Đurđica Dragaš: Usudio se Srbin da na Gazimestanu digne tri prsta!

Mi smo dobri samo kad ćutimo i kad se sklanjamo, kad se izvinjavamo i priznajemo sve što nam „stavljaju na teret“. „Gledaju nam kroz prste“ samo kad igramo po njihovim pravilima.

Nije Risto Jovanović, Srbin iz Podgorice, kako sam sebe predstavi pred sudom u Prištini, slutio da će se njegov put na Gazimestan završiti u kazamatu „nazovi države“ Kosovo.

Ali eto… učinio je Risto „neoprostivo“! Sugerisao je policajcima da, na Vidovdan, ne pretresaju monahinju koja je krenula na Gazimestan. Bilo je to dovoljno da na njega, kao na ozloglašenog teroristu, skoče specijalci. Njih deset na jednog Rista!!!

Bahato, bezobzirno, nadmeno.. stavili su mu lisice na ruke i počela je još jedna predstava. Predstava čiji je cilj demostracija sile, uterivanje straha i lomljenje duha. Ekspresno se Risto našao pred sudom, pod tužbom da je izazivao nacionalnu i versku mržnju i netrpeljivost. Još brže mu je određen pritvor od 30 dana.

Pravosuđe tzv. Kosova pokazalo je neviđenu efikasnost… baš onu koju uzaludno čekaju proterani Srbi. Parnice u kojima oni traže pravdu, godinama ne dolaze na red, ali Ristov „greh“ je veliki, nezaobilazan, neoprostiv pa je morao da dobije prednost.

Shvativši valjda da je, čak i kad je Srbin u pitanju, previše da nekog tako brutalno uhapsite samo zbog nekoliko bezazlenih reči upućenih policajcima, albanski mediji pronađoše „krunski dokaz“ Ristove krivice. Snimak na kojem, uz podignuta tri prsta, peva „Oj Kosovo, Kosovo“, slavodobitno je plasiran kao potvrda i dovoljan razlog za utamničenje.

Gde ćeš veći razlog!!!???

Usudio se jedan Srbin (pa još iz Podgorice) da na Gazimestanu digne tri prsta!

Prevelik je to zločin za „državu“ koja svoj identitet gradi na lažima i otimačini tuđe istorije i kulture. Neoprostiv za „državu“ koja je razlog svog postojanja pronašla u stalnom upiranju prsta u „zle i genocidne Srbe“. Pa kako onda da i ta Ristova tri, uzdignuta na Gazimestanu, ne budu dokaz večite krivice?! U tri prsta, kojima se Risto krsti, u Prištini prepoznaše „versku i nacionalnu mržnju“.

Videše baš ono na šta su slepi u slučaju Dragice Gašić, žene čije iseljenje iz Đakovice ovih dana traže nevladine organizacije.

U želji da se protera jedina srpska povratnica zato što u Đakovici, kako kažu, “ ima još otvorenih grobnica koje čekaju povratak posmrtnih ostataka njihovih sinova i kćeri“, pravni „stručnjaci“ ne nađoše ni trag mržnje, ni zrno krivice! Jer… Dragica se isto krsti sa tri prsta, a za takve nema ni milosti ni pravde!

Za NAS nema ni milosti ni pravde!!!

Mi smo dobri samo kad ćutimo i kad se sklanjamo, kad se izvinjavamo i priznajemo sve što nam „stavljaju na teret“. „Gledaju nam kroz prste“ samo kad igramo po njihovim pravilima. Kad prihvatamo da su tri uzdignuta prsta isto što i ustaški poklič – za dom spremni, kad izjednačimo Jasenovac i Srebrenicu i zatvorimo oči pred činjenicom da je jedna jedina Srpkinja „prekobrojna“ u Đakovici. Dobri smo, tačnije prihvatljivi, kad se zalažemo za budućnost i ne „kopamo“ po prošlosti, kad praštamo i zaboravljamo….

Eee, u tome su Ristova krivica i Dragičin greh! Nisu Srbi po njihovoj meri!

Nismo ni mi – koji ne pristajemo na njihove aršine, ne priznajemo zločine koje nismo počinili i koji se ponosimo što smo Srbi po svojoj meri!

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji