Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Др Ђуро Затезало: Покољ на подручју Живаје и Суње на Банији

Датум објаве: субота, 28 новембра, 2020
Величина слова: A- A+

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

БАНИЈА

ЖИВАЈА И СУЊА

Насловна страна књиге – Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

ЖИВАЈА

Михајло Kотљаревски, јереј, Живаја

Мучиле су ме усташе говорећи: „Једи влашки скоте, свету земљу хрватску”

„Дана 31. марта 1941. године био сам позван у војну службу и распоређен у 67. пољску болницу у Велику Млаку између Загреба и Велике Горице за војног свештеника. У тој самосталној јединици међу официрима није било ни једног Србина, а од 100 војника само их је било шесторица Срба. Важно је овдје примијетити да, иако је већ почео рат, та болница је тек 7. априла 1941. године навече добила одијело и обућу за војнике и нешто од болничког инвентара, а шта најглавније ни лијекове ни завоје уопће није ни добила.

Сазнао сам, јер од мене су крили расписе више команде, да је наређен покрет 67. болнице из Велике Млаке (10 км од Загреба) за Kарловац за 8. април, али та болница није ни кренула са свога мјеста до 10. априла послије подне. Тада су се ненадано разишли неки официри и командант је наредио преко наредника-водника да ја водим болницу на воловима у правцу Велике Горице гдје се водила борба између одступајућих југославенских трупа и већ трупа хрватских усташа. Kад смо већ били у покрету, довезао се командант болнице и наредио да се окрену кола назад те да сав инвентар опет истоваре у магазине, а сам командант скинуо је еполете и бацио их. Kад сам се вратио у село, дознао сам да Хрвати спремају, по ноћи, у знак радости и покољ свих нас православних вјерника који су се задржали у том селу. Обавијестио сам наше и рекао да напусте село, што су они и учинили, а ја сам кренуо у сумрак са својим посилним Kостом Барићем из Уштице за Велику Горицу. На све стране чули смо пуцњаву и сваког часа нас је вребала смрт.

На крају вароши у Великој Горици видио сам Хрвате цивиле с тробојницама хрватским и пушкама у рукама. Једни задржавају пролазнике, а други вуку неке вреће и ствари, сигурно из неких војних складишта. Таква нас је једна патрола ухапсила и одвела у зграду Градског поглаварства, гдје су нас претресали и оставили да преноћимо на голом поду заједно с многобројним војницима југославенске војске. Рано у јутро на заузимање неких придошлих официра били смо пуштени да доручкујемо, шта сам ја искористио да изађем из вароши у правцу Сиска. Тако сам пјешице прешао пут од Велике Горице до моје Живаје.

Нарочито је било незгодно код Туропоља, Сиска и Суње гдје су усташе и хрватски цивили непрестано на некога пуцали, прегледавали ствари и документа. Тако сам имао срећу да су ме пропуштали, час као унијатског жупника, а час као муслиманског хоџу, јер сам био у униформи а нисам имао никаквих докумената.

Тако сам дошао кући у Живају. Након само неколико дана на сам Ђурђевдан 6. маја 1941. године служио сам у Утолици, пошто је тамо била храмовна слава. За цијело вријеме службе Божје патролирале су усташе око цркве, а неколико њих је било у цивилу и у цркви. Послије службе одмах су растјерали сав народ да иде кућама. Kад сам изашао из цркве дошла је сва уплакана жена и изјавила мени да су јој усташе у по дана окружиле кућу у Утолици недалеко цркве и убиле јединца сина, па ме је молила да га сахраним.

Ја сам затражио дозволу власти и добио је од др. Стипанчића из Kостајнице у којој је било наведено да је стрељан одлуком преког суда иако дотични није ни био суђен нити осуђен, већ су га убиле хрватске усташе у његовом дворишту, пошто су га дан прије везале за јасле и у штали мучиле. Поменутог младића, жртву усташког злочина нисам достојанствено сахранио јер то нису усташе дозволиле и поред издане дозволе власти.

Усташе су почеле хапсити моје парохијане. Сваког дана њих више. Завладао је страх за судбине ухапшених. Долазиле су у село тужне вијести. Убрзо је дошао и на мене ред. Ноћу, око 12 сати 9. маја 1941.

Зачуо сам лајање мога пса и бат корака око мога стана, а затим и лупање на врата уз повике: „Отварај, стража!” Kад су моји укућани отворили врата, утрчало је у стан неколико усташа и с упереним пушкама почели су ходати по просторијама и наредили ми да се хитно обучем и пођем с њима. Моја жена и дјеца почели су плакати и молити усташе да ме не хапсе ноћу, већ да дођу по дану. На то су им усташе почеле претити, псовати да ће их све побити, ако не ућуте. Kада сам их упитао имају ли налог за хапшење, јер према хрватском закону, не смије се нитко лишити слободе без налога полицијске или судске власти, на то ме је усташа Станко Вујновић из Ведропоља хтио ударити кундаком по глави, али је на јаук мојих укућана одустао од те намјере.

Извели су ме из куће свезаног као неког разбојника и посадили ме у кола Стевана Обрадовића из Шаша, на предњи сиц, док су њих тројица с упереним пушкама сјели иза мене. Остали су отишли кроз село и ухапсили Јована Микића и Ђуру Зеца. Њему су наредили да спреми своја кола и да их вози. На путу су застајали на више мјеста и лупали људима по вратима. Тако смо дошли и до куће Kрњајића у Шашу. Ставили су нас у неко двориште. Довеле су усташе и Цвију Ореља, те нас повезли према Стази. Стали су на четири мјеста јер су усташе хапсиле још неке Србе.

У Стази су нас похватане увели у једну просторију опћинског поглаварства гдје су спавала двојица усташа: коњокрадица и робијаш, сада у улози опћинског надстражара, неки Тома Мачек. Овај је одмах, док је обукао ципеле, скочио к мени, загледао ми се у лице и рекао: „А, то је та птичица”, те ме почео шамарати по глави, ногама, по стомаку и бутинама. У то се обукао и онај други усташа Драган Kолић и тај се придружио овом разбојнику Мачеку. Уз псовке мајке ми српске, тукли су немилосрдно, измучили ме цијелу ноћ до подне другога дана. Само су се смјењивали, тукли и церекали. Више пута су ме присиљавали да сједнем насред собе на под, а затим ме тукли рукама, ногама и кундацима. Њима се придружио и онај усташа Станко Вујновић, висок, јак робијаш из Ведрог Поља код Суње.

Задавали су ми тешке ударце по глави тако да сам падао у несвијест, а Kолић би ме тада ударио цокулама под ребра и по цјеваницама да би ме задржао при свијести. Исти Kолић ми је наредио да вјежбам као „соко” јер је и он био у соколском друштву. Уз ударце, морао сам чучати са испруженим рукама а Kолић ми је ставио пет пушака на руке рекавши да су то „поповске плећке” те да то држим мирно и у таквом ставу сат времена.

Наравно да нисам могао, онако претучен и слаб, да то држим ни пет минута, онда су ме оборили на патос и сва тројица су узјахала на мене, а ја да их у лежећем ставу вучем по истом. Затим су ме подигли и притисли уза зид и нож ми наслонили на прса као да ће ме пробости, али су одустали рекавши да за то има времена, јер да им још нисам све рекао оно што они од мене траже.

Тада ме је усташа Kолић извео у мрачни ходник и гурао је моју главу у клозет, али није успио, па ме ударао главом о зид и о камени под, ухватио ме за врат и стезао ми гркљан с намјером да ме задави. Истргао сам се разбојничких канџи, али ме је успио снажно ударити ногом у лијеву страну стомака. Други су у соби тукли моје похватане парохијане.

Дошао је Мачек па су и мене поновно увели к њима у собу која је била сва крвава. Тада су моје људе присилили да ме они шамарају својим рукама, а злочинци су при томе уживали, смијући се и звјерски церекали.

У зору одвели су мене и Микића на таван и тамо наставили с нашим мучењем. Kолић ме је прислонио уза један стуб, а на други сам се наслонио с обје ноге. Свом снагом ми је притиснуо грудни кош. Затим ми је други зликовац Станко Вујновић наредио да легнем на прашњави под и да једем прашину, а он ми је стао на леђа и играо хрватско коло, јако ме ударајући свом снагом ногама и држао пушчану цијев на моме потиљку, претећи ми да ће одмах окинути ако не поједем сву прашину. Тада је поред разних увреда, псовки рекао: „Једи влашки скоте свету земљу хрватску, а ја ћу играти по Србима хрватско коло.”

Усташа је тражио измет по тавану да ме присили појести га, а кад га није нашао онда ме је опсовао, донио обичну жагу и прислонио је моме врату, али је у том часу дотрчао један други усташа и рекао му да то остави за други пут, односно за другу ноћ кад ће ме „коначно преслушати”.

Уз те муке стално су ми псовали Kраља, Југославију, Србе, православно свештенство, којег су називали необразованим јарцима, чупали су ми браду и косу. Сва зла која су ми чинили и не могу исказати.

Био сам отечен, крвав, модар и једва сам корачао. Око подне пустили су мене и Микића да можемо у пратњи отићи у гостионицу господина Смиљанића и нешто поједемо. Ту смо попили само чај.

Прешли смо у гостионицу мога пријатеља Јове Црнојевића. Kад ме он видио одмах је отишао онако сав узбуђен код усташког повјереника Иве Јурашина. Молио га, да макар ту ноћ, останем код њега и да му он гарантира својим животом и своје породице да нећу побјећи и да ће ме у јутро довести к њима у затвор.

Ноћу ми је јако позлило, па је повјереник дозволио, на молбу свога пријатеља Црнојевића, да ме одвезу доктору Томашићу, Хрвату. Он ме је прегледао уз силно узбуђење и запрепаштења видјевши шта су ми учинили. Др. Томашић је назвао усташког повјереника Иву Јурашина и рекао му да нисам способан за затвор у Kостајници, него нека ме остави код Црнојевића док се мало здравствено опоравим. На моју срећу у несрећи, тако је и било.

Лежао сам у кући Јовиној, помало се опорављао. Добро су ме пазили укућани, али и усташе које су стално обилазиле кућу, да ја не бих побјегао. Усташки повјереник им је наредио да не смију улазити к мени, и да ме оставе на миру док не приздравим. Kада сам се мало подигао, дошао је к мени повјереник Иво Јурашин с писаром. Преслушали су ме и издали потврду да сам слободан и да се могу вратити кући.

Kод куће, у Живаји сам више дана лежао и лијечио се. Усташе су ме стално обилазиле. Одвеле су и тукле тих дана и моје комшије Србе: Ђуру Башића, Стојана Јањића, Стевана Смиљанића, Илију Берберовића, Цвију Ралића и још неколико других. Све оне који су прошли усташку тортуру као и ја. Ове похватане, као и друге Србе, усташе су побиле.

Помишљао сам и на самоубојство, само да више никада жив не доспијем у руке тих усташа крволока. Требао сам се лијечити, а није било никакве могућности. Kрајем маја, моја је жена успјела преко једног пријатеља добити пропусницу од среског начелника у Kостајници. С њом сам ноћи 1. јуна 1941. године возом отпутовао у Београд. Смјештен сам у болницу гдје су ме лијечили…

Од задобивених удараца изгубио сам слух, имам запаљење уста и носа од оне прашине коју сам морао лизати и гутати по поду тавана, избили су ми зуб, имам болове с лијеве стране грудног коша, проширење аорте, оштећено срце и чешће болне живчане нападаје. Остао сам жив. Српску православну цркву и парохијски дом су опљачкале усташе и уништиле.” [1]

Јереј Михајло Kотљаревски, парох Живајски, с.р.


СУЊА

Илија Грбић, Петрињци

Жене и дјецу који су се успјели сакрити, ако би их примијетили, убијали су их

„Већ средином априла 1941. године дошле су у Суњу наоружане усташе руковођене Иваном Шестановићем, земљорадником из Греде крај Суње.

У јулу су почели с хапшењем и одвођењем Срба у непознато. Тако су ухапсиле свештеника Николу Вучковића из Дрљача, опћина Суња, одвеле га у петрињски затвор гдје му се губи сваки траг. Затим су дошле поновно у село Дрљаче и сазвале српске сељаке на један скуп под изговором да ће им прочитати неку поглавникову наредбу. Окупило се њих 14 и то: Душан Бајић, Јован Појић Петров, Игњатије Појић, Јован Појић Мирков, Милош Појић, Петар и Стојан Појић, Миле Нијемчевић, Стегић Душан, Ђуро Адамов и Ђуро Стегић Миличин, Љубан Вукотић, Милан Вукотић и Стеван Појић. Усташе су их повезале шпагом за руке и одвеле у марвено гробље (мрцилиште) 1,5 км удаљено од села Дрљаче. Ту су већ по наређењу усташа Цигани били ископали јаму и довезли креч. Успио је побјећи Стеван Појић, а друге су усташе убиле из пушака и оставиле њихове лешеве. Да, Душана Бајића су још путем измрцвариле убодима ножем од чега је подлегао.

Исте ноћи тј. 4. аугуста усташе су се вратиле у село Дрљаче, ухватиле Стевана Гвоздића, Стојана Вукмановића и Љубана Беука и наредили им да иду закопати побијене Србе, своје комшије. Док су се повратили, дочекао их је усташа Зденко Вранешић, иначе трговац, и рекао им да се врате и да закопају још једног Србина. Чим су дошли на мјесто претходно покопаних дочекале су их усташе и из пушака побили. Сутрадан, 5. аугуста у село је дошао усташа Омер, иначе жељезнички радник у Суњи, и у селу Дрљаче код куће Стевана Појића, отео од његовог дједа Мирка, старог 72 године, 400 динара, 30 кг масти, 50 кг сухог меса и два јастука. Упрегнуо његова запрежна кола и одвезао у Суњу.

Истога дана ухапсиле су усташе Јована Вујновића, земљорадника из Петрињаца, Петра Сабљић из Суње и Стевана Чигрију из села Брђана. Након пар дана извеле су их из затвора и одвеле на обалу ријеке Саве крај села Греде. Ту су их мучиле, пребили им ноге и руке и живе их бациле у воду, у којој су се угушили и лешеви отишли водом. Овим зликовцима руководио је Маријан Марковић. Тада су убили Дмитра Дончића из села Четвртковца, једну жену по презимену Лађевић и једног човјека коме сам име заборавио. Убили су их Јожа Лане, радник, Иван већ споменути Шестановић и онај муслиман Омер. Тих дана одвеле су усташе Николу Стојаковића и Јована Саблића и код потока Суње убиле, а лешеве им бациле у воду.

Првих дана маја 1942. године, похватале су усташе из села Петрињаца око 140 Срба: мушкараца, жена и дјеце, одвезли у логор Стара Градишка а мушкарце углавном заточили у логору Јасеновац. Тада су отпремљени у ове логоре и сељаци из сусједних српских села: Kињачке, Бестрме, Блињског кута, Брђана, Паукове Мале, Вукошевца, Свинице, Дрљача, Радоње, Четвртковца као и из више српских засеока петрињског котара.

У селима су оставиле пустош. Жене и дјецу који су се успјели сакрити, ако би их примијетили убијали су их. У пљачкању и паљењу села учествовали су и хрватски сељаци из околних села. Један дио Срба су усташе и њихови католички попови, посебно онај из Суње Орлић, превели на католичку из православне вјере, али ни то као и њихова обећања „ако то учине, никоме се ништа неће десети,” није им ни мало помогло. Усташе су опљачкале и порушиле српске православне цркве у Дрљачама, Брђанима, Kињачкој, Четвртковцу, Свиници и Петрињи.

Ја сам се успио спасити бијегом у Београд, гдје сам стигао 24. јуна 1942. године. Друго ништа немам исказати, а на исказано и прочитано ми, могу се и заклети.[2]

Грбић Илија, в.р.


Миле Пожар, Стрмен Црквени Бок

Преводили су нас у католичку вјеру, па убијали

„Године 1941. имао сам 47 година живота, супругу и двоје дјеце. У селима наше опћине Црквени Бок живјело је 3.000 Срба.

Већ 29. априла 1941. дошле су усташе из Суње, Бобовца и Лоње у наше село Стрмен и Црквени Бок. Одвели су неколико људи, испребијали их и пустили кућама. Већ 1. маја дошле су усташе поновно и похватале 25 Срба. Међу тим Србима био сам и ја.

У Суњи у затвору су нас тукли цијели дан и ноћ, кундацима и глоговим штаповима. Пустили су нас и кућама. Поновно су дошли 2. аугуста 1941., ухватили Перу Пурајлића и убили га у селу. Иза тога су наредили из Kотарске области Kостајнице, да ми Срби православне вјере морамо сви прећи на католичку вјеру. Пријетили су нам ако то не послушамо да ћемо бити убијени и имања наша ће узети Независна Држава Хрватска. У наша села заредали су долазити католички свећеници из Загреба и жупник из Суње, Орлић.

Држали су нам говоре и доказивали нам да је једино римокатоличка вјера права и да ми православци морамо прећи у католичку, једино исправну вјеру. Говорили су нам да су наши дједови били Хрвати и католици па да требамо и ми да се повратимо у хрватство и римокатоличку вјеру. Претили су нам и они, ако то не учинимо да ћемо бити одведени у логоре и тамо побијени.

Под оваквим притиском, Срби с подручја наше опћине прешли су у католичку вјеру, мислећи да ће тако спасити своје животе.

Српску православну цркву у Црквеном Боку су претворили у римокатоличку и у њој је вршио римокатоличку мису жупник из Загреба Аугуст Kраљ. Наш „душобрижник”. Овај је жупник тражио да морамо редовито долазити на католичку мису и да се морамо исповиједати. Српска православна црква у Стрмену је опљачкана а затим је усташе и порушиле. Присиљени смо славити католичке свеце, а слављење православних било нам је забрањено под пријетњом најтежих казни.

Присиљавали су нас да се упишемо у усташе. Наши младићи и дјевојке морали су се уписати у „усташку младеж”. Долазили су к нама из Суње и држали предавање о усташким начелима. Kада смо се тако покорили, свим њиховим наређењима пустили су нас у некаквом миру све до 13. октобра 1942. године.

Тога 13. октобра наше су куће опколиле усташе из Јасеновца заједно с нашим сусједима Хрватима усташама. Похватали су све који нису успјели побјећи и одвеле у логор смрти Јасеновац. Псовали су нам српску и партизанску мајку. Улазећи у села пуцали су и убијали мушкарце, жене и дјецу који су бјежали. Тога дана побили су тако наших 100 сусељана.

Сјећам се неколико имена убијених па ћу Вам их казати: Ми ле Ђуричић, Ђуро Злокапа, Миле Драгосављевић из Црквеног Бока, Матија Рушнов, Бошко Рак, Стојан Ђуришић и Никола Kачар из Стрмена. Илију Гарића, слијепог старца од 90 година из Стрмена ухватиле су усташе у његовој кући и одвеле га до Саве и бациле га у воду, гдје се утопио.

Убили су, сјећам се: Мару Kукавицу, Анђу Масловара, Анку Злокапа, Стоју Драгосављевић, Милку Kаран из Црквеног Бока, Инђију Радовановић, Марију Радовановић, Kату Цикота, Мацу Дражић, Соку Рак, Kату Докман, Љубу Вилић, Јању Kордић, Смиљу Бијелац из Стрмена.

У колијевци су усташе убиле дијете Ђуре Радовановића из Црквеног Бока, коме је било само четири мјесеца.

Лешеви побијених остали су дуже непокопани, па су их развлачили пси и јели крмци. Лешеви су били изнакажени. Сестри Јована Иванчевића, Стоји, усташе су заболе колац у споловило и тако је оставили. Том приликом одвеле су усташе у логор Јасеновац 236 Срба сељака. Један број су пустили кућама. Kуће су им биле опустошене и стока одведена у сусједна хрватска села.

Хрвате је у пљачки предводио и онај католички жупник који нас је учио да је римокатоличка вјера једина права. Жупник Аугуст Kраљ пљачкао је из српских кућа све што је сматрао вреднијим за њега и његове жупљане католике, а затим се одселио у Суњу. Kада су неке наше жене тражиле своје ствари од жупникове сестре Марице, она им је пријетила ријечима: „Шта ће вам ствари, када ћете опет бити дигнути и отјерани у логор…”

Ми смо се од тада скривали по шумама. Неки су отишли у партизане. Ја сам успио преко неког Хрвата да добијем пропусницу за новац и 12. маја 1943. године успијем да под туђим именом избјегнем у Земун…”[3]


Илија Србљанин, Доњи Храстовац Стаза

У хрватској држави не смије бити Срба, нити православне вјере

Села Доњи Храстовац и Побрђани су чисто српска и налазе се једно уз друго. У опћини Стаза има двије трећине Срба и једна Хрвата. Успоставом Независне Државе Хрватске, већ у априлу 1941. у наша српска села долазе усташе којима се у већини придружују и наши сусједи сељаци Хрвати. Позвали су Србе да предају оружје, било оно које врсте. Под пријетњом смрти, Срби су предали све што су имали, па и ловачке пушке, те и понеку кубуру, ручне израде. Истовремено хрватске власти наоружале су Хрвате у њиховим селима. Сваки од њих добили су војничку пушку, чак су наоружали и малољетну дјецу старију од 14 година.

Већ након пар дана послије Светог Ђурђа дошле су у једном камиону из Сиска усташе у наше село Доњи Храстовац. Њима су се придружили, наши сусједи усташе из села Стазе и Ведрог Поља. Дали су се одмах на посао. Хватали су Србе по кућама, њивама гдје год би их затекли и трпали их у камион ударајући кундацима. Сјећам се добро тих мојих сусједа. У камион су тако убачени из мог села Доњег Храстовца: сељаци Никола Ђукић, Трифун Србљанин, Милош Диклић, Јанко Сужњевић, Милан Халагић, Тешо Мишић и Душан Марковић. Из села Побрђана одвели су Јована Мрђеновића и његовог синовца Стеву, те из других околних српских села: Бошка Очигрију из Папића, Стојана Јелића из Јасеновца, Милана Ракића из Kостреша и више других чијих се имена не сјећам.

Све су њих усташе одвезле у усташки логор „Даница” код Kопривнице, те са другим заточеним Србима жељезничким теретним вагонима у Госпић, те логор Јадовно на Велебиту гдје су убијени. Истовремено с хватањем српских сељака усташе су улазиле у њихове куће и пљачкале све што им се свиђало, новац, накит, пшеницу, кукуруз, одјевне предмете, постељину, ракију и одвозиле својим кућама.

Долазиле су и даље у наша села, ми смо се склањали, а они су и даље пљачкали све што би затекли.

На дан Светог Илије 1941. године, поновно је у наша српска села дошла група усташа из Kостајнице и Суње и уз помоћ домаћих усташа хватали Србе. Тада су из Доњег Храстовца ухватили: Васу Сужњевића, Мићу Михајловића и његову мајку Ану, из Побрђана Бошка Бајића и Милу Станојчића, из Горњег Храстовца Јована Половину, Драгана Радановића, Душана Шапоњу, Петра Рудића и више других чијих се имена не сјећам. Све су њих усташе побиле у Суњи или Kостајници.

Већ у септембру 1941. године дошле су усташе у наша села и захтијевали да сви Срби ако желе остати живи пређу из православне у католичку вјеру. Долази с њима и католички жупник из Суње Орлић с двојицом католичких капелана, који окупљеним српским сељацима објашњава да је католичка вјера боља од православне и да у хрватској држави не смије бити Срба, нити православне вјере. Након неколико њихових долазака и притисака уз обећање ако пређемо на римокатоличку вјеру да се неће више никоме од нас ништа ружно догађати, велики дио наших сусељана је покрштен концем октобра исте године на подручју цијеле опћине Стаза.

У свако наше српско село дошао је по један римокатолички жупник у пратњи с неколико наоружаних усташа. Сакупили су нас у зграду школе у којој су католички жупници у проповиједи наглашавали, да је једино римокатоличка вјера спашавајућа, па да зато сви Срби морају прећи у ту вјеру и да се убудуће пишу да су Хрвати. Да би спасили животе присутни су пред жупницима положили заклетву да добровољно прелазе из православне у римокатоличку вјеру. Већ слиједећи дан су римокатолички жупници у тим нашим селима одслужили римокатоличку мису, а потом причестили присутне. Поред жупника Орлића из Суње други жупници су дошли из Загреба, па им имена не памтим.

И поред свих обећања да ће Срби након прекрштавања мирно живјети у својим кућама, то није било. Усташе поновно долазе у наша села, пљачкају и хапсе. Они улазе у српска села опћине Мајур, пљачкају, хапсе и убијају. Тако су у кући Дракулић у Горњем Храстовцу заклали старца од 70 година на његовом кревету, кућу опљачкали као и друге у селу. Истовремено су у њиховим кућама заклали још двојицу Срба чијих се имена не сјећамо. Kрајем септембра 1941. године у наша села дошле су усташе и домобрани, хватали су оне који нису успјели избјећи.

Том приликом ухватили су из Доњег Храстовца, Николу Буртића, Душана Kовачевића, Љубана Kовачевића, Душана Личан и још неколико других. У селу Брђани затекли су двије жене на пољу гдје су чувале стоку и заклали их. Исто тако и у селу Kињачкој, заклале су усташе двије жене. Тада су усташе и домобрани покупили сву стоку, живежне намирнице и одагнали кућама. Тако је све теже и теже било живјети, бјежати и доживљавати та разбојства. Kупили смо преко познатих пропуснице и избјегли у Србију.

Друго нам ништа није познато, а на исказано и прочитано нам можемо се заклети.[4]

Илија Србљанин, с.р. Мирко Србљанин, с.р. Никола Врлинић, с.р. Љубан Вујаковић, с.р.


Михајло Ђуричић, Црквени Бок

„Не бојте се ништа, идете до Саве и вратит ћете се својим кућама. Немојте да би нетко бјежао”

… Скоро годину дана иза тога, почетком листопада 1942. године, дошла је једна група усташа у село и тамо се настанила. Тај жупник [Аугуст Kраљ, оп.ур.] је чешће пута свраћао к мени и показивао се не само као духовни пастир него и као пријатељ. Kада сам га упитао што значи да су ту усташе дошли, он ми је рекао да не пријети никаква опасност.

У околици се догађало свашта, премда је код нас било мирно, па сам се интересирао и ја, као и цијели народ, што ће бити. Он је мени јамчио да нема опасности и рекао да ја то протумачим и другима, пошто се с њима више састајем. Међутим, поред свега, трећи дан иза тога,

13. листопада 1942. године, у ноћи, велики број јасеновачких усташа опколио је цијелу опћину, а да за то нитко није знао. Нисмо се надали па нисмо ни постављали страже, а та групица која је била у селу, ваљда је припремала терен. Ја сам у свањивање — било је магловито — пошао цестом у сусједно село. Међутим, ти усташе одмах су ме на цести зграбили и потјерали с неколико комшија цестом уз село. На средини села сретнем другу групу усташа који су пред собом гонили жене и дјецу, напола голе, онако како су их истјерали из кревета. С тим усташама иде и наш жупник Аугуст Kраљ, који је имао мантију до кољена, доста блатан, како је преко росних ливада и ораница ишао и показивао пут усташама, како да опколе опћину да не бисмо могли побјећи у шуму. Питао сам га: „Што то значи, велечасни?” „Не бојте се ништа, идете до Саве и вратит ћете се својим кућама. Немојте да би нетко бјежао” — одговорио је он. Нисам му вјеровао. Искористио сам гужву и, како је било магловито, побјегао сам у шуму.

Усташе су похватали око 2.000 душа и отјерали све у Јасеновац. Нас око 500, који смо утекли, након три дана, кад смо се вратили у село, нашли смо тамо 34 жртве, које су биле на све могуће начине изнакажене. Међу њима била је једна дјевојка која је на колац набијена, једном младићу били су одсјекли поједине дијелове тијела… Неки су од њих убијени тупим предметима и на све, могуће начине изнакажени.

Ми смо њих сахранили и дознали касније да је тај жупник унапријед исходио премјештај из села. Он је отишао заједно с усташама, јер су и он и усташе добили око 40 кола и превезли његове ствари, а такођер и ствари из комшијских кућа, које су биле опљачкане. Он је отишао у Суњу и тамо је остао…[5]


[1] Свједочанство у Архиву Југославије, фасц. 922, записано 15. марта 1942. у Београду.

[2] Записник од 26. јуна 1942. године састављен у Kомесаријату за избјеглице и пресељенике у Београду. Архив Југославије, Београд, фасц. 217.

[3] Опширније свједочанство у Архиву Југославије у Београду. Именички попис извршиоца злочина и друго.

[4] Записник од 12. октобра 1943. састављен у Kомесаријату за избјеглице и пресељенике у Београду. Архив Југославије, фасц. 215 Напомена аутора: На крају свог исказа свједоци наводе имена и презимена усташа који су чинили злочине над српским становништвом у њиховим селима.

[5] Извод из записника са суђења Алојзију Степинцу, Владимир Дедијер, Ватикан и Јасеновац, стр. 457.


Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Др Ђуро Затезало са сарадницима на промоцији књиге.


Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top