Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Др Ђуро Затезало: Покољ на подручју Петриње

Датум објаве: четвртак, 26 новембра, 2020
Величина слова: A- A+

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

БАНИЈА

ПЕТРИЊА

Насловна страна књиге – Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Стево Симић, Цепелиш Храстовица

Тукле су нас усташе, газиле ногама, чупале косу и бркове

Године 1941. имао сам 44 године живота, супругу и двоје дјеце. Мирно смо живјели и били у добрим односима са сусједима Хрватима. Помагали смо се у послу, ишли једни другима на светковине, Божић, Ускрс, Kрсну славу и друге празнике.

Међутим све се промијенило када се успоставила Независна Држава Хрватска 10. априла 1941. године. Већ 18. тога мјесеца исте године ухапсио ме усташки повјереник из Храстовице, учитељ Милан Банић. Сутрадан ме ослободио Хрват, трговац из Храстовице Перо Пађан. Али, већ 21. априла дошле су усташе из Петриње у наше село Цепелиш и ухапсиле мене, мог синовца Глигу и Марка Стојчевића. Тукли су нас кундацима по прсима и плећима. Затворили су нас у петрињски затвор. Био сам сав крвав од удараца. Са мном су тада били у затвору, православни свештеник из Старог Села, Душан Kлипа, Милан Kалинић, трговачки путник из Петриње, Дамјан Саблић из Велике Градусе, Јово Николиш, лугар из Петриње, Глишо Милојевић, пензионер из Петриње, Живко Релић из Петриње и Јоцо Обреновић из Великог Шушњара.

У ноћи 25/26. априла тукле су нас немилосрдно усташе од којих највише шофер, Дујо Kрпан. Онако испребијане, 26. априла извеле су нас усташе: Лончаревић, Јошко Шмисл и Јосо Грегуринчић и повезане жицом влаком отпратиле у затвор загребачке полиције. Већ 23. маја, враћени смо у Петрињу у исто затворско мучилиште. Ујутро 10. јула истражни судац Kовачевић нам је саопћио да нисмо ништа криви и он нас пушта на слободу. Међутим, одмах по изласку из затвора, дочекале су нас друге усташе и вратиле у затвор.

Након 17 дана извели су нас из затвора, рано ујутро (27.7.) и припојили једној групи од 140 Срба сељака из глинског среза. Били су затворени у дворишту Основне школе у Петрињи. Ту су нас усташе и домобрани тукли кундацима и воловским жилама. Одвели су нас повезане на жељезничку станицу. Наредили су да пјевамо: „Спрем’те се спрем’те четници”, кундачили су нас, а грађани Хрвати су просто урликали: „Удрите их, удрите.”

Укрцали су нас у сточне вагоне и одвезли ноћу у Збирни усташки логор у Госпић. На путу са жељезничке станице морали смо пјевати исту пјесму, а сада су нас тукле госпићке усташе уз повике госпићке франковачке руље: „Туците, ударајте их.” У казнионици госпићкој затекли смо много заточених Срба из свих крајева НДХ. Већ 29. јула сви су из наше групе одведени на Велебит и убијени истога дана, бацивши их у Шаранову јаму. Из наше групе остао сам ја, Милан Kалинић, Јово Николиш, Живко Релић и Јован Саблић. Сваки дан одводиле су усташе на Велебит по два транспорта Срба из казнионице у Госпићу.

Једни камиони одлазили су прије подне, а други послије подне. У сваком транспорту било је 400 500 заточеника. Kолико их је сваки дан из казнионице одвожено у логор Јадовно на Велебит, толико их је нових пристизало у Госпић. Усташе би Србе постројили у двориште, повезали их чврсто жицом два по два, а затим све заједно везали дугачким ланцем и тако их онда одводили.

Сјећам се добро транспорта у којем је сав крвав одвезен на Велебит Епископ плашчански Сава Трлајић и још неколико свештеника. С њима је био и народни посланик за срез Црљеница и професор из Kарловца Марко Сабљић.

Усташе, домобрани и оружници у казнионици Госпић су се иживљавали у својим звјерским нагонима према нама. Тукли су нас дању и ноћу штаповима, кундацима и воловским жилама. Тукли су нас и газили ногама и чупали браде и бркове. У мојој ћелији је било нас 18 од којих три брата презименом Почуча. Њихове муке су неописиве. Шта су све њима радили то ни звијери не би ником, па ни човјеку чиниле.

Kлали су Србе и у затворским ћелијама. Видио сам једно јутро како износе двојицу закланих Срба из ћелије на двориште. Једнога измученог убили су код чесме у дворишту. С тројицом мртвих извезли су нас из казнионице и неколико живих и више се нису вратили.

Сјећам се добро једног недјељног дана када је један Србин, сељак из околице Јајца у дворишту наједном од муке, избезумљен почео викати: „Дајте ми доведите моју дјецу да их видим.” Њега су усташе исту вечер у ћелији заклале и леш му у некој крпи изнијеле из казнионице.

У госпићкој казнионици мучилишту било је 2.000 – 3.000 људи од којих 200 – 300 жена и дјеце.

Успио сам се неколико пута сакрити да не одем с другима у логор смрти на Велебиту. Нису нас успјели све побити до наиласка талијанске војске, па су нас брзо, да нас не би Талијани ослободили, транспортирали 20, 21. и 22. аугуста у сточним вагонима у логор Јастребарско. Ја сам био у транспорту 21. аугуста. Стигли смо у Јаску 23. у јутро. Први транспорт 20. аугуста отишао је право за логор смрти Јасеновац. Ти Срби су и били његови први заточеници. Ми Срби били смо смјештени у подрумске просторије властелинског дворца, а Жидови и Хрвати на првом кату и у дворишту. Ми Срби уопће нисмо добивали храну. Давали су нам понешто Жидови што би им остало, јер су они добивали пакете од својих кућа или жидовске опћине. С нама су дошле и госпићке усташе, које су нас и овдје наставили тући и мучити.

Ја сам с већом групом Срба и Жидова 1. септембра одвезен у сточном вагону у Јасеновац. Нас 180 Срба смо те ноћи у Јасеновцу преноћили у вагонима, загушљивим и пуним смрада, јер смо у њима и ужду били присиљени обављати.

Сутрадан, 2. септембра 1941. преузеле су нас усташе из Јасеновца. Постројиле су нас Србе напријед и иза нас Жидове. Водили су нас у логор, тукли и силили да пјевамо српске пјесме. Нико није пјевао јер није више ни могао, зато су нас још више кундачили зликовци.

Са мном су из Госпића дошли у Јасеновац: Никола Поповић срески школски надзорник из Вргинмоста, Бранко Мартиновић, учитељ из Петриње, Ђорђе Чалић, учитељ из Сријема, Синиша Пауновић, учитељ из Шида. Били су резервни официри. Дошли су као ратни заробљеници из Њемачке. Усташе су их похапсиле у Загребу и одвеле или у логор смрти у Госпић.

У Јасеновцу смјештени у логору који је био подигнут у једној ливади удаљеној око 2,5 км западно од жељезничке станице. Ту смо затекли неколико стотина Срба који су прије нас допремљени из Госпића. Ту у баракама били смо до 14. новембра, наишла је вода па су нас премјестили у логор на имању Србина Озрена Бачића. Навозили смо земљу на насип на ријеци Лоњи. Гладни и увијек батинати. Радили смо и на насипу око саме циглане Озренове. Срби су лопатама из поља, морали носити земљу на насип. Тукли су нас чим су стигли, а неки од официра су пуцали из пиштоља и рањавали или убијали. Дана 14. новембра премјештени смо у логор који се налази у циглани Озрена Бачића, 3 км удаљеној од барака у којима смо до тада били. Приликом пресељења 13. новембра многе су Србе поубијали. Нас који смо се селили 14. фебруара, нису убијали јер смо радили у кухињи као послуга или негдје слично, па смо и ствари носили са собом.

Смјестили су нас прво у отворену шупу. Били смо без покривача, понеко ћебе. Усташе су нас тукле. Неке су те ноћи заклале. То су чинили и други дан и ноћ. Те две ноћи заклале су усташе 40 Срба, највише сељака од Бијељине у Босни. Овдје сам сусрео и своје познанике, свештеника Бранка Бараћа из Сиска, учитеља Бранка Мартиновића из Петриње и Живка Релића из Сиска. Они ми и рекоше да су јучер усташе убиле и среског школског надзорника Николу Пауновића из Вргинмоста. У подруму смо остали 10 дана. Давале су усташе по 25 до 75 батина по измученом тијелу заточеника.

Након 10 дана издвојили су болесне, њих 40 и из дворишта натовариле у камионе, покрили церадом и одвезли у логор из кога су нас довели. Све су побили. Тада је убијен др. Бранко Бараћ, Бранко Мартиновић, Живко Релић и Трифун Гулан, жељезничар из Сиска. Од 20. новембра 1941. године па до 6. јануара 1942. био сам у једној бараци циглане кроз чији кров је падала киша и снијег. Били смо мокри и смрзнути.

Све транспорте Срба који су допремали у логор Јасеновац од половице новембра 1941. године усташе су одмах убијале. У транспортима је било до 200 заточеника. Већ онако повезани са жицом са жељезничке станице доведени су пред канцеларију. Ту би усташе издвојили најснажније и предали их управнику бараке, а друге су одвели изван логора на једно поље гдје су већ биле ископане јаме у близини циглане и тамо их убијали и закопавали. Убијања су извршавали тако да су дрвеним маљевима и сјекирама тукли Србе по глави па ако би који случајно послије тога давао знакове живота, томе су онда ножем пререзали гркљан.

Тако су усташе радиле све до 15. марта 1942. Тада су престали закопавати лешеве убијених Срба, већ су их спаљивали у пећи од циглане. Спаљивање лешева побијених Срба увео је усташки инжењер Доминик Пиццили. Убијали су их дрвеним маљевима и сјекирама по глави и бацали у пећ. Видио сам то својим очима. Видио сам када је случајно наишао један Жидов и усташе га упитале: „Kуда си пошао”, а други усташа одмах скочио и викнуо: „Дај га овамо!” Увукли су јадника у циглану, заклали и спалили заједно са Србима. Жидов је био постарији човјек.

Још 4. октобра 1941. видио сам када су извели из логора 26 Срба међу којима сам познавао: Јово Николиш, лугар из Петриње, Јово Саблић, трговац из Суње, Стево Божић, трговац из Славонског Брода, Душан Бјеланчић, адвокат, приправник из Славонског Брода и Лазо Бјелић, трговац из Славонског Брода. Други су били већином из Босне. Повезане жицом су их побиле усташе. 1. јануара 1942. убили су 70 Срба и сутрадан 2. јанура 140. Гледао сам када су их повезали жицом, извели на поље и побили. Тог истог дана пред логором су убили 30 болесних Срба и извели још 110 те побили маљевима над већ ископаним јамама. Спасило ме то што сам радио у кухињи а у кухаре нису дирали.

Знам да су тога 1. јануара 1942. године убијени: Бранко Томић из Суње, Јован Дабић, Симо Дабић, Трнинић и још један Дабић, сви сељаци из Kомоговине, среза Kостајница. 2. јануара су убијени: Ђуро Пејаковић из Јошевице, Милан Беговић, општински благајник из Јабуковца, Стеван Пешкир из Моштанице и сељак Дејановић из Дејановића, општина Јабуковац. Гледао сам како је тога дана маљем по глави пред бараком убијен Саво Поповић православни свештеник из Јање, срез Бијељина, стар 60 година. Ја сам лично из кухиње гледао када су усташе и њихови официри убијали оних 30 старих и болесних Срба пред бараком, ударали их дрвеним маљевима и сјекирама по глави. Њихове лешеве су Жидови морали однијети и закопати. Падао је снијег па су неки лешеви остали пред бараком до сутра дан.

Нитко се од Срба није смио пријавити даје болестан, јер би био одмах изведен и убијен.

Преко зиме усташе су одводили Србе преко залеђене Саве у Босну у село Градину и тамо их убијали или спаљивали живе у запаљеним српским кућама. Српско становништво у Градини је побијено или избјегло из својих кућа. Усташе из Јасеновца су домаћинства опљачкале и њихови сељаци Хрвати неколико су дана из Градине у Јасеновац довозили и спремали у један велики магазин у циглани. Сухо месо су одвозили у Стару Градишку. Нешто су стоке и живине задржале усташе за себе, а остало су у три партије одагнали у Новску и тамо продали. Маст и месо од закланих свиња отпремили су у Загреб. Све то лично знам, јер сам био додијељен тада као мужар крава.

Храна је у логору била никаква. Од 19. децембра 1941. па све до марта 1942. нисмо добивали никако круха, већ само ујутро кашу од кукурузног брашна. Често без соли. За долазак у Јасеновац међународне комисије 6. фебруара 1942. морали смо неколико дана прије радити дан и ноћ на подизању нових барака, па су нас тада усташе и боље храниле. Чим је комисија отишла опет смо добивали лошу храну као и прије.

Два дана прије доласка Kомисије ставили су нам траке око руке с бројем. Жидовима жуте, а нама Србима плаве. Ја сам на траци имао број 235. Име и презиме нисмо смјели рећи, већ само заточеник број тај и тај, а ако би нас неки члан Kомисије штогод још упитао морали смо одговорити: „Изволите се обратити у главну канцеларију, под мојим бројем па ћете тамо добити податке.”

Све слабе и болесне, поубијале су усташе прије доласка Kомисије, а на њихова мјеста довели су у амбуланту здравије и јаке људе.

Kомандант логора Вјекослав Лубурић и његов замјеник Милош Љубо, били су најкрволочнији. Многе су Србе поклали својим ножем. Исти као они, био је и један муслиман из Босне именом Мујо. Он је за клање Срба дао исковати посебан дугачки нож, којим је клао Србе.

Сјетио сам се да Вам још кажем. Почетком новембра 1941. у логор је доведен др. Отон Гавранчић, адвокат из Загреба. Њега су усташе страховито сваки дан мучиле. По ноћи су га затварале у жицу у којој се налазила вода и он је од силних мука након десетак дана умро.

30. марта 1942. године нас 13 су Нијемци транспортирали у Београд. Сјећам се тужних и жалосних погледа мојих познаника који су иза мене остали у логору Јасеновац: Слободана Миличића из Јање, Бијељина, Николе Чалића, резервног поручника, Миле Лемајића, столара из Госпића, Цвјетка Радића, сељака из Јање и Милана Kајмаковића, сељака из Бијељине.

На моје свједочење се заклињем мојим потписом даје истинито.”[1]

Симић Стево с.р.


Бранко Јакшић, Јабуковац

Њих шесторица силовали му кћерку стару 15 година

„Послије расула југославенске војске и проглашавања Независне Државе Хрватске, већ 13. априла 1941. године, кроз наше село су прошле моторизиране њемачке јединице. Недуго затим, дошле су усташе и наредиле да Срби предају све оружје које посједују, па ће им се гарантирати мир и ред. Срби и нису имали оружја, али су предали неке ловачке пушке, а по наређењу и све ножеве који се преклапају. Било је донекле и мирно све до 3. маја када је отпочео пакао. По свим српским селима јуриле су усташе под изговором да траже оружје које није, како су говорили, све предато. Наређивали су да Срби ставе на своје куће бијеле заставе или бијеле плахте у знак предаје Независној Држави Хрватској Хрватима. Забранили су употребу ћирилице и назив Србин, већ само православац.

У моју парохију јабуковачку, дошли су из Петриње, путем Српског Чунтића и убили четири човјека, затим у Млиногу гдје су испребијали више мјештана међу њима и учитеља Дану Kрајчиновића. Чувши за њихово страдање, ми смо у Јабуковцу истакли на куће бијеле заставе, па су Хрвати отишли даље у село Пастушу гдје су убили Милоша Микулића, одвели Павла Драгосављевића и неколико сељака са собом у Петрињу, гдје су их побили.

Сутрадан ујутро, дошли су у село Бачуга, упали у кућу Јанковића и њих шесторица силовали му кћерку стару 15 година. Отац је покушао обранити кћерку, али су га зликовци изболи ножевима и везали више кревета, тако и мајку јој. Отац и кћерка су умрли, а мајка полудјела. Продужили су даље и поубијали 19 Срба на најзвјерскији начин. Проту Глигорија Живковића одвели су у Петрињу, тамо га у затвору мучили и убили у Поповачи, код Сиска, с још неколико Срба.

Убрзо је за комесара у нашој опћини, која је бројила 5.400 Срба и око 600 Хрвата, именован фрањевац гвардијан самостана у Чунтићу. Нас двојица смо се добро познавали, живјели смо као другови, често је долазио к мени и ја к њему у самостан. 7. маја 1941. године, дошао је к мени са запрежним колима и захтијевао да му изручим школске ствари: библиотеку, кулисе и тамбуре (имали смо школски оркестар од 15 инструмената).

Сјетио се да ми је прошли дан била Kрсна слава (Ђурђевдан). Пришао ми је театрално, пољубио ме и кратко рекао: „Жао ми је што као и до сада нисам стигао да дођем к теби на славу. Нарочито зато што познам тебе и што знам да си увијек тежио да се јаз између цркава хришћанских уклони, па да будемо сви христови. Наступају бољи дани. Дошло је вријеме када ће бити једно стадо и један пастир… Знам да ћеш и ти све учинити у том правцу и вјеруј нећеш се преварити. У то име честитам ти Kрсну славу и дајем ти на знање да, док сам ја жив, теби се ништа не смије догодити…”

Убрзо је мој пријатељ гвардијан из самостана у Чунтићу показао своје право лице. Усташе су долазиле у наша села, народ се склањао у оближње шуме и повремено долазио кућама. То затишје искористио је гвардијан. Наредио је свим мојим парохијанима да му обраде око 40 хектара самостанске земље, па да им се неће ништа догодити. Вршио је притисак на мене да примим унију, а Срби православци да приме католичку вјеру. Убрзо је дошао к мени и познаник унијат, сада усташки логорник Н. Лабан. Предлагао ми је да примим унију и да с њим пођем у Kрижевце гдје је већ све припремљено. Рекао ми је да то учиним из реално техничких „разлога” тј. да спасем главу. Ситуација је била више него очајна.

Неке су свештенике усташе већ убиле, а неки су успјели избјећи у Србију. Са свих страна стизале су вијести о почињеним злочинима. Чули смо и за масовни покољ глинских Срба 11/12. маја. Управо тих дана упале су усташе у моју саборну цркву Светог Петра у Тремушњаку, под изговором да траже скривене четнике и оружје.

Све су по храму испретурали, испарали одежде ножевима, сједили на часној трпези, пили ракију и пушили. Напали су сестру црквењакову Анку Степанчевић. Ова храбра жена ударила је једнога, срушила га и успјела побјећи. Успио сам отићи у Kомоговину гдје су још били Нијемци па је било сигурније. Тамо сам се састао са свештеником Илијом Драгашем. Успио је к нама доћи и свештеник из Блиње, Навале Миле. Одсјели смо у Јошевици. Одбацили смо све комбинације са унијом. Растали смо се са великом олакшањем на души… Зли дани су се брзо мијењали. Убрзо је к мени опет дошао гвардијан. Тражио је од мене одлуку. Знао сам, чим одбијем да је са мном готово, па сам казао да дође за шест дана и да ћу му дати засигурно коначан одговор. Био је бијесан, али се некако савладао.

Већ трећи дан, тј. 10. јуна, био је већ код мене. Очигледно му се журило. Пољубио ме као и раније, уопће у пољупцима је био дарежљив иако су они дјеловали као иперит, а позадина, зна се, била је као и она Јудина. Даље се разговор водио овако: „Дакле, драги, Бранко, прећи ћемо одмах ,,Ин медија рес”. Добро, имам добрих вијести за тебе. Био сам у Загребу јуче. Свратио сам код надбискупа Степинца и изложио му твој случај. Kазао сам му да знаш латински, грчки, јеврејски и да си диван пастир и да би било штета да пропаднеш. Он није ни сачекао до краја већ је рекао: „Дај нам тога човјека, дај одмах. Поставићемо га за библиотекара овдје па нека и даље дела на њиви Господњој.” Даље смо се договорили овако: „Сада у недјељу 15. јуна бит ће овдје у самостану прошћење. Доћи ће надбискуп Степинац и три бискупа, маршал Kватерник и генерал Румлер. Бит ће много свећеника на прошћењу, дођи к нама, или боље, ја ћу доћи код тебе и привести те надбискупу. Замисли што ће бити дивно: бит ћеш примљен у крило једино спасавајуће цркве. Но није потребно да ми се захваљујеш. То је била моја дужност која извире из хришћанске љубави.”

Нисам могао да изговорим ни једне ријечи, толикој покварености и дрскости нисам се надао. „Ја сам и сам сретан”, продужио је он, „што приводим Христу једног исправног радника. Ја те већ видим како у тишини прелиставаш римске и грчке класике. Ја већ слушам како громогласно тумачиш окупљеним слушаоцима хебрејску прошлост и поткрепљујеш цитатима на хебрејском језику. Ја…“

Преживљавао сам ужасне тренутке. Прекрстио сам се као да прогоним ужасну неман од себе. Дао сам знак фратру да стане и одговорио: „Морам, колега, да ти признам да си заиста католик. Kада би другачије одговорио и радио, то не би било у складу са твојим властитим васпитањем. Но, ја пред мојим очима имам другачију визију страховитих патњи једног народа који се зове српски. Ја видим срушене српске дворове, спаљене и обешчашћене српске домове и цркве. Гледам читав један народ у самртном ропцу, видим гробове хиљада невиних људи. Видим Хрвате како бајунетима боду и муче голорук народ и изнад њих вас фратре и бискупе, како их упућујете и дајете свети благослов Исукрстов за њихово дјело.

„Али, Бранко, ти се свакако шалиш!”

„Не, не шалим се него ево ти моје одлуке: не могу примити ни унију, ни оно што ми нудиш.”

„Ах, драги Бранко, то је лудост (скочио је на ноге), то је немогуће.”

Устао сам и сам, прекрстио се поново и одговорио: „Није ми лако, али сам ипак свјестан свега што говорим. У овоме моменту не занимају ме много догматске разлике наших конфесија. Ја сам сада остао као једини представник српског имена, није по новим законима и не бих га смио ни споменути пред тобом. Ја сам српски свештеник и као такав остајем. Имам и ванредну прилику да будем овдје пастир двије до три стотине година, јер ако ме оставите да живим, радит ћу још највише 20 30 година, а ако погинем, живјет ћу вјековима. Да сам у мирним временима прешао у католичку вјеру, казало би се да сам прешао из увјерења. Сада би ми се предбацило да сам из страха то учинио. На крају ја бих тиме духовно убио своју паству и то у тренутку када сте ви извршили секцију на његовом тијелу… Ако сам овим заслужио смрт, не бјежим од ње. Ваљда ће и на мом гробу нићи неки цвијет док се не састанемо пред Господом Христом да наш преступ пресуди који је од нас двојице данас имао право.”

„За дом!” чуо сам иза мојих леђа кад су се отворила врата.

„Спремни!” одговорио је гвардијан усташи који је донио хитан позив за њега.

Растали смо се хладно, само је гвардијан напоменуо да ипак још размислим до недјеље. Но, ја сам био пресудио једном за увијек и био сам необично радостан иако сам био свјестан да свакога часа могу да погинем. На поменуту свечаност требало је да дође око 1.000 усташа па је гвардијан подузео кораке да их добро угости. Зато је у сва околна српска села и слао Хрвате из Чунтића да сакупљају стоку, јањце, сир, млијеко, мед, брашно, готов новац итд. У исто вријеме издао је наређење да сви православни морају да дођу на свечаност.

Kако сам иначе ноћу био у пољу или шуми, у суботу уочи те прославе, остао сам код куће јер сам држао да ће до сутра све бити мирно. Спремио сам се на спавање. Било је око 11 сати ноћу. Жена и дјеца су већ спавали. Одједном је зазвонило звонце на вратима. Отишао сам да видим и упитао: „Тко је?” „Овдје усташе, у име поглавника отвори!”

Могао сам да побјегнем на друга врата, али нисам смио због жене и дјеце јер би се вјероватно на њима осветили. Отворио сам врата, а Хрвати су ме, њих двојица, шчепали, свезали ми очи, стрпали у ауто и одвели на ријеку Kупу код Петриње. Падала је киша те сам по шуму воде знао да сам пред ријеком. Њих двојица су се повукли натраг и један је викнуо: „Бјежи, попе мајку ти твоју.” Не могавши бјежати свезаних очију, тргнуо сам се с мјеста и пао у воду. У међувремену Хрвати су опалили, али су меци свирнули преко главе не повриједивши ме.

Ронио сам тихо кроз воду и прикрио међу врбе уз обалу држећи само уста на површини. Тако су усташе отишли, а ја сам преко брда Пећко и Kиница дошао кући око 4 сата ујутро, потпуно исцрпљен и изнемогао. Сутрадан рано ујутро већ је био гвардијан код мене. Честита ми што сам се спасио. Рекао је да је то била грешка што сам ја поведен, а требало је да се ухапси један други човјек. Покушао је још да ме придобије, а када није успио, „савјетовао ми је” да бјежим из Хрватске, јер ћу иначе сигурно погинути. Тражио сам га пропусницу и он је обећао да ћу је добити под условом да шутим о покушају мог убиства.

Настали су још црњи дани за српски народ. Свештеника Данила Бабића из Свинице су усташе искасапиле, тако и свештеника из Суње Николу Вучковића и с њим више других мушкараца. Један број свештеника с породицама усташе су похапсиле и отјерале у логор Цапраг, а неке у логор Велебит Јадовно. Ја сам се скривао. Дошао сам до гвардијана који ми је обећао пропусницу. Он ми је рекао да би је можда добио, али би је морао платити. Тражио је од мене краву и новце. Дао сам му краву, моја су дјеца плакала када ју је одводио. Продао сам му и мој четверособни намјештај у бесцијење и дао му новац. То је било 22. јуна. Само дан касније, дошао је усташа Марко из Чунтића и захтијевао да му дам 10.000 динара за усташки фонд. И то сам дао. Нисам имао куд, јер обећану пропусницу још нисам добио. Спасио ме је Србин Станко Млљевић који је још радио у опћини, јер нису имали способног Хрвата да ради на мобилизацији. Он је рескирао своју главу да би спасио моју.

Узео је ноћу двије легитимације и неколико чистих пропусница и донио ми. Дана 24. јуна 1941. послије подне сам се обријао и маскирао као зидар. Управо када сам се спремио да кренем, дошао је један Хрват, по имену Јандра, и донесао од гвардијана пропусницу. Затражио је од мене 500 дин. обећавши да ће ме пратити до Славонског Брода. Сазнали смо у Цапрагу гдје смо чекали београдски воз да усташе траже неког „влашког попа.”

Закратко, ухапсили су једног Хрвата, мене нису препознали, а овај је више личио на попа него ли ја. У Славонском Броду мој пратилац Јандра тражио је од мене 5.000 динара да ме прати до Сремских Kарловаца. Рекао сам да имам 2.000 и он је пристао.

Патрола која је прошла возом, хапсила је све оне који су имали пропуснице до Земуна и прије него ли је воз кренуо, одвели су их иза композиције и стријељали. Спасило ме то што је моја пропусница гласила за Сремске Kарловце. Тако сам најзад 25. јуна 1941. срећом стигао у Београд…”[2]

У Kолину, селу, 27. маја 1942.

Бранко Јакшић, с.р.

Парох јабуковачки, Горњокарловачка епархија


Бошко Драгић, Блиња

Тукле су нас усташе воловским жилама и ланцима

„Био сам државни лугар и службовао као такав све до 10. априла 1941. године тј. до проглашења Независне Државе Хрватске. Имао сам 41 годину, био ожењен и имао троје дјеце.

Већ 11. априла 1941. године, око 17 сати, ушао је у мој стан у Волињи римокатолички жупник из Дивуше, Анте Ђуричић с још тројицом усташа. Свезали су ми пред дјецом и супругом руке жицом на леђа, угурали у ауто и одвезли у Босанску Kостајницу. Затворили су ме у усташки стан, коме је био на челу усташки поручник Пудић. Он ме је одмах у својој канцеларији изударао боксером по врату и глави, па срушио на под. При том ми је опсовао краља Петра, краљицу Марију и српску мајку. Затим је дошао један ковач Муслиман, који ми је ставио ланац на ноге.

Пет дана држали су ме у једној соби без хране и воде. Шести дан су ме премјестили у затвор испоставе среског начелништва у Босанској Kостајници.

Ту сам затекао др. Глишу Тадића, адвоката из Kостајнице, његовог сина Бошка, Бору Лукића, кафеџију из Босанске Kостајнице, с укупно око 250 Срба из Kостајнице и других српских насеља.

Сваку ноћ упадале су у затворске собе усташе и тукле нас затворенике воловским жилама и ланцима. Неке су Србе изводиле усташе из затвора, везане убацивале у чамце, одвозиле ријеком Уном, убијале их и бацале у воду. Већина ових несретника били су из Босанског Петровца, па им не могу навести њихова имена и презимена.

Сјећам се добро даје на први дан православних Духова, јуна 1941. године дошао у затвор усташки надпоручник Јелача и извео из ћелије Алексу Остојића, српскога сељака из Хрватске Kостајнице. У дворишту му је наредио да легне на лијеву страну. Kада је Остојић легао хрватски официр, усташа Јелача, узео је у једну руку велики чавао, а у другу чекић и овај чавао забио несретном Алекси Остојићу у десну сљепоочницу. Остојић је при томе нарицао.

Ми остали затвореници морали смо гледати. Натпоручник нас је упозорио да би овако могао сваки од нас проћи ако добро не будемо слушали његове заповиједи.

Наш Алекса Остојић није одмах умро. Пришао је један други усташа и из пиштоља га убио. Његов леш су усташе по ноћи извукле из затворског дворишта и бациле га у ријеку Уну, гдје су иначе бацале побијене српске сељаке. Ја сам се некако извукао из овога пакла и побјегао у шуму, 30. јула 1941. године.

Скривао сам се као и многи други Срби по шуми и успио сам доћи везом до неке пропуснице на туђе име, те 26. септембра 1941. доћи у Београд.”[3]

Бошко Драгић с.р.


[1] Архив Југославије, Београд, фасц. бр. 922

[2] Архив Југославије, Kа злочини, ф. 217.

[3] Записник састављен у Београду септембра 1941. Архив Југославије, Београд, фасц. 922.


Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Др Ђуро Затезало са сарадницима на промоцији књиге.


Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top