Đurđica Dragaš: Zašto sam nosila Natalijinu ramondu u Londonu

Kada je u februaru 2002. prvi put proslavljan novi državni praznik, ustanovljen par meseci ranije, većina medija objavila je i ankete o tome koliko građani uopšte znaju o Sretenju. Na ono najjednostavnije novinarsko pitanje – znate li šta danas proslavljamo – većina nije imala odgovor.

Naravno, čast izuzecima, ali osim zbunjenih pogleda i par maglovitih činjenice o „nekom ustanku“ , ankete su svedočile o tome da se o novom „obeležju“ države zna vrlo malo.

Devetnaest godina kasnije, nažalost, nije mnogo bolje. Još uvek previše ljudi ne zna ono što bi, kao državljani ove zemlje, svakako trebalo da znaju. Zašto je tako? Istorija ovih naših prostora obilovala je prevratima, promenama, burnim lomovima. Menjali su se osvajači, vlastodršci, dinastije, ideologije, a s njima i obeležja, grbovi, zastave, ono u šta se verovalo i čemu se klanjalo!

U skladu s tim, a mnogo brže nego što je trebalo, menjali su se i praznici koje smo obeležavali.

Iako sigurno ima onih koji misle drugačije, većina istoričara ipak veruje da je Sretenje s dobrim razlogom izabrano za Dan državnosti Republike Srbije! Baš na taj verski praznik Karađorđe i ustanici objavili su 1804. „rat Turcima“ i tako udarili temelje buduće nezavisnosti i državnosti, a istog datuma1835. godine Srbija je dobila prvi Ustav i to jedan od najliberalnijih u tadašnjoj Evropi.

Nažalost, nije dugo potrajao pošto je, pod pritiskom Austrije i Turske, za svega nekoliko sedmica suspendovan, a njegov tvorac Dimitrije Davidović proteran iz službe.

Dakle, iako to u Srbiji ne biva baš često, razlog za to što najznačajniji državni praznik još uvek nije zaživeo u narodu, ne treba tražiti u društvenim i ideološkim podelama, kao ni u stručnim razmimoilaženjima istoričara. Nekako mi se čini da njegov značaj i istorijsku utemeljenost niko ozbiljno ne dovodi u pitanje.

Razloge, dakle, treba tražiti na drugoj strani, odnosno u našem odnosu prema tradiciji, sopstvenoj istoriji, ali i naciji kojoj pripadamo.

Praznici nekadašnje Jugoslavije

Istina je da treba vremena da se neki praznik „odomaći“ i da narod počne da ga doživljava kao svoj. Razmišljam samo kako li je bilo teško onima koji su posle Drugog svetskog rata morali da zaborave na sve verske i monarhističke praznike i prihvate nova, potpuno nepoznata komunistička obeležja i datume koji su morali da se slave u novoj državi.

Neki za njih nikad nisu našli mesto u svom srcu, ali većina ih je prihvatila i obeležavala. Proslave, priredbe, svečane akademije, sletovi i neradni dani za Dan republike, Prvi maj, Dan mladosti obeležili su život svih koji se sećaju nekadašnje Jugoslavije. Neću da pišem o onome što je usledilo njenim raspadom. Znate već sve, a o konfuziji koja je vladala u Srbiji najbolje svedoči to što smo Dan republike nestale u ratovima 90-tih zvanično „slavili“ do 2002.

Kad smo konačno utvrdili šta slavimo, uz koju himnu i pod kojim grbom i zastavom, izgledalo je da će stvari krenuti svojim tokom. Čini mi se da ipak nije tako. Sretenje jeste praznik, ali osim svečanosti u Orašcu, dodele državnih odlikovanja i dva neradna dana, ništa drugo ne ukazuje da je reč o rođendanu naše države i danu koji bi trebalo da slavimo i budemo ponosni na njega.

Nema proslava, priredbi u školama, istorijskih časova, prigodnog programa na televizijama, vatrometa, prazničnog duha na ulicama. O tome da su sve prodavnice otvorene, što znači da veliki broj ljudi mora i da radi, neću ni da govorim. Verovatno vam ovo zvuči staromodno i prevaziđeno, ali pogledajmo malo kako to rade drugi, posebno oni kojima često zavidimo na bogatstvu, demokratiji i razvijenosti.

Jasno je koliko Amerikanci, Francuzi, Britanci drže do praznika i koliko se ponose svojom tradicijom. 2019. godine sam imala priliku da baš na Dan primirja u Prvom svetskom ratu (11. novembra) boravim u Londonu i uverim se u ovo o čemu pišem. Na gotovo svakom spomeniku bili su venci od crvenih makova, a taj znak sećanja na stradale u Velikom ratu videla sam i na reverima običnih prolaznika, mladih, starih, dece..

Na Dan primirja zaposleni u Bi-Bi-Siju prekinuli posao

Tačno u 11 sati, kad je 1918. potpisano primirje, bila sam u zgradi Bi-Bi-Sija. Svi zaposleni su prekinuli posao na dva minuta i tako odali počast onima koji su, pre više od 100 godina, dali živote za Britaniju. Moram da priznam da smo ih mi iz Srbije gledali pomalo čudno. Baš tako su i mene gledale kolege kada sam na svoj rever stavila Natalijinu ramondu. Broš u obliku cveta kojim se Dan primirja odnedavno obeležava u Srbiji namerno sam ponela kako bih baš tu, u srcu Britanije, odala počast onima koji su ginuli za našu zemlju. Niko drugi iz naše grupe nije je imao.

Nije im verovatno palo na pamet ono što i meni zato što jednostavno nemaju tu vrstu osećanja, ali istine radi, ovaj broš se teško i nabavlja. Prvo, ne znate gde biste ga kupili, a kad ga nađete neprijatno vas iznenadi cena od skoro hiljadu dinara. Ee, to smo mi…nažalost!!!

Umesto da ih besplatno delimo po školama, firmama, na ulici u prazničnim danima i tako razvijamo duh zajedništva i zahvalnosti, mi ih prodajemo i činimo nedostupnim mnogima. Ova priča o Ramondi vam možda zvuči preterano, ali to je slika našeg odnosa prema tradiciji, praznicima i kulturi sećanja.

Možda nismo sposobni ni voljni za velike promene, ali možemo bar nešto da učinimo. Ako nemate novca za broš ili vam je staromodno da organizujete ili posećujete priredbe povodom važnog državnog i nacionalnog datuma, poslušajte savet jednog našeg istoričara.

Baš na praznik, izađite, prošetajte do nekog od spomenika, ostavite cvet na grob vašeg poginulog pretka ili nekog drugog stradalog za Srbiju! Povedite i decu, održite im mali istorijski čas, neka to bude vaš porodični ritual. Budite ponosni-na sebe, na Srbiju i na decu koja se ne stide svojih predaka!!!

Od istog autora:

KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ