Već sam podatak da je OHR, koji zvanično treba da tumači Ustav i stara se da bude sprovođen, „žmurio“ više od decenije i po pred flagrantnim kršenjima ljudskih i nacionalnih prava jednog naroda – dovoljno je da ta kancelarija bude raspuštena.
Kancelarija visokog predstavnika /OHR/ napokon se sjetila da u Federaciji BiH /FBiH/ i dalje ne priznaju konstitutivnost Srba, uprkos Sarajevskom sporazumu iz 2002. godine i presudama raznih sudskih instanci, koje su odavno prekrili prašina politike i glasno ćutanje brojnih visokih predstavnika za BiH.
Sadašnji /ne/zaboravni šef OHR-a Valentin Incko ukorio je tri federalna kantona zbog „sitnice“ da nisu realizovali svoju ustavnu obavezu punih 17 godina.
Činjenica da na nivou cijele FBiH godinama „nema“ dovoljno Srba u domovima naroda, od kantonalnih do federalnog, nije do sada naročito uznemiravala OHR. Da jeste, odavno bi visoki predstavnik preduzeo neke korake u tom pravcu.
Već sam podatak da je OHR, koji zvanično treba da tumači Ustav i stara se da bude sprovođen, „žmurio“ više od decenije i po pred flagrantnim kršenjima ljudskih i nacionalnih prava jednog naroda – dovoljno je da ta kancelarija bude raspuštena.
Budući istoričari uredno će zabilježiti bezbrojne smjene visokih funkcionera u BiH osumnjičenih /bez suda, a na osnovu samovolje visokih predstavnika/ da su, navodno, opstruisali Ustav. Ista sudbina, zabilježiće oni, sustizala je i druge ličnosti i institucije sa drugih nivoa vlasti.
Istoričari neće moći, a da ne primijete da je većina smijenjenih srpske nacionalnosti, te da su oni dolazili iz Republike Srpske, koja je taj sporazum i odluke odavno realizovala.
Istovremeno, ukidani su dijelovi međunarnog mirovnog ugovora u Dejtonu, pa su silom /odlukama Inckovih bivših kolega/ ili milom /prijetnjama i upozorenjima/ političari, vlade i skupštine udovoljavale volji međunarodnih namjesnika.
Ali, eto, osnovna ljudska prava nisu stigla na red za sve ove godine. Ili, jednostavnije rečeno, OHR se nije bavio svojim poslom – ili se bavio upravo tako što nije radio ono što je trebalo?
Uostalom, ni Dejtonski mirovni sporazum nije prošao sve instance BiH i nije verifikovan na svim nivoima BiH ni dan-danas. Bošnjačka politika je uvijek bila najveći otvoreni protivnik ratifikacije ustava zemlje na koju se poziva.
Zapanjujući podatak? Pa, i nije, kada se uzme u obzir „dugo buđenje“ OHR-a po osnovnom pitanju – pitanju konstitutivnosti.
Sve to ne sprečava federalne političare, naročito bošnjački politički establišment, da se uredno pozivaju na OHR, kao na nekoga ko je nadležan za Dejtonski sporazum i da tužaka Republiku Srpsku pred ustavnim sudovima da krši Ustav koji sam tužilac nije verifikovao.
Zato se „hrabri“ Inckov istup ne može shvatiti drugačije osim kao posljedica dugogodišnje nepotrebnosti – i njega lično i cijelog OHR-a.
Poziv skupštinama Posavskog, Hercegovačko-neretvanskog i Zapadnohercegovačkog kantona da odmah sprovedu odluku o konstitutivnosti i upotrebi službenih jezika, te ćirilice i latinice, danas izgleda kao dio nekog starog i odavno izgubljenog pisma kojim se bave arheolozi, a ne aktuelni političari.
Da li je moguće da je OHR, u međuvremenu, promijenio svoju namjenu?
Tako bismo bar znali da poprilična mjesečna svota koju izdvajamo iz džepova i sa ličnih računa za silne službenike OHR-a ide za neke, koliko-toliko, racionalne i normalne svrhe.
Autor: NENAD TADIĆ
Izvor: SRNA