Добрица Ћосић: Срби у зупчаницима Великог механизма

Добрица Ћосић : Зашто сам се четири деценије бавио српским питањем? Нису Срби опседнути историјом, него је историја света опсела Србе. Најлепше доба свога живота провели смо у стрепњи од Великог механизма

Своје образлагање вишедеценијског бављења „српским питањем“ Добрица Ћосић изложио је у Српској академији наука и уметности 23. априла 2002, које су „Новости“ објавиле у броју од 3. маја те године. Тада су о књизи „Српско питање – 1“ осим аутора говорили и академици Љубомир Тадић, Милорад Екмечић и Никша Стипчевић.

Цео мој живот је протекао у трпљењу од историје, сазнавању историје и спорењу с њом. Овим исказом ја не обоготворујем историју, него је сажимам у метафоричну синтагму Велики механизам, којом је шекспиролог Јан Кот тумачио трагизам људског бивствовања, који је у историји људи најдубље и најсвестраније изразио Шекспир.

За свој нараштај смем да кажем да је рођен када се на Балкану накратко зауставио Велики механизам Историје; тај нараштај је рођен од оних које је случајно мимоишао зупчаник Великог механизма, који је страхотном снагом радио у Првом светском рату. Ми смо расли с причама о Историји и васпитавани на њеним људским узорима. И пре но што смо постали пунолетни приморани животом, ступили смо на послове Историје, с циљем да јој променимо смер и овладимо Великим механизмом.

Када нам се учинило да смо победници, наша охолост над пораженима није дуго трајала; почињале су сумње у властиту победу. Најлепше доба свога живота провели смо у стрепњи од Великог механизма. У старости, Велики механизам нас је увукао у своје зупчанике, поразивши нам идеје и циљеве, угрожавајући нам и биолошки опстанак од Малог светског рата против Србије у последњој години другог миленијума.

ЗАБЛУДЕ ИЗВИРАЛЕ ИЗ ВЕЛИКЕ НАДЕ МОГ ДОБА

О српском народу сам размишљао и писао, и сам згњечен зупчаницима Великог механизма, понекад са заблудама које су извирале из велике наде мога доба, понекад емотивно, гневно, резигнирано, понекад журно и непродубљено, понекад тактички и погрешно, али сам свагда настојао да останем у границама хуманистичког поимања света. Никада се нисам залагао за права свог народа која нисам признавао свим југословенским народима. А српски народ никад нисам волео више од истине о њему.

ОПСТАНАК

Мој нараштај и нараштаји који су нас следили на српској земљи у ХХ веку, нису били идеолошки и националистички опседнути Историјом, како мисле данашњи нихилисти, уписајући нам ту опседнутост у умни и имагинарни мањак, у анахроност наших схватања и рукописа. Ми смо били гориво Историје; потрошни материјал Великог механизма.

Нису Срби опседнути Историјом зато што су епски, руралан, нецивилизован народ, како говоре игноранти и циници са западних страна, него је Историја света и Европе опсела Србе, сручила се на нас, доводећи нам у питање и голи опстанак. Зато и не може бити значајног размишљања о друштву, култури, уметности и нацији у овој земљи, ни истините приче о људским судбинама у ХХ веку, ако се не говори о тим објективним, надличним, надљудским силама у нашем битисању. Дакле, ако се тежи за инегралном истином о том битисању, мора се говорити и о раду Великог механизма.

И када ја размишљам о српском питању, не размишљам идеолошки, иако се 1961. и 1962. у полемици о југословенству и антијугословенству са Словенцем Душаном Пирјевцем, и у неким другим приликама, служио идеолошким појмовима и језиком. Да се поред своје посвећености роману, бавим и српским питањем посебно, нисам био мотивисан националном идеологијом и национализмом, него самом егзистенцијом српског народа, његовим опстајањем, које је немогуће без слободе и основних људских права. А у самом значењу и смислу српског питања, мора да се подразумева историзам. Али историзам у мојим романима и ванкњижевном делању, понављам, није идеологија и филозофска доктрина; свој историзам означавам појмом детерминисане егзистенције; у људским судбинама на српској земљи и у судбини српског народа ХХ века – највишим ступњем детерминисане егзистенције.

Са те одреднице сам постављао српско питање, прилагођавајући му садржај југословенским, европским и цивилизацијским условностима, односно, животним налозима и изазовима времена. Српско питање, својом суштином, по мом схватању, надилази идеолошко поимање, иако га је све до наших дана формулисала и решавала српска национална идеологија као државно питање.

ЈУГОСЛОВЕНСТВО

Српска национална идеологија је од ослободилачке револуције 1804, па до садашњице, национални опстанак, слободу, економски и културни развој, видела у својој држави. У Првом светском рату, као ратни циљ, разједињени српски народ, слободу и опстанак видео је у југословенству и заједничкој држави Срба, Хрвата и Словенаца. Такво државно решење српског питања, у тадашњој констелацији Европе и света, са многих становишта било је разумно, иако су била могућа и друкчија решења, за српски народ, можда, и повољнија. Али, када су Хрвати одмах после стварања заједничке државе, поставили своје национално питање као државно, доведена је у кризу југословенска држава и југословенски смисао српске националне идеологије.

Србе, међутим, није уразумио ни политички и морални слом Југославије 1941, ни усташки геноцид над српским народом у Хрватској и БиХ. Оба српска антифашистичка покрета у Другом светском рату, по налозима савезника и својим циљевима, била су југословенска. А народноослободилачки покрет, предвођен Комунистичком партијом, решење свих националних питања, видео је у социјализму и федерализму.

Та идеологија брзо је ступила у кризу, јер се показало да за различите етносе, социјализам у бољшевичкотитоистичкој пракси, није интегративан поредак. Чим је минула опасност од спољњег непријатеља, тада од Совјетског Савеза, комунистичке партије Словеније, Хрватске, Македоније, БиХ и Косова, своја национална питања превеле су у државна питања и започеле дезинтеграцију Југославије. Та се дезинтеграција, уз политичку подршку немачке Европе, претворила у коначно разбијање југословенске државне заједнице и међунационалне ратове за територије и своје државе.

САМООПРЕДЕЉЕЊЕ

Поставља се питање: Каква је у том историјском раздобљу била српска политика?

У другој половини ХХ века, од 1941. до 1991. национална политика српских комуниста, таласала се од илузионистичког југословенства и вазалства према националистичким олигархијама под Титовим и Кардељевим вођством до милитантног југословенства.

Са распадом Југославије и стварањем самосталних националних држава свих југословенских нација, дијаспоричан српски народ био је животно принуђен да на начелу самоопредељења народа заснива државу на својим етничким територијама. Европска унија и САД су ту праведну и демократску тежњу онемогућили, осуђујући је као великосрпски хегемонизам. Ни у том историјском раздобљу, српски народ није имао националну политику адекватну условима и могућностима, ни политичаре који су разумели савремени свет и имали визију, па смо доживели тешке, можда и судбоносне поразе.

У полемици са Пирјевцем 1961. и 1962. године, заступао сам социјалистичко југословенство као интегративну државну идеологију; живот и слободу српског народа видео сам у југословенској федерацији, на темељу равноправности и солидарности нација. Исти став имао сам 1968. постављајући косовско питање, као југословенско питање, а на почетку 80-их и као европски проблем.

После конфедералистичког устава 1974. којим је српски народ постављен у драстично неравноправан положај, српско питање сам поистоветио са демократским питањем. Каде је 80-их година Југославија ступила у политичку агонију, питање српско сам видео у радикалној, демократској промени друштвеног и државног поретка. А када је сваком мислећем човеку био очигледан распад Југославије, када су национални сепаратизми били несавладиви, залагао сам се за миран и демократски разлаз путем југословенског референдума о карактеру и опстанку Југославије, односно, залагао сам се за њену скандинавизацију.

Словеначким, хрватским, македонским и муслиманским отцепљењем, којим је четвртина српског народа доведена у положај потчињености, губитка основних грађанских права и свог идентитета, српско питање је природно и примарно постало државно питање и то остало до данашњег дана, без обзира на извесне неминовне ревизије државног суверенитета, као услови за ступање у Европску унију.

У ставовима о српском питању, трудио сам се да надилазим његов актуелни политички карактер, па сам српско питање тумачио у својој садржајној и временској целовитости као економско, културно, цивилизацијско, морално питање, особито данас: дакле, у детерминацијама савремености схватао сам га као процес европеизације српског простора, развоја и модернизације нашег друштва.

У досадашњим условима изразито неповољним по српски народ, српско питање се поставља као питање самог опстанка и историјског трајања српског народа. Решење видим у промишљеном прилагођавању Европи и савременом свету, уз разумну одбрану свог идентитета, својих културних и духовних вредности, свих стваралачких потенцијала народа. Ако не располажемо историјским умом за такву националну стратегију, предстоји нам принудно потчињавање и нов облик самоокупације. А то се већ збива.

Ја чујем штропот и звеку Великог механизма.

Да завршим ово слово, сагласан са Моријаком: „Никада не кажемо битно, чак када то и желимо“.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица …

Бошњачка хајка на Добрицу | Јадовно 1941.

Суочавањем са истином до помирења | Јадовно 1941.