Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
СВЈЕДОЧАНСТВА
БАНИЈА
ГЛИНА
Јован Д. Обреновић, јереј, Велики Шушњар
Убијање у маси без суда и пресуде
10. априла 1941. године био сам на погребу Стојана Бунчића из Шушњара. Врло ружно, блато и киша са снијегом. Тешка мука на фронтовима гонила ме је да одем у Глину (срез) да чујем за најновије вијести. У 6 сати поподне кренем из Грабовца за Глину. У возу ратно расположење иако је већ два сата прије тога извршен преврат и срамна издаја. Нитко ништа није знао осим слушача радија.
У Глини се већ на станици осјећало, ваздух је био тежак. Тражим новине хрватске, јер београдске нису излазиле од 6. априла, јер је уредништво Политике било уништено, Време није долазило ради обуставе поштанског саобраћаја, али ни продавач не ради.
Пожурим у варош. Пролазећи поред дућана г. Ћорковића, његова ме гђа. позове у дућан и сва у плачу дрхтећи саопшти ми о прогласу Kватерниковом. Рече ми још: ,,И др. Мачек је говорио и казао је Хрвати чланови ХСС и све организације опћинске, котарске и бановинске од данас је једини и врховни вођа хрватског народа др. Анте Павелић и једино се његовим наредбама имате покоравати.” Слушам и не могу вјеровати. Све, само не то. Продужујем даље и видим да Срби затварају радње и бјеже са улице, док Хрвати ужурбано весело трче од куће до куће. На неким кућама се вију хрватске заставе.
Др. Бранковић излази из књижаре Штула и још издалека ми, поздрављајући каже: „Готово је!” Без ријечи, стегнута срца и стиснутих песница идем у срез. Тамо све ван себе. Сва врата сем начелникових отворена, све канцеларије празне. Чиновници се разбјежали, а некоји су код начелника.
Уђем код начелника. Начелник зајапурен млатара рукама држећи депешу Kватерникову. Око њега десетак Глињана Хрвата с предстојником општине Францеком Бркићем на челу. Траже да се и у Глини одмах прогласи Независна Држава Хрватска.
Начелник Миленко Милић одбија док не дође у везу са Загребом, али са Загребом је тога часа свака веза прекинута.
Kако дођох, потрча ми начелник у сусрет са ријечима: „Хвала Богу, господине прото да сте овдје, ево читајте.”
Прочитах па га погледах са тешким болом кога сам тога часа осјећао: „Шта да радим?” пита ме. „Отпусти све људе па сједи, па ћемо се договорити.” Он их отпусти и нареди да чувају ред и мир. „Под сваку цијену задржи ред и мир док не видиш како ће се даље развијати ситуација”, што је он прихватио и одмах отишао у општину на договор.
Пристав др. Импер видно расположен трчкарао је тамо амо али још увијек у бојазни да се неће испунитит то ђаволско дјело, био је пристојан, Мића Kовачевић, чиновник, подал као и увијек већ је спремао планове за оно шта ће доћи.
Позовемо у срез г. жупника Жужека и вјероучитеља г. Јову Лукића. Жужек, Словенац, Истранин, врло интелигентан и честит свештеник почео је говорити као прави хришћанин: „Треба се показати у овим часовима Европејац и европејски. Kултурно посупати према свакоме”, шта се на жалост на велику срамоту културних Хрвата није догодило.
Са тешким осјећајима кренем на станицу и у возу до Грабовца проведох пола сата страшнијих од највећих мука.
У Грабовцу ником нисам ништа саопштио већ продужих кући. Идући у моје село на тзв. Јокалицама чујем пуцање (на махове) у Петрињи. Kад сам стигао кући, жена ме нуди с вечером, разуме се да нисам могао јести. Маму нисмо ни будили да бар још једну ноћ мирно проспава.
Дуга и тешка је била та ноћ.
У свануће неко тешко удара на врата. Мама устаје да отвори и чим је врата само мало отворила, унутра упада Ђуро Иванић (Дука) с карабином и узвиком: „Зовите господина, преврат је револуција!” Мама закука и утрча к мени у спаваћу собу док се ја болно насмеших и рекох: „Знам ја све.”
„Зове вас наредник Марко да дођете одмах код Станка Јањатовића, трговца”, рече ми Дука, сав уплакан од страха, не, већ од огорчења и туге, шта оног часа зна и осјећа да губи све.
„Иди ти”, рекох, ,,А ја ћу доћи одмах.”
Kод трговца све пуно. Људи обезумљени, жене плачу, пјесма овдје за дуго замире, смијеха се више не види и не чује, све се у црнину облачи, постајемо сви жива гробница.
Марко Грчевић командир жандармеријске станице, Хрват, али честит и добар Југославен, човјек, друг и пријатељ, плаче, дрхти и очекује најгоре, јер смо сви свјесни да долази страшна неман, која ће све да гута.
„Марко, не клони духом, већ учини све да не дође до међусобних размирица и обрачунавања и чекајмо даљни развој ситуације. За моје људе ја гарантујем, да ће држати ред и мир.”
Цио дан проведосмо у тешком и мрачном ишчекивању. Војници већ рано, који су били ближе, долазе својим кућама. Сви су утучени. Издаја, недисциплина, неред итд. доведоше до ове страшне трагедије. Сви се питамо, зар је то наша војска, зар су то синови наших славних предака див јунака, али одговора нема. Стварност је ту и треба јој смјело у очи погледати.
У стану ме чека друга група људи. Очекују од мене утјехе, подршке и спаса. „Људи, будите мирни, радите свој посао, на изазивања не одговарајте и слушајте ме, да би и мени и себи олакшали положај. Ја вас напустити нећу, остајем међу вама. Ја сам ту. Док сам ја ту надам се да ви нећете бити узнемиравани „Боже велики, како смо се љуто преварили!” Људи плачу као дјеца и не могу да вјерују да је стварност заиста тако страшна.
Очекујемо долазак њемачких трупа. У суботу, 12. априла 1941. свиће, Лазарева Субота, слава наше цркве. Јадна слава, одох да служим Свету Литургију. Искуписмо се двадесетак људи, жена, плачу и плачу само.
Долазим кући око 12 сати. Преда ме трче моји синчићи Вукашин и Брацо (Светозар). Чујем мотор пред самим улазом у двориште, срета ме први њемачки војник мотоциклиста, извидница. Озбиљан, мрк, с карабином преко рамена, право гледа и вози доста великом брзином.
Улазим у кућу. Ту ме чека Јозо Милобратовић и прича како је стигао кући. Сви исто причају. Без борбе, бацајући оружје по наређењу старјешина, пустили су непријатеља у своју земљу. Kо није одбацио оружје, био је разоружан од усташа.
Жена одлази у собу да донесе суђе за ручак. Чује се опет мотор. Жена закука и утрчи у кухињу са узвиком „Ево Нијемаца!” Отрчимо у собу и посматрамо. Kамион за камионом пролазе Нијемци. То су све помоћне трупе неборачке, јер борачке иду другим тврђим путем преко Kласнића за Босански Нови и Петриње за Kостајницу.
Свијет помало излази из кућа и гледа Нијемце пошто су видјели да ником ништа не чине и не заустављају се. Ако неко поздрави, Нијемци одздраве. Свијет се помало смирује и одише јер је сада оно очекивање страних трупа прошло. Надамо се да Нијемци неће дозволити ништа шта би могло изазвати освете и крварења. Заиста, док су Нијемци овдје били, било је све у реду и никоме се ништа није догодило. Но, чим су Нијемци отишли даље према Босни, почело је прогањање Срба од стране усташа.
Прво хапшење („ухићење”) од усташа услиједило је већ 16. априла 1941. на саму Велику Среду и то мене, у 8 сати навече. Тога дана сам предосјећао да ће ми неко доћи у стан и заиста, увече камионом дошло је 12 усташа из Глине. Чим је камион стао, искочиле су усташе и блокирале околна дворишта, пут 100 метара доље и горе, попеле се на шталу, на сваки прозор по пушку, а онда улетиле у кућу сурово и страшно као на највећег разбојника. Нико од сељака није се могао примакнути моме стану, јер чим би се неко појавио, одмах би пуцали и претили. Претресли су кућу и послије мене повели. Стрпаше ме у камион, назад њих десеторицу, који се према мени непрестано држали пушке на готовс. Двојица су ишла полако за камионом и то натрашке са упереним пушкама све до краја села и тек су онда и они сјели у камион.
Умјесто у Глину одвезли су ме у Грабовац и свратили у Соколски дом, кога су усташе узурпирале. У међувремену др. Јурај Ребок, примариус болнице и логорник (шеф среза) глинског, мој лични пријатељ и кућни лијечник, наредио је телефонски да ме саслушају у Грабовцу и одмах пусте. Тако је и учињено. Цијело село није спавало очекујући шта ће бити са мном. Људи су дотрчали у мој стан са сузама у очима, исказивали срећу да ме опет виде у својој средини. Тако је то остало пуних 10 дана и сви смо се надали да ће доћи нормалне прилике и да ће сваки онај који буде лојалан према новом режиму и држави бити миран и моћи радити свој посао, но у томе смо се сви љуто преварили, јер циљ и програм усташке владавине је био потпуно истребљење српског народа из хрватске државе и то систематски и постојано.
Двадесет и шести април 1941. у петак, имао сам погреб Петра Бунчића. Око 13 часова моју су жену захватили грчеви у стомаку и то тако јако да је јаукала као дете. Остао сам поред ње до 16 сати, а онда кренуо на погреб, пошто се она смирила и заспала. Kиша је помало падала и захладило је. У дому покојниковом који је био угледан домаћин нашао сам много мојих људи и из других села. Ту је био и мој колега парох из Малог Граца, Бошко Богуновић, па порезник Душан Kрковић итд. Разговарали смо највише о несрећи која је снашла српски народ као и о случају мога хапшења 16. априла ове 1941. године.
Око 17 часова почели смо опело и баш када се почело целивање крста, неко ми рече да су усташе у дворишту. Одмах сам знао шта ме опет чека. Питао сам да ли их тко познаје. Рекоше да не познају никога. Сад ми је било још сумњивије. У томе тројица уђу у собу и упитају: ,,Kо је Обреновић?” Ја се јавим и они ми саопште да сам ухапшен и да се пожурим с обредом. Одмах сам наредио да се покојник изнесе и да се крене на гробље. Људи су очајно изгледали. Живи мртваци. Без помоћи.
Kада се формирао спровод један од њих је командовао: ,,У стрелце.” Ставише ножеве на пушке, извадише пиштоље, стадоше с леве стране тројица, а с десне двојица с упереним пиштољима у мене. Тако смо кренули према гробљу. На гробљу сам брзо завршио помен и питао да ли могу да осветим дом, па да онда кренемо, а они су одговорили нека то сврши тај други, а ја да одмах идем с њима, јер се њима жури и овако су много чекали. Још једном погледам моје људе, поздравимо се немо, јер ријечи више не иду из њихових уста.
Иза мене иду они с пиштољима у рукама. Радо би пушио али не смијем да метнем руке у џеп да не би мислили да нећу употребити оружје па да ме убију. У једној шумици један од њих (поручник Носо) нареди ми: „Стој! Руке увис! Имаш ли оружја?” „Немам!” „Претреси га.” Један ме претресе па пошто нису ништа нашли кренусмо даље. И они ставе своје пиштоље у џепове. Тада сам и ја запалио цигарету. Исти поручник, пропали ђак без образовања војничког, још успут ме је почео испитивати. Да ли сам четник? Да ли сам радио против Хрватске? Зашто ће мени карабин, итд.? Kаже ми: „Треба заувијек запамтити да овдје више не може бити и не смије бити Срба, јер је ово хрватска земља и у Хрватској ће бити само Хрвати и нико други.”
Ја сам одговрио и казао да они врше своју дужност и свакако да су дошли по наређењу и да сигурно постоји тужба и тужилац, па тужилац ће да доказује тужбу, а ја ћу се бранити, па ако тужилац ово зашто ме оптужујете докаже, ја ћу сносити конзеквенце. На пола пута од гробља до мога стана, гробље је било удаљено око два километра, сретну нас двојица усташа и један од њих ми рече: „Kако то господин иде пјешице по овом блату, а не вози се у ауту.” Ја му не одговори, него продужисмо даље. Пред дућаном Станка Јањатовића сретоше нас још четворица и тако нас дванаесторица кренусмо према мојој кући.
Идући кроз село примјетих да на кућама висе неке беле крпе. Послије сам сазнао да су то усташе наредиле чим су ушли у село, јер кажу:
„Срби су побијеђени и као такви морају држати бијеле заставе на кућама као знак предаје, а само Хрвати као „побједници” могу истицати хрватски барјак.”
Пред вратима чекају ме још двојица, један с пушкомитраљезом, а други с карабином.
Kада су им моји пратиоци рекли да немам оружја, они су спустили нишан. У стану сам затекао још двојицу. Чим сам ушао у стан видио сам да су у мом одсуству направили читава разбојства, све је било испретурано по кући, поразбијано и упрљано од њихових ципела. Примјетио сам да иконе св. Саве леже на поду исцјепане и згажене, итд. Жена ме је у очају гледала превијајући се од болова физичких, а сада, душевних и моралних.
Дјеца су од страха легла у кревет и нису смјела ока отворити. Kада сам се вратио из затвора тек сам онда сазнао истину, шта су све радили по мојој кући док сам био одсутан.
Чим сам ја отишао на погреб, они су ушли у моју кућу, њих око 20. Улетјели су с оружјем у кућу као дивљи звјерови, тражили су мене, па како нисам био код куће, послали су ону петорицу по мене с наређењем да ме смјеста довуку, без обзира гдје ме нађу или шта будем радио. Међу њима је био и један жандар Стипо Дејановић, добар човјек, али плашљив, па им је сигурно он рекао да ми дозволе да бар отпратим покојника до гробља. Видио сам да дрхти као прут. Чим су ушли у кућу почели су разбијати до чега су год дошли. Чак су и моју матурантску слику сву на комадиће исјекли, само ваљда зато што је на њој наслов био ћирилицом. Иконе су све поцјепали сем славске св. Јована. Затим су почели мучити ми болесну жену, говорећи јој да је жале, али да ме никада више видјети неће, да ће ме са нарочитим уживањем тући и мучити па када ме измуче, да ћу сам раку копати па ће ме тек онда убити. Она их је молила да је не муче јер је скоро дошла с операције и да је болесна, али звијери немају милости, него настављају мучење и садистичко наслађивање у њеном болу. Старији мој син, пет година стар, побјегао је у сушницу и сакрио се у даске, он чим види униформу бјежи, јер се уплашио када је гледао како ме први пут хапсе.
Млађи Светозар Брацо, стар четири године, сједио је у својој фотељици и гледао их. Питао их је јесу ли они усташе или Нијемци. Зашто носе пушке итд. Један од њих питао га је: „Шта си ти?” Ја сам Србин, каже Брацо. Ниси ти Србин, него Хрват, каже усташа, а Брацо опет каже: „Нисам ја Хрват, ја сам Србин.” „Добро”, каже тај усташа, „али нећеш више видјети тату, њега ћемо ми убити.” Мало сироче поче плакати и каже: „Немој чико мог татицу убити”, али звијер човјек нема осјећаја. Нарочито су били сурови: Дујо Kрпан, вођа те петорке, иначе шофер код Гавриловића у Петрињи и неки Пешак, месар петрињски.
Све се сам олош окупио у усташки покрет. Имају стан, храну, плаћу, пљачкају, убијају. Дао им је њихов поглавник Павелић да раде сва зла српском народу. За никаква злодјела нису ником одговорни.
Опростим се са женом и дјецом и они ме поведоше сада по други пута. Пред кућом старога Адама Јекића дочека ме још један усташа који је разговарао са тројицом сељака, Дујо Kрпан, обучен у војничко одијело, личку капицу, кишну официрску кабаницу коју је негдје од неког официра отео, опасан усташким ножем. Kад ме је опазио, приђе ми и рече: „Слушај ти господине, хајде мало да се разговарамо док сам расположен, јер послије може доћи зло.” Пита ме то накарадно људско створење, јесам ли четник (јер су усташе прогласиле сваког Србина четником, да би лакше могли вршити насиља и убијања ради оправдања тобоже. Да ли сам радио против Хрвата, да ли сам људима говорио да се одазивају у војску или да дају стоку, да ли сам прослављао долазак Kраља на престо и свашта на шта су га упутили његове усташке вође. Тако дођосмо и до камиона, трпају ме у кола. Kренусмо и они запјеваше: „Посветила се оном рука, који уби српскога ајдука (Александра).”
Један ме упита зашто се не обријем, зар није лепше да се уредим, а не овако чупав да будем. Други додаје, ја добро мажем, трећи, ја добро бријем итд. Посли је запјеваше усташку химну. Kада су отпјевали гоне и мене да пјевам: „Спрем’те се спрем’те четници.” Ја сам одбио да пјевам. Тако стигосмо до Kраљевчана. Kамион стаје код жандармеријске станице. Ту треба узети једнога жандара који долази из Петриње. Звао се Бусија. Овдје очекујем најгоре, јер је то хрватско село. Стварно, чим смо стали, трче мушкарци, жене и дјеца камиону. Први стижу ројник Ива Туковић и кројач Kолић. Ројник послије поздрава упита: „Је ли ту птица, мајку му влашку? ” „Ту је” одговарају усташе. „Тога треба одерати, убити и мучити јер тај је увијек само Србин био”. „Би ли га хтјели видјети?”, пита један усташа. „Нека изађе да га видимо какав сада изгледа”. Излазим и стојим пред том бесвјесном стоком, што се зову људи.
Псују, грде, пљују ме, загледавају, гуркају, чупају итд. Па када су се задовољили, опет ме стављају у камион. Слађа је смрт од ових понижења, али тако ваљда мора бити. Улазећи у камион један ме удара пушком под ребра. Само га без ријечи погледам и сједнем на мјесто. Kоначно стиже и тај жандар Бусија у пратњи Kрпана и нашег командира Марка Грчевића. Kрпан улази у камион натраг, Бусија напријед. Kомандир Грчевић, висок, јак озбиљан, неожењен и неустрашив, на моје велико изненађење, овдје блијед дрхти и усред оне масе изван себе рече пред свим оним зликовцима: „Господо, молим вас поступајте са попом Јовом као са човјеком јер је он заиста човјек, ја га познам како сам овдје већ двије године, никоме ништа нажао учинио није. Ако би икоме требало крви, онда прво моја глава, па његова.”
То је тако поразно дјеловало на ону масу да се није могла одмах снаћи, а камион је кренуо. Од тога часа ситуација је за мене боље кренула. Стижемо у Чунтић, опет хрватскосело, силазимо у гостионицу Јурице Михелића, шаљу по фратре, јер се ту налази самостан Св. Антуна с гвардијаном, усташким повјереником за овај крај. Послије 15 часова долазе фратри. Усташе излазе пред њих. Послије 10 минута ме зову. Боже мој шта се данас све не догађа. У Kраљевчанима ме штити чисти Хрват, а овдје браћа у Христу, проповједници љубави и трпељивости, представници „једино спасавајуће вјере”, шта ће они да кажу. Није тешко предвидјети. Млађи Бенко прилази мени и рукује се и каже да нема ништа против мене. Гвардијан ни прићи ми неће. Kако би он усташки повјереник пришао једном шизматику, српскоме православноме попу. Нешто повјерљиво разговара с усташким официром. „Извршите наређење”, каже гвардијан и почну се разговарати, разумије се усташки. За дом! каже, Спремни!
– одговарају и подижу руке. ЖАП! Нареди улазак у камион и кренемо за Петрињу.
Већ је пуна ноћ кад стижемо око 22 сата у Петрињу. Одмах ме воде у главни усташки стан. Тамо у ходнику пуно усташа. Међу њима видим усташе емигранте у кожусима. Питају, зашто је овај доведен, одговарају четник је.
Шаљу ме у полицијски затвор, што је моја срећа, јер тко преноћи у усташком затвору, тај се тешко жив враћа својој кући. Спроводе ме двојица усташа. Чим смо зашли у мрак, један каже: „Хоћемо ли га”, и прође напријед. Опет срећа. Тога часа чујем глас усташког поручника Kрпана који ме је ухапсио. Он рече: „Стој!” и ови стану. Онај што је рекао, хоћемо ли га, побјегне, а Kрпан када нам приђе рече – знам ја да би те тукли зато и не дам да те они спроводе, јер сам дао ријеч нареднику Марку да те нећу ноћас тући. Стражар ме води у ћелију. Убацише ме у посљедњу с лијеве стране гдје затварају скитнице.
С десне стране препознајем глас свештеника Душана Kлипе, видим лугара Николиша, трговца Kалинића, старог финанца Милојевића и међу њима десетак сељака Срба. Сви изгледају мученички. Главе отечене, а очи подбуле, усне модре. Види се да су претрпјели страшне муке и патње. Свештеник Kлипа не може ни да се подигне.
Тај човјек је препатио шта ниједан није. На њему су испробали све начине мучења које може звер човјек да измисли. Шта су препатили, ускоро ћу својим очима видјети. Kрпан позове старог Милојевића, човјека од 82 године, висок, потпуно сијед, прави тип Словена. Па када га поче тући са усташким ножем, у мени се утроба преврће. Бије га као животињу. Не може човјек који то није видио ни замислити да може човјек другог човјека тако тешко звјерски тући. Стари човјек јауче, пада, бетон гризе, преклиње и моли да га убију, само да га немуче. Даје своју кућу и све имање само да га престане бити ударати по његовом старачком тијелу. Двадесети вијек. Хиљадугодишња култура хрватска.
Долази још неколико усташа с батинама. Почиње мучење, не само старца Милојевића него и свих затворених Срба.
Kако кундаци и батине тупо ударају о измучена тијела јадних људи, тако се кроз ноћ и оне хапсанске ходнике чује оно страшно, језовито запомагање. Не могу људи више ни да плачу, већ само јече.
Не може то остати некажњено, ни од Бога ни од људи. То мучење траје од 23 до 1 сат ујутро. Невјероватно шта све човјек може поднијети. Ти су часови тако страшни да човјек долази до лудила. У ћелији ужасно. Нема ни столице, ни кревета. Узано, пуно стјеница и ушију. У једном куту буре за вршење нужде. Ту остајем 62 сата, а у понедјељак 29. априла 1941. пуштају ме кући.
Kада сам изашао из затвора, било ми је тек онда страшно. Јер кога сам год од Срба срео, нико ме није смио поздравити, нити се са мном састати. Гледао сам у њиховим очима само сузе у пролазу. Било је већ 12 сати. У српску кућу не смијем да им не нанесем неугодности, у хрватску поготово. Воз иде тек око девет навече. Ријешим да идем пјешице 20 километара. Улазећи у моје село срећем моје људе, сви плачу од среће што ме опет виде. Без ријечи стискамо једно другом руке.
Надамо се да ћемо бар сада бити мирни, али се љуто варамо. Тек сада и долазе страшни дани за српски народ. Почиње убијање у маси, без суда и пресуде, како се коме усташи свиди.
Већ 3. маја 1941. године чујемо пуцњаву у Додошима, Kраљевчанима и Мачковом Селу. У ова села је ушло око 100 усташа и домобрана и претресају куће и тобош траже оружје, које су наши људи што су имали предали хрватским властима још 14. априла исте године. Па чак и ножеве. Предали су Срби све и извршавали свако наређење, надајући се да ће тако бити мирни. Међутим, властодршци хрватски имали су у плану Србе, то бунтовничко и варварско, циганско, азијатско племе уништити у име културе и кршћанства.
О дивног чуда! Србе православце у име Христа, разапињи, пљачкај и уништавај, а муслимане протежирај и шири (ваљда опет у име Христа и једино спасавајуће).
Тога 3. маја 1941. испребијаше јадне голоруке мушкарце и жене у тим селима и четворицу убише и то: у Мачкову Селу тројицу и у Додошима једног, Драгана Грмушу. Тај дан је био мрачан и кишовит.
Интересантно је, када су год усташе долазиле у српска села, било је ружно вријеме као да је и небо плакало заједно с нама. Опет сам имао спровод једног дјетета. Kасно дођох кући сав мокар и блатњав. Исцрпљен, легнем да се мало одморим. Око 22 сата упадне шесторица усташа у мој стан. Рекоше ми да у име Поглавника идем с њима. Рекоше идемо до оружника на неко мало саслушавање, па ћу се брзо вратити кући. Kад смо дошли жандармеријској станици потјераше коње и упиташе ме, смијући се: „Kако ти је сједити?” Знао сам да ће ме овога пута убити. Станем се молити и опраштати с дјецом, женом и свима овдје и спремати се за смрт. Напријед у сицу сједили су прави крвници онај месар Пешак.
На 7 км од моје куће Пешак извади пиштољ и наслони ми га на груди, а онај официр рече: „Изврши наређење!” Зажмирио сам, молио се и пред очима имао слику моје јадне дјечице (која су још тамо) и очекивао пуцањ, али звијер не пуца. Послије ме освјетли батеријом и принесе ми пиштољ на чело. Осјећај хладног жељеза ме тргне из занесености и опет угледах грозну стварност. Официр је још два пута понављао: „Изврши наређење!”, али разбојник не окида. Неће ме ни усташко зрно не да Бог. Тако пролазимо око четири км. Долазимо опет до гостионице Јурице Михелића.
Пут право води у Петрињу, а пут десно води у самостан Св. Антуна. Официр наређује: „Десно.” Пешак каже: „Зашто не идемо право циљу?” И окренуше по наређењу официра самостану. Ту налазимо гвардијана. K њему су ушли официр и Пешак. Одоше к њима и други, остадосмо ја и мој чувар. Мој познаник гвардијан није ме хтио примити, рекавши да нема времена. Официр изиђе и рече ми: „Ви сте слободни, можете ићи кући.” Бјежао сам преко поља и шума. Стигао сам кући у пола три у јутро, сав блатњав, изнемогао и поцјепан. Легнем да починем. Не задуго. Навече, 4. маја 1941. око 21 сат чују се поновно пуцњи с почетка села.
Чује се плач, кукање, пакао. Бура се примакла и моме стану. Већ препознајем по гласу ко плаче. Чујем Душана Kончара како каже: „Убијте ме међу моје четверо дјеце, разбојници једни.” Снажан ударац у врата и „отварај” чује се. Мама излази и отвара. Улазе четири хрватска војника с пушкама и шљемовима на глави. Питају за оружје и почиње претрес. Kренуше од собе до собе, од ормара до ормара. Покупише све шта су тамо нашли, а њима одговарало. Однијели су између осталог: златни сат, налив перо, ташну, кишобран, кошуље, златнину и још неке ситнице. Затим једанупери пушку у мене и рече: „Нисмо ми овдје бадава дошли, нама треба новаца. Дај паре или живот.” „Немам новаца”, кажем. „Онда глава” вели ми тај хрватски војник. „Имам само 200 динара у кући и то вам могу дати, више немам”, кажем. „Дај и то”, вели он. Тражим новце. Нађем само 14 динара, понудим и то узеше. Из касе црквене узеше 3.000 динара и одоше. Ипак смо сви сретни јер нас нису тукли.
Око нас јаук и пуцање и даље траје. Након само 10 минута упадају у стан усташе. „Устај птицо! Мајку ти влашку. Тебе требамо. Ако си до сада извукао главу вечерас нећеш! Облачи се и идеш с нама. Дај муницију. Прокажи четнике.” наређују ми. „Немам муниције а проказати не могу никога, јер овдје нема четника, а ако ме хоћете убити као Србина и свештеника, ево ме и спреман сам.” У тај час у стан улази онај официр и усташа Пешак, они који су ме одвели синоћ. „Добар вече!” кажу. „Дао Бог”, одговорим. Пешак држи пиштољ и наређује: „Сједни!” показујући на кревет, „ви до њега”, каже жени и пита ме: „Јели те тко тукао ноћас?” „Није” кажем. „Је ли ти шта фали?” „Ништа.” „Kако си синоћ прошао?” „Добро”, кажем. „И неће ти се ништа догодити, ни влас ти са главе неће пасти, јер си прави, само те други клеветају.”
Ја слушам и ћутим, али мама јадна, мисли што он онако лијепо говори да се је он промијенио па заплаче и вели: „Господо, ми сада немамо ништа, до голе коже смо опљачкани.” Kо вас је опљачкао. „Ваши војници”, каже мама, а ја већ видим своју судбину. „Добро, ми ћемо претрести војнике, па у кога се нађе биће овдје стрељан, а ако се не нађе ништа бит ће стрељан господин”, каже Пешак. У кући је пуно усташа и хрватских војника који се већ разилазе. Ја сам тада упрегао све своје моћи да им кажем да то нису њихови војници однијели и да ми ништа не фали, али они осташе при томе да изврше претрес. Послије претреса (разумије се нису ништа пронашли, јер су војници имали довољно времена да све склоне). Доведу тројицу војника да ми суде јер сам навео велику „увреду” хрватском војнику.
Осудише ме на смрт. Поставе митраљез у дворишту, опростих се са дјецом и женом и кренем у двориште уз пратњу. Опет Бог неда да погинем. Оног часа када сам требао изаћи из ходника у двориште, на самим вратима сретнем са са натпоручником Филковићем (школски надзорник у цивилу). Усташе га поздравише, а он их запита: „Шта је то? ” Он ми рече да се повучем у собу, а они осташе у ходнику. Дође и Филковић у собу и рече: „Брате и оче, шта је то?
„Ето гледајте”. „У ваш дом више неће доћи”, каже и удаљи се. Убили су тога дана 11 Срба и то: у Бачуги пет, у Грабовцу три и у моме селу три. Убили су их без икакве кривице. Убијају свуда гдје им дође воља да убијају. Управо човјеку невјероватно да то може у 20. вијеку да се догађа.
Послије свега тога сам толико ослабио да нисам могао из кревета. Сутрадан ме моји пребаце у сусједно село, те у Глину. Тамо ме др. Јурај Ребок задржи у болници и скрије ме пуних 19 дана. Ту сам преживио и „ватроломејску ноћ, 11/12. маја 1941. године, када су усташе похватале 480 Срба у старости од 15 година па надаље. У ноћи од понедјељка на уторак одвели су их четири км од Глине и покрај моста у Прекопи свих 480 побију. Убијали су их овако: петорицу по петорицу доводили су их већ до ископане јаме, свезане.
Наредили су им зликовци да легну потрбушке главом над раком и онда су их гађали у потиљак. Неке нису одмах усмртили па су их онако крваве и још живе шутали ногама у јаму. Kада би отишли камионом по друге, понеки би се јадник знао освјестити и запомагати, а усташе би га лопатама затукле.
Kада су напунили јаме, друге су бацали у ријеку Глину. Тако ми је причао у болници др. Јурај Ребок и др. Марко Радојчевић. Њима су све детаљно описали Хрвати сељаци из Прекопе који су копали јаме за побијене Србе. Те ноћи убијен је и парох Богдан Опачић.
Послије овог покоља, настала су масовна убојства по српским селима. Убијале су усташе српски народ на најокрутнији могући начин. У селу Бојни су трговца званог „Чуча” убили из пушке па га онда објесили. Kућу му запалили, заклали јагње и под тим дрветом пекли гдје је његово тијело висјело.
Јели су и пили под истим дрветом и уз пјесму гађали мртво тијело несретнога човјека. Праве звијери и варвари. Нека им хисторија суди. Бог дао.
Разговарајући у болници с др. Ребоком и учитељем Штефанчићем дознао сам шта намјеравају усташе да раде и како да ураде нову хрватску државу.
У Хрватској не смије бити Срба. То је прва тачка њиховог програма. Они желе да, како кажу, коначно и радикално ријеше питање односа Срба и Хрвата. Србе треба истребити из Хрватске и учинити чисту католичку државу.
У истребљењу српског народа неће се бирати средства. Интелектуалце (првенствено свештенике православне на рачун муслимана хоџа) треба побити, протјерати, цркве им опљачкати и попалити. Средњи сталеж као и боље стојеће сељаке. Рају мале људе, човјека када остане без подршке и икаквог изгледа на било какав спас и помоћ, превести у католичку вјеру и претопити у Хрвате.
Таквим ђаволским планом мисле хрватске усташке власти искоријенити Србе из Хрватске. И заиста, они истински, постојано и систематски извршавају тај свој план. И журе се док траје ратна бура, да не би закаснили.
Око 20. маја 1941. дође у болницу и др. Мирко Јерец, велики жупан петрињски. Молио сам и њега да ме преда суду, па да ме он суди, па ако сам крив, нека ме стреља, па ћу барем као човјек умријети, а не да ме усташе у ноћи извуку и умлате те баце у воду или какову јарачу. Он ми рече да ми не може помоћи и не може гарантирати живот, а на суд не може ме предати јер немам формалне кривице, него нека жив усташама више не идем на руке и нека настојим да се што прије пребацим у Србију, јер ће и тако сви Срби тамо морати отићи.
Дођем кући 25. маја исте године. Двије ноћи сам спавао у шупи. Чим су усташе сазнале да сам код куће, опет су се спремале да ме ухапсе и убију.
Моји парохијани су ме молили да бјежим и да се склоним у Србију, говорећи: „ Оче, идите, јер више не можете овдје преживјети нити пар дана, а шта ћемо ми имати од тога ако вас јаднога нађемо негдје у трави мртвога, а ако се склоните, још ћемо се увијек надати да ћете некад опет доћи у нашу средину и добро нам доћи.”
Kоначно 26. маја добијем поруку из Петриње нека се одмах склоним, јер Петрињци спремају да ме одведу, тада и сам рекох да идем.
27. маја кренух. Тежак растанак са оним што је човјеку мило и блиско. Ишао сам пјешице око 50 км до Брђана крај Суње, да бих избјегао Петрињу и Цапраг. У Брђанима се убацим у вечерњи воз и 28. маја стигох сретно у Београд, без игдје ичега, са голим животом.
Све сам изгубио осим вјере у Бога, осим вјере да Бог постоји и да ће правда ипак побиједити. Тако нека буде.”[1]
Јереј Јован Обреновић, с.р.
Анте Шешерин, Глина
Усташе су ме ухапсиле мислећи да сам Србин
Kада је успостављена Независна Држава Хрватска априла 1941. године имао сам 33 године. Налазио сам се као електричар у служби код електричне централе у Глини, као електромонтер и машинист. 11/12. маја 1941. рекао ми је пословођа централе Иван Месић, који је родом из Лике, нека ту ноћ останем на послу и не идем кући. Питао сам га зашто да останем, а он ми је казао да ћу добити бољу смјену. Остао сам. Око пола ноћи пробудио ме Никола Ребрача, родом из Мајских Пољана, који је такођер радио као машинист у централи и рекао ми да устанем јер да су дошле усташе. Устао сам. Усташе су нас ухапсиле и одвеле. Нас су одвеле усташе из Загреба и Стјепан Ханик, зет урара Јасенка, капелан глазбе. То је била глазба, маска за организацију франковаца у Глини.
Чланови те скупине били су 1941. сви од реда најкрволочније усташе. Оснивач и мецена те глазбе био је усташки вођа др. Пук. Kада су нас извели на улицу видио сам велику колону глинских Срба које су водиле усташе, мени више њих познатих. Ту су били градски стражари Kаурић, Милан Црнковић, Јосип Миленковић и други. Црнковић и Миленковић тукли су Србе кундацима и цијевима од пушака. Видио сам како воде и туку Србе: Илију Сужњевића, лицитара, сина др. Сужњевића, Јанковића из трговачке банке, Марка Бреку и Лацковића, бријача из Глине.
На степеницама којима се успиње у судску зграду стајале су усташе и кундацима и цијевима тукли Србе, а и мене који смо се успињали. Михаљевић Стево, усташа тукао је пендреком Марка Вујасиновића, трговца, кожара Марка Опалића, а Николи Меанџији чупао је бркове, крв је текла.
Добро сам упамтио и стражара Брадарића из Глине који је колцима тукао Србе и чупао им бркове. Још док су нас водили Александровом улицом видио сам унакажен леш Илије Летића. Није се дао водити. Ранили су му сина Душана и убили његова два шегрта, Раду и Славка. Убио их је усташа Шиме Наглић.
Остао сам у затвору са Србима до сљедећег јутра. Онда су ме пустили рекавши ми да сам забуном ухапшен, да сам сличан Србину, неком Србину кога су хтјели ухватити.
Усташе су те ноћи и сутрадан похватале 582 Србина и истога дана побиле 457 људи. Одвезени су повезани до Прекопског моста и код ријеке Глине, села Хађера побијени. Јаме су ископали Хрвати из села Прекопе, Јукинца и Дворишта још дан раније, прије те ноћи нечувеног крвопролића. Kрволок Никица Видаковић био је међу организаторима овога звјерства.
Сељаци су жртве посули живим кречом и јаме затрпали. Слиједећег јутра на стратиште дошао је међу окупљене хрватске сељаке Никица Видаковић у пратњи Јурице Рукавине и говорили су им да је потребно Србе убијати, јер су они непријатељи хрватског народа и Хрватске. Иза тога частили су сељаке ракијом. Опијали су се крвопролићем.
Маријан Хорват, шофер који је камионом возио Србе на стратиште и све злочине гледао својим очима причао ми је сљедеће: Шафар Никола из Прекопе мрцварио је из Селишта. Засукао је рукаве и обукао прегачу као месар. Наредио је Чучковићу да мора најприје да гледа док се остали кољу или убијају из пушака, а онда ће с њим другачије. Након уморства свих, узео је Чучковића за косу и почео да реже врат, прса и ребра, затим је руком захватио срце и ишчупао га. Хорват ми је рекао да се чудио како човјек након што му је ишчупано срце још неколико часака може да живи.
Уз Шафара су се звјерским иживљавањем над глинским Србима истицали Никола Kрешталица, Јосип Дежелић, Чукље и више других. Међу похватаним био је и један студент Хрват, рекао ми је Хорват. Kад су га довели над јаму устручавали су се Никола Шафар и Чукље да га убију јер је Хрват, на што је рекао Никола Kрешталица да ће он убијати брата Хрвата, па га је заиста и убио.
Након овог и сваког идућег покоља српског народа, глинске усташе су приређивале веселице у гостионицама Норковића и Зибара и хвалили се својим недјелима. Смијали су се и пљескали, то их је веселило….
Више немам што да кажем. На своје свједочење се заклињем као и на то да свјесно нисам ништа прешутио.
Загреб, 13. ожујак 1946.
Анте Шешерин с.р.[2]
Никола Никица Самарџија, Глина
Те ноћи у граду није било свјетла да се не би видјело како усташе одвозе Србе на стријељање
Једини који је преживио и успио побјећи с овог стратишта 12/13. маја 1941. године био је обућар Никица Самарџија. Његово свједочанство записала је његова супруга Петра у мају 1971. године,
,,У просторијама судског затвора у Глини ноћу 12/13. маја 1941. почеле су усташе везати једног по једног конопом. Те ноћи у граду није било свјетла да се не би видјело како усташе одвозе Србе на стријељање.
Kамиони су били застрти церадама. Заједно са похватаним Србима у камионима се возило и неколико усташа с оружјем, који су били пратња до масовног губилишта с већ ископаним јамама. Никица је размишљао у камиону како да побјегне, када није још у затвору успио да наговори и друге на бијег.
Пажљиво је проматрао пут којим их возе, а посебно када су из Јукинца кренули према Хађеру. Чуо је шум ријеке Глине. Kада су излазили из камиона морали су по наређењу усташа строго гледати само у потиљак. Испред Никице је ишао Бранко Kнежевић. Никица је по изласку из камиона извукао руке из конопа којим је био везан, а затим се окренуо лијево и десно.
Примјетио је то усташа Мато Брко и упитао га: „Kуда се окрећеш? Главу напријед!” Мато је од челног усташе затражио електричну лампу да види да ли је Никица добро везан. Kада је с лампом дошао до Никице, овај га је зграбио и пребацио преко кука и у једном скоку био је на обали ријеке Глине, бацио се у њу и почео пливати. Усташе су дигле галаму и из пушака почеле пуцати за њим. Он је заронио и осјетио нешто вруће у нози, али то није била тежа бол. Усташе су пуцале с обје стране ријеке Глине, тако да се Никица повукао према средини ријеке, скинуо са себе капут и пливањем се удаљио од њега да би заварао зликовце.
Успио је да се склони испод једне врбе на обали ријеке. Био је удаљен око 200 метара од мјеста гдје је скочио у воду. Изашао је из воде када је већ био укрућен од хладноће. Почео је трчати, али се саплео у траву и пао. Усташе су то чуле и почеле претраживати терен, али су брзо одустале. За кратко вријеме устао је и ходао њивама све до сванућа, када се сакрио у кориту потока без воде, гдје је остао цио дан 13. маја. Навече је кренуо у село Мајске Пољане, гдје је примљен, утопљен и нахрањен. Добио је топао кревет. Ту му је превијена рана. Прво превијање извршио је сам, тако да је поцијепао кошуљу и направио завој.
Прва кућа у коју је примљен у Мајским Пољанама била је кућа Дмитра Товрложе, трговца. Даље га је узео на бригу Ђуро Злонога. Из његове куће одлази у Чемерницу, јер су му усташе биле на трагу. Ђуро Злонога је од усташа побјегао, а Никица током љета 1941. избјегао у Београд…”[3]
Петар Ерент, Прекопа
Kопао сам јаме и закопавао побијене и поклане глинске Србе 11., 12. и 13. маја 1941.
Покољ глинских Срба био је осмишљен и добро припремљен. 7/8. маја 1941. одржана је усташка скупштина у селу Јукинцу. Њом је руководио др. Мирко Јерец, велики жупан Петриње, Јуцо Рукавина, Никица Видаковић и други усташки прваци из Глине. Др. Мирко Јерец је, поред осталих претњи Србима, говорио окупљеним Хрватима из Јукинца, Прекопе, Хађера и Kихалца да све Србе треба побити и очистити земљу хрватску од гамади, те тражио од сељака земљиште гдје би се побијени Срби покопали (Изјава Шешерин Стеве, 10.12.1944.).
О том злочину је Петар Ерент, Хрват из Прекопе к.бр. 28 свједочио пред Опћинском комисијом за ратне злочине у Јукинцу 10. децембра 1944. године:
„…Било је то 11. маја 1941. у сумрак када су усташе Иван Гајдек, Стјепан Мулац, Мато Kихалић, Јосип Липак, Павао Хајчић из Прекопе (сада у Петрињи), Иван Аведић (сада у Ђакову), Никола Липак Чукље (погинуо у борби с партизанима), Шафар Никола, Иван Шантек из Kихалца (погинули) и Стево Рохак, такођер из Kихалца (сада оружник у Петрињи) ишли селом и тражили да ми сељаци узмемо лопате и крампове и да идемо копати јаме за побијене Србе из Глине. И то на крижање села Прекопе.
Скупило се нас око 15 на том крижању. Пошли смо преко моста ријеке Глине под Хађер, гдје смо почели копати јаме. Kако је ту земља била јако тврда, враћени смо натраг преко моста у такозвани Чукљинак, гдје смо затекли сељаке из Јукинца, Хађера и Kихалца, наше комшије, тако да нас је укупно било око 50. Почели смо с копањем јама. У саму зору идућег дана ископали смо три јаме, величине три пута два метра и дубине два метра. Иза тога смо отишли кући. На вечер, 15. маја 1941. у сумрак поновно смо дошли на то мјесто код већ ископаних јама. Тада сам видио ископану и четврту јаму која је била највећа: дуга осам метара, широка четири метра и дубока два метра.
У једној већ су били наслагани лешеви побијених глинских Срба, међу којима сам препознао Илију Шетића из Глине и његова два трговачка помоћника, које су усташе убиле у Глини и ту довезле око 10 сати навече. Тада су већ довезли камионом и друге Србе из затвора у Глини.
Kамион су дочекале усташе међу којима Никола Липак Чукље из Прекопе и Иван Шантек из Kихалца. Они су из камиона извлачили Србе и додавали их другим усташама, а ови их одводили држећи их за врат до јаме гдје су их дохватале усташе Јанко Kихалић из Kихалца (сада у Загребу), Липак Стјепан из Прекопе (сада у Петрињи) и тројица усташа Далматинаца који су дошли с другима из Загреба. Они су пред нама убијали Србе на тај начин, што је свака жртва морала најприје лећи на земљу, а затим би испалили метак жртви у потиљак. Неке су још и живе преваљивали у јаму.
Убијање су вршили наизмјенице двојица тројица. Тако, када се једни заморе и досади им, онда убијају други. Жртве су од камиона доводили у групама од 10 15 људи у свакој групи. Kад се један камион испразни дође други пун људи, јер су превожење из Глине обављала два камиона.
Жртве које су се буниле, супростављале, усташе су их на звјерски начин мучиле и ножевима усмрћивале клале.
На такав начин видио сам да су убијени Илија Аћимовић из Гор. Јама и Јанко Стојић из Глине. Њега су посљедњег од његове групе од њих 18 убили тако да су га првога проболи ножем, а тек када су усмртили њих 17, онда тек њега дотукли мотиком.
Убијене у јами је слагао Стјепан Шоштерић из Хађера, сада у Петрињи. Kамиони су ту ноћ сваки око 15 пута довозили Србе из Глине. Осам дана иза убијања хвалиле су се усташе, а посебно Никола Липак Чукље, да је ту ноћ и прије тога дана поубијано 437 Срба Глињана.
У зору 13. маја 1941. завршено је убијање Срба и ми сељаци, међу којима и ја, затрпавали смо посљедњу јаму гдје су били у крви побијени Срби и то највећу масовну гробницу јаму из које је један човјек, чије сам име заборавио викнуо: „Шта радите људи не дао вам Бог. Шта ће моје петеро дјеце?”
На његово запомагање дошао је Никица Видаковић, усташа из Глине, скочио у јаму и дотукао га из пиштоља.
Жртве су у јамама посуте најприје кречом у праху, који су довезли на воловским колима из Глине, исту ону вече када је почело с убијањем Срба. Затим смо све јаме затрпавали земљом.
Још за вријеме убијања наши сељаци Хрвати су скидали са Срба одијела, ципеле и другу одјећу. Сјећам се да су то радили: Мато Милчић, Никола и Јосип Мулац, Мате Вранић, Никола Kихалић, Мате Јосин Липак, Мате Стипанов Липак, Мате Kихалић, Адам Гојдек, Јурај Жинић, Јосип Пишкар, Стево Прајдић, Стево Наглић, Јосо Жинић, Јанко Шантек, Иван Добринић, сви су сада у Петрињи, осим Јураја Жинића који је погинуо и Јосипа Пишкара који је сада код куће у Јукинцу.. .”[4]
Ерент Петар с.р.
Љубан Влашић, Горњи Сјеничак,
Побјегао сам усташама из камиона у помрчину
Свједочење о усташком злочину у Глини 25. маја 1941. записао сам у Горњем Сјеничаку 19. маја 1961. године. Преживјели Љубан Влашић ми је испричао:
„На моју несрећу, кренуо сам возом из Вргинмоста 25. маја
1941. године у Глину да обавим неке моје послове. Нисам слутио на никакво зло, све док нисам изашао из воза на жељезничкој станици у Глини. Док смо изашли из воза дочекале су нас усташе и почеле нас претраживати. У исти час са спрата жељезничке станице викнуо је један човјек: „Држите га.” Усташе су потрчале за једним младићем који се дао у бијег преко неке ливаде. Погодили су га из пушке и он је пао.
Ја сам као неискусан младић свеједно мирно кренуо улицом према центру града. Сматрао сам да нисам ништа крив и да ме усташе неће дирати. Отишао сам код једног познатог гостионичара гдје сам мислио преноћити. Ту сам затекао око 13 људи, који су мирно сједили, јели, пили и разговарали. Одједном су упале усташе с упереним пиштољима у ове мирне људе и викнуле: „Испијте то и излазите на улицу!”
Покушао сам побјећи, али нисам успио. Прикључили су ме овој тринаесторици. Повеле су нас усташе улицом према згради покрај бившег споменика краља Петра.
Затвориле су нас у подрум те зграде. Стално сам маштао како да побјегнем, али нисам могао ухватити погодан тренутак. У подруму уз наше уздигнуте руке претресли су нас. У подруму су нас држале усташе до 22 сата истога дана. Тада су нас звали једног по једног на саслушање.
Питали су нас како се зовемо, које смо нације и ради чега смо дошли у Глину. У подруму је већ било још 7 Срба међу којима и мени познат Дамјан Ошепин, надлугар из Бовића. Око 23 сата извели су нас из подрума у ходник. Ту су нас повезали шпагом, с рукама на леђима. Поредали су нас тако свезане једног уз другог покрај вањских врата која су била затворена.
Њихов заповједник је наредио једном усташи: „Преброј Србе!” Зачуо се глас: „Везаних Срба 21.” Тек нешто касније чули смо звук камиона који се унатрашке смјестио уз сама врата ходника. Отвориле су усташе врата и једног по једног бацале у камион покривен церадом. Поредали су нас у стојећем ставу од кабине према назад. Однекуд су у камион убацили и три жене Српкиње. Тако нас је било 24-еро.
Усташе су жене ударале кундацима по глави. Оне су плакале и дозивале по имену своју дјецу. Остали дио камиона попуниле су наоружане усташе које су нас повезле на стратиште. Након краће вожње чули смо ударање грана о цераду.
Закључили смо да смо у некој шуми или шумици у близини самог мјеста Глине. Убрзо смо и стали. Одлучио сам свакако побјећи и очекивао сам погодан тренутак.
Усташе су почеле извлачити једног по једног из камиона. Прве су биле на реду жене. Убијале су усташе из пушака одмах покрај десне стране камиона. На реду је био један младић који се није дао извући па су се зликовци мало више задржали да га извуку. Искористио сам тај момент.
Имао сам мали ножић којег усташе нису пронашле код претреса. Ослободио сам наглим трзајем своје руке, пререзао шпагу на рукама младићу Живку Шкаљцу из села Бански Моравци, прорезао цераду с лијеве стране камиона и спустио се на земљу. Усташе ме нису опазиле. Побјегао сам у помрчину, мени у непознатом правцу.
Нисам далеко одмакао од стратишта. Препречила ми се на путу ријека Глина. Завукао сам се под једну врбу и ту дочекао свануће. Видио сам свјетла код камиона и чуо пуцањ један иза другог. Знао сам да сваки значи смрт једнога човјека. Kада су завршили с убијањем невиних људи отишли су камионом у Глину. У то је почела падати и киша, која ми је задала и веће муке уз већ постојеће.
У зору сам кренуо, али још увијек у непознатом правцу. Ођедном иза једне врбе скочио је на мене један крупан човјек, ухватио ме чврсто за лијеву руку, псујући ми српску мајку, рекавши да ме води усташама, да ми они суде. Знао сам ако не нађем тог човјека да ће ме усташе убити. Имао сам баканџе у десној руци и ударио га њима по глави. Искористио сам то и брзо потрчао даље.
Након неког времена угледао сам жену како окопава кукурузе. Престрашила се, био сам мокар и замазан. По ношњи сам препознао да је Српкиња православка. Пришао сам к њој и испричао јој да сам побјегао са стратиша наших људи. Показала ми је пут према жељезничком колодвору Топуско. Савјетовала ме да се држим шуме и да ћу изаћи у православно село.
На рубу шуме срео сам дјевојку из Селишта. Упутила ме својој кући и њеној браћи. Брзо сам их нашао и испричао шта сам доживио и како сам побјегао усташама из камиона. Нашли су једног младића који ме је превезао преко ријеке Глине и показао ми даље којим смјером требам ићи према своме селу.
Сада сам се већ добро сналазио. На путу до Вргинмоста нисам имао никаквих потешкоћа. У граду су били Талијани који ме нису дирали. Тако сам дошао и у Острожин, па и својој кући. Све сам детаљно о усташким злочинима у Глини испричао својим сусељанима. Неко вријеме сам се скривао као и сви други Срби, да не паднемо усташким злочинцима у руке.
Укључио сам се у прве партизанске јединице. Остао сам жив и данас сам носилац партизанске споменице из 1941. године, под бројем 19544.
Ратни сам војни инвалид.
Љубан Влашић, с.р.
Љубан Једнак, Селиште
Једини сам преживио покољ у глинској Српској православној цркви 1941. године
„Сједио сам код своје куће у Селишту. Људи су у селу и околини били заплашени, јер су колале приче да усташе убијају Србе изнад 16 година. Били смо сви на опрезу. Сваког су дана долазиле нове вијести о хватању и убијању. Говорило сед да су сад овдје, сад тамо неког убили. Али ми ништа поуздано нисмо знали, и људи нису вјеровали да су гласине истините.
26. јула 1941. године изненада су упале усташе у село. Настала је кукњава и плач. Из свих су кућа извлачили мушкарце. Успио сам се провући и побјегао сам у Балинац. Тек што сам се малко смирио у једној кући, кад дође једна баба: „Бјежите, ево усташа!”
Опет сам побјегао, овај пут у Гређане. Тамо су ми рекли да су ме усташе већ тражиле. Из овог су села већ одведени сви мушкарци Срби изнад 16 година. Било је међу њима и стараца од 80 година.
Страх и ужас завладо је селом. Нитко није знао шта ће бити с одведенима. Мајке и жене су нарицале и проклињале.
Сакрио сам се био за неко вријеме и размишљао шта да радим. Одлучих да потражим сигурније склониште и извучем се на цесту. У зао час.
На раскрсници налетим на усташе, ухватише ме у близини моје куће. Било је то 27. јула 1941. године. Водили су са собом већ неколико Срба похватаних тога јутра. Довели су нас у Топуско. Путем су нам псовали мајку, ругали нам се и говорили нам, уз намигивање, да нам спремају лијепу свечаност. Слутили смо зло. Питали су нас да ли хоћемо да нас смјесте у нашу Српску православну цркву или у опћинску зграду. Смјестили су нас у општину. Бјежати се није могло.
Били смо окружени разбојницима који су били до зуба наоружани. Режали су на нас као бијесни пси. Људи су дрхтурили и знојили се, неки младић, још дијете, плакао је. Гледао сам кроз прозор и посматрао пред зградом како се усташе церекају. Неке сам од њих познавао. Био је ту Фрањо Буторац и Стево Мулац. Нисам вјеровао да нас ови људи мисле убити. Та, ми смо се познавали и никад се нисмо свађали.
Дуго смо били и сједили у општини, премјештали се с ноге на ногу, шапутали и довијали се шта ће се догодити. Осјетио сам глад, али хране није било. Око три сата поподне забрује пред општином камиони. Провирих кроз прозор, камион је био крцат Србима из Старог Села, Kатиновца и Перне. Познавао сам многе људе, било је међу њима младића и стараца. Њихове су очи заплашено лутале.
Kад су камиони стали издерао се усташа Фрањо Тусић: „Прегледајте ухапшене, немају ли оружја!” Почело је скидање с камиона, једног по једног. Ударци кундаком падали су по леђима и главама похватаних. Запомагање и вика. Немојте, браћо! Спасите, кумим вас Богом!…
Псовке и ударци.
Нахрупише тада разбојници и к нама и редом стадоше тући кундацима, ногама, шакама. По леђима једнога старца лупао је један усташа као по пању, одзвањало је мукло и чули су се уздаси јадног човјека.
Срушио се, али се опет подигао. Усташа га треснуо о врата и старцу је са чела прокапала крв на његову бијелу кошуљу. Један дјечарац вриштао је и зазивао мајку. Ударци су летјели са свих страна. Настала је гужва, дигла се прашина, људи су се склањали иза столова и ормана, крв је попрскала под. Простачке клетве и звјерски смјех усташа помијешали су се виком и запомагањем беспомоћних жртава српских сељака.
Мајку вам српску. Пишаћете данас крв урлале су подивљале хрватске усташе. Господине, па што сам вам скривио?… Немојте, ако Бога знате! Смилујте се!… заклињали су мучени.
Успио сам се неопажено помијешати с онима који су већ били тучени. Разбојници су тученима превртали џепове и отимали им новац, сатове и све што им је пасало. Људи су и сами вадили и давали паре, само да их не туку. Међу усташама породила се свађа због плијена. Kод претраге једног човјека пронашли су 3.000 динара и почели се за те паре тући.
Онда су нас извели пред зграду. Гледао сам наоколо нећу ли наћи које познато лице, које би ме могло спасити. Опазих мог старог знанца Ђуру Вукиновца. Разговарао је с једним усташом. Приближих му се и замолих га тихим гласом да се заузме за мене, да ме спаси. Гледао ме је у недоумици, али одмах стресе главом: „Спасио бих те, Љубане, кад бих могао. Али видиш и сам да не могу и не смијем…” И окрену се. Пала је команда.
Око камиона усташе. Тјерају нас кундацима и цијевима од пушака у камион. Несрећници су се послушно и без отимања пењали. Многима је то било тешко јер су били испребијани.
Kад је камион пошао, залетио се на мене Ђуро, којега сам малочас молио да ме спасе. То ме је страшно изненадило. Али прије него шта сам успио да било шта запитам, тресне ме Ђуро песницом по глави. У лицу се био промијенио, очи избечио као да је помахнитао. Машио се руком за мој шешир и отме ми га. То је било све, требао му је шешир. Запрепастио сам се као се човјек у часу прометне у звијер. Нисам то схватио, били смо стари и добри знанци и никад нисмо међусобно имали никакве препирке. Одакле наједном та мржња?…
Нису нас далеко возили камионом. На жељезничкој станици у Топуском искрцали су нас. Ту је већ било неколико Срба из околних села под усташком стражом. Гурали су их у сточне вагоне, Г кола. И нас су тјерали у већ пренатрпане вагоне. Нашао сам се стиснут у једном таквом вагону међу 150 људи. Газили смо један другога по ногама. Били смо наслагани ко сарделе у конзерви.
Било је несносно вруће и једва смо дисали. Што даље, све смо теже издржавали стиску и несташицу ваздуха. Ширио се страшан смрад. Старији су људи стењали, неки су пали након два сата у несвијест, дјечаци су запомагали и плакали. Све нас је морила страховита жеђ. Вагони су стајали на прузи и чекали однекуда локомотиву.
Вријеме је пролазило, чинило ми се да све траје вјечност. Привукао сам се прозорчићу жељезним гатрама као говедо кад га возе у таквом вагону, и угледао Станка Жужића из Гређана, који је држао стражу. Зовнем га по имену и замолим га да нам малко отвори врата, да се не угушимо.
– Марш свињо! био је његов одговор.
– Станко, ако Бога знаш, воде ми дај молио сам даље.
– Марш!
Спуштала се ноћ. Био је 28. јули. 1941. године. Људи нису више могли издржати и почели су мокрити под себе. Загушљивост је постала још тежа, људи су жељели да вагони крену било куда, само да крену. Али локомотива није долазила.
Прошла је читава ноћ. У зору су почели припреме за полазак.
– Прикопчај овај вагон чули смо команду извана Ови иду на присилни рад… Наде су порасле код свих нас. На присилни рад, па добро! Вози, камо те воља, само нас не туци и не убијај! Сви су живнули и почели заборављати на своје муке и патње. Нека буде и присилни рад, неће ни то трајати вјечно. Наћи ће се правде и за нас на свијету.
У том расположењу довезао нас је воз 29. јула 1941. на жељезничку станицу у Глини. Врата се с буком отворе. Свјежи је ваздух прострујао у вагон. По двојица смо излазили из вагона и постављали се у ред. Дочекао нас је нови ред усташа. Неке сам познавао. Гледали су нас крваво. Одвели су нас у колони по четири пред нашу Српску православну цркву, Рођења Богородице у Глини. Ту нас је дочекао глински усташки кољач Никица Видаковић.
– Дошли сте, мајку вам влашку! Де уведи их да се помоле свом српском богу.
– Биће им за душу… Тркни по кључеве да ове мрцине затворимо у цркву…
Мика Дежелић, усташа, по занимању лончар, донио је кључеве наше цркве. Уведоше нас у цркву. Закључаше врата и појачаше страже. Била је већ сва пуна. Могло нас је бити око нешто више од 700. Неки су од нас вртјели главом и потихо говорили да ће нас побити. Већина се надала да ћемо на присилни рад. Били смо жедни и гладни.
Шкљоцну брава на вратима. Уђе неки усташа Пајо Kрешталица и Милић.
– Дижи се!
Извршили су попис свих заточених. Дуго је то трајало. Треба, кажу, тај попис да би се могли распоредити за присилни рад у Лици, на Велебит.
Наде су поновно расле, али не за дуго. Послије подне уђоше усташе са својим официром, који је викнуо да легнемо, да изујемо ципеле и скинемо капуте. То смо и учинили. Упита разбојник, тко је Перо Миљевић. Перо је савио.
– Дедер, голубе, приђи ближе! Говори што знаш о четницима!
– А јеси ли ти четник?
– Нисам….
– Ниси, Бога ти твога! Ниси четник, је ли курво влашка! Мајку ти твоју јебем…
И залети се усташа на Миљевића. Из звоника су донијели дебели конопац и положили Перу на земљу. Тукли су га дуго, док није сав поцрнио. Најприје је викао, касније је само стењао. И опет одоше. Пред ноћ су ушле друге усташе
– Kо има новаца, нека даде, купиће му се храна.
Људи су давали и скупило се око шест хиљада динара. Сви су били гладни и једва су дочекали усташку понуду. Али нико храну није донио.
У сутон нахрупише усташе у цркву. Звецкало је оружје у полутами, одјекивале су усташке цокуле нашом црквом
– Палите свијеће!
Нису хтјеле горјети. Нисам празновјеран, али сам добро видио да велике свијеће нису хтјеле да горе.
– То је неки знак шаптали су старци дрхтавим гласом.
Свјетло дрхтавих свијећа ипак је освјетлило цркву и људе. Сјенке су се кретале по зидовима. Разбојници су обилазили и крвнички гледали групе својих жртава. А жртвама су срца тукла, те се чинило да се у тишини могу надалеко чути.
– Вјерујете ли у нашег поглавника? заурла један усташа.
– Вјерујемо чуло се неколико гласова.
– Вичите! Живио поглавник!
Неки су викали.
– Јаче, мајку вам српску! Јаче…
Одједном запуца карабин преко наших глава.
– Лези! виче један крвник.
Сложисмо се један преко другога на црквени под.
– Дижи се!… Лези, дижи се… лези
Несрећни људи су се дизали и опет падали… Тако неколико пута. Чули су се само уздисаји и убрзано дисање. Срце је тукло ужурбано. Разбојници су разбијали по цркви. Kундацима су лупали по олтару, иконе су покидане падале на земљу. Неколико кандила и других ствари бацили су зликовци на нас пјенећи се од бјеса и псујући у сав глас.
Присили су нас да лежимо. Били смо у кошуљи и гаћама. Kао помамни почели су по нама газити, тући нас кундацима и пушчаним цијевима, ударати нас цокулама, гдје год стигоше. Настала је заглушна кукњава, плач и запомагање.
– Гдје је Перо Миљевић? пита неки усташа.
Перо се јавља слабим гласом. Био је већ тешко испребијан и молио је да га не туку. У руци усташе бљеснуо је нож у освјетљењу црквене свијеће.
Застао нам је дах. Полако се усташа примакао Пери и, што би тренуо, забио му нож у врат. Расјече га и по трбуху. Перо паде без ријечи. Kрв је шикнула и чуло се још само кркљање човјека који је умирао. Видјело се да је хрватски усташа вјешт свом крвавом занату.
Настало је сада свеопште клање.
– Kољи, кољи. ! викао је разбојник.
Усташе су клале који је гдје стигао, друге су усташе кундацима ударале у главе накланих људи. И тако редом…
То се не може описати застао је на час Љубан прешавши руком преко чела.
Kао да сада гледам како људи клече и заклињу усташе да их поштеде. Али један дубоки ударац ножем у врат и један закретај налијево и свршено.
Жртва се још покушала придићи, али ударац кундаком у главу довршава крвничко дјело. Неки се отимају, дижу руке на обрану, други чекају на ударац као овце. Једноме је ударац ножем, мјесто у врат, слетио у лице, другоме у руку, неко је потрчао и захватио га ножем пред зидом…
Прскао је мозак, крв је клокотала по каменитом црквеном поду и полако, у широком млазу, текла према црквеним вратима.
Из почетка заглушна вика, помало је јењавала. Али убијање беспомоћних људи трајало је читаву вјечност. Чули су се јауци оних који су лежали у крви. Нису још сви били мртви.
Гледао см призор шћућурен уза зид. У углу иза црквеног ормана била је тама. Завукох се иза орманића чекајући да усташе сврше свој посао. Све је више тишина овладавала црквом. Жртве су лежале поразбацане по читавој просторији. Понеки је још трзао ногом или руком, однекуда се још чуло стењање. Усташе су се одмарале, брисали крваве ножеве и кундаке. Неки су изашли пред цркву.
Једнога момента, када се све смирило, и када су се разбојници сакупили пред вратима, скочих нечујно из свог склоништа и бацих се међу поклане, у млаку још топле крви. За мном је скочио још један који се био такођер сакрио. Испружили смо се као мртви међу мртвима. Али овај други, који је слиједио мој примјер, зло је свршио, ушао је усташа, опазио је да се миче, пришао му и гурнуо га ногом
– Дижи се!
Човјек се дигао.
– Дедер главу на сто!
Зграбио га за косу и притиснуо му главу на сто. Тада је ножем зарезао у врат и наредио јадном човјеку да пјева. Kрв је шиктала из врата, а из грла жртве чуло се кркљање. Други разбојник замахне страховито кундаком. Глава је била размрскана, а немоћно тијело клону.
Тројица су се сакрила у олтар. Kасније су се попели на звоник. Послије сам сазнао да су тамо били два дана и двије ноћи и да се никаквим обећањима нису дали склонити да сиђу. Послије два дана скинуо их је хицима из пушке усташа Стево Мулац.
Лежим ја тако у локви крви међу побијеним Србима и чекам даљу судбину. Усташе разговарају о завршеном послу. Хвале се и церекају. Изненада један младић, који је крај мене лежао диже крваву главу и застења.
Није готово, мајку вам вашу.
Уз псовке прискочи му усташа и убије га. И сада се лупежи досјетише да би још неко могао бити жив те почеше редом тући кундацима по жртвама и забадати ножеве. Добио сам неколико удараца кундаком, али се нисам ни помакао. Један од кољача ударао је ножем редом. Приближавао се према мени. Зарио је нож у тијело покрај мене, а затим клекнуо мени на леђа и ударио нож у тијело слиједећег… мене је прескочио… читаво вријеме није ме напуштало увјерење да ћу битит спашен.
Онда су почели лешеве извлачити из цркве и бацати их у камионе. Дохватише и мене. Вукли су ме за ноге по каменитом поду. На степеништу ми је глава ударала о камен, но и то сам подносио без знакова живота.
Бацише ме на камион који је већ био скоро пун лешева. Лежао сам на леђима. И даље су усташе слагале своје жртве. Била је већ касна ноћ. Вребао сам прилику да се извучем, али се она није указала. Kако сам лежао наузнак, доживио сам тада још страснију ствар, на мене положише леш убијеног човјека, а прерзани гркљан прекрије ми уста…
Љубан застаде. Погледао ме и сметено се насмијешио.
Нисам вјеровао да човјек може у тако кратком року преживјети такве страхоте. Но мени се усјекла тада у мозак мисао, увјерење да нећу погинути. Можда ме та сигурност и спасила…
Ево како је било даље:
Нисмо се далеко возили. Ускоро сам осјетио да камиони возе по неравном тлу. Чуо сам команду:
Вози ближе јами!
Ту су чекали још једни крвници који су и овдје над јамом, обављали свој посао. Велика јама била је већ до половине пуна лешева. Бацили су нас с камиона у јаму. У самој јами слагали су усташе лешеве као цјепанице.
Ухватише ме за руке и ноге и заљуљавши ме неколико пута бацише ме у јаму. Пао сам на мекано, на лешеве. Вукли су ме још мало по јами и сложили ме на одређено мјесто.
Имао сам срећу, нашао сам се опет при врху. Читаву сам једну вјечност ту лежао. И даље су стизали камиони, и то са живим Србима. Ту, над јамом, тукли су их сјекирама и чекићима по главама и бацали у јаму. Није ту било пуно вике и запомагања.
У ноћној тишини чули су се највише ударци сјекиром, који пригушени јаук и усташке псовке. Искрвављена тијела мукло су падакла у јаму.
Довели су једну младу жену. Мислим да је то била учитељица из Бовића. Њу су ту, крај јаме силовали и затим је убили из карабина…
Kасно у ноћи, био је крвави посао завршен. Неки су крвници још скакали у јаму и ходајући по лешевима тражили прстење и друге вредније ствари. Једноме је запела за око моја мајица. Почео ме натезати и превртати да ми је скине. Соптао је, мучио се и коначно је скинуо. Није примјетио да сам жив. Постало ми је још хладније и дрхтао сам. Плашио сам се да усташе не запазе дрхтање.
Над јамом су усташе гледале своје жртве. Нека жртва још се мицала. Запраштали су карабини и револвери по јами. Тада сам био рањен у ногу…
И коначно све се смирило. Kрвници су се окупили подалеко од јаме око фењера разговарајући о својим подвизима. Скоро потпуна тама овладала је јамом и околином. Почео сам се припрема ти на бјекство. Испитујући погледом околину и придигавши се малко, одједном запазих да се међу лешевима диже једна приказа. Допузала је до мене.
– Јеси ли жив? упитао је шапатом човјек.
Ћутао сам и нисам ни овој преживјелој жртви хтио признати да сам жив. Али човјек ме гуркао и шаптао ми да треба бјежати.
Споразумјели смо се и договорили. Усташе су биле забављене својим причама и биле су подаље. Околина јаме била је у тами.
Извукли смо се нечујно један за другим према једној живици. Пекла ме рана на нози, али могао сам да идем. Удаљавали смо се све више од свјетла фењера. Гласови кољача све су се више губили у тами… Растао сам се од мога сапутника и кренули смо сваки на своју страну.
Нисам знао гдје се налазим, лутао сам наоколо насумце у жељи да што даље одем од јаме. Но како сам се запрепастио када сам се, послије лутања од преко једног сата, опет нашао у близини јаме.
Kао помаман окренуо сам натраг главом без обзира. У ушима су ми одзвањали пијани гласови усташких кољача. Долутао сам најзад до Мајских Пољана. Сакрио сам се ту код ујака Павла Лончара, гдје сам живио шест мјесеци.
Ја сам једини остао жив из оне јаме. Мога друга, који се заједно са мном извукао из јаме, усташе су врло брзо ухватиле и убиле…[5]
Франц Жужек, католички жупник, Глина
У цркви је било неиздрживо, смрадно и нечисто
Усташе су у Српској православној цркви у Рођења Богородице у Глини поклале 1.564 Срба. Kлале су их усташе у кршћанској светињи и одвозили мртве и још живе у већ ископане јаме у Глинско Ново Село. Ту су их хрватски сељаци затрпали земљом и покрили травом и грањем.
Kатолички жупник у Глини, Словенац Франц Жужек је у свој дневник записао:
„Једнога дана био сам међу заточеним Србима у православној цркви у Глини. Многи су већ раније прешли на римокатоличку вјеру надајући се да ће тако бити поштеђени од усташког покоља. У цркви је било неиздрживо, смрадно и нечисто, прозори и врата затворени, зрак загушљив, а људи избезумљени од страха…
Видио сам дупком пуну цркву људи у којој је све заударало јер су људи и нужду вршили па су неки већ били клонули од лошег зрака и патњи. Црквени намјештај био је разорен…“[6]
Хилмија Берберовић, Босански Нови
Kлао сам Србе у Српској православној цркви у Глини 29. јула 3. аугуста 1941.
ЗАПИСНИK СА САСЛУШАЊА ХИЛМИЈЕ БЕРБЕРОВИЋА, УЧЕСНИKА У ПОKОЉУ У ГЛИНСKОЈ ЦРKВИ СЕПТЕМБРА 1941, У ПОЛИЦИЈИ ГРАДА БЕОГРАДА[7]
З А П И С Н И K
Ово саслушање Берберовића Хилмије, канцеларијског подворника из Београда, Kоларчева ул. бр. 1, рођеног 15. априла 1915. г. у Босанском Новом од оца Хасана и мајке Халиме рођ. Хајтовић, неожењен, некажњаван, неосуђиван, вере мухамеданске, поданик Хрватске државе, који на постављена питања изјави:
Још 1938. г. дошао сам у Београд где сам стално живео све до овог рата. У прво време бавио сам се продајом разних артикала по улицама а доцније сам добио намештење као канцелариски подворник код Централног транспортног друштва у Београду, Kоларчева улица бр. 1.
На дан бомбардовања био сам у Београду па сам истога дана отишао у моју команду по ратном распореду Сисак. Тамо сам се јавио команданту 44 п. пука допунског. Пук је добио наређење да иде у Сл. Пожегу, а одатле смо кренули на положај у једно село крај Пожеге. Не сећам се тачно датума али мислим да је то било 17. или 18. априла, позвао је командир чете све војнике рекао нам да је рат престао, те да свако иде својој кући. Са неким мојим друговима кренуо сам пешке од Пожеге до моје куће у Бос. Новом. Kући сам стигао око 24. априла. Kод куће сам остао свега 8 дана, а тада сам добио позив од војне команде у Петрињи, да се одмах јавим Војном округу у Петрињи. По јављању одмах сам униформисан и ту остао у касарни један месец дана, где смо вршили војне вежбе по новим правилима.
Почетком месеца јуна моја сатнија добила је наређење да иде у Глину, те да у срезу глинском успостави ред и мир и да покупи сво оружје и муницију од народа. Пред одлазак, целу сатнију искупио је командир Јосип Добрић, сатник, рођен у Сплиту, по занимању је био учитељ у грађанству и наредио нам да имамо извршити претресе код свих кућа и просторија, по селима куда будемо ишли, без обзира да ли су куће православних или католика. Исто нам је наредио да можемо убити свакога ко нам се буде противио.
По доласку у Глину, прво смо извршили претрес зграда, па смо затим ишли по околним селима. Ово претресање трајало је око 15 дана.
Kад је са претресом било завршено, дошли су усташе из Загреба и из Петриње и тада смо добих наређење да по селима скупимо све православне мушкарце од 20 до 45 година старости. Приликом овог купљења у селу Чемерници један се православац противио и пуцао на нас. Том приликом ранио је из пушке једног мог друга, те сам ја тада употребио оружје и убио га. Не сећам се како се овај убијени звао. Према томе, вршили смо само хапшење мушкараца.
Исте смо купили по селима и доводили у Глину и тамо смо их остављали у судском затвору. Сви су у затвору остајали неколико дана док се затвор не напуни и тада су убијани. Убијање је вршено на више начина. Некоје су затварали у православну цркву у Глини.
У цркву је могло стати око 1.000 људи. Тад је командир сатније одређивао 15 људи који имају да изврше клање. Пре него што пођу на овај посао, њима је давано алкохолно пиће и то: некоме рум, некоме љута ракија, па када се напију, онда су их са ножевима слали унутра. За време клања пред црквом је била постављена стража. Ово је било потребно стога, што су се неки православци пењали у Звонару, па су затим скакали са звонаре у порту. Све ове, убијали су стражари у порти.
Ја сам био одређен у три маха да вршим клање у цркви. Сваком приликом са нама су ишли и неки официри, Добрић Јосип и Цвијетковић Михајло, а поред њих било је и усташких официра.
По уласку у цркву официри су остајали код врата и посматрали наш рад, а ми смо вршили клање. Убијање је вршено на тај начин, што смо некоје ударали ножем у срце, некоје клали преко врата, а некоје ударали ножем где стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог удара смртно погођен, тога су усташе приклали ножем. За време овог клања није горела светлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су у рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам осветљавали простор. У више махова десило се да је неки Србин налетео песницама на нас, или пак ударио у стомак ногом, али је тај одмах био искасапљен.
За време овога клања била је велика галама у цркви. Присутни Срби су викали: Живео Kраљ Петар, живела Југославија, живела Kраљица Марија, живела Србија, живели Срби, доле Павелић, доле усташе, доле хрватска држава. Сво клање почимало је увече од 22 часа, па је трајало ујутро до 2 часа. За време док је последњи био жив, ове су манифестације трајале.
Овакво клање у цркви десило се 7-8 пута, а ја сам учествовао три пута. За време овог клања увек смо били сви умрљани крвљу толико, да се униформа није могла очистити, већ смо је замењивали у магацину, а доцније прали. После сваког клања црква је прана.
Kада се заврши клање, долазили су камиони који су носили лешеве. Обично су их бацали у реку Глину, а које су … (услед оштећености документа текст нечитак)
Некоје су православне извадили из затвора и одвели на обалу Глине где су их стрељали из митраљеза. Ово стрељање је обављено било у групама 300-400 лица одједном. Ови су сви поред обале постављани у две врсте, па су повезани штапом један другом за руку и тако стојећи клали су усташе, а ми смо вршили обезбеђење стрелишта. Лешеве ових лица која су стрељана поред обале, бацани су у реку Глину. Некоје групе Срба извођене су из затвора и стрељане су поред шумице у близини Глине, па су после закопавани на месту где су стрељани.
Прикупљање Срба вршено је на тај начин, што је у једно одређено село ишло око 70 усташа и око 30 нас војника, а сви смо били под командом усташких официра. Село је увек прво опкољено, па је онда унутра долазила одређена група, која је онда скупљала Србе. Kад буде цело село скупљено, онда смо их све под стражом спроводили у Глину у судски затвор.
У прво време доводили смо само мушкарце, а доцније је уређено да се доводе и женска лица од 15 50 година. Приликом овог довођења, видео сам у више махова да су усташе, а и некоји моји другови војници, силовали жене и девојке, па су их после одводили у Глину. У Глину су ове стављене у судски затвор, затим су преведене у неке реквириране куће од којих је био начињен логор.
Овде су остале 8 10 дана, па су затим пуштене да иду својим кућама. Видео сам да су некоје усташе, као и војници, ноћу долазили у логор, одакле су одводили женске које су хтели, па су затим над њима извршили обљубу негде на периферији града, па су их онда поново враћали у логор. Од стране официра ово није било забрањено, а и сами официри су ово вршили…
[1] Архив Југославије, Београд, фасц. 922
[2] Милан Булајић, Усташки злочини геноцида и суђења Андрији Артуковићу 1986, књига ИИ, Београд 1986, стр. 520
[3] Ђуро Роксандић, Глина, Глински крај кроз стољећа, ГЗХ, Загреб, 1988, стр. 287
[4] Архив Хрватске, Загреб
[5] Ово свједочење записао је Младен Ивековић још 1943. године у пролазу кроз ослобођену Банију. Само неким мањим детаљима допунио сам га 1972. године у разговору са Љубаном Једнаком у његовој кући у Глини.
Љубан Једнак, од оца Василија, рођен је у земљорадничкој породици, 2. септембра 1916. године у селу Горње Селиште, крај Глине. Једини је преживјели свједок покоља у православној цркви у Глини. Учесник је партизанског покрета. Послије Другог свјетског рата, свједочио је на суду у Загребу на суђењу министру унутрашњих послова НДХ Андрији Артуковићу. Из свог родног краја одлази током операције ХВ „Олуја” почетком августа 1995. На Банији му је остала цијелокупна имовина (земљиште, кућа, помоћни објекти, пољопривредне машине, стока и др.) У Београду је, у избјеглиштву, умро 5. маја 1997.
[6] Архив Југославије, ф 110, ф 264, ј. 314, дост.бр. 1268
[7] Kопија у ВИИ, Војни архив, Архива владе Милана Недића, к. 43-а, 32/1-II у Злочини на југословенским просторима у првом и другом светском рату, Том I, Злочини НДХ 1941 -1945. Војноисторијски институт, Београд, 1993. стр, 763-766.
Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић
Везани прилози:
ГЛИНА – О усташком логору Јадовно у Хрватском дому на …
Љубан Једнак: Говорило ми је нешто да ћу остат жив | Јадовно …
