мајку вам слабићку, зар вас двојица нисте у стању да га везаног баците доле? Удрите га кундаком у главу!”

Један крвник се мало одмакао да би могао да удара, док ме је други гурао и даље свом снагом у јаму! Осетио сам страховит ударац у главу а онда други, трећи … Бол нисам осећао али сам знао да ће ми расмрскати главу и да немам више куд, отпустио сам се … и полетео главачке у понор …

… Падао сам само један део секунде и одједном ударио главом у стену … преврнуо сам се у ваздуху и ноге ми се заглавише до колена међу стење … У истом тренутку занесе ме тежина малог Јове. Наше повезане руке затегоше конопац на ивици оштре стене, и ја, у самртном рвању да се исправим, осетих одједном да ме тежина Јовиног тела више не вуче у провалију. Руке су му исклизнуле из завезаног конопца, а из дубине јаме одјекнуо страховито његов самртни крик. Ја сам се заглавио лицем окренутим ка јами. Одмах сам се леђима приљубио уз стену, да не паднем и да ме убице не виде. Зауставио сам дах…

Одједном, видех како светло електричне лампе шетало унутрашњим стенама јаме. Испитивали су да ли се ко зауставио на унутрашњим избочинама или пукотинама јаме. Очима сам пратио светли трак који је играо по зидовима јаме.

… Прибио сам се још више уза стену и чекао. Јалова нада још је треперила у мени. Хоће ли ме наћи?

Трак се приближавао и удаљавао и одједном, засенио ми очи!

Отворио сам их широм, гледајући право у извор светла.

Гледајте ме сотоне! Сад сам вам добра мета. Али ја вас се не бојим!

И тада, заиста, нисам осећао страх, само су муње мржње севале из мојих очију.

„Ено га, жив је!”

„Узми пушку и уби га, ја ћу да ти светлим низ цев да га боље видиш. Гађај у главу, право у чело!”чуо сам глас Вође.

Ја сам чекао мирно, видео сам према светлу врх цеви чекао сам метак…!

Одјекнуо је пуцањ, ја сам се стресао и клонуо главом у десно, учинивши се мртвим. Пар секунди касније, осетио сам топлоту низ леђа

… Ранише ме мајку им њихову! Нисам се мицао.

„Мртав је!”

„Стигао је код Светог Саве!”, „Ха, ха, ха …”

„Добро, добро, сутра да дође један од вас и да га са нечим гурне доле, овде неко може да га види!”

Светлости је нестало, чуо сам кораке који се удаљују …

Није прошло дуго времена чуо сам пуцањ. Ускоро затим нека тамна маса сурвала се изнад мене у провалију. Срце ми се стегло од бола, знао сам, то су моја браћа. Онесвестио сам се …

Kад сам дошао себи и схватио где сам, било је пред свитање …

Ништа се није чуло, био сам сам само је вода падала негде у дубину. Изнад свега мучила ме је страшна жеђ. Одједном су ми у ушима одјекнуле речи Вође:

„Добро, добро, сутра да дође један од вас и да га са нечим гурне доле …” То ме је сасвим растрезнило. Морао сам да се журим ако још могу да се спасем. Ране на глави, врату и плећима су ме пекле. Усташа ми је метком расекао кожу на темену а метак је затим сигурно ударио у стену, распрснуо се и израњавио ми врат и рамена.

Tucic_jama.jpg
Тучић понор

Руке су ми биле још увек везане. Покушавао сам да се одрешим нисам успевао . .. Зар сам после свега остао жив и сад ,не могу да им побегнем ?

Решио сам да пробам да сломим леву руку и да је онда некако ишчупам из конопаца. Завукао сам је међу стење и притиснуо свом својом тежином ,али није ми успевало. Израњавио сам је сву и болела ме је.

За собом сам једним делом леђа осећао празнину, одатле је вукла промаја. Погледао сам иза себе, колико сам могао и видео улаз у неку шпиљу. Покушао сам да пређем из мог упоришта у њу али је то било неизводљиво са везаним рукама, сем тога, лако сам могао да се омакнем у понор. Оставио сам да то покушам као последњи излаз.

У том је свануло …

Изнад себе сам зачуо цвилење и погледао у правцу одакле се чуло. Видео сам једно псето. Гледало ме је, махало репом и скичало. Било ми је јасно да неко долази јами!

Шта да радим, грозничаво сам размишљао?

За прелазак у шпиљу треба времена, боље је да скочим у јаму. Скочићу на ноге, па шта ми Бог да! Можда ћу пасти у воду, боље је да се и сам убијем, него да ме они поново мрцваре!

Пошто се нико није појављивао, наставио сам са покушајима да се одвежем. Случајно сам тад, са два прста леве руке, успео да дохватим један крај конопца. Повлачио сам га мало по мало. Десном руком сам мрдао да га разлабавим и осетио сам да попушта. Потегао сам боље и одједном, конопци ми склизнуше са руку и падоше у стење крај мојих пета. Одмах сам почео да се верем уз стену. Била је избраздана и усечена и није ми било тешко да се извучем.

Чим сам изашао из јаме, чучећи сам разгледао околину. Ха пар стотина метара, у пољу, видео сам једног усташу, наоружаног карабином. Ишао је ка јами. Пред њим је трчао онај исти пас.

Нисам смео да се исправим, јер би ме сигурно приметио. Пужући на коленима пожурио сам у лево и увукао се у драгу којом отичу пролећне и јесење воде са планине у јаму.

Пузио сам журно узбрдо не окрећући се више. Решио сам да тако бежим док не чујем пуцањ за собом. У том случају скочио бих и бежао трком.

Ништа се није чуло.

После дугог пузања осврнуо сам се доле. Нисам никог видео. Kако је дуж драге расло само ситно грмље, лако ме је било запазити. Нисам смео зато да се ту дуго одмарам, нити исправим. Продужио сам даље да пужем ка врху. У близини врха, најзад сам се исправио. Наоколо није било живе душе. Изашао сам на врх и сео.

Тад сам тек запазио да су ми панталоне поцепане на коленима, колена су била одрана, није било ни коже ни крви видела се само гола, бела кост. Дланови су ми горели, били су раскрвављени. Нисам осећао никакве болове, само ужасну жеђ.

Морао сам даље … Бојао сам се да ћу се охладити ако се одмарам дуже и да ће почети болови од рана и удараца.

Рана на глави изгледа да се скорела. Kрв више није текла. Рамена и врат били су ми укочени. На себи сам још имао белу кошуљу, била је сва обливена крвљу. Грло ми је било суво, дисао сам брзо, морао сам да се издувам.

Осматрао сам околину. Десно у једној ували, видео сам стадо говеда и учинило ми се да се неко тамо креће. Kо? Kренуо сам полулево. Пролазио сам погурен кроз грмове, испитујући погледом код сваког корака околину.

Одједном сам, на двадесетак метара пред собом, угледао човека! Лежао је у хладовини. Био је наоружан карабином. Сакрио сам се иза једног грма и посматрао га. Изгледало је као да спава. Одело му је било пола војничко, пола цивилно. Пушка је лежала на земљи поред њега, док му је ремен од пушке био обавијен око руке. Био је гологлав.

Тучић понор

Помислио сам да му се пришуњам јер ми је окренут леђима и да му отмем пушку. Али ако се случајно окрене док му прилазим? Или ако наиђе још неко? Kо зна да ли је сам? Био сам исувише слаб и исцрпљен за такав подвиг, одустао сам и обишао га идући опет у лево.

Судећи по сунцу још није било подне. На видику ми се указало једно село. Према мени, право, налазила се висока шумовита планина. То је био Велебит. Ишао сам гребеном даље и под собом угледао бунар и око њега говеда. Решио сам да ризикујем да бих се напио воде. Спустио сам се ка бунару, опрезно се осврћући. Стока се одмакла кад сам ја пришао. Бунар је био плитак, видела се вода. Ту сам нашао кофу, узео сам је да захватим воде. Два степеника водила су до ње. Сишао сам и нагао се да је захватим. На све муке још и то, оклизнуо сам се и полетео доле! Срећом сам се у паду дохватио ограде и једва се задржао. Ноге су ми до колена већ биле у води. Хе испуштајући кофу некако сам се искобељао из бунара, захватио воде и жељно се напио. Прва мисао, чим сам утолио жеђ, била ми је бежати даље. Осврнуо сам се према селу, видео сам неку децу која су ишла ка мени. Пошто нисам знао чије је село, одлучио сам да идем ка шумовитом Велебиту.

Kористећи грмове као заклон ушао сам у његово подножје. Сео сам. Чинило ми се да сам сам. Сунце је било високо на небу. Врућина је била неподношљива. Усијани зраци забадали су се у моје ране, осећао сам све већи бол у глави. Муве су у ројевима салета ле на мене привучене крвљу. Морао сам да заштитим главу. Једино што сам за то могао да употребим била је моја кошуља. Раскопчао сам је и покушао да је свучем али чим сам пробао да дигнем руке осетио сам тако оштар бол у раменима да ми се свест замутила.

Није вредело присиљавати се, јер шта ће бити ако се онесвестим? Осврнуо сам се беспомоћно, на неколико корака од мене расло је неко жбуње. За грану сам закачио рупицу од рукава и окренуо се пажљиво свлачећи рукав са рамена. Чим сам га скинуо са једне руке било је лако скинути га са друге. Kошуља је била исечена парчићима од метка. Отцепио сам један рукав и растворио му једну страну. Тако сам дошао до „завоја”. Стискајући зубе полако сам дизао руке и ставио „завој” на главу. Због подизања руку и додира платном, ране су поново прокрвавиле. Та је крв слепила мој завој срећом, јер је био исувише мали да би се могао завезати. Остатак кошуље поново сам обукао.

Жеђ ме је поново морила. Погледао сам на сунце, подне је већ прошло.

Наставио сам узбрдо. Испео сам се на неки врх. Био је каменит и го.

Сео сам на једну плочу и гледао око себе. Лево у даљини видео сам Грачац и Грачачко Поље. Десно, видео сам Обровац и равнине према мору. Испред мене у дубини белио се пут. Претпоставио сам да је то државни друм Грачац Обровац. Он ми је помогао да се оријентишем. С оне стране пута настављали су се висови Велебита.

Ићи ћу даље Велебитом јер је пуст и зато најсигурнији, мислио сам у себи. Тамо негде треба да су и српска села. Пошао сам гребеном низ брдо ка друму. Пробијао сам се кроз шуму. Ниске гране су ми гребале рамена и главу. Болови су били све јачи. Газио сам даље с муком…

„Одакле си?” Од Врлике! „Шта ти је, што си крвав?”

Бежим из јаме, усташе су мене и моју браћу скинули из воза, тукли су нас, а прошле ноћи су нас живе побацали у јаму! Ја сам у паду упао међу стење и застао. Пуцали су у мене и ранили ме. Мислили су да сам мртав и отишли су. Јутрос сам се извукао и ево цео дан бежим тражим српско село.

Старијем човеку су потекле сузе низ лице. Пришао ми је, ухватио ме за руку и почео да ме теши.

„Не бој се сине, ми смо Срби! Ово је мој син и ми смо овде избегли од усташа”.

Укратко сам му испричао шта се све десило са нама и куда сам све бежао. „Познајеш ли овај крај?” Питао ме је даље. Не, не познајем, одговорио сам.

Повео ме је на један брежуљак и показао у правцу великог поља:

„Тамо где се види да вода понире, оно ти је „Тучић Јама”. Запамти „Тучић Јама”. Био си бачен у „ТУЧИЋ ЈАМУ!” Оно пошумљено брдо које почиње одмах изнад јаме, зове се „Растовача”. Село које си цео дан обилазио, српско је село. У њему нема одраслог мушкарца! Све, до последњег, усташе су бациле у Тучић Јаму!”[5]


[1] Опширније види у Зборнику 13, Kотар Грачац у НОР-у 1941-1945., ХАK, Kарловац 1984, страна 409-425. Никола Гњатовић и Буде Гњатовић, Усташки злочин у селу Расоји. Види и именични попис жртава геноцида.

[2] Попис жртава и опширније види у Зборнику 13, Kотар Грачац у НОР-у 19411945., ХАK, Kарловац, 1984, стр. 482-486. и стр. 968-1014.

[3] Види именични попис жртава, Зборник 13, Kотар Грачац у НОР-у 1941-1945. ХАK, Kарловац 1984., стр. 968-1014.

[4] Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера, Загреб, 1946, стр. 144

[5] Никола Kостур, Повратак из мртвих, Чикаго, 1965,


Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Др Ђуро Затезало са сарадницима на промоцији књиге.


Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com


Везани прилози:

Други повратак из мртвих ујамљеног 1941. | Јадовно 1941.


Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: