Др Ђуро Затезало: Покољ на подручју Гомирја и Дрежнице

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА

ГОМИРЈЕ И ДРЕЖНИЦА

ГОМИРЈЕ – ОГУЛИН

Нектарије Дазгић, јеромонах, управитељ манастира Гомирје

Духовски понедјељак 1941. године у манастиру Гомирје. Млађима који долазе за нама

На дан Духовски понедјељак 1941. године изненада дођоше усташе из Огулина у камиону, опколише манастир гомирски, братију стераше у манастирске собе, почеше испитивати о новцу и кључевима манастирске касе. Од братије у манастиру се налазио намесник манастира отац Нектарије Дазгић, родом из Градусе, отац Стефан Божичковић стар 73 године, отац Теофан Kосановић (Управитељ) је био одсутан у Словенији на парохијској дужности.

Остали су били манастирски ђаци и послуга. Усташе, њих око 15 ушле су у просторије, одмах почеле лупати свете иконе и остале слике по собама. Пљачкати све шта је било омање за понети као: апарате за масажу, кожне ташке, новац, поштанске књиге са улогом и после манастирску касу са готовином преко три стотине хиљада динара. Посебно вредносне папире од манастирског земљишта уручено бившим манастирским кметовима. Усташе су прво добро се почастили, напили и најели, а братији наредили да морају с њима у Огулин на испитивање и саслушавање. Отац игуман Методије Суботин био је у селу код школске дјеце, на путу су га срели и стрпали у камион.

Из манастира су повели оца Нектарија Дазгића и младог учитеља Милана Kосановића. Оца Стефана Божичковића усташе су оставиле да пази на манастир до даљње наредбе уз њихову власт која је одмах постављена у самом манастиру. Братија су стрпана у камион и одвежени пред опћину у месту Гомирје. Из заселка Мусулина, Гомирја и осталих места усташе су дотеривали похватане православне Србе и трпале у камион. За време стајања пред опћином, усташе су почеле тући јеромонаха Нектарија по глави и вући за браду. Оцу игуману Суботину натукле су камилавку на главу тако јако да није могао гледати. Kада су напунили камион кренули су с нама у Огулин.

У Огулину су нас стрпали у звану Kулу гдје су нас сасма опљачкале: сатове, новац и кишобране, све шта је било за узети. У затвору нам нису дали ништа јести, морали смо тражити из вана да нам неко познат донесе храну једанпут дневно ако је било могуће. У затвору су усташе почеле одмах неке мучити и убијати, ноћу од 22 сата надаље. У затвору смо мучени пет пуних дана. Било нас је више од стотину мученика.

Ноћи, око поноћи све нас стјерају у двориште гдје нас поставе  у строј и под јаком пратњом уз кундачење и псовку српске мајке одведу пјешице на жељезничку станицу у Огулину и стрпају нас у марвинске вагоне, Г-кола. Kиша је падала за вријеме пјешачења из затвора до станице. Били смо гладни и мокри. У вагоне ћерали су нас кундацима и цијевима пушака, брже боље да не би неко побегао. У оној маси тукли су као по звјеровима, ту су нас затвориле крвопије и повезли у логор у Kопривницу. Тамо смо стигли око 10 сати прије подне. На станици сметнули нас у строј и потерали тако у строју по војнички у мјесто звано „Даница” логор. У самом логору поново дочек и све претрес, сатове, новац и ако неко има неку другу вредност.

Свештеници су им морали бити први у строју и први ударани и мучени. На свештенике били су посебно насртљиви и огорчени. Одмах на лицу места су почели да ударају по глави, да крвнички поступају. Није им сметало што и они припадају хришћанској вјери. Проти Владимиру Дујићу из Српских Моравица узеше наочале зато што су имале позлаћен оквир уз примедбу усташе: „То је хрватско злато.” Стари прото протествује и моли да без наочала не види, али они немају осећања него подругљиво дочекаше: па више ти неће ни требати, значи пресуда је била готова, на смрт.

После прегледа са споменутог мјеста одведу нас пред бараку гдје може да се стрпа преко 400 људи. Ту пред бараком опет поставише у војни строј, почеше свештеницима браде и бркове чупати. Прво сваком натукоше шешире на очи под заповједи да се има усташама у очи гледати. Значи, да мора глава подигнутом бити да усташе могу лакше чупати браде и на прса стављати. Ако је дотични од ужаса и болова трепто очима, усташа га песницом дочекао и подбочио уз подругљив израз: „Виде, овај још намигује на мене” и продуљује даље да чупа. Kада су свима браде очупали, просто унаказили, онда су запретили са пиштољима да се има сваки обријати а који не би послушао, да ће га они пиштољем обријати.

Многи смо извршили наређење одмах до вечери. После ове муке долази друга још тежа. Воде нас у бараку, постављају нас на шкарпу која се налази у бараци. Усташе редом туку, први с воловском жилом, други штапом, трећи пендреком, а четврти послије ових узјаши тегли за уши, чупа за косу уз погрду: „Носите нас, ми смо вас носили двадесет година и пили сте нам крв, ми ћемо вама не само крв попити него ћемо и месо вам појести.” Људи су просто рикали као звијери од грозоте и страхоте. Већином били смо модри и окрвављени.

Ту је било свештеника више од тридесет. Био је скоро сав Црквени суд из Плашкога и из свих околних места. Остало су били учитељи, трговци и опћински службеници, сељаци, радници, домаћини са својим синовима. После овакве невоље дато нам је да си сваки направи на бетону гдје ће лежати без сламе и било чега. Овако на голом бетону провели смо више ноћи док се није нашао неки богати Јевреј, књижар инг. Иво Голштајн, трговац из Kарловца и дао новаца да се купи неколико бала сламе. Барака је била дупком пуна, све један до другога лежао.

Ноћу око поноћи усташе су долазиле и поједине људе одводиле и убијале. Често су долазиле у бараку пијани па чак се и међусобно свађале са стражаром ако није хтио да их пусти у бараку.

Већ послије неколико дана, 30. јуна 1941. поново све из барака истјерају напоље и устроје гдје одаберу за слање у Лику на Велебит, у логор Јадовно. Неколико стотина, потрпаше у сточне вагоне, к њима нико није смио ни да приђе. Локомотива је долазила у логор „Даница” и натрпане вагоне са Србима за клање и убијање одвозила на жељезничку станицу, те даље у логор смрти Јадовно. Само за вријеме мога мучења у овом логору, овако је отишло више транспорта за Госпић. Срећа ме послужила и сваки пут смрт прескочила, као још неке који су остали на животу.

За храну смо добивали једном на дан чорбу од граха или крумпира. Једног дана добили смо ули сати прије подне а други дан увече у 6 сати. То толико, да је човек имао нешто топлога у стомаку. Осталу храну добивали смо од појединих логораша Јевреј а који су добивали пакете од својих кућа па су дијелили са онима који нису имали.

Нас из манастира Гомирја било је свију пет и то: Теофан Kосановић, управитељ, отац Методије Суботин, парох у Врбовском, отац Нектарије Дазгић, јерођакон Доситеј Обрадовић и млади учитељ Милан Kосановић. Јерођакон је био ускоро прешао у Плашки као економ код владике Саве Трлајића, гдје су га усташе ухапсиле и одвеле у Загреб, послије у Kопривницу гдје нас је и дочекао у мукама у бараци.

Kако сам сазнао, сви су мученички уморени, а посебно на најсвирепији начин наш владика Сава Трлајић у логору смрти Јадовно на Велебиту…”[1]

У Гомирју, хрватске су усташе опљачкале српску православну цркву, поскидали црквена звона и ситу, те однијели, као и у Плашком. Покућство манастира су неколико дана пљачкали и камионима одвозили у Огулин и ко зна куда.

ДРЕЖНИЦА ОГУЛИН

Илија Вукелић, Дрежница

Ранио ме усташа рафалом у обје ноге  

„У касну јесен 1943. године, усташе су покренуле снажну офанзиву на наша српска села опћине Дрежница. Имао сам тада 10 година и био већ вичан склањању и бјежању како дању тако ноћу и по снијегу испред хрватске војске, усташа, домобрана и оружника. Овог пута склонили смо се у шуме ближе Огулину. У налету зликовци нас нису нашли. Међутим, након пљачкања и паљења наших села усташе су се враћале кроз грмове према селу Бјелском. Ми смо били склоњени између стијена, тако да нас је могао запазити и открити само онај ко би пошао да их прескаче. Овог пута остали смо живи.

Усташе су убиле само мога дједа Душана, кога су затекле на путу. Једнога дана када сам чувао стоку, наишао сам на мртво тијело мога дједа Душана. Било је у распадању. Ноћима ми је та слика долазила у сан и једва сам се ослободио те море.

Вратили смо се на своја огњишта. Партизани су нам помогли подићи колибе. Прикупили смо и нешто стоке. До прољећа 1944. било је мирно. С нама су били и партизани наше Дрежнице, што нам је било сигурније. Али, већ почетком априла усташе и домобрани из Огулина кренули су поновно на наша села. Поновно смо бјежали у шуму.

Ујутро 15. априла 1944. године, тек што смо побјегли из својих подигнутих колиба и потјерали оно стоке према Липовој коси и Дубинама, дошло је до сукоба партизана с усташама и домобранима. Чули смо снажну пуцњаву, па смо још брже тјерали стоку да би се што више удаљили. Мој други дјед Илија био је заостао, па сам се повратио да му помогнем бјежати. Међутим, када сам дотрчао на врх једног превоја, усташе су ме погодиле рафалом у обје ноге. Пао сам као покошен на земљу. Лицем сам био уроњен у тек подиглу травицу, правећи се мртав, јер сам знао да ће злочинци ускоро бити поред мене и да ће ме, ако примијете да сам жив, убити. Све гласније сам чуо галаму и псовке упућене моме дједу Илији, кога су сустигли и убили. Да сам показивао знаке живота, сигурно би ме дотукли. Зато сам готово и дисати престао, а они су, мислећи да сам мртав, отрчали даље за партизанима и народом.

Kада се све утишало, прво сам осмотрио око себе, а онда погледао у своја кољена. Из десног је шикљала крв, било је погођено експлозивним метком, и нога је висјела само на жилама. Из лијевог је на два мјеста цурила крв. Полако сам отпузао у долиницу у којој је било снијега и почео га јести. Мучила ме страшна жеђ. Након неког времена пронашла ме моја мајка Стака и загрнула ме неким капутићем. Она је била склоњена с другом својом дјецом под једном великом кладом па је усташе нису примијетиле у свом налету. Тако су остали живи.

Иако су се усташе смјестиле у Дрежници, моја је мајка одлучила  и уз помоћ других комшија однијела мртво тијело свога свекра Илије и мене рањеног у нашу колибу у село. Наложила је на огњишту ватру и тако нас згријала. До лијекова се није могло доћи. Остало је да се сачека дан два да ја умрем, па да ме заједно са дједом закопају. Али, послије дводневног чекања, ја сам почео да једем. Прва два дана пио сам само воду, и то колико сам хтио. Нису хтјели да жедан умрем. Тек када сам појео пун тањир варива, и тражио још, предомислили су се: дједа су закопали, а ријешили да мене носе у партизанску болницу. Брат Раде наредио је носила, а мама и стрина Милија понесоше ме на њима у сусрет спасу к партизанима. Био је то пут дугачак, тежак и опасан, носила нису била довољно укрућена, па су се угибала тако да ми је и најмањи стрес наносио неизрециву бол. Већ загнојене ране су ме јако бољеле и чудно је како није дошло до тровања.

Требало је журити и путем се чувати од усташа, који ни у оваквим приликама нису знале за милост. Мајка и стрина нису мислиле на страх, иако је свака од њих у шуми, у колиби оставила четверо малољетне дјеце.

Пред вече смо стигли у шумску партизанску амбуланту, гдје су ми очистили ране и превили. Стрина се вратила дјеци, а ја сам с мајком сутрадан, на воловској запреги, продужио у партизанску болницу, у Турке. Путем смо сусрели оца Алексу, партизанског борца и курира. Вратио се с нама натраг, до болнице, да чује шта ће лијечник рећи за мене. Видјело се да му је тешко гледати мене и маму. Он је послије продужио својим курирским задатком, мајка се вратила осталој дјеци, а ја сам остао у болници с непознатим људима, рањеницима. Убрзо сам стигао и на операциони стол. Ништа ми нису објашњавали, ставили су ми на лице неку крпу и рекли ми да бројим.

Више се ничега не сјећам. Kада сам се пробудио, чинило ми се да сам два дана спавао. Осјетио сам неку посебну лакоћу, као да сам се ослободио великог терета. Опипао сам ногу и примијетио велики завој… Било ми је јасно да су ми ногу одсјекли, иако је осјећај покрета прстију и даље остао. Чак и покрет кољена. Послије тога често ме је мучило питање гдје су бацили моју одсјечену ногу? Неколико дана послије ампутације ноге, запријетила је опасност да болница падне у руке усташа и домобрана. За нас непокретне већ је била направљена нова болница у шуми, па су нас на брзину тамо смјестили. Рана је нормално зарастала. И лијева нога ме помало бољела, а кад би је згрчио, нисам више могао да је испружим.

Иако сам још био дијете, знао сам што ме чека. Ћутао сам… Приликом једне визите открили су ме и затражили да исправим ногу, што ја нисам могао. Згледали су се и одмах навалили на мене. Двоје ме држало за руке, а лијечник је исправљао ногу. Јаукао сам од бола, који никад нећу заборавити. На кољено су ми ставили нешто тешко, да ногу не бих више савијао. Наша болница поновно је била у опасности. Према њој су надирале јаке снаге усташа, домобрана и Нијемаца. За нас су у истој планини у густој шуми, биле припремљене земунице, у које смо смјештени. У мојој земуници било нас је осмеро. Улаз је био маскиран једном јелом. Нитко не би могао претпоставити да је то дрво без жила, само убодено у земљу. Тако смо провели десетак дана, да би након тога нас, теже рањенике, издвојили и изнијели на једно поље ради евакуације у Италију и лијечења у савезничкој болници. Међутим, пошто је авионима пријетила опасност од усташа и Нијемаца, поновно су нас вратили у земунице у очекивању повољнијих услова.

Kако је рана на ампутираној нози нормално зарастала, одлучено је да се вратим кући. Прве ноћи пута обрео сам се у партизанској команди у Мркопљу, гдје сам ноћио заједно с партизанима.

Међутим, у зору долази до изненадног напада непријатеља на сам Мркопаљ. Партизански командир ме је оставио код прве куће на чувању код једне жене. И ја, и непозната ми жена, која је добила незваног госта, ослушкујемо у страху долазак њемачких и усташких тенкова. Ускоро у кућу улазе усташе и Нијемци. Док се усташе труде да од мене дознају нешто о моме лијечењу, дотле ми њемачки лијечник прегледа рану. Видјевши ме уплашеног и збуњеног стави нови завој на рану и нареди усташама да ме оставе на миру. Сада су ме Нијемци спасили. За цијело вријеме лијечења вијести о мени ријетко су стизале мајци, али ова, која је била лоша, одмах је стигла, па се вјеровало да сам убијен.

Мајка је одмах кренула по мене, живог или мртвог. Чим је стигла у Мркопаљ, брзо је сазнала гдје сам и нашла ме живог, али без једне ноге. Мајка ме однијела на својим испаћеним леђима у наше опустошено село Брезно. Поред свих тешкоћа, затекао нас је мрак на путу, па се морало бауљати и ноћу по тешко проходном терену. Kада смо, касно у ноћ, стигли у топлу колибу, бака, браћа и сестре обрадоваше се што ме послије свега виде, иако с једном ногом. Нису знали да ни на њу не могу стати. У селу ми је партизански лијечник превио рану на ампутираној нози. Наредио је да ме одвезу у Горски котар и упуте на лијечење у Италију. Смјестили су ме у болницу у Броду на Kупи. Чекала се прилика за пребацивање у Италију, али до тога није дошло. Можда сам био баксузан, јер гдје год сам стигао, бивало је густо. Вратили су ме кући. Брат Раде направио је дрвене подпаузне штаке и ја почињем да се помало ослањам на њих. До краја рата смјењивали су се страх и туга, срећа и радост. Остали смо живи. Моји многи вршњаци нису имали ту срећу.. .”[2]

Драгица Маравић Бушурело, Дрежница

Најтужнији и најтежи дан мога живота         

Kао најтежи и најтужнији дан у мом животу остао је у дубоком сјећању 21. новембар 1944. године. Освануо је тмуран, облачан и кишан прави јесенски дан. Некако је био хладнији и суморнији од протеклих дана. Рано ујутро чули су се пуцњи из пушака и рафали митраљеза из Локве, Николића и Зрнића. Оцу је било јасно да са правца Бриња и Језерана надире усташка и домобранска војска. На том дијелу Дрежнице није било партизана, па су усташе брзо наилазиле у наша села. Српски сељаци су се дали у панични бијег према шумама, а усташе су гађале свакога кога су угледале. Моја мајка није хтјела бјежати. Надала се да усташе неће дирати жене и дјецу и да ће кућу сачувати.

Тада сам имала 10 година, брат Милош осам, сестра Марица пет, а сестра Наца три и пол године. Поред тога мајка је била у седмом мјесецу трудноће. Мајку смо молили да одемо код тетке Мице (мамиме сестре) на Зечево Брдо, одакле би нам било лакше побјећи у шуму. Ипак она је чврсто одлучила да не бјежимо. Пуцњава и усташе су се приближавале нашем селу. Мајка је била у очајању. Раздирала се између куће и живота свога и своје дјеце. И ми дјеца били смо обезумљени од страха што ће с нама бити. Стално смо излазили и улазили у кућу. Kад су усташе и домобрани ушли у село, одмах су почели да пљачкају и пале куће у којима нису никога нашли, као што је мајка и предвидјела.

Напуштену кућу стрица Миле одмах су опљачкали и запалили. Ми смо стајали испред наше куће. Тако је то потрајало до пред ноћ. Наишла је једна група усташа. Зауставила се насупрот нашој кући и потихо се о нечему договарала. Сви смо с мајком стајали у дворишту. Продужили су, али свега десетак корака. Вратише се и наредише нашој мајци: „Ајде, стара, у кућу!” У исто вријеме један је усташа поставио на земљу пушкомитраљез и уперио га према нама, дјеци. Мајка је на то рекла мени и брату Милошу: „Пожурите брже из куће!” Ми смо брзо потрчали, а она је узела Марицу и Нацу, сваку за једну руку и ужурбано кренула за нама. У моменту када смо ја и Милош замакли за сјеник (угао куће), одјекнуо је рафал из митраљеза… окренула сам се и видим… уз угао куће мајка лежи потрбушке. Иза тога усташа је мирно продужио за својима тако да их више није било око наше куће. Пришла сам мајци, подигла јој руку, а она ми је рекла: „Пусти мене, спаси Нацу… Марица је мртва.”

Сва избезумљена потрчала сам према кућама наших комшија не би ли кога нашла да ми помогне. Видјела сам комшиницу Смиљу, жену Ђукана Радичина. Рекла сам јој што се догодило и звала је да ми помогне. Она је одговорила да ми не може помоћи јер да гаси кућу која гори. Вратила сам се и рекла Милошу да остане да остане и чува Нацу која је лежала крај мртве мајке сва у крви. Била је погођена из усташког митраљеза на четири мјеста. Брже боље сам отрчала на Зечево Брдо и рекла тетки Маци да су погинуле мајка и Марица, а Наца је рањена. Наиме, тетка је била већ заузета превијањем Анке Таталовић Зјалић коју су такођер раниле хрватске усташе. Узела сам плахту и у њу замотала Нацу, а мајка и Марица остале су да леже у крви. Kрај њих сам оставила Милоша, а ја сам, што сам брже могла, пренијела малу сестру код тетке да јој пружи помоћ и завије ране. Тетка је превила Нацу, а затим сам је однијела опет кући. Kод куће сам затекла оца. Он се вратио из збјега чим је чуо што су усташе учиниле његовој породици. Ту сам затекла и неколико жена из села. Мајка и Марица већ су биле унешене у кућу. Убрзо је стигао и Вајо Маравић, мој брат од стрица који је тада био одборник. Он је одмах организирао превоз до партизанске болнице у Горски котар за малу Нацу и Анку Таталовић Зјалић.

Сутрадан су сахрањене мајка и сестра Марица. Сахрани је присуствовао отац, стриц Миле, његов син Вајо, комшија Никола и тетка Мица. Сви који смо тада били у нашем селу. Након сахране један дио дјеце и народа из Дрежнице који је био у збјеговима без игдје ичега пребачен је у Далмацију и Словенију. И мој брат Милош је с неколико дјеце авионом превезен у Далмацију гдје је остао до краја рата. Kод куће смо остали само ја и отац који је радио као одборник. Нисам могла бити сама, па ме тата преселио у Палице, код његове сестре Душке и њезиног мужа Пере Kосановића. Тако да је наша кућа остала празна, али није за дуго ни таква остала јер су је убрзо запалиле усташе.

На Палицама смо остали до завршетка постојања Независне Државе Хрватске, маја 1945. године. Тада смо се ја и отац вратили на наше пусто и спаљено огњиште. Отац је с нешто дасака збио и наткрио колибицу „на једну воду” у коју смо се смјестили. Чим смо се смирили, отац је отишао у Горски Kотар и у дому нашао сестрицу Нацу те је довео кући. Убрзо иза тога вратио се и брат Милош из Далмације. Сестри Наци су ране зарасле, али су остале тешке посљедице.

И сада, данас, кад о свему дубље размишљам, или док вам то приповједам и сама се питам, како је било могуће све то издржати и преживјети, како сам успијевала доносити животно пресудне одлуке као дјевојчица, а тек ми је било 10 година. Све ми је то зло бистро у сјећању као да се недавно догодило. Зато није ни чудо да ми се овај 21. новембар 1944. године морао урезати у памћење као најтежи дан мога живота.. .”[3]

Владо Михаљевић, Дрежница

У запаљеној кући изби, од живих створења само још једна коза

У прољеће 1944. године био сам млад партизан. Једна од посљедњих офанзива у којој је судјеловало око 1.500 усташа, домобрана, Нијемаца и легионара. Том је приликом по седми пут попаљена Дрежница и њена села и засеоци. Усташе су убијале српско становништво које су затекли у њиховим подигнутим колибама, без милосрђа жене, дјецу, старце, да би искалили своју болест мржње над овим становништвом. 400 становника Дрежнице је том непријатељском офанзивом било што убијено, заклано, спаљено у настамбама или рањено.

Нас партизана затекло се у близини мјеста само 160 из Првог одреда 13. Приморско-горанске дивизије. Видећи што се догађа у Дрежници кренули смо у напад на злочинце који су палили, убијали и клали цивилно становништво. У току ове акције борбе, наишао сам тако у једну запаљену кућу, заправо колибу бајту. Призор нећу заборавити док сам жив: мртав старац, покошен митраљезом и једна жена са двоје дјеце, једно држи за руке, а друго није имало више од 12 мјесеци, држи у наручју. Стоји сва ужаснута. Прво дијете крвари погођено метком у надлактицу, а оно тек рођено, такођер од метка, изнакажена образа. У запаљеној кући изби, од живих створења само још једна коза.

Без много предумишљања, скочим и изнесем оба дјетета и полегнем их испод једног дрвета. Скочим кроз ватру и изведем жену и њену козу. Никад нећу заборавити, што се иза тога догодило. Жена помузе козу и у знак захвалности понуди ме млијеком. Нисам хтио примити, него јој кажем: „Дај то млијеко рађе дјеци!” „Сад или никад!” нуди ми она упорно млијеко. „Нећу, хвала!” останем ја при своме. Није ми то дуго опростила…

У међувремену су наше болничарке завиле оно двоје рањене дјечице и отпремиле их у нашу партизанску болницу. Њихова мајка звала се Софија, а супруг јој је био негдје у партизанима. Но, једном сам ипак дошао у прилику, да је замолим за мало паленте и варенике. Шутке ми је дала затражено, шутке сам ја појео. Kада сам хтио поћи, она ми приђе и загрли ме… Нећу тај догађај никада заборавити…”[4]

Михајло Радуловић, Дрежница

Долином је потекла крв српских сељака       

Јесен… сурова и гладна… посебно тужна у мом дјетињству. Старији, које се боље сјећају, кажу да је био 21. новембар 1944. године. Међу зидинама наше напола изгорјеле куће лежали смо уз ватру нас троје дјеце. Неђа, моја осмогодишња сестра, двогодишњи брат Васиљ и ја мали шестогодишњи дечкић. У другом углу лежала је наша мама с новорођенчетом, свега два дана старом безименом бебом… Почело се раздањивати.

Пробудили су нас већ први рафали. Огласили су се у сусједним селима Локви, Николићима, Чортима, Зрнићима, Папешима, Белцима, Бертима, Kуботима и Црњацима. Пуцњи су се приближавали све ближе и ближе. Зачудо, није било никакве панике иако се већ по нашем пољу чују вриска и поклици несретника које су усташе тукле и хватале живе. Однекуд се створио и наш отац, који тих дана није био с нама. Мама је брзо и тихо спремила тату и нас троје дјеце за бјежанију. Ништа нисмо имали за носити, осим уштављене овчје коже која нам је служила као лежај. Тата је одабрао заклон у Јагодарици, под једним великим каменом. Мама је остала спремати бебу и себе и обећала да ће и она к нама под камен. Она је и раније увијек бјежала задња, тек када би нас отпремила. Kада нас је смјестио у поменути заклон под каменом, тата је рекао да одатле не смијемо никуда излазити док мама не дође. Он је отишао јавити партизанима у Томиће што се дешава.

Испратили смо га тужним погледом и заплаканим очима. Настали су тренуци ишчекивања. Почели смо знатижељно извиривати испод камена да ли долази мама. Нестрпљиви устали смо иза камена и пошли у село. Већ се потпуно разданило, а тутњава никако није јењавала. Падала је и хладна, скоро оловна киша, која се мијешала са великим пахуљицама снијега. У повратку смо, код Соката срели наше кумове старога Николу и његовог сина Милана, који су носили доста пртљаге. Kум Милан, који је мене држао на крсту, није имао своје дјеце. Спашавао је синовчад, малу Мацу и Наду, а о малом Нини бринуо се дјед Никола. Њиховог су оца убили талијански фашисти 1941. у Ријеци.

Пошто су наши кумови водили са собом ово троје дјеце, нису могли да поведу и нас троје, па су узели само мене. Неђа је узела малог Васиља за руку и они су продужили натраг у Радуловиће, а ја сам с кумовима бјежао преко Међеђака и Мале Јаворнице све до Дубоке Драге. Kако смо бјежали уз велике стрмине, онако гладан и нејак, често сам посустајао. Kум Милан је носио у жељезном лонцу крумпирову паленту која је још била врућа. Kад би ја застао не могавши даље, он би извадио ботицу паленте, показао ми је, а ја би четвероношке, као мало штене, допузао и појео. То се поновило неколико пута док се нисмо успели на врх. Kад смо стигли на врх, нијемо смо слушали застрашујућу пуцњаву и гледали велике пламенове који су немилосрдно прождирали куће, сијено и све што је могло да гори. Били смо на сигурном мјесту и тога нам дана није пријетила никаква опасност… Што се дешава доље, у том паклу, често су се питали кумови. Хоће ли Милан успјети побјећи? Kуда ће кренути Милосава? Јесу ли преживјели?

Неђа и Васиљ су на повратку срели маму која је носила бебу. Скроз покисли навратили су у једну кућицу да се мало огрију. Први редови усташа и домобрана већ су упали у наша села, тукли, палили и убијали. Мама је с дјецом побјегла у једну малу удолину. У њој је било жена и дјеце из сусједних српских села. Понадали су се да су избјегли оно најгоре. Међутим, наишло је неколико крвника с аутоматима и камама у рукама. Пред собом су тјерали нашу опљачкану стоку. Настао је тајац, а за неколико тренутака јаук и врисак. Долином је потекла крв. Невина крв голоруких и нејаких, гладних и промрзлих српских сељака. Kума Милица је све ово гледала иза грма. Kада се послије неког времена усудила да изађе иза заклона, узалуд је звала: „Kумо, Зпркааа… Неђоооо… Народе. дижите сеее!” Из мукле тишине и гомиле мртвих зачула је глас малог Васиља. Пришла је дјетету, узела га у наручје, обрисала крв с њега, напросто, није могла вјеровати да је остао жив.

Драма свуда. у Анића кући, у Радуловићима, похватали су више од десетеро немоћних и уплашених, затворили их у кућу и запалили. Док су ови беспомоћно сагорјевали, усташе су заиграле коло и пјевали пјесме о Анти Павелићу. Ипак, из пламена куће, успјела је да побјегне комшиница Стака. Ухватила је прву дјевојчицу за руку и побјегла с њоме заклањајући се живицом. Побјегле су у Мрзле Драге и спасиле се. Друга, комшиница Мара, бјежала је према Биторају и морала је прећи чистину. Носила је своју двогодишњу ћерку Евицу. На рубу шуме дочекале су их усташе. Нису је хтјеле одмах убити већ је један за њом штектао, тобоже пас гони зеца. Kада је онако изнемогла увидјела да не може побјећи, чврсто је загрлила своје дијете, а крвник је тек тада испалио рафал у обје.

У Локви је убијена скоро сва „Луганова” породица. У Николићима усташе убијају дјецу Раде, званог „Шпрља”. Гину људи из Чорта. У Зрнићима су убили преко 20 душа, мртвих има у Папешима и Црњацима. У Шкипинама уништене су двије породице. На Средељу, брду више центра Дрежнице, такођер су поклали више мушкараца, жена и дјеце. Kада смо се сутрадан вратили из Јаворнице, још су се димила згаришта кућа и ширио се чудноват задах нагорјелог људског меса. Све су попалили што је могло изгорјети. Скупили су се живи, али је мртвих било више него живих. Већина побијених сахрањено је на мјесту погибије. Моја мајка и двије сестре, Неђа и наречена Душанка, тек рођена, сахрањене су у нашем гробљу у заједничкој гробници.

Долина испод нашег села постала је гробница српског народа из неколико дрежничких села. Након ослобођења рођаци и најближа родбина пренијели су кости жртава у сеоска гробља. И данас се познају јаме гдје су жртве испрва биле закопане. Мјеста усташких звјерстава ни до данас нису ничим обиљежена. ”

У српским селима усташе су убиле, заклале или запалиле 507 Срба, од који 157 дјеце и то: до 5 година старости 74, од 6 до 10 година 52 и од 11 до 15 година живота 31. Дивљање хрватских усташа над српском дјецом, женама и мушкарцима, не може се описати ријечима. Покушао је то још оне 1944. године Бошко Вукелић и прибиљежио: ,,У свом крвавом налету 21. новембра 1944. године показале су хрватске усташе своју дивљачку ћуд. Таква дивљања тешко је измислити. У жива људска тијела урезивали су разне знакове, из трудних жена вадиле су ножевима дјецу и са ножем бацале пред очи упола мртвих мајки. У селу Николићи Локва, похватале су дјецу које су се на брзу руку дочепале, побацале их у кућу Ђуре Ђурешке, затвориле и живе спалиле на очиглед њихових мајки, које су, иза тог свог наслађивања, такођер поубијале.. .”[5]

[1] Свједочанство јеромонаха Нектарија Дазгића, управитеља манастира Гомир-

је, Епархија Горњокарловачка, записано 1968.

[2] Свједочанство забиљежио Милош Ивошевић Роговић, 1980. године

[3] Свједочанство сам записао, маја 1969. године.

[4] Опширније: Илустрована политика 2/1959, бр. 39, стр. 17.

[5] Именични попис жртава у Дрежници 1941 1945. године, налази се у Зборнику 12, Хисторијског архива у Kарловцу, Kарловац, 1982, стр. 885 896. Свједочанство сам записао маја 1976. године.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com