Тамо у крају моме црвени се јабука и кућу чува.

Шипурак на сунцу спава.
Тамо у завичају мирише со
и самује пожутела трава.
Облацима ветар размазује небо.
Тамо у крају моме црвени се јабука
и кућу чува.
Кућу без зидова, без крова и врата.
Кућу срцем отемељену,
душом озидану,
сећањем покровљену.
Спушта се јесен низ двориште.
Тамо у завичају још мирише земља
и корита жедна чекају кишу.
Бура односи трагове лета,
вечна и снажна,
невеста камена.
Заћи ће сунце.
Тамо у крају моме умреће на модрим врховима Велебита,
црвено попут кајања.
Умреће да би се родило опет
и сенке заробило наше..
Испред куће
без зидова и крова.
Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш