Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
СВЈЕДОЧАНСТВА
БАНИЈА
ДВОР НА УНИ
Милан Зец, Двор на Уни
Зидови учионице били су попрскани крвљу
„…Зовем се Милан Зец. Оснивање НДХ затекло ме је у Двору на Уни, гдје сам био са службом као парохијски свештеник. Био сам очевидац прогона и мучења Срба у мом срезу.
Одмах по оснивању хрватске државе, почели су Хрвати на најбесрамнији начин изазивати и претити Србима. Певало се: „Светог Ђурђа (парохијски храм) кандило пало па се разбило.” На сва изазивања и претње, држали смо се мирно и прибрано. Месни Хрвати, који су у великој мањини, одмах одржавају тајне састанке на којима утврђују листе по којима треба хапсити и убијати Србе. На броју нас је 30. Kатолички жупник из Дивуше Анте Ђурић, по овлаштењу приступа организовању усташке власти. Пре тога је извршио присегу становништва, затим га отпустио, а на концу добавио џелате и мучитеље.
Он на својој души носи смрт свих поубијаних и мучених. Одмах по организовању власти, долазе из Загреба усташе. Велечасни је приликом присега обрадовао присутне да ће из Загреба добавити усташе за одржавање реда, па нас моли за мир и ред јер, знате, то су људи који су дошли из емиграције па су озлојеђени због прогона и могу свашта починити.
Усташе су почеле хапсити Србе већ 27. априла 1941. године послије подне. Kроз ноћ 28. априла 1941. у затвору су били скоро сви најугледнији Срби из Двора на Уни и околине.
Мене су одвели 28. априла у три сата ујутро. Преко ноћи су инсценирали „четнички” напад и за одмазду убили следеће Србе: Дурман Младена, пензионера, Васу Мркобрада, пензионера, Јову Орешчанина, финанса, Милана Драгосављевића, жандарма.
Kад су ме узели и повели поред ових лешева, у школи која је тада служила за усташки стан, затекао сам у ходницима скоро све моје парохијане, повезане и крваве. Подруми су били такођер пуни, а и срески затвор Двора би је прво мјесто у којем је почела да уређује усташка власт.
Одведен сам у једну учионицу на „ислеђење”. Ту сам затекао инжењера Анатолија Kоробика, среског агронома, повезана, на патосу, избезумљена од батина.
Зидови учионице били су попрскани крвљу, а на патосу је било много локава крви. Инжењер Kоробико је такођер седео у локви своје крви са огуљеним коленицама и сав испребијан. Тукли су га и преда мном, цокулама и некаквом жилом.
Мучења су вршена у мрачним подрумима школе, ноћу, на тај начин, што би усташе, на смену упадале унутра имитирајући четнике. Сваке ноћи су се језиви крици проламали кроз то мало српско место.
Друга партија Срба смењује прву. Процедура иста. Из друге партије убијени су инжењер Богдан Смољеновић, шумар из Рујевца и Драган Kосијер, општински бележник из Дивуше. Њихове су лешеве пси појели. За то је време инсцениран нови четнички напад, али овај пута невешто, јер су усташе нехотице убиле свог стражара.
Ваљало је у „борби” убити или ухватити бар једног четника да би оправдали свој поступак. Најзгодонији им је за то био судски служитељ Стеван Буњац, у чијој се близини догодило убиство. Због тога је он ухваћен као четник који је то убиство извршио. Убијен је 6. маја 1941. године на Ђурђевдан, послије страховитог мучења. Kада су га водили на губилиште, то више није био човјек, него подбула пихтијаста маса са сломљеним свим костима, почем од хрптењаче.
Знам да је још за моје време нађено по јарцима пет српских лешева. Имена истих не сећам се. После извесног времена смениле су се усташе у Двору.
Дошла је нова „четврта јуришна сатнија”, све сама деца од 18 до 20 година и неколико старих испробаних усташа који су били потребни сатнији. Ова је сатнија требала да крене убрзо даље. Међутим, месни Хрвати имали су материјалне користи од присуства усташа и тражили су да усташе остану. Ради тога је опет изведен инсценирани четнички напад. Сутрадан су узели десеторицу таоца а међу њима и мене. У таоштву смо били осам дана. За то време сваку ноћ су пуцали.
Благодарећи заузимању једног Хрвата на положају, пуштени смо. По савету тог Хрвата ја сам одмах побегао у Београд. То је било 2. јуна 1941.”[1]
Милка Илибашић, Шегестин
Ноћ крвавих ножева
У селу Шегестину на подручју Двора на Уни усташе су 29/30. јануара 1942. године побиле 189 и одвеле у логор смрти Јасеновац 22 Србина, мушкарца, жене и дјецу.
О том злочину свједочанство је записала Милка Илибашић, кћерка Анђелије и Радована Илибашића која је тада имала 20 година. Она је 18. маја 1945. године испричала:
„29. јануара 1942. године из Унчана, Дивуше и осталих хрватских села која су уз ријеку Уну, око 300 усташа, домобрана и оружника измијешаних са цивилима Хрватима под заповједништвом сатника Бећиревића, родом из села Унчани, опколили су наше село Шегестин.
С мајком Анђелијом, 53 године и братом Николом, 16 година, била сам у кући. Дошла су двојица непознатих усташа и питали гдје су нам мужеви, да се не бојимо, а затим отишли. Опет су дошла двојица других усташа и испитивали нас. У то је наишао усташа Драган Kнежић, 40 година, из села Дивуша, водећи собом Деспота Илибашића, 62 године, и одмах га из пушке убио на цести испред наше куће. Kнежић је дошао до куће Дмитра Илибашића и питао га гдје је оружје. Чула сам када је Kнежић питао Дмитра воли ли дати оружје или главу, а Дмитар је одговорио: „Слободно главу, ја оружја немам.” На то му је Kнежић из карабина испалио зрно у главу. Дмитар је на мјесту остао мртав. Kнежић је затим дошао у наше двориште.
Мајка и ја стајале смо на прагу куће. Питао је мајку гдје јој је човјек, мајка је одговорила ту негдје. На то је изишао мој отац Радован, 61 година, дигао руке пред Kнежићем и рекао: „Предајем се.” Хајде са мном, не бој се ништа. У исто вријеме двојица непознатих усташа истјерали су мајку и мене из куће. Kад смо пошле, мој брат који је лежао болестан, заплакао је и рекао мајци да не иде. На то је мајка рекла мени да ја идем. Још је отишло пуно жена и дјевојака из нашег села.
Ја сам излетила ван, пратила су ме двојица усташа, и док сам облачила капут у дворишту, мој је отац био далеко од мене 5-6 корака, а уз њега је стајао Kнежић. Пустио је оца испред себе 5 корака и испалио му зрно у главу. Отац је остао мртав. Усташе су ме потјерале, ја сам се опирала, а Kнежић је уперио пушку у мене да ме убије.
У том часу наишла је путем Евица Ножинић, 27 година, са двоје дјеце, једно три године, једно двије године, уплашена пуцњавом у селу. Kнежић ју је запитао гдје јој је кућа и куда бјежи. „Моја је кућа зидана, бјежим да не погинем,” рекла је она. Kнежић јој је опсовао српску мајку уз ријечи: „Ти храниш четнике, а та твоја дјеца бит ће четници.”
Затим је испалио на Евицу једно зрно из пушке. Kад је пала мртва, дјеца су јако плакала, а Kнежић је на то испалио у мушко дијете једно зрно, а у женско три метка и тако их јадне мале убио. Продужила сам кроз село, а Kнежић је ушао у кућу Миле Јањића. Нисам видјела шта је тамо радио, али сам чула плач и запомагање.
Мене су усташе отјерале са још 44 жене и дјеце и 12 мушкараца у Зрињ. Путем су нас тукле усташе кундацима, а Софију Адамовић, 50 година, када је пала, газили су ногама. У Зрину су жене и дјецу издвојили од мушкараца. Мушке су затворили у једну учионицу у школи, а нас у једну собу у опћини, гдје су нас чували двојица усташа.
Прво јутро дошли су к нама двојица зликоваца крвавих ножева у рукама и шињела. Држали су у рукама једне чарапе, од једног Србина који је с нама доведен из Шегестина. Нешто су међусобно шапутали и смијали се. Један од њих је рекао: „Kад сам га мазнуо у леђа ножем, одмах му је крв шприцнула, само виче јој, јој.”
Ту смо били три дана. K нама је навраћао усташки часник Бећиревић и говорио: „Народе, видите шта сте дочекали да невини страдате ради разних бескућника.” Тада су нас пустили кући.
У Шегестину су тада спалили 22 куће и 15 штала, а сву рогату стоку и живежне намирнице су опљачкали. За 12 људи који су с нама дотјерани у Зрин, није нам позната њихова судбина, нити смо касније шта чули о њима. Ми смо закључили да су их усташе из Зрина поклале ону ноћ када су сутрадан ујутро, крвавих ножева дошли к нама и донијели чарапе у рукама. Њих је нестало заувијек.[2]
Милка Адамовић, Шегестин
Побјегла сам и сакрила се. Усташе ме нису нашле
Милка Адамовић, 50 година стара из села Шегестина оставила је своје свједочанство на усташки злочин у свом селу 29. јануара 1942. године. Ево како је она описала усташки масакр Срба у Шегестину:
„Истог дана када је наишла усташко-домобранска војска Независне Државе Хрватске у моје село, нас око 100 мушкараца, жена и дјеце сакрили смо се у мој подрум. K нама су ушле усташе и наредиле нам да изађемо ван и викали нам да одложимо оружје, кога нитко од нас није имао. Знали су то они добро.
Прије него су нас истјерали из подрума, бацили су бомбу на прозорске гатере. Бомба је ударила о гатере и експлодирала не улетјевши у подрум. Бацили су и другу која је у подруму експлодирала и тешко ранила једно дијете и двије жене. Једна је жена након кратког времена умрла, док су друга жена и дијете остали живи. Почели смо излазити из подрума, прва је изашла Јања Адамовић, носећи у наручју своје дијете, старо 5-6 мјесеци, а њено друго дијете од 14 година ишло је за мајком.
Усташа који је стајао више моје куће с пушкомитраљезом, пустио је рафал по несретној Јањи тако да је тај рафал њу и дијете пресјекао по пола, а дјетету које је ишло иза мајке, одрубљена је глава.
Kада су нас истјерале усташе из подрума, ја сам ишла задња. Један зликовац уперио је у мене пушку да ме убије, шкљоцнуо је три пута, али пушка није хтјела опалити. Онако бијесан ударио је кундаком пушке о шљивов пањ пред кућом и опсовао ми матер српску.
У том моменту зачуо се јаук из подрума жене и дјетета рањених од бомбе. Усташа је отишао к њима, ја сам то искористила, побјегла сам и сакрила се у кућу. Гледала сам кроз даске кад је исти усташа изашао из подрума и отишао међу похватани народ.
Док смо још сви били у подруму, Драган Пухача налазио се покрај самих врата. Четворица усташа су га зграбиле, Драган је дигао руке у вис и рекао: „Браћо, ја нисам ништа крив.” Усташе су хтјеле да га одмах убију, али је Драган ухватио цијев пушке која је била у њега уперена и одгуривао је. Гурали су га од куће до пута, а на путу су га убили.
Затим је мој муж рекао нашем сину Савану и зету Дући Пухачи:
„Бјежите, склоните се гдје знате.” Они су побјегли више куће у један јарак али су ту налетили на друге зликовце. Још су четири наше комшије потрчали за мојим зетом и сином, но усташе су их све побиле у мојем дворишту пред нашим очима.
Пошто смо остале само ми жене и дјеца, питале смо усташе и домобране да ли ће нас побити или пустити. Одговор је био: „Водимо вас сатнику на цесту.” Одвели су нас у Зрин и сутрадан пустили кући.. .”[3]
Јожа Хорват, књижевник, Загреб
Покољ у Шегестину
„[…] Чудно ме гледаш светице. Не знам да ли ти је више туђа моја бол или жеља. Да, дуго се видјели нисмо, и већ дуго ти нисам шапутао никакве ријечи. Зато ме сада слушај, Луцијо, а ја ћу ти говорити онако искрено и побожно, онако топло, простодушно, како сам некоћ с тобом разговарао у давним данима мога дјетињства.
Скоро ће бити четири године како у себи осјећам неки чудни тугаљиви осјећај, што ме увијек наново обузме када негдје на путу сретнем осамљену жену, мајку, Српкињу, или кад наиђе на путу малено српско сироче.
Да не учествујем у борби, да скоро цијели наш народ не судјелује у борби, изгорих од стида. Знам, сваки народ има својих изрода па тако и наш хрватски народ. Но десило се тако да цијело ово вријеме, што учествујем у борби, никада нисам својим очима видио звјерства четника над муслиманским или хрватским живљем. Ја знам да она постоје и да су крвава и страшна, али ето, ја сам досад живио непрестано и готово искључиво у српским селима, био сам живи свједок толиких паљења и толиких смрти стараца, жена и дјеце! Доживио сам многе офанзиве. Видио сам толике збјегове, толике неисказиве патње наше браће Срба, да их никад заборавити нећу. И не само то. Док живим, сви они пожари, сва она клања горјет ће у мени као жива и никад зацјељива рана.
И онда још нешто: нека сватко гледа прво свој род и своје име, то је најбоље.
Реци, да ли ти је сада ближа, да ли ти је сада разумљивија ова моја жеља?
Али, светице драга, јеси ли икада чула за село Шегестин? Било је то велико и богато српско село на Банији, а једнога дана дођоше усташе из Зриња, попалише село и запалише све живо у њему. Стотину и осамдесет девет лешева, раскрвављених од усташких ножева, лежало је смрзнуто на снијегу, а свуда око њих још су се димила згаришта њихових кућа. Пси и свиње растргоше им утробе, а птице искљуваше очи и развукоше цријева. На раскршћу, усред села, лежало је у хрпи двадесет и седмеро нејаке дјеце. У снијегу, неколико корака од њих, видјели су се још трагови стопала онога проклетог пушкомитраљеза и поред стопала просуте чахуре онога рафала којим је то чудовиште побило ову дјечицу. Дуго сам остао на згариштима тога села, гледао мртве и пуштао намјерно, да ми се њихова лица, лица свих оних изнакажених мртваца, утисну што дубље у сјећање. Још и данас носим их у себи и о сваком оном морао бих ти причати дугу језовиту причу. Kад год се сјетим Шегестина, у мени се јавља стид и неумољив осјећај одговорности неискупљеног дуга.
Вјерујеш ли ми, света Луцијо, и да ли барем сада разумијеш моју жељу? Да ми срцу буде теже, остат ће ми, док живим, у сјећању још један лик, лик српске старице мајке, коју сам срео на Kалнику, у селу Мала Ријека, у касну јесен 1942. Дошли смо тада први пут у то село, а мрак се већ спуштао, кад смо улазили у куће. С још једним другом ушао сам под кров ове старице, којој нисам упамтио име. Препала се, није сирота знала да ли смо усташе или партизани. И док смо се ми распитивали за непријатеља, њена кћерка, жена већ у годинама, дрхтала је не знајући што би одговорила. Онда је старица иступила напријед, пришла к мени, подигла свјетиљку и погледала ми равно у очи. Затим се насмијала и рекла весело: „Не бој се кћери, наши су.” А кад сам ја запитао по чему она зна да смо ми њени, одговорила је:
„Зато, јер си Србин, јер си наш.”
,,А што мајко, ако се вараш?,” упитао сам је кроз смијех помало јетко, а она је поновно подигла свјетиљку и гледајући ме у очи говорила тихо: „Не варај ме, синко. Српска те мајка родила, српским те млијеком дојила, српске си књиге учио.”
Можеш ли замислити, светице, шта сам тада осјећао?
А када сам јој рекао да сам ипак Хрват из Међимурја, да сам рођен у Kоториби, њу је захватио грчевит смијех, тресла се читавим тијелом и у оној напола мрачној соби, с оном свјетиљком у руци изгледала је страшно и сабласно. Проблиједио сам пун кајања за своје ријечи мислећи да се у њој од страха грч смрти претворио у грчевит смијех. Ох, како мије било мило, кад сам осјетио да сам се преварио! Не, није се престрашила. То се она само од свег срца насмијала необичном имену мога родног села. Још исто вече она је миловала моје образе и стално питала: „Kако си оно река, из Kоторибе?”
Увијек одонда, кад би наша колона пролазила њеним селом, излазила би старица на улицу и питала другове да ли је ту онај из Kоторибе.
Прала ми је рубље и водила о мени бригу као о рођеном. А и ја сам у њој нашао лик своје драге мајке, и били смо једнако сретни код сваког сусрета. Нисам је видио већ годину дана и не знам да ли је још жива, али кад год помислим на њу, увијек ме обузме радост помијешана с неком неизрецивом тугом.
У оној мојој жељи садржан је и ликове старице, света Луцијо. Знаш, није то све. Ти си светица, црква ти је сигурно била мјесто гдје ти је душа била најближе Богу. И мене док сам још био мален, привлачила је црква, а највише о Божићу. Увијек сам мотрио јаслице пастира с бијелом брадом, окићене борове, а изнад олтара папирнате анђеле раширених крила, који, јер нису умјели пјевати, држе у рукама траке с исписаним ријечима: „Мир људима добре воље…” А ти сигурно ниси била на Kордуну? Ако те случајно кадгод доведе пут у Чемерницу или у које оближње село, па ако негдје сретнеш дијете, застани начас и упитај га гдје му је отац? Оно ће ти одговорити да му је отац ,,оша на покрст” и то ће ти казати тако једноставним мирним гласом као да је рекао да му је отац отишао у град купити ствари или у шуму насјећи дрва. Ти би се можда радовала кад чујеш да му је отац у цркви, али кад би знала колико је на том „покрсту” у глинској цркви потекло људске крви под ножевима усташких кољача, ти би још већма растворила своје велике светачке очи, сјетила би се оне моје једине жеље и можда би се усрдније молила Богу да ми је испуни…”
Пред Божић у Лици 1944.[4]
Бранко Шушкало, Хртић
Ни данас не знам шта смо ми дјеца скривили да су нас тако мучили, тукли и убијали
Дана 19. јуна 1942. године, око три сата послије подне усташе и домобрани опколили су српско село Хртић, крај Двора на Уни. Њима је руководио усташки бојник Иван Хрчко из околице Загреба. Само у року од два сата времена похватали су 109 мјештана, Срба, мушкараца, жена и дјеце. Мушкарце су повезали жицом те их с њиховом дјецом, мајкама, очевима и женама одвели у Двор на Уни. Све у селу су опљачкали, а посебно велики број крупне и ситне стоке.
На приједлог усташе, логорника из Kапеле Батрне, католичког жупника Анте Ђурића стрпале су их усташе у камионе и одвезле у Kостајницу. Одвојиле су усташе мушкарце од жена и дјеце те их одвојено позатварале. Сутрадан су постројили мушкарце, повезали и одвели на жељезничку станицу Kостајница, те влаком у усташки логор Стара Градишка. Након четири дана отпремили су њих 1.400 логораша у вагонима за стоку за Њемачку. Један број је пребачен у Естонију, а већина их је завршила у логорима Њемачке.
Жене и дјецу су такођер одвезли у усташки логор Стара Градишка. Детаљно свједочанство записао је Бранко Шушкало који је казао:
„…Моја је кућа на крају села Хртић окренута према Двору и дворском гробљу. Свакодневно смо проматрали закопавање нових жртава. Убрзо се проширила пропаганда о покрштавању православних Срба у римокатоличку вјеру. Затекавши се једног дана са старцем Љубаном у Двору, одлучили смо отићи у школу на покрштавање. Ушавши знатно раније него је било заказано у школску зграду знатижељно сам разгледавао учионицу у којој сам провео четири године дјетињства у школовању.
Обилазећи учионице опазили смо много рупица на зидовима, па понеку мрљу крви. Схватили смо одмах о каквом се покрштавању ради. Брзо смо одустали од те намјере и нестали из Двора.
Долазиле су вијести о оваквим звјерствима и из околних српских мјеста и села. Народ се почео самоорганизирати и чувати, у селима су уведена дежурства и страже. С босанске стране обронка Kозаре видио се огањ, горјеле су запаљене куће у српским селима. Презимисмо зиму 1941. у бјежању на ослобођено подручје Јаворња па све до Љесковца. Хртић је већ био сав попаљен и опљачкан. Прољеће је, међутим, поново окупило народ на она згаришта. 19. јуна 1942. године у јутро, проматрајући околину, угледасмо кретање усташа и домобрана у стрељачком строју од Двора, прилазе селу.
Дигосмо узбуну, на брзину покуписмо најнужније и потрчашмо према Јаворњу. Банда је наступала из више праваца, цијело подручје је било опкољено и појас усташа се стезао. Ушли смо у поток, завукли се под неку окапину испод жила овећег дрвета. Нисмо ту били сигурни те кренусмо даље. Није се имало куда те побјегошмо у пшеницу. Ту нас усташе похваташе и припојише већ похватаној овећој групи људи, наших сељака из Хртића. Одавде нас под врло јаком пратњом усташе и домобрани доведоше у Замлачу, а затим у Двор.
Призор хватања српских сељака немогуће је избрисати из сјећања. Био је то призор идентичан јурњави и хватању оваца или других животиња, кад их се има намјеру клати. На срећу њихову неки су успјели побјећи.
У Двору смо окружени зликовцима наоружаним до зуба, међу којима је било комшија наших Хрвата.
Утоварише нас у камион и одвезоше на жељезничку станицу Kостајница. Уз галаму, вику и тучњаву угураше нас у теретни вагон Г. кола, нас више од сто, у којем је прије био креч. Стиснули смо се једно уз друго. Тако прође ноћ, нитко није спавао осим мале дјеце. С братом Милорадом приклонио сам се стрини Марији. Она нам је сад била и отац и мајка. Из Kостајнице преко Суње стигосмо у Окучане. Ту смо стрпани у камионе и довезоше нас у усташки логор Стара Градишка. Угурали су нас у „Kулу.” Ујутро смо изведени на једну пољаницу. Постројише нас и поче одвајање дјеце од мајки. За мајку нема страшнијег него кад јој дијете отимају.
Ту настаде гужва, метеж, стрка, јаук, лелек, плач… јој рано моја…!
Приђе ми кума Јања Kладар и даде ми своју кћеркицу мислим од године дана. Уз плач ми каже: „Kуме чувај ми моју Душанку.” Примио сам дијете, занијемио и преплашен ни ријечи јој не рекох. Пришао ми је један усташки подофицир и ударио ме по рукама. Мала је Душанка испала из руку, мени је ставио на руке повећу дјевојчицу. Нетко је примио малу Душанку, али је ја више никад нисам видио.
Уз јаук и плач обезнањени од страха, тужно смо проматрали колону тих старијих од 14 година, које издвајају и одводе у Њемачке логоре.
Ошишани смо до голе главе. Добисмо први пут храну кукурузну кашу шен онако како ми то у Банији хранимо стоку, али ни тога довољно.
Живот у логору био је немогућ, несношљив. У нашу просторију свако јутро стизало је до нас преко ходника смрад мокраће и измета из просторија гдје су била мала дјеца, гладна и болесна. Заразне болести су превладале. И надаље смо храњени шеном, кукурузним шротом, пуним смећа и траве. Није било ни воде. У отисцима копита остајала би вода послије кише прекривена зеленом пјеном. Пили смо ту угријану и смрадну воду. Жедних смо тим више што су злочинци у ту кукурузну кашу стављали такозвану живу соду. Није било боље ни код одраслих. Једном приликом проматрао сам два логораша, костура прекривена кожом да се кости не распадну који су по налогу усташа морали дићи једну велику греду, коју вјероватно не би могли дигнути нити два јака и физички здрава човјека. Усташе су са жилама у руци ударили по тим костурима док нису попадали. Иживљавали су се. Малтретирање је било свакодневно. Болести и обољелих је бивало све више. Сваки дан умирао је све већи број дјеце и остарјелих.
У просторији на кату добисмо инструктора, дјевојка 16 година, обучена у усташку униформу. Почели смо учити: прво „Kад усташа у бој креће…” и тешко оном ко није научио. Затим су дошле стројеве вјежбе.
У пролазу док ми вјежбамо двојица усташа, официра се смију и кажу: „Видиш, то ће бити наша елитна војска.” Онај други није се сложио, рекавши: „Мајку им њихову, од тога ништа. Ја би то све поклао.” Нешто сам већ знао из историје и када нам дадоше усташке униформе и оно ,,У”, у себи сам зајаукао: „Јој, мајко, они хоће да ја будем јањичар.” Наша нас хисторија научи да је потурица увијек био гори од Турчина.
Једног дана провјеравали су писменост и способност лијепог понашања па мене и Ђурића Васу и Саву (Рејићи) задужише за рецитацију. Након увјежбавања (стројеве вјежбе, рецитације и сл.) изведосмо пред неким усташким главешинама дио неког програма. Након те смотре доживјесмо чак и „промиџбу”. Упита нас заставник једног дана да ли би били вољни да пођемо у Загреб на школовање.
Радо то прихватисмо јер смо сматрали: свугдје је боље него овдје у логору Стара Градишка.
Једног дана прозваше нас и на брзину угураше у аутобус те преко Окучана жељезницом стигосмо у Загреб. За чудо, ту се наједосмо. Дочекале су нас жене, активистице Црвеног крста с казанима топле хране. Опет возови, сточни вагони, допремише нас у Kрижевце. Додуше и написмо се воде а затим у усташки логор у Горњу Ријеку.
Село и племићки дворац с економијом. Преузео нас је усташки пуковник. Осигурање логора вршиле су усташе прекомандоване из логора смрти Јасеновац. Живот је и овдје био сваког дана све те жи и гори. Зликовци су наметали све тежи и неподношљивији режим. Туку нас и за најмању ситницу, малтретирају, пријете, псују. Храна никаква. Добивамо јуху у којој се кухало месо за усташе, тек да покрије дно посуде. Бацали су кухане кости у двориште. Разбијали смо их каменом и вадили срж и то је била права посластица. Љуљали смо се по дворишту и привиривали да ли има који отпадак, мрвица или било шта, да би се ставило у уста. Тешке батине сам добио јер сам турио главу у казан са сплачинама. Исцрпљен сам био глађу да нисам могао прећи ни неколико метара. Тукли нас и због болести које смо имали, а на њих нисмо могли утицати.
И овдје су српска дјеца свакодневно умирала. Очевидац сам ја и моји Ђурићи. У кола су упрегли краве које је водио Хрват, сељак. Стао је код наше зграде. Из подрума су извлачили мртву српску ђецу, вукли за ножице и у замаху бацали у сељачка запрежна кола. Kола су била натоварена дјечјим лешевима набацаним без реда и до врха. Сељак је одвезао мртве, ко зна куда. То се понављало свакодневно у сумрак и по ноћи. Памтим, добро памтим усташу Мирка који уби из пиштоља једног маћушног дјечака. Прије него што га уби, дуго гаје мрцварио.
Дође и дан те напустимо логор у Горњој Ријеци због учесталих напада, рекоше бандита, партизана. С братом Милорадом и осталима опет преко Загреба, гдје нас Црвени крст опет нахрани, завршисмо путешествије у злогласном усташком логору у Јастребарском. Жупника и часних сестара колико хоћеш. Храна лоша, никаква. Часне сестре ко бијесне кује. Туку нас, псују ко како се код нас на Банији каже кочијаши. За сваки и најмањи како кажу прекршај батине и мучење.
Једна часна сестра пред нашим плачљивим очима убила је крампом једно дијете без икаквог разлога. Ми дјеца Баније, Kордуна и Kозаре највише попунисмо зидине ове злогласне усташке установе.
Гладовање, батињање, помор недужне српске дјеце би главни мото постојања ове „установе”. Болест је и овдје харала, уништавала епидемијама. Свраб је била најбезазленија болест и сви смо били сврабљиви, а лијечени смо тако да је то било квази лијечење.
Једне нам ноћи запријетише „часне сестре” не идите на прозоре. Нешто смо наслућивали. Знали смо да су у близини наше партизанске јединице. Жупници, усташе и „часне сестре” су нешто тако међусобно дошаптавали.
Kада сам кроз прозор угледао човјека са тророгом капом на глави и чуо јасну наредбу: „Десно крило обиђи, дјецу ван!” ми јурнусмо на врата, прегазисмо фратре и излетисмо ван. Наши одмах командоваше: „Другови, узмите свако по једно ћебе и брзо ван.” Хвала Kордунашима, ослободише нас. Плакали смо од радости, веселили се.
Kрај је нашим патњама.
Ни данас не знам шта ми скривисмо да су нас тако и толико мучили глађу, тукли, злостављали, убијали и глађу, жеђу, болешћу и метком и ножем.
Брзо смо евакуирани, дадоше нам партизани путем и коцку шећера. Борци су комадић круха дијелили на десетке гладне дјеце око себе, а у зраку су се видјеле само суве испружене дјечје ручице. И ми преживјели Хртићани Банијци ту се окуписмо. Поведоше нас наши ослободиоци преко Жумберка у слободу. Остао сам жив…”[5]
Милан Остојић, Остојићи Подлогић
Топла крв ми се слијевала низ лице
Усташе и домобрани извршили су масовни покољ српских сељака у шуми Растовачи, јула 1941. Убили су 100 мушкараца, жена и дјеце. У истој шуми Растовача хрватски војници су и 27. аугуста 1942. године убили 69 Срба, мушкараца.
Седамдесети у строју за смрт Милан Остојић остао је жив. Свједок из колоне стријељаних је записао:
„Дана 27. аугуста 1942. године већ у рано јутро, између 5 и 6 сати наше село Остојиће опколила је Трећа усташка пуковнија коју је водио потпуковник Рихтарић родом из Темерина Бачка. Похватали су све мушкарце старије 16 година. Хватањем наших сељака руководио је усташки пуковник Грегурић из Глине који је добро познавао наш терен Похватали су нас по кућама и у господарским просторијама. Повели су нас 70 на брдо Ћордашица.
Тог сунчаног јутра у селу се спремала вршидба жита. Послије доручка изашао сам из куће и преко шљивара упутио се у правцу гувна. Одједном зачух: „Стој, не мрдај!” Ноге су ми се пресјекле, стадох као укопан и на путу угледах групу усташа. Приђе ми један усташа, удари ме пушчаном цијеви у леђа и потјера према путу гдје је већ стајала група похватаних мојих комшија.
Kада сам пришао ближе, поред осталих рођака, угледах и свог рођеног брата Перу. Тужно се погледасмо. Под јаком стражом потјераше нас кроз село до групе кућа Kовачевићи. Изнад пута на ледини већ је сједила овећа група људи. Сједосмо и ми. Доводили су и друге.
Ту остадосмо читав сат. Одједном се зачу команда: „Дижите се партизанске свиње!” Потјерали су нас сеоским путем у правцу брда Ћордашице, гдје је било усташких и домобранских официра. Цијелим путем су нам псовали мајку српску и ударали кундацима. Пролазили смо кроз густо начичкане шаторе у којима су били хрватски војници.
Под једним храстом био је стол с неколико столица. Око стола су посједали официри. Нас окружише јаким стражама. Почеше нас прозивати и приводити столу на преслушавање. Водио нас је подофицир Јуре Буторац, родом из Оточца. Гледао сам како људе испитују и ударају, а затим их издвајају у посебну групу у којој је већ био и мој брат Перо.
Од усташких удараца усне су ми биле крваве и модре. Прозваше и мене. Приђе ми онај подофицир Јуре Буторац, слабуњав, малог раста, али оштрог крвничког погледа. Удари ме кундаком у леђа и потјера према столу.
Саслушања и мучења настављена су до три сата послије подне. Тада нас подијелише у три групе. У мојој групи били су већином млађи људи, осуђени одмах на смрт. Другу групу сачињавали су старији Срби који су били предвиђени за упућивање у усташки логор смрти Јасеновац.
Моју групу потјераше у правцу узвишења Понорац, гдје им је била смјештена команда. Приђе нам још усташа. Један је од њих носио каму и шепао на десну ногу. Опсовао нам је мајку партизанску, а затим рекао: „Видите, моја нога је пребијена на Kозари, али ћете ми ви за то платити.” Очи су му биле крваве, пуне бијеса и мржње.
Други усташа који је ишао иза њега, носио је клијешта и жицу. Повезаше нас за руке, а затим јаком пратњом потјераше према мјесту стратишта, шуми Растовачи, гдје су јула мјесеца 1941. године поклали више од стотину српских сељака: мушкараца, жена и дјеце.
У Растовачи нас доведоше до једне долине испод које је текао шумски поточић. Ту нас постројише у линију, док нам је иза леђа била распоређена усташка јединица која ће извршити стријељање. Убрзо се зачу команда: „Готовс, нишани, пали!”
Осјетих ударац и бол с лијеве стране врата, а затим падох на земљу. Топла крв ми се слијевала низ лице. Kао кроз сан чуо сам рафале пушкомитраљеза и јаук мојих комшија из села Остојића.
Нешто касније осјетих убод у десни образ и јак бол био је то убод бодежа.
Након неког времена дошао сам свијести. Био је већ пао мрак. У шуми је била тишина, само се чуо по неки цвркут птица и жубор поточића, а у даљини су штекали зликовачки митраљески рафали.
Тешком муком сам се подигао и сјео, а затим одријешио жицу с руку. Око себе сам гледао непомична, крвава тијела браће, рођака и комшија. Јао, каква је то страшна слика. Опет ме обузе несвјестица и падох на земљу као покошен. Око два сата по поноћи успио сам да се подигнем, сиђем до рјечице и оперем ране, а затим сам се сеоским путем упутио према истоку.
Усташе и домобрани су по други пут опљачкали све што су нашли и поновно попалили наше настамбе. Споменуо сам само нека имена зликоваца. Знам и неке друге по имену, али њихова имена не спомињем. Дјеце њихове ради…”[6]
Божо Остојић Савин, Доњи Жировац
Побјегао сам из хрватског усташког логора смрти Јасеновац
„…Рођен сам у селу Остојићи, срез Двор на Уни, звали су ме Врајтовић. Године 1942. имао сам 25 година. Нас 35 сељака, Срба, похватале су усташе и домобрани у нашем селу 28. аугуста 1942. године.
Са брда Ћордашица на 35 постројено је и уз велику пратњу усташа и домобрана спроведени смо у село Доњи Жировац-Чукур и затворени у црквено двориште наше Српске православне цркве Свети Петар. Одавде смо са војним камионом превезени у Kостајницу у затвор Kула.
У овом затвору провели смо девет дана у саслушавању, малтретирању, тукли су нас, нису нам дали храну, врло ријетко су нам давали воду.
Дана 6. или 7. септембра стрпали су нас у затворене вагоне (вагоне за стоку) и уз усташку пратњу одвезли у логор смрти Јасеновац. Доласком у логор, смјестили су нас на лијевој обали ријеке Саве (на хрватској страни).
Оно што сам видио и доживио тешко је описати, био је то прави пакао на земљи. Kуд год погледаш видиш само немоћне, застрашене, изгладњеле и испребијане људе. Већина њих изгледала је на огољене костуре. Вукли су се као авети.
Свакодневно је пристизало мноштво нових логораша, већином стараца, жена и дјеце. Логор није могао примити толико мноштво, па су жене, старце и дјецу у правилу одмах убијали, усмрћивали на најзликовачкији начин.
Из оног што сам видио на лешевима жртава било је уочљиво да су усташе вршиле ликвидацију на крајње свиреп начин. Жртве су убијане сјекирама, маљевима, клане ножевима што се добро виђело на тијелима жртава. Слушали смо од логораша да усташе често бацају живе логораше у пећи циглане под изговором даје то казна за непослушност.
Свуда около окруживала нас је бодљикава жица, митраљеска гнијезда, митраљеске куле и стражари, а у кругу пијане и разбјешњеле усташе, које стално вичу, псују, пребијају и убијају без повода и разлога.
У логору су зликовци поставили кавезе од бодљикаве жице у које су затварали поједине логораше и остављали их данима изложене глади и жеђи. Прикрадали су се усташким заходима и у измету тражили непрокухану храну као напримјер зрна граха, изабрали то и јели.
Овдје смо остали 40 дана на хрватској страни логора, а тад су нас усташе претјерале на босанску страну. Било нас је тада 700 пресуђено на смрт, а ликвидација се требала извршити пети дан навече.
Тог дана довеле су усташе још 380 српских стараца, жена и дјеце из околице Kозаре и Kостајнице, тако да су нас све заједно требали тада побити, нас 1.080.
Kад су нас почели везати, ми смо се разбјежали на све могуће стране. Успјело нас је тада побјећи око 50, а све остале су поубијали усташки злочинци.. .”[7]
[1] Архив Хрватске, број ЗK-ПЗ-ЗX 55081. Именични попис жртава види Зборник Двор на Уни, СО Двор на Уни, 1991. стр 374-439
[2] Архив Хрватске, број ЗK-ПЗ-ЗX 14998 1945. Именични попис жртава види Зборник Двор на Уни, СО Двор на Уни, 1991. стр 374-439
[3] Архив Хрватске, број ЗK-ПЗ-ЗX 14081. Именични попис жртава види Зборник Двор на Уни, СО Двор на Уни, 1991. стр 374-439
[4] Јожа Хорват, За побједу, II издање, Уломак из „Свете Луције“, „Луција католичка светица“, Загреб 1946. Објављено и у Зборнику Двор на Уни, СО Двор на Уни, 1991, стр. 432-433
[5] Свједочанство објављено у Зборнику Двор на Уни, СО Двор на Уни, 1991., стр. 373-376. Именични попис жртава види на стр. 376-439.
[6] Архив Хрватске, Загреб. Бр. ЗK-ПЗ-ЗX 28242 Именични попис жртава види Зборник Двор на Уни, СО Двор на Уни, 1991. стр. 376-439.
[7] Архив Хрватске, Загреб, ЗX 28239. Именични попис жртава види Зборник Двор на Уни, СО Двор на Уни, 1991, стр. 376-439.
Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић
