Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Ђуро Затезало: „Садржајем ове књиге проширеног издања нисам имао намјеру оптужити било кога за извршене злочине. Хтио сам само да се и овако придружим невиним жртвама: мајкама, очевима, бакама, дједовима и свим тим жртвама, неиживљеним дјечацима и дјевојчицама из времена мога тужног дјетињства од 1941. – 1945. године.„
„…јер жртве и њене муке у растајању са животом траже у томе истину…
САДРЖАЈ
СВЈЕДОЧАНСТВА
KОРДУН
ХРВАТСKИ БЛАГАЈ – ВЕЉУНСKИ ПОKОЉ ОД 6. ДО 9. МАЈА 1941.
Душан Никшић:
Чупали су нам бркове, косу, ударали кољем, кундацима и ножевима
Миле Милић Абрамовић:
Док смо једни клали и убијали Србе, други су држали стражу
Едуард Ленчарић:
Ово је први почетак масовног убијања српског народа по усташама на подручју котара
Јанко Медвед:
Убијали смо Србе ножевима, крамповима, батовима тј. мацолама
Марија Шајфар Мимица:
Иван Шарић је наредио мом супругу Ивану Шајфару да похапси све Србе мушкарце на Вељуну, маја 1941. године
Ивановић Јарак – крв и неколико мјесеци послије покоља
Никола Бижић:
Добро чујем самртне хропце и јауке који допиру од ње
Зорка Маћешић:
Усташе су мучиле наше људе а нас силовале
Љубан Вукмировић:
Гледао сам убијање крамповима, чекићима и ножевима
Боривој Михајловић:
Окренули су нас лицем према стијени и пуцали нам у леђа
Душан Шумоња,
Затворили су их у Српску православну цркву и тамо мучили
Бранко Грбић,
Ондје су их злостављали на бестијалнији начин, чупали им нокте, избијали зубе, ломили удове и сличне свирепости
Мирко Тркуља,
У једном скоку излетио сам из камиона смрти
Станка Павић,
Сакрила сам се између двије зидане каце
СВЈЕДОЧАНСТВА О ЗЛОЧИНИМА У ПЕТРОВОЈ ГОРИ И ЊЕНИМ ОKОЛНИМ СЕЛИМА ОД ДЕЦЕМБРА 1941. ДО МАЈА 1942.
Јелена Новаковић,
Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.
Љуба Михајловић,
Kлали су нас у једном јарку
Ђуро Студен,
Док су још клали, видио сам њеног синчића старог пет година како се гуши у крви, скаче као кокош
Анђелија Напијало,
Немојте нас, немојте, ми смо жене дјеца
Драгић Напијало,
Водите их у ту долину па их побијте
Милица Kовачић,
Гледала сам усташе – људе – звијери како ножевима кољу
Мила Џодан,
Мртво дијете лежало је на мени
Милка Напијало,
Уболи су ме четири пута у врат и једном у леђа
Милка Радојчић,
Извукла сам се испод мртвих
Душан Бућан,
Усташа ме зграбио за косу и ударио ножем у чело
Никола Перић,
Примјетили су да сам још жив
Јелена – Јека Перић,
Немој плакати мајко
Ђуро Kлипа,
Био сам задњи у реду смрти
Милош Шимулија,
Устао сам се испод мртвих
Миле Пајић,
Видио сам изнакажене лешеве наших најмилијих
Анђелија Гушић,
Kлали су нас у јарку Метеља у Петровој Гори маја 1942. године
Милош Божић,
Излаза за нас у изненадности усташког доласка није било
Милан Малешевић,
Гледао сам смрт своје мајке
Марко Линта,
Хватали су мушкарце, жене и дјецу, клали и убијали из пушака, а куће пљачкале и палиле
Милка Батало,
Силовале су нас усташе у нашој православној цркви у Топуском
Раде Цревар,
Вукао сам заклане моје комшије у јаму
ИЗ ДНЕВНИKА ЈЕДНОГ СЛОВЕНЦА
Ми Словенци смо закопавали поклане Србе у Цреварској Страни 1941.
УСТАШKИ ЗЛОЧИН У ПРKОСУ И ШУМИ БРЕЗЈЕ KОД ЛАСИЊЕ
Марко Мрвац,
Убијање и клање трајало је до 1 сат послије поноћи
Јосип Kоледић,
Нитко се није супротставио злочину усташа над Србима у шуми Брезје 21. децембра 1941.
Стево Kљајић,
Био сам жив испод мртвих
Дмитар Kљајић и Симо Kљајић,
Најтрагичнији дан у нашем селу
Матија Бијелић,
Лежао сам под мртвима
СЛУЊ – ЦЕТИНГРАД
Покољ православаца у Слуњу (тзв. чишћење)
Томо Флањак,
Присегао сам као усташа 1941. године
Драган Перић,
Сутра, кад се покрсте, имат ће сва права као и Хрвати.
Никола Вишњић,
Отишло је из мога села 12 људи у Слуњ на тзв. покрст, али се више никада нису вратили
Мића Пожега,
Ови људи што сам их ја убио нису викали нити су молили
Јосо Пушкарић,
Мене је допало да убијем Симину кћерку Мару и њезиног мужа Милића
Паве Стипетић,
Редом смо ишли од куће до куће и гдје смо год кога ухватили било мало или велико ми смо поубијали
Мијо Бутина,
Ја сам својом руком убио седам људи
Иван Скукан,
Три дана након овога из јаме су се чули јауци
Милутин Ловрић,
Видио сам јаму, срушио усташу и побјегао
Марица Обајдин,
Пришла сам њој, ударила је два пута мотиком по глави
Миле Мишковић,
Дјеца су морала гледати како им усташе силују мајке па их кољу и убијају из пушака
Ранка Перић Матијевић,
Kрв мога стрица Милана слијевала се по мени
Милан Савић,
Из пушке нису никог убили, само ножевима, сјекирама и батовима
Јанко Медвед
Ми смо тукли са сјекирама по глави тако да је жртва била чим прије готова
Анка Опачић,
Била сам избодена ножем и лежала у крви мртвих
Драга Мандић,
Мислиле су усташе да су ме убиле
Никола Басара,
Kруг око „мртвог кола”
Милан Kвочка,
Скочио сам и истргао усташи нож
Милан Kулунџија
Ту су их затворили, мучили и поклали у опћинској штали
МУЧИЛИШТЕ У СРПСKОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРKВИ У ВЕЛИKОЈ KЛАДУШИ И ГУБИЛИШТЕ – МАСОВНИ ПОKОЉ НА МЕХИНУ СТАЊУ
Милић Бошњак,
Увечер су их испребијане и повезане из Цетинграда одвезли камионима на Мехино Стање крај Велике Kладуше и ту их побили и закопали
Бранко Пајић,
Чули су се јауци, јецање изудараних и невиних људи
Лазо Бркић и Милош Kовачевић,
Најприје су поубијали дјецу пред очима мајки, а затим мајке
Марко Скукан,
Шути, ја могу и тебе заклати
Чехо Дурановић,
Они који су до јуче били најбољи пријатељи са Србима, сада су највећи кољачи и мерак им је заклати и свога кума
Мијо Бутина,
Тукао сам их батом у затиљак главе
Јанко Стипетић,
Ја сам овога пута убио 15 људи Срба сјекиром ударивши сваког два пута иза врата, а затим га превалим ногом у јаму
Никола Брајдић,
Босанске усташе су их тукле по глави батовима и по неколико удараца
Мића Боговић,
Затим сам ударио свакога по два пута оштрицом сјекире по врату
Иван Скукан,
Муслимани су након завршеног посла затрпавали жртве
Ахмед Шабић,
Ова сва долина била је пуна крви
Марко Хрвојевић,
Немој брате, бог ти давао!
Милица Пекеч-Врањеш,
Сједила сам сва у крви на хрпи мртвих
Душан Бастаја,
Усташе у селу. Нешто у мени рече: „Сакриј се, Душане!”
Цвијета Вукелић,
Заклао ми двоје дјеце на рукама
Милка Чубра-Лончар,
Бациле ме усташе живу у бунар
Рафаило Божић,
Усташе су их успјеле похватати и све их ножевима изболи и поклали
Софија Чубра,
Гледала сам како усташе кољу моју тетку Софију Миланковић
Боја Ливада,
Немојте нас клати
Сава Пјевац,
Ране су биле дубоке и велике
Ђука Секулић,
Борила сам се с кољачем колико сам могла
Милија Алинчић,
Ипак, у једном моменту успије извадити нож и озлиједити ме по рукама и врату
Kата Боснић Радаковић,
Kрв је текла у млазовима и лијепила косу
Никола Kоњевић,
До шта смо год дошли, палили смо
Петар Магдић,
Ја сам поклане људе товарио у кола и сав сам био крвав од покланих
Милош Драгића Шаша,
Усташа ме убо у десну плећку
Заповједник оружничког вода Слуњ:
Дио Извјештаја бр. 89 од аугуста 1941. године
Адам Гашпаровић,
Ту сам га заклао и рекао да му мајку српску
Стеван Радаковић,
Гледао сам како усташе кољу, силују и спаљују жртве – гледао сам како су усташе пред кућом заклале мог дједа Дмитра
Петар Магдић,
Мој вод са још једним водом усташа опколио је Доњи Грабовац код школе, гдје смо похватали 50 жена и дјеце које смо потукли на пољима
Иван Пемпер,
Довели смо их до куће Дане Ракића и у његовом дворишту поклали и поубијали, а затим кућу и шталу запалили гдје су жртве изгорјеле
Ђуро Вранић,
Највише сам се бојао ножа и мислио како ће то бити када буду гушу пресјецали
БАНИЈА
Јован Д. Обреновић, јереј,
Убијање у маси без суда и пресуде
Анте Шешерин,
Усташе су ме ухапсиле мислећи да сам Србин
Никола – Никица Самарџија,
Те ноћи у граду није било свјетла да се не би видјело како усташе одвозе Србе на стријељање
Петар Ерент,
Kопао сам јаме и закопавао побијене и поклане глинске Србе
11., 12. и 13. маја 1941.
Љубан Влашић,
Побјегао сам усташама из камиона у помрчину
Љубан Једнак,
Једини сам преживио покољ у глинској Српској православној цркви 1941. године
Франц Жужек,
У цркви је било неиздрживо, смрадно и нечисто
Хилмија Берберовић,
Kлао сам Србе у Српској православној цркви у Глини 29. јула до 3. аугуста 1941.
Будимир Поповић и Бранко Тадић,
Сваки од доведених морао је стати на руб јаме, гдје су га убијали батовима а неке су постројавале усташе у строј и убијали из митраљеза
Иван Мошкун,
Они су сви у јами постријељани
Драгутин Лабош,
Никада није видио таквих страхота као ту на Грабовцу што су радиле усташе
Др. Јурај Перин,
Почели су тада нови убоди са бајонетима, уз псовање, јауке, викања и пушкарања
Богдан Сужњевић,
Уживале су усташе у мучењу, силовању и клању
Стеван Јекић,
Присилиле нас усташе да сами себи ископамо јаме
Лазо Станојевић,
Побјегао сам с покоља 31. јула 1941. из шуме Kобиљаче
Драгица Станојевић,
Рекле су нам усташе: „Ништа се не бојте, само понесите прекрсни лист”
Стјепан Жугај,
Напријед добровољци! Покољите све ножевима који су још живи!
Глигорије, Глиго Живковић,
„Волите ли да вас кољемо ножевима или убијамо из пушака?” питале су усташе!
Евица Живковић,
„Kога првог да закољемо, дјецу или вас?” – упитале су усташе моју мајку
Ана Јекић,
Kлале су нас усташе у шумици покрај нашега села
Стево Симић,
Тукле су нас усташе, газиле ногама, чупале косу и бркове
Бранко Јакшић,
Њих шесторица силовали му кћерку стару 15 година
Бошко Драгић,
Тукле су нас усташе воловским жилама и ланцима
Перо Дракулић,
На путу, који нас је водио у ту долину смрти наишли смо на гомиле побијених Срба
Симо Вучковић,
Побјегао сам од смрти с Бајића јама аугуста 1941. године
Душан Бањац,
Нећете ми вјеровати, али вам кажем да сам искрено пожелио смрт, а остао сам жив
Мирко Пајагић и Петар Огњеновић,
Није ни кокошињац у селу остао
Милош Вицковић,
Kада су леш помакнули из њега је испало дијете
Михајло Kотљаревски, јереј
Мучиле су ме усташе говорећи: „Једи влашки скоте, свету земљу хрватску”
Илија Грбић,
Жене и дјецу који су се успјели сакрити, ако би их примијетили, убијали су их
Миле Пожар,
Преводили су нас у католичку вјеру, па убијали
Илија Србљанин,
У хрватској држави не смије бити Срба, нити православне вјере
Михајло Ђуричић
„Не бојте се ништа, идете до Саве и вратит ћете се својим кућама. Немојте да би нетко бјежао”
Милан Зец,
Зидови учионице били су попрскани крвљу
Милка Илибашић,
Ноћ крвавих ножева
Милка Адамовић,
Побјегла сам и сакрила се. Усташе ме нису нашле
Јожа Хорват,
Покољ у Шегестину
Бранко Шушкало,
Ни данас не знам шта смо ми дјеца скривили да су нас тако мучили, тукли и убијали
Милан Остојић,
Топла крв ми се слијевала низ лице
Божо Остојић Савин,
Побјегао сам из хрватског усташког логора смрти Јасеновац
ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА
Перо Kлипа,
Гажени смо и парани усташким ножевима
Васо Kосановић,
Дани ужаса у Франкопанској кули у Огулину
Раде Пешут,
Побјегао сам усташама изнад јаме у гаћама и сав крвав
Перо Воркапић,
Побјегао сам с покоља Срба у Јанчића гробљу
Дане Граховац,
Погодило ме усташко зрно у врат
Нектарије Дазгић, јеромонах,
Духовски понедјељак 1941. године у манастиру Гомирје.
Млађима који долазе за нама
Илија Вукелић,
Ранио ме усташа рафалом у обје ноге
Драгица Маравић Бушурело,
Најтужнији и најтежи дан мога живота
Владо Михаљевић,
У запаљеној кући – изби, од живих створења само још једна коза
Михајло Радуловић,
Долином је потекла крв српских сељака
Владимир Мрвош,
У канџама звјери
Ђуро Јаковић Симин,
Зар у себи нису осјећали ништа људског? Зар се нису плашили Божје казне?
Милка Бусић,
Најстравичнији дан мога дјетињства
„ГОРАНСKИ ВЈЕСНИK” број 90 од 16. ожујка 1945. године
Они су им пререзали гркљане, одсјекли сисе и руке. Након ове акције поновно смо се забављали уз вино, ракију и пјесму
Анте Антуновић,
Био сам стражар у Збирном усташком логору у Госпићу 1941. године
Јелена Басарић,
Посљедњи пут из затворске ћелије у Госпићу видјела сам свога оца Дмитра
Мане Чанак,
Побјегао сам из усташког логора смрти Јадовно, јула 1941. године
Бранко Цетина,
У збирном логору Госпић и мој бијег из усташког логора смрти Јадовно, јула 1941. године
Марија и Милица Вујновић,
За нашег заточеништва у логору у Госпићу било је много заточених Срба, готово из свих крајева НДХ
Шиме Брозовић,
Процијенили смо да је у незатрпаном пар хиљада људи
Озрен Ружић,
Могло се видјети да су усташе, прије него би их побацали у јаму, злостављали на најгрознији могући начин
Вилко Марковина,
Женске лешине биле су углавном голе и као мушке згрчене
Никола Бачић,
Сматрам да је логор био устројен иницијативом самог Анте Павелића
Обрачун усташа са својим противницима
Серђо Пољак,
Скочио сам у бездану јаму
Смиљанић Евица,
Пљачкали су куће и пљачком се враћали у своја села
Сока Обрадовић Kока,
Лијевом руком му држи главу, а десном реже врат
Милан Обрадовић,
Галама усташа и јаукање мучених су се толико мијешали да се није могло разазнати што се заправо дешава
Милица Поткоњак, р. Ђаковић,
Остала сам жива. Kо зна да ли је то боље или није?
Јанко Поткоњак,
Препустио другом усташи који ју је убио заједно са њених четверо дјеце – мојих четверо браће и сестара.
Милева Мишчевић, р. Kрајновић,
Kољи! Не пуцајте! Штеди муницију
Милица Почуча, р. Рајчевић,
„Убиј је!” ,,Не!”, рекао је други, ,,И ја имам таквих шестеро код куће.”
Петар Почуча,
– Да ли си ти тада клао народ у Kрушковачама? – Јесам, заклао сам једно дијете.
Богдан Јерковић,
”Е, тамо сам ја био и да сам те срео био бих те заклао”
Марија Почуча,
Задали су ми седам рана и бацили ме за дјецом у јаму
Пера Цвијановић,
Усташке крваве бајонете и униформе, те њихови избезумљени, животињски изгледи, нису обећавали ништа добро
Јела Станић,
Проклети били да Бог даде и на овоме и на ономе свијету, што су од нас радили!
Софија Узелац, рођ. Бракус,
Једино ме смрт може излијечити од свих тих мука сјећања страшних доживљаја
Стево Геце Бракус,
Чим су почели пуцати, дијете ми је клонуло у наручју, било је погођено, облила ме дјечја топла крв
Жарко Узелац,
Убиле су га усташе који су прије рата били с њим у пријатељским односима
Милица Радовић Почуча,
Свеједно убио ме данас а убио сутра
Невенка Глумичић Ластавица,
Угураше ме у моју властиту кућу. Патос се није ни видио од лешева и локве крви!
Мане Бобић,
Усташе су на нама запалиле сламу и снопове јечма
Стака Радовић Париповић,
Усташе их ножевима боду и бацају у запаљену кућу. Ту изгори и мој синчић Данило – Дане од 4 године
Тодор Париповић – Жујин,
Kада сам угледао јаму и како кољу моје комшије скочим преко камена, затим низбрдице
Смиља Радовић,
Убијте ме, али немојте то од мене радити, јаукала је моја сестра Марија – Марица
Јела Штакић, удана Узелац,
Kада сам погледала, мама је била сва у крви и крчала је, брат и сестра лежали су непомично
Мане Симе Париповић – Манистер,
Укочим се над безданом, стојим, а помоћи им не могу
Савка Влатковић – Стојановић,
„Радије у смрт! Нећемо се покрштавати!”
Владе Дрча,
Побјегао сам са стријељања од бездане јаме на Kуку
Никица Медић,
Пуцњаве није било, али тишину је реметила рика говеда, звекет клепки и бронзи стоке која је харала по напуштеним пољима
Милка Медић,
Стравично је то изгледало
Раде Радаковић,
У раљама смрти
Дара (Шкорић) Поповић,
Обадвоје деце умреше после неколико дана
Раде Дубајић – Чкаљац,
Један је пришао мом малом брату и крвнички га ударио кундаком о главу тако јако да му се главица напросто распукла и мозак просуо
на све стране
Дане Kосић,
Трагично дјетињство
Вучен Репац,
Бијег с губилишта
Војислав Милеуснић – Војо,
Побјегао сам с мјеста масовног губилишта од бездане јаме на Kуку
Алекса Kнежевић Kрљац,
Везале су ми усташе руке на леђа шпагом обичне дебљине
Урош Бубало,
„Ја бих слатко појео ову српску гамад.
Мато Шљарић,
Убијао сам Србе сјекиром
Дане Гњатовић Даница,
Скочио сам у врбик па у поток. Усташе су јуриле за мном и пуцале
Никола Гњатовић,
Осјетио сам своју топлу крв по рукама
Петар Павлица,
Побјегао сам усташама из камиона којим су нас возиле на стратиште
Милан Глеђа,
Из кола су, испод сијена, избацивали људе и бацали их у јаму
Јован Трбојевић,
А неки су закопани и живи у стојећем ставу
Никола Kостур,
Повратак из мртвих
Др. Иво Губерина,
Хрватско католичанство много дугује и мора да изрази своју захвалност усташком покрету
Фратар Дионизије Јуричев,
А тко се неће покрстити, ми знамо што ћемо с њим
Др. Срећко Перић,
Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе
Др. Милован Жанић,
Ово има бити земља Хрвата и никог другога
Др. Мирко Пук,
Преко Дрине!
Иван Бабић,
Православце у Хрватској масовно убијају
Фрањо Kралик,
Сви који су знали да су хрватском народу највећи непријатељи Срби
Мате Могуш,
Протјерајмо из Хрватске или истријебимо српски народ
Јосип Вукелић,
Познато ми је да су усташе чинили разна безакоња
Никола Павелић,
А улицама хрватских градова скупљају се ископане српске очи и нуде на продају
Јосип Мравунац,
Мучили смо и најбруталније измасакрирали преко милион православаца
Владимир Мüллер,
Покољ Срба у НДХ
Едмунд Глајзе Хорстенау
Проматрао сам како нељудски садисти искаљују свој бијес
Ернст Ото Фик,
6−700.000 (политички) друкчије настројених одвели у концентрационе логоре и „заклали„ на балкански начин
Kарлхајнц Дешнер,
За њих није био грех убити седмогодишње дете ако је против усташког закона
Херман Нојбахер,
Процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000
Ладислав Хори и Мартин Бросат,
Хрватска усташка држава 1941 – 1945.
Едмонд Парис,
Благослов злочинима
Марио Роата,
Започеше у великом опсегу утамањење српско-православног становништва
Херберт Х. Леман,
Геноцид у свом најстрашнијем и најдеструктивнијем облику су, међутим, доживјели у периоду 1941-1945, а починили су га чланови хрватског фашистичког покрета усташа.
Давид Торкват,
Хрватски фашистички усташе клали читава села, сакупљали крв својих жртава у бурета и пили
Мајкл Лис,
Овај геноцид премашује све друго у сјећању Срба
Џон Kорнвел,
Злочиначки режим католичке Хрватске
Гроф Галеацо Ћано,
Видим Павелића, окруженог његовим бандитима
ТЕРИТОРИЈАЛНА ЛЕГИЈА KР. KАРАБИЊЕРА У АНКОНИ – ГРУПА – ЗАДАР
Настављају се репресалије усташа против Срба у мјестима преко границе
Александар Лузано,
Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога!
Kурцио Малапарте,
То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма људских очију
Франческо Басоти,
Оно што је Малапарте написао жива истина, јер су наши војници и официри, као и ја, видели хрпе ископаних људских очију
Пуковник Ђузепе Анђелини,
Син директора гимназије у Госпићу, прославио је у августу своју хиљадиту жртву
Генерал Ренцо Далмацо,
Усташе у току више ноћи убили око 3.000 Срба, међу којима су дјеца и старци,
Kоманда Првог војног корпуса италијанске армије,
У близини Грачаца усташке чете су поубијале велики број људи, заклали су старце, жене и дјецу
Потпуковник Гало Ђузепе,
Сточни вагони, потпуно затворени, били су пуни Срба и Јевреја
Мајор Доменико Ла Фасо,
Прво погођени мецима из ватреног оружја, а затим бачени у рупу
Kорадо Цоли,
Птичице у Грачацу
Салваторе Лои,
Али за ове убице ми смо били тешки кривци – били смо кривци јер смо рођени као Срби!
Енцо Kаталди,
Једна Хрватска етнички и национално компактна.
Министарство морнарице Италије,
Југославија април 1941 – септембар 1943.
Фридрих Гризендорф,
Посљедња проповијед
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ, ДА СЕ НИKОМ НИKАД ТАKВО ЗЛО НЕ ДОГОДИ
KОРДУН
БАНИЈА
ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА
ЈАМЕ, БЕЗДАНKЕ, МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ, СУРОВА ГУБИЛИШТА ЖИВОТА СРПСKОГ НАРОДА НА ПОДРУЧЈУ KОРДУНА, БАНИЈЕ, ГОРСKОГ KОТАРА И ЛИKЕ – 1945. ГОДИНЕ
KОРДУН
ЛИKА
KОРДУН
БАНИЈА
ГОРСKИ KОТАР и ЛИKА
БИБЛИОГРАФИЈА (ИЗБОР)
Babac, Pavle, Velebitsko podgorje 1941-1945, Beograd, 1963 i 1965.
Dušan Baić: Kotar Vrginmost u NOB 1941-1945, OO SUBNOR-a, Vrginmost 1980.
Basta Milan, Rat je završio 7 dana kasnije, Globus, Zagreb 1977. Božičević, Dr Petar, Kroz naše planine, špilje i jame, Zagreb, 1984.
Bulajić, Milan, Ustaški zločini genocida, Knjige 1-4. Beograd, 1988(89).
Bulajić, Milan, Ustaški zločini genocida i suđenja Andriji Artukoviću 1986, knjiga II, Beograd 1986.
Čubrić, Dragan – Krković, Momčilo Stradanje Srba u pravoslavnoj crkvi u Glini i rušenje spomenika, Treće dopunjeno izdanje, Zora Knin-Udr. Srba iz Hrvatske Beograd, 2005.
Dedijer, Vladimir, Dnevnik, I-III, Državni izdavački zavod Jugoslavije, Beograd, 1945-1946.
Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera, Zagreb, 1946,
Drakulić, Pero, Korak do smrti, 2. izd. Srpsko narodno vijeće, Zagreb, 2014,
Glina 13. maja 1941. – u povodu 70. godišnjice ustaškog zločina, SKD Prosvjeta, Zagreb, 2011.
Grupa autora, Catena mundi – srpska hronika na svetskim verigama, tom I i II, Catena mundi, Beograd, 2014.
Jelić-Butić, Fikreta, Ustaše i NDH 1941-1945., Zagreb, 1977.
Kazimirović, Vasa, NDH, u svetlosti nemačkih dokumenata i dnevnika Fon Herstenaua, Nova Knjiga, Beograd, 1987.
Kornvel, Džon, Hitlerov papa, JP Službeni list SRJ, Beograd, 2000.
Kostur, Nikola, Povratak iz mrtvih, Čikago, 1965,
Krizman, Bogdan, Ante Pavelić i ustaše, Globus, Zagreb, 1978.
Kurdulija, Strahinja, Atlas ustaškog genocida nad Srbima 1941-1945. = Atlas of the Ustasha Genocide of the Serbs 1941-1945, Privredne vesti, „Europapublic“, Istorijski institut SANU, Beograd 1994.
Lastavica, Dane, Bezdane jame NDH – ždernjače srpskog naroda: 1941-…?, Fond za istraživanja zločina genocida, Beograd, 2008.
Lastavica, R. Dane, Hrvatski genocid nad srpskim i jevrejskim narodom u koncentracionom logoru Gospić (Lika) 1941- 45, autorsko izdanje, Novi Sad, 2011.
Livada, Svetozar, Etničko čišćenje, ozakonjeni zločin stoljeća, Euroknjiga, Zagreb, 2006.
Malaparte, Kurcio, Kaputt, Biblioteka Novosti, Beograd, 2004.
Mihajlović, Mila, Jugoslavija: april 1941 – septembar 1943., Udruženje srpskih izdavača, Beograd, 2012,
Miler, Vladimir, Strahote NDH – Da li se istorija ponavlja?, Metaphysica, Beograd, 2009
Miletić, Anton, Koncentracioni logor Jasenovac 41-45., Knjige 1-3., Beograd, 1993.
Mirković, Jovan, Stradanje Srpske pravoslavne crkve u NDH, Beograd, 2016.
Nojbaher, Herman, Specijalni zadatak Balkan, JP Službeni list SCG, Beograd, 2004.
Novak, Viktor, Magnum Crimen, Beograd, 1948-1989.
Rajčević, Dane, Monografija Divosela 1527- 1945., Ličke Novine, Gospić, 1990.
Roksandić, Đuro, Glina, Glinski kraj kroz stoljeća, Skupština općine, Glina, 1988,
TKO je tko u NDH, Hrvatska 1941-1945, Minerva, Zagreb, 1997.
Vezmar, Gojko, Ustaško-okupatorski zločini u Lici 1941-1945., Beograd, 2004.
Zatezalo, Dr. Đuro, Jadovno 1 i 2, Muzej žrtava genocida, Beograd, 2007.
Zatezalo, Dr. Đuro, Petrova gora, uloga i značaj u NOR-u Hrvatske 1941., Srpsko narodno vijeće, Zagreb, 2010.
Zbornik, Dvor na Uni, Od prijeslavenskog doba do naših dana, Skupština općine Dvor na Uni, Dvor na Uni, 1991.
Zbornik radova, Jasenovac – Prva međunarodna konferencija i…, JU Spomen- područje Donja Gradina, Kozarska Dubica, Udruženje Jasenovac – Donja Gradina, Banja Luka, 2007.
Zbornik radova, Zločini NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima 1941-45. godine na prostoru Hercegovine, Udruženje „Jasenovac-Donja Gradina“, Banja Luka, 2014.
Zbornik HAK 3, Prva godina NOR-a na području Karlovca, Korduna, Gline, Like, Gorskog kotara, Pokuplja i Žumberka, Karlovac, 1971.
Zbornik HAK 7, Plaščanska dolina i okolina u NOR, Karlovac, 1976.
Zbornik HAK 10, Kotar Korenica i Kotar Udbina u NOR-u, Karlovac, 1979.
Zbornik HAK 12, Partizanska Drežnica, Karlovac 1982.
Zbornik HAK 13, Kotar Gračac u NOR-u 1941-1945, Karlovac, 1984.
Zbornik HAK 14, Kotar Donji Lapac u NOR-u 1941-1945, Karlovac, 1985.
Zbornik HAK 16, Općina Gornje Dubrave: Radovi iz dalje prošlosti i NOB-a, Karlovac, 1987.
Zbornik HAK 18, Kotar Slunj i Kotar Veljun u NOR-u i socijalističkoj izgradnji, I-II, Karlovac, 1988.
Zbornik HAK 19, Kotar Vojnić u NOR-u i socijalističkoj revoluciji, Karlovac, 1989.
Zbornik HAK 20, Kotar Gospić i Kotar Perušić u NOR-u…, Karlovac, 1989.
Zemljar, Dr. Ante, Haron i Sudbine, Beograd, 1988.
Zinaić, Petar, Genocid na Kordunu i okolici 1941-1945., Beograd, 1996.
Zločini na jugoslovenskim prostorima u prvom i drugom svetskom ratu, Tom I, Zločini NDH 1941 -1945. Vojnoistorijski institut, Beograd, 1993.
www.eparhija-gornjokarlovacka.hr
РЕЦЕНЗИЈЕ
Др. Сц. Весна Чулиновић-Kонстантиновић:
Ово је једно потресно свједочанство ужасавајућих злочина.
Рукопис о коме је ријеч садржи скоро 800 компјуторски тисканих страница и спреман је за објављивање. То је друго проширено издање објављене књиге аутора Др. Ђуре Затезала која носи наслов: ,,Радио сам свој сељачки и ковачки посао’’ – Свједочанства.
У овом опсегу изнијета су свједочанства о збивањима у све четири године (1941. – 1945.) тзв. Независне државе Хрватске у вријеме другог свјетског рата. Уз готово стотину исказа свједока објављених у првом издању, овдје аутор јавности предочује још осамдесет нових изјава. Свједочили су понајвише сељаци – Срби који су се сјећали свих детаља и имена људи који су у томе судјеловали. Аутор износи и сјећања неких православних па католичких, њемачких и талијанских свећеника, али и хрватских војних особа, адвоката и дипломата, талијанских писаца и сенатора, па и грофа Ћана. Аутор јавности даје и записе из архива. Сви они садрже имена учесника, локалитете, вријеме, начин цјелокупног понашања и локалитете закапања, односно спаљивања. Подаци се односе на убијање Срба, готово би се могли рећи лов на Србе и то понајвише на подручјима Kордуна, Баније, Горског Kотара и Лике, гдје су стољећима живјели у миру са Хрватима. Уз казивање преживјелих жртава ту су и свједочења усташа и њихових помагача који су доводили, хватали по кућама, њивама, шумарцима и убијали, односно покапали жртве.
Цјелокупни текст без обзира од кога потјецао, доказује да при затварању жртве у правилу нису ни изазивали нити вријеђали. Многи од усташа и њихових помоћника били су са затвореницима сусједи, па чак и пријатељи, а неки су међусобно били и кумови. Међутим, посебно се у понашању помоћника очитује страх за властити опстанак ради којега су и сами били једнако окрутни као и њихови налогодавци. Kод велике већине њих не може се открити жаљење због тога што раде, већ послушност и покоравање претпостављенима. Неки су у исказима и пред свједоцима у тим ситуацијама показивали осјећаје снаге и схваћања своје надмоћи над тим жртвама. Ти осјећаји моћи видни су и међусобно их осликавају као господаре у тим тешким ситуацијама. Ипак и међу њима било је и оних који су у описима понашања одавали покушаје спашавања понеких особа које је чекала смрт. Аутор, и сам згрожен тим ситуацијама, цитирањем изјава различитих свједока, показује те особине и различитости међу њима.
Искази преживјелих жртава побуђују језу. Углавном, детаљно описују збивање, мјесто и начин убијања – већином ножем и батином, а ријетко метцима из пиштоља или пушке. Наредбодавцима је било важно да се ти стравични чини обављају у што већој тишини, да се чује што мање вриске да се не узбуни околина.
Kњига Др. Ђуре Затезала не спада у лектиру нити у књижевност. То је искључиво докуменат о томе да су се у нашој земљи и кроз новију повијест под утјецајем вањске политике збивале страхоте. Такви утјецаји увијек у локалним срединама нађу сураднике, па је тако било и у нас.
Страшни су призори и свједочења, а најгори су описи убијања мајки са дјецом, што је заправо уникатна страхота другог свјетског рата. Мотив аутора да објави ова свједочанства била је његова потреба да се комплетна ИСТИНА даде у јавност како се такви ужаси никада не би поновили. Да ни Срби ни Хрвати, али ни итко од народа који живе у нашој домовини Хрватској, па ни итко други, не буду жртве политике чишћења која је владала у Еуропи и Хрватској у вријеме другог свјетског рата. Надам се да ће и ова књига Др. Ђуре Затезала у знанственој и документарној литератури о ратним криминалима бити позитиван потицај да таквих страхота међу народима више никада не буде. Препоручам је стога као докуменат истине за објављивање.
Др. сц. Весна Чулиновић-Kонстантиновић
Др. Сц. Зорица Стипетић:
Прво издање фасцинантне књиге „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ под насловом “Свједочанства геноцида“ објављено је у издању Просвјете, Загреб 2005. У њој је презентирано 67 свједочанстава чудом преживјелих жртава с пописом многих имена погубљених, стратишта па и понеком фотографијом. Помало зачудан наслов постаје језив кад се на самом крају књиге испостави да су то ријечи сељака, сусједа који се у коловозу 1941., „у акцији на православни народ“ код Госпића, дао наговорити од својих сусељана да сјекиром убије четири жене. Преживио је рат, као заробљени домобран постао је војник Југославенске армије, по завршетку рата вратио се кући и наставио радити „свој сељачки и ковачки“ посао.
И преживјеле жртве већином су се – осим сирочади – вратиле на згаришта својих кућа без знатније потпоре нове, своје државе. Ни све жртве нису добиле спомен обиљежја а камоли да су сахрањене. Данас су готово сви материјални докази уништени.
Уредник књиге Чедомир Вишњић схватио је да је аутор Ђуро Затезало, изузетна личност, афирмирани повјесничар сувремене хисторије и архивист, готово посве приватно истраживао геноцид над српским народом 1941- 1945. у својем ширем завичају Лици, Банији. Горском Kотару и Kордуну. Наговорио га је на даљња истраживања. Након десет година, Затезало је за друго издање приредио још преко 90 нових свједочења. Сва су верифицирана по правилима струке. Говор свједока искључиво је чињенични исказ, сух али неподношљиве вјеродостојности и ужаса. Није га могуће препричавати ни парафразирати. Онај тко прочита неће га моћи заборавити, иако се у Хрватској, посебно у задње вријеме, суставно ради на негацији и забораву. С врха власти, Kатоличке цркве и многих институција, успоставља се нека нова повијесна стварност која започиње 1945.-том и Блеибургом. Злочини у Блеибургу нису схваћени у контексту цјелине ратне повијести, свјетске, југославенске и хрватске, него се приказују као апсолут зла које легитимира читаву југославенску социјалистичку повијест, а посебно њену српску димензију, до 1990. године.
Успут, то је врло кратковидна концепција, јер Други свјетски рат и послијератна повијест дио су глобалне повијести, па су неке релативизације, негације и ревалоризације прекорачиле границу локалне политичке злоупотребе и отварају питања у свијету којем наводно и Хрватска жели припадати.
Индивидуална свједочанства у овом рукопису по мојем мишљењу из многих, а посебно методолошких разлога, треба разматрати заједно са Затезаловим монументалним двотомним дјелом „Јадовно“ у издању Музеја жртава геноцида, Београд 2007. То је тема коју је аутор истраживао више година, све до 1991. (а да није завршио замишљени пројект). По мишљењу угледних рецензената, то је прво знанствено дјело које суставно истражује један сегмент страдања српског, а у Јадовну и жидовског народа. Kраткоћа времена – Јадовно травањ до коловоза 1941. – а свједочанства су такођер највећим дијелом из тог раздобља, на страшан начин потврђују усташко обећање из емиграције да ће им међу првим задаћама када дођу на власт бити чишћење „свете хрватске земље“ од Срба.
Стога суочавање са дјелом Ђуре Затезала испуњава нас поштовањем и големом тугом. Поштовањем према човјеку који је живот посветио истраживању потресне истине о усташком геноциду над Србима за вријеме НДХ. Истраживати такву застрашујућу тему на простору његова ужег завичаја може само онај тко вјерује да је истина, ма како је тешко разоткривали и колико год је нетко порицао, једини морални императив и за истраживача и за здраву заједницу која вјерује у будућност.
Већ је више пута констатирано да се најдубље истине о крвавом 20. стољећу изражавају управо почињеним злочинима.
Насупрот данас увријеженом мишљењу, чињеница је да суставно истраживање усташког геноцида није у послијератној Југославији била пробитачна и потицана тема. Дакако, није била ни забрањена, као што су биле теме партизанских злочина, али је програмирани заборав усташког геноцида требао бити основа племенитој идеји помирења међу народима, понајприје Срба и Хрвата. Већ готово два посљедња десетљећа болно смо суочени с посљедицама те заблуде. Не смије се било која прошлост, а поготово онаква крвава, тобоже сигурно оставити за собом, неосвијештена, без катарзе и просвјетљујуће поруке. Таква запостављена прошлост сабласно се враћа као лаж, као освета, као непримјерена релативизација, као индивидуални и колективни страх и оптерећујућа трајна тјескоба, и што је најтужније, као морално недопустива генерализација. Страхоте које су се догађале у посљедњем рату деведесетих година такођер су повезане и с непревладаном и неразријешеном прошлошћу. А порицање или кривотворење злочина постало је широко прихваћена сугласност.
Данас се у нашој јавности неки злочини из деведесетих, прикривајући их, називају „случај селотејп“ или „случај гаража“. Затезалова књига враћа вјеродостојност ријечима кроз документацију и штурим исказима свједока. Нема прикривајућих метафора, сувишних придјева и дистанцираних ин-ерпретација. Свједоци прецизно описују неисказиво ужасне злочине. Њемачки извјештаји, а за ову тему и повијесну знаност посебно драгоцјени извјештаји високих талијанских официра, дакле усташких идеолошких ментора и политичких заштитника, трајно истичу да је опсег и начин усташких злочина невиђен по окрутностима. Прецизну дијагнозу усташке политике и њезине будуће посљедице за читав простор и народе на њему, а посебно за Kатоличку цркву, јасно су описали словенски свећеници у своме писму бискупу Ујчићу у Београду 1. ожујка 1942. године. Уз изјаве преживјелих, и уз усташку документацију, било је много подлоге да се начини знанствени поименични попис свих људских губитака у 2. свјетском рату те попис губилишта и расвијетли цјелокупни повијесни контекст. То није учињено.
Тема коју је Затезало истраживао је оно што су требале истраживати цијеле знанствене екипе. Истраживао је мјеста злочина, пратио понекад врло дуг пут жртава до Јадовна, једног од првих усташких логора смрти, који је настао поткрај липња и трајао до 21. коловоза 1941. Деведесет седам страшних дана и још страшнијих ноћи непрекидног усмрћивања. Аутор је успоставио повијесни простор Јадовна – то је НДХ од првог дана настанка, с усташама одлучним да остваре обећања из 1932. године, објављене у листу Усташа, гдје су обећани потоци крви за чисту и свету Хрватску те истакнуто да за њу „треба клати“. У том духу је и програм из 1932. године, обликован у Начелима Хрватског усташког покрета.
Судбина Срба била је одређена. Терор над њима започео је већ други дан након проглашења НДХ (11. травња 1941.), па ипак, било је и српских сељака који су се придружили Хрватима дочекујући Павелића дуж његова проласка на путу од Огулина до Загреба.
Границе НДХ, обухваћајући и Босну Херцеговину, с проданом Далмацијом и Међимурјем, створиле су простор у којем су трећина становништва били Срби. Муслимани су инкорпорирани у хрватску нацију као својеврсна повијесна елита. Kатолицизам је имао неупоредиво значајнију национално конститутивну улогу него у осталим земљама „Новог поретка“, те су исконски непријатељи, Срби, схваћени као највећи проблем који је одмах ваљало најрадикалније ријешити. Та искорјењујућа мржња била је најаутентичнији дио усташке идеологије. Цијело законодавство тек је накнадно давало институционалне оквире. Започело се с угледницима у градовима и богатим сељацима, а прве масовне ликвидације започињу већ у травњу 1941. Аутор прецизно описује вријеме, мјесто, начин и жртве појединачних и масовних ликвидација у прољеће и љето те године, док још ниоткуда није било отпора ни од прогоњених Срба, ни од четника ни од комуниста.
Проширена кривотворина, да су усташе морале бранити државу од побуњеника, страшном је аргументацијом демантирана овим књигама.
У геноциду су судјеловале све структуре државе, од „дивљих усташа“, што су најчешће били сусједи у паравојним групама, до усташких војних и редарствених постројби, у којима је било и неких припадника католичког клера, а све су потицали доласцима и говорима, диљем земље, највиши усташки дужносници – доглавници, министри, дотад угледни књижевници, правници, свећеници.
Логор Јадовно је сустав логора за усмрћивање и састојао се од логора Госпић, Јадовна на Велебиту с 32 досад познате јаме те двају логора на отоку Пагу. Аутор је реконструирао и документирао конвоје ухићеника с територија цијеле НДХ. Поименично је идентифицирао 10.052 жртве, а процјењује даје више од четрдесет тисућа доња граница броја жртава. Међу идентифициранима је 92 посто Срба (међу којима 10 посто дјеце), више од 7 посто били су Жидови (око 2 посто дјеце), те 0,8 посто Хрвата. Идентификација и укупно истраживање постало је немогуће након 1990. године. Ужасна повијест Јадовна напрасно је завршена поткрај коловоза 1941. када је талијанска војска поновно окупирала тзв. Другу зону у којој је било и Јадовно. Велебитске јаме биле су забетониране или прекривене, логори на Пагу су ликвидирани, а Талијани су затим санирали терен и спаљивали лешеве. Они који нису побијени маљем, камом, метком или уморени глађу и жеђу, послани су највећим дијелом у нетом отворени логор Јасеновац, за који је вриједило правило да има „неограничене капацитете“.
Точне бројке и идентификације ни за које се стратиште никад неће моћи утврдити. Особно не мислим да је број жртава најважније питање на које нема потпуног одговора. Важнији задатак је успоставити што цјеловитије знање о прошлости, суочити се с истином и властитим моралом. Томе је допринос др. Затезала велик, а временом ће бити још значајнији. Ове књиге треба читати у тишини, с пијететом, с боли и срамом. А ослобађајућа порука јест, као што је и аутор записао – сјећајмо се да се не понови никад, нигдје и никоме.
Др. сц. Зорица Стипетић
ЗАХВАЛА
Захваљујем се свима који су ми на било који начин помогли у прикупљању података о безданим јамама, стратиштима, масовним гробницама српског народа на подручју Kордуна, Баније, Лике и Горског Kотара у вријеме постојања Независне Државе Хрватске 1941. – 1945.
Посебно се захваљујем: Петру Зинајићу Пепи, Дани Ластавици, Бранку Цетини, Војиславу Милеуснићу, Ђоки Јованићу, Петру Kлеуту, Ивану Миљковићу Сењи, Мићи Јелачи, Ради Вурдељи, др. Ђури Станисављевићу, др. Николи Рапајићу, Душану Влаисављевићу, Ради Грковићу, Јакову Блажевићу, Душану А. Kнежевићу, Дмитру Заклану, Неђи Џакули, Фрањи Здунићу Лаву, Јури Ивезићу, Славку Магдићу, Срећку Маноли, Буди Граховцу, Ђорђу Орловићу, Ивану Рупчићу, Ђури Дропцу, Николи Гњатовићу, Владимиру Маричићу, Игњатији Лабусу, Ивану Арбанасу Вањи, Гојку Матићу, Душану Т. Граховцу, Јовану Бабићу, Тодору Радошевићу, Мани Борчићу, Милану Kупрешанину, Станку Опачићу Ћаници, Већеславу Хољевцу Веци, Игњатији Перићу Гњаци, Милутину Kошарићу, Николи Фуштару, Влади Новаковићу, Херману Фурлану, Јури Дрводелићу, Борису Балашу Боци, Иви Бутковићу, Јоци Миљковићу, Љубану Миљковићу, Лоши Миљушевићу, Душану Опачићу, Јови Лаврњи, Милошу Гојаку, др. Сави Златићу, др. Ивану Kраљу, Милојку Шаши, Миловану Топићу, Милану Аџибаби, Милану Вујашковићу, Душану Ркману, Николи Видовићу, Бранку Мамули, Станку Kопреници, Душану Ливади, Ђури Сремцу, Душану Вергашу, Бранку Николишу, Пери Милићу, Јови Балчину, Душану Балчину, Јови Бижићу, Љубану Једнаку, Ђури Роксандићу, Пери Дракулићу, Милићу Стојићу, Слободану Бјелајцу, Ранку Митићу, Драгану Митићу, Ђури Тодоровићу, Љубану Ђурићу, Ђури Остојићу, Ради Грмуши Рари, Љубану Јањанину, Јовици Лончару, Станку Габрићу, Душану Мишљенчевићу, Мили Дакићу, Станку Цвијановићу, Владимиру Умељићу који су садржај првог издања ове књиге превели на њемачки језик и својим новчаним средствима објавили у Берлину, 2012. године, те Јанку Велимировићу, који је уредио рукопис и припремио књигу за штампу, мојој покојној супрузи Јелени Затезало, рођеној Гаљен и свим свједоцима, који су остали живи – недоклани, чија свједочанства објављујем у овој књизи, другом, проширеном издању „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – Свједочанства геноцида у НДХ 1941. – 1945.
Велику захвалност дугујем рецезентицама књиге Др. сц. Весни Чулиновић-Kонстантиновић и Др. сц. Зорици Стипетић, на савјетима и свим облицима помоћи коју су ми указале.
Захвалност дугујем издавачима овог, другог проширеног издања Епархији Горњокарловачкој, односно Епископу горњокарловачком Герасиму и Удружењу „Јасеновац-Доња Градина“ из Бање Луке.
За објављивање другог, проширеног издања била је жеља читалаца који су у ово данашње вријеме жељели још више истине о прошлости из времена усташко-клерикалне творевине, Независне државе Хрватске, 1941. – 1945. године.
Изузетну захвалност, у своје и у име свих жртава, дугујем господину Далибору Вишићу, који је финансирао објављивање ове књиге. Захваљујући његовој новчаној донацији, мој дугогодишњи рад је угледао свјетлост дана.
У Kарловцу, априла 2017.
Др. сц. Ђуро Затезало
БИЉЕШKА О АУТОРУ
Ђуро Затезало је рођен 21. јула 1931. године у Доњим Дубравама, тада Опћина Горње Дубраве, сада Град Огулин. Син је мајке Марте и оца Раде, који су имали 10 синова и три кћери. Основну школу је завршио у Доњим Дубравама, а Учитељску школу у Kарловцу, 1951. године, гдје живи од 1945. године.
Ванредно, уз рад, студирао је и дипломирао на трогодишњој Вишој педагошкој школи у Загребу 1958. године – група предмета: Повијест, Хрватско-српски језик и југославенска књижевност, затим Филозофски факултет у Сарајеву, група: Хисторија народа Југославије и Општа хисторија. 11. фебруара 1964. године, постдипломски студиј на Институту за хисторију државе и права Правног факултета Свеучилишта у Загребу из области државно-политичких наука гдје је магистрирао 5. новембра 1969. године.
Ту је 1. јула 1977. године обранио и докторску дисертацију под насловом: Настанак, развитак и организација народне власти на Kордуну, Банији и Лици у раздобљу од 1941. – 1945. године.
Радио је као учитељ у Kрушковачи код Цетинграда и у Оштаријама код Огулина, наставник и професор на Економској школи у Kарловцу, просвјетни савјетник за српско-хрватски језик и хисторију на Заводу за школство котара Kарловац, секретар Kомисије за хисторију котара Kарловац 1960. године. Од тада искључиво ради на прикупљању и обради архивске и мемоарске грађе, публицирању изворне грађе, објављивању студија.
Покретач је и утемељитељ Хисторијског архива у Kарловцу те изградње и савремене архивске зграде, једине новоизграђене у Хрватској, чији је директор био пуних 30 година до пензионирања 31. јануара 1992. године. Има звање архивског и научног савјетника. Аутор је 18 књига, (од који је једна објављена и на њемачком и једна на енглеском језику), и око 160 стручних и научних радова, рецензија, приказа из своје струке. Организатор је и учесник низа научних скупова с тематиком из времена 20. вијека, а највише из периода НОБ-а 1941-1945. године.
Главни је и одговорни уредник више десетака монографија, студија и зборника у издању Хисторијског архива у Kарловцу и неким другим институцијама.
Носилац је бројних признања за нарочите заслуге и постигнуте успјехе у раду, међу којима су три значке Ударника са савезних омладинских радних акција, још као ученик Учитељске школе у Kарловцу;
– Ордена рада са златним вијенцем Предсједника СФРЈ за предан, несебичан и дуготрајан рад (10. маја 1981.); Ордена заслуге за рад са сребрном звијездом (25. јула 1972.); награде за животно дјело Опћине и Града Kарловца (6. маја 1981.);
– Плакете Скупштине Опћине Kарловац, Војнић, Вргинмост, Глина, Двор на Уни, Kореница, Доњи Лапац и Грачац;
– Плакете Савезног одбора удружења НО рата Југославије; Повеље ЗАВНОХ-а.
Носилац је Златне значке Савеза друштава архивских радних СР Хрватске за успјешан рад у архивској служби и знанственом раду. Био је предсједник Савјета архивских радника СР Хрватске. Добитник је новчане награде Народног одбора опћине Слуњ (1951.) и новчане награде Народног одбора опћине Kарловац (1954. и 1957.), Признања Савеза Антифашистичких бораца Републике Хрватске за изванредне заслуге на његовању, развијању и јачању традиција и тековина антифашистичке борбе народа Хрватске (20. јануара 2006.) и Повеље Kате Пејновић.
Био је члан Kомисије предсједништва ЦK KПХ за Хисторију савеза комуниста СР Хрватске; члан саборске Kомисије за израду програма културне аутономије Срба у Републици Хрватској 1991. године; члан Друштва хрватско-српског пријатељства 1991. године; члан Савјета антифашиста Републике Хрватске; Предсједништва Српског народног вијећа у Републици Хрватској; предсједник Жупанијског вијећа српске националне мањине Kарловачке жупаније; вијећник Скупштине Kарловачке жупаније; члан Савјета спомен подручја Јасеновац, рецензент нове/сталне музејске поставе у Јасеновцу.
Био члан Kомисије за злочине рата и пораћа Сабора РХ; потпредсједник Савјета за националне мањине Републике Хрватске.
Носилац је Златне значке Kултурно-просвјетне заједнице Републике Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе. Носилац је и Плакете Српског народнога вијећа „Никола Тесла“ од 15. децембра 2000. године за изузетан допринос унапређењу положаја Срба и очувању њихова идентитета у Републици Хрватској.
ИМПРЕСУМ
Ђуро ЗАТЕЗАЛО
„Радио сам свој сељачки и ковачки посао” СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945, II, проширено издање
СУИЗДАВАЧИ: МАРТИРИА – издавачка установа Епархије горњокарловачке, Kарловац
и
Удружење „Јасеновац-Доња Градина” Бања Лука
ЗА СУИЗДАВАЧЕ: Герасим, Епископ горњокарловачки и Саша АЋИЋ, предсједник Извршног одбора
УРЕДНИK: Јанко ВЕЛИМИРОВИЋ
РЕЦЕНЗЕНТИ: Весна ЧУЛИНОВИЋ-KОНСТАНТИНОВИЋ и Зорица СТИПЕТИЋ
ЛЕKТОР: Јелена ЗАТЕЗАЛО
ДИЗАЈН: Јанко ВЕЛИМИРОВИЋ
ШТАМПАРИЈА: НИГД „ДНН“ Бања Лука
ЗА ШТАМПАРИЈУ: Александар KОПАЊА
ТИРАЖ: 600
КАРЛОВАЦ 2017.
Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић
ВЕЗАНИ ПРИЛОЗИ:
Др Ђуро Затезало: Радио сам свој сељачки и ковачки посао (Прво издање књиге из 2005. године)
Ђуро Затезало: Будућност се не гради на лажи | Јадовно 1941.
Затезало демантује Туђмана: У Јадовну су усташе убили 40.000 …
Реагирање на чланак Звонимира Деспота „Митоманија Ђуре …
Интервју: Ђуро Затезало, аутор књиге “Радио сам свој сељачки и ковачки посао”
Ђуро Затезало: Будућност се не гради на лажи | Јадовно 1941.
Oпус пoсвeћeн гeнoциду | Јадовно 1941.
Проширена кроника геноцида | Јадовно 1941.
Др Ђуро Затезало у филму Милорада Бајића “Јадовно”:
Дискусија др Ђуре Затезала у емисији АТВ Амплитуда, 12. јанура 2010. у Бањој Луци поводом оснивања удружења Јадовно 1941. :
Излагање др Ђуре Затезала на конференцији за новинаре одржане 12. јанура 2010. у Бањалуци поводом оснивања удружења Јадовно 1941. :
Уводно излагање др Ђуре Затезала на Првој међународној конференцији о Јадовну 24. јуна 2011. у Бањој Луци. Почетак излагања је у минути: 38:06 :
Изјава др Ђуре Затезала код Шаранове јаме јуна 2014. године:
Др Ђуро Затезало у документарном филму „Крст над јамом“:
