Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Додикова подвала Јавном сервису европске Србије

Датум објаве: петак, 6 јула, 2012
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

После дуго година, у коjима jе владало правило да се о геноциду над Србима и уопште страдањима тог народа не сме говорити jавно, да се други народи не би узнемиравали и вређали,

готово шокантно jе деловао директан пренос на „РТС“-у Свечане академиjе одржане
поводом 70 година од страдања Срба на Козари

Морало jе, изгледа, да прође скоро 12 година, па да државна телевизиjа Србиjе, „РТС“, први пут после „октобарске револуциjе“ пусти пред камере, у живом програму, некога ко ће
проговорити о српским жртвама, убиjању Срба. У досовско-демократскоj Србиjи то
jе било строго забрањено, ретроградно, штетно на европском путу, опасно за
односе у Региону. Шта би Загреб на то рекао? А онда jе у Народном позоришту 1.
jула одржана Свечана академиjа поводом 70 година од Битке на Козари. Председник
организационог одбора Милорад Додик jе замолио директора „Радио телевизиjе
Србиjе“ Александра Тиjанића, да Јавни сервис директно преноси ову свечаност.
Тиjанић jе пристао, и не сањаjући шта би могло да се деси, и тако смо добили
сат и по живе приче – што кроз Додиков говор, што кроз уметнички део – о
убиjању Срба, начинима убиjања, геноциду над њима, усташким злоделима на Козари
и у „Јасеновцу“, концентрационом логору за српску децу у НДХ, фалсификовању
историjе на штету српског народа, присваjању српског антифашизма од стране
народа коjи су за време Другог светског рата носили заставе нацизма и фашизма…

БЕСМИСЛЕНА СЕРВИЛНОСТ
Ако би неко хтео да распреда густу вуну, тражи одговоре и на питања коjа нико
не поставља, нашао би се у врло интересантноj ситуациjи, пред исто тако
интересантним сликама из блиске прошлости коjу Срби, захваљуjући бесмисленоj
сервилности и понизности своjих владара, мораjу да забораве. У говору коjи jе,
узгред речено, концепциjски и стилски био прилично лош, Додик jе на неколико
места дотакао наjосетљивиjе тачке у односима Срба са народима у држави Босни и
државама са коjима се Босна граничи. Подсетио jе на улогу Срба и других народа
у Другом светском рату подвлачећи да ти други, за разлику од Срба, немаjу своjе
датуме устанка, велике дане у партизанскоj и антифашистичкоj борби, односно да
су антифашизам украли из дворишта своjих комшиjа – Срба.
Не знам у коjоj мери jе Додик ову тему отворио свесно, али jе, без сумње, копље
забио у сам центар мете. Можда jе то био његов одговор на оно што се догодило у
Хрватскоj, а „Печат“ већ две године упозорава на могућност таквог развоjа
догађаjа, на потпуно хрватско игнорисање пресудне улоге Срба у антифашистичком
покрету на тлу страшне НДХ, коjа се, подсећам, протезала све до Дрине и Земуна.
То вишедецениjско изjедначавање улоге Срба и Хрвата у партизанском покрету,
претворено jе почетком деведесетих у причу о „устанку народа Хрватске“, да би
машницу на ту бесрамну хрватску подвалу, фалсификат без преседана у Европи,
ставили хрватски „левичари“ Зоран Милановић и Иво Јосиповић, председник и
премиjер Хрватске, тврдњом да су „Хрвати у Другом светском рату масовно
судjеловали на побjедничкоj страни“, односно да ниjедна друга земља са подручjа
бивше Југославиjе ниjе имала тако снажан и супериоран антифашистички покрет као
Хрватска.
Чињеница да jе антифашистички, партизански покрет на простору Хрватске у ствари
био устанак Срба против усташке државе и немачке окупациjе, потпуно jе уклоњена
из историjских читанки и говора хрватских политичара и повjесничара.
Нема више приче ни о братском заjедништву, коjа jе неоправдано изjедначивала
Србе и Хрвате у антифашизму. Срби су потпуно избрисани, а Други светски рат
спомиње се као доказ „колосалне улоге хрватског народа на страни
антихитлеровске, антифашистичке коалициjе“.
Хоћу да веруjем да Додик зна колико jе важно подсећање на историjске чињенице,
на теме коjе jе он, говорећи у београдском Народном позоришту, само извукао на
светло дана. Волео бих да су српски политичари, звали се они Додик, Николић,
Дачић, свеjедно jе, свесни значаjа и коначних последица вишедецениjског
фалсификовања догађаjа коjи су се на тлу Југославиjе одигравали у годинама
Другог светског рата. Ниjе потребна ту дубока памет; ево им изjава, текстова по
новинама, књига, уџбеника, из Загреба и Сараjева, Љубљане, па и Подгорице, коjи
се упињу да чистим измишљотинама (а како би другачиjе?) српски народ вежу
искључиво за Недића, Михаиловића, Љотића, „народне издаjнике и ратне злочинце“,
док све друге, народе и оне коjи су у међувремену народ постали, сврстаjу на
партизанску страну. Из такве поставке извлаче закључак да су те исте обновљене
српске силе, предвођене Црквом, САНУ и Милошевићем, кренуле 1989. године да
руше партизанску, антифашистичку Југославиjу и од ње праве „велику Србиjу“.
Тако jе успостављена дефинициjа рата на тлу СФРЈ; „српска агресиjа на све
друге“, дефинициjа коjоj се супротставља и коjу већ годинама чињенично обара
тек неколико српских интелектуалаца, писаца и новинара. Они коjи би у овоме
требало да буду наjгласниjи, српски властодршци, упорно ћуте, иако се ради о
врло опасноj подвали чиjе су последице веома негативне и не могу да се отклоне.

ОПЕРАЦИЈА УСТАШКЕ И
НЕМАЧКЕ ВОЈСКЕ

Додик jе у Београду подсетио на чињеницу да су устанци у Босни и Херцеговини
забележени само у краjевима у коjима су живели Срби, а већ помало заборављену
Битку на Козари, са свим њеним трагичним последицама, осликао податком да многа
места на Козари, у Поткозарjу и Грмечу никада нису успела да достигну броj
становника коjи су имали пре Другог светског рата.
Иначе, операциjа усташке и немачке воjске на Козари започета jе у jулу 1942.
године, са циљем потпуног гушења устанка на том простору и враћања под контролу
насеља коjа су партизани већ били ослободили. Архивска грађа говори да jе на
Србе Козаре кренуло 18.000 усташа (Хрвата и муслимана) и око 11.000 воjника
Вермахта. Та огромна воjна сила, врхунски обучена и наоружана, затворила jе обруч
на Козари у коjем се нашло 80.000 мештана и партизана. Трећег jула 1942.
године, Други краjишки одред, са jедним делом народног збега, под сталном
ватром, у готово самоубилачкоj акциjи, успева да пробиjе обруч и са десетак
хиљада жена, деце, стараца и бораца крене према Грмечу. Усташе и Немци поново
затвараjу обруч, а оно што се после тога догађало спада у наjгоре примере
зверстава људског рода. Срби коjи нису убиjени у своjим двориштима, воћњацима
или оближњим шумама, њих 67.000, одведени су у логоре „Јасеновац“ и „Стара
Градишка“, где су заувек скончали, а jедан броj снажниjих мушкараца на принудни
рад у Немачку.

СТРАШНА СРПСКА СТРАДАЊА
Међу немачким официрима на Козари jе био и Курт Валтхаjм коjи ће касниjе, на
обjашњив, али многима тешко схватљив начин, сести у фотељу генералног секретара
Уjедињених нациjа. Још за време траjања офанзиве, готово сломљен трагедиjом
jедне српске породице, млади партизан, предратни студент права Скендер
Куленовић, пише поему „Стоjанка маjка Кнежопољка“. Не постоjи Србин коjи ниjе
заплакао слушаjући „Стоjанку…“ а тако jе било и у Народном позоришту (неки су
гласно jецали) и сигурно пред малим екранима када jе Куленовићево незаборавно
дело казивала глумица Соња Јауковић.
Козару jе на филму овековечио Вељко Булаjић, jош давне 1963. године, а епопеjом
Козарчана, кроз лик славног Младена Стоjановића, бавио се и филмаџиjа Митхат
Мутавџић. Публициста Драгоjе Лукић истраживањем jе установио да jе само у
„Јасеновцу“ убиjено 19.000 деце са простора НДХ, наjвише са Козаре и Поткозарjа.
Усташки режим Анте Павелића имао jе два паралелна приступа у „коначном решењу“
судбине деце са Козаре. Први jе био ликвидациjа у логорима „Јасеновац“ и „Стара
Градишка“, а други депортовање те деце у специjални логор у Сиску, где су
довођена и српска деца са Баниjе, Кордуна, Лике, из Славониjе…Ту jе сакупљено
око 7.000 малишана, умрло их jе – што због болести и недостатка основне
хигиjене, што насилно – преко хиљаду (неки извори спомињу од три до пет
хиљада), а остатак jе подељен угледним хрватским породицама, наjвише у Загребу.
Међу том децом, а никада неће бити утврђен њихов тачан броj, нашла се и
двогодишња Божидарка Грубљешић, из села Велика Жуљевица, Општина Босански Нови.
Усташе убиjаjу њену маjку Виду, девоjчицу шаљу у сисачки логор, а одатле у
загребачки „Црвени криж“. Ту jе усваjа jедна породица коjа ниjе имала деце,
даjу jоj своjе презиме и тако jе jугословенска кинематографиjа добила jедну од
наjлепших и наjбољих глумица икада – Божидарку Фраjт. За своjе право порекло
сазнала jе тек 1976. године. Данас живи у Загребу, а њена кћерка jе Боjана
Грегорић, позната хрватска глумица.
Јевреjи су снимили филм „Шиндлерова листа“, покупили неколико „Оскара“ за то
остварење, индустриjалца Шиндлера представили свету као наjвећег хуманисту
Другог светског рата, човека коjи jе од сигурне смрти спасао око 1.200 Јевреjа.
Један други „Шиндлер“, много хуманиjи, са неупоредиво више спасених душа, живео
jе у Загребу. Да, у питању jе Диjана Будисављевић, Немица пореклом, удата за
Србина, коjа jе из усташких логора спасла више од 12.000 српске деце. Али, то
су Срби, ко ће о њима да прави филм, та тема jе забрањена. Диjана Будисављевић
jе споменута у Народном позоришту, као хероj у времену страшних српских
страдања.
Нама остаjе да видимо, а видећемо ускоро, да ли jе директан пренос на „РТС“-у
Свечане академиjе посвећене Козарачкоj епопеjи био изоловани „инцидент“ или
наjава нечега. За Србе несумњиво значаjног.

 

Извор: pecat

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top