Đurđica Dragaš: Svaki odlazak u Liku, dodatna je životna lekcija

U ovom strašnom vremenu u kojem je uništenje postalo merilo uspeha, ja se radujem što nisam u „trendu“, što pripadam lozi graditelja i stvaralaca, nizu onih koji su i meni i svetu ostavili samo dobro. 

Obično pišem „u dahu“, u autobusu, na ulici, u sred noći, kad me probudi misao koja se prethodnog dana tek maglovito rađala. Grozničavo skupljam reči, ne dam im da umaknu i tako zauvek izbrišu trenutak u kojem dobijaju smisao, onaj sjajni trenutak kada se rađa novi tekst.

Ipak, ponekad reči moraju da sačekaju, da se pokore mislima koje traže mir i blagoslov vremena. Nekad je, jednostavno, potrebno da se utisak slegne da bi uopšte ugledao „svetlost dana“.

Prošlo je skoro mesec dana od moje posete Lici, a ne prođe dan da ne „prelistam“ fotografije, da se ne setim nekog detalja i da ne poželim da se vratim…tamo odakle, izgleda, nikada nisam ni otišla. Mesec dana traje i moja „borba“ s rečima i mislima i evo, konačno su odnele pobedu i našle svoj put.

Znam da se sad pitate zašto ponovo pišem o Lici, ali verujte, svaki odlazak tamo, u ovim godinama i okolnosti, dodatna je životna lekcija. Tako je bilo i ovaj put.

Ponovo mi je društvo pravila sestra, ali sada nismo bile turisti u svom rodnom gradu Gospiću (kao prošle godine) već su nam, u rodnom selu naše mame, Vrepcu, svoja vrata velikodušno otvorili rođaci koje nismo videle skoro tri decenije. I prvi put, posle one nesrećne 1995.,prespavale smo i probudile se u selu u kojem smo provele veći deo detinjstva. 

Prošle godine smo se jedva, kroz gustiš i korov, probile do babinog i dedinog imanja i u silnom uzbuđenju, sreći i suzama, nismo gotovo ni bile svesne onoga što smo tamo zatekle. Sada je čitav zaseok „očišćen“. Stavljam ovu reč pod znakove navoda zato što lokalnoj firmi koja je to uradila, cilj svakako nije bio da čisti naša imanja već da iseče i „unovči“ šumu koja je tu rasla od 1995. Istine radi, imali su našu usmenu dozvolu i, iako znam da je zarada motiv, hvala im što su nam, makar posredno, omogućili da priđemo, vidimo i bolujemo viđeno. 

A zaista, danima već bolujem jer sam tek sad, kad se podigao taj zeleni pokrov, shvatila da je, od sedam-osam kuća u zaseoku, samo naša potpuno srušena. I ostale su u lošem stanju, ali još odolevaju. Verujem da u pozadini nije nikakva osveta ili posebna mržnja već činjenica da je samo na našoj kući bio aluminijumski krov. Onako nov i sjajan bio je neodoljiva meta pljačkašima, a „otkrivenoj“ kući, smrtnu presudu ubrzo su ispisali kiša, snegovi i godine….

Istu takvu presudu mom dedi ispisala je prva posleratna poseta zakorovljenom imanju. Nije je preboleo, umro je nedugo zatim, u izbeglištvu, u iznajmljenoj kući, razočaran, tužan i slomljen. Možda tada, pre više od dvadeset godina, nisam baš najbolje shvatala razmere njegove tuge, ali sada ih shvatam. Razumem zašto ga je dotuklo ono što je video.

Deda je bio stvaralac, majstor, stolar koji je svojim rukama gradio život i školovao decu. Svi prozori, vrata, sve drveno što je postojalo u kući i dvorištu, njegovo su delo, njegova muka i znoj. I ne samo to! 

Ostavio je moj vredni đido (tako sam ga kao mala zvala) svoj pošteni i stvaralački trag i u selu, na kućama, štalama, u podrumima, na kacama (drvenim buradima) koje je majstorski pravio. I danas se sećam tog jednoličnog i upornog zvuka uz koji sam kao devojčica cupkala dok je on učvršćivao metalne obruče. U jednu takvu, veliku, me je baba nakratko ostavljala dok na brzinu obavi neki posao. Nisam se plašila. Bio mi je zanimljiv taj privremeni boravak u dedinoj kaci, na kožunu koji je baba obavezno stavljala na dno…da se ne prehladim.

Nađosmo ja i sestra trag dedinih ruku i kod rođaka kod kojih smo spavale. Lamperija koju je pre skoro četiri decenije postavio, još odoleva vremenu. Nema reči kojima bih opisala sreću, ponos i neku beskrajnu setu koju sam osetila kad sam je ugledala. Setih se našeg hodnika sa istom takvom lamperijom, žaluzina na prozorima i vratima kojima se ponosio, onih kaca, njegove radionice u podrumu koja je mirisala na drvo i sadolin. Setih se i njegove ljutnje kad posao nije išao kako treba, ali i blagosti kojom je prihvatao život koji ga nikad nije mazio. Setih se kako nasmejan ide „za kravama“, jede komad hleba i iz džepa vadi šljive, kao „prilog“. 

Setih se onog čega više nema!

Eh, moj đido, razumela sam, gledajući one ruševine i drvo koje raste kroz prozor sobe u kojoj sam spavala i rasla, koliko te je sve to zabolelo. Bolelo je i mene, jako, otrežnjujuće, onako kako može da boli samo zrelog čoveka koji je već nešto stvorio i ostavio iza sebe.

Razmišljam danima, pokušavam da nađem neki smisao u svom tom besmislu rata i uništenja. I shvatam polako ono zbog čega sve ovo i pišem….

Sve je u životu relativno i neizvesno. Danas imaš, sutra nemaš. Danas si srećan, sutra tužan. I na kraju, nemaš ništa osim onoga što su ti ostavili oni pre tebe. Kad kažem ostavili, ne mislim na materijalne stvari već na ono što su bili, kako su živeli i čime su te „zadužili“. 

Uprkos neizmernoj tuzi koju sam osetila gledajući njihovu uništenu muku, shvatila sam da su baba i deda meni ostavili puno, puno više od kuće, imanja, zemlje…

Ostavili su mi sreću i nežnost koji me preplave svaki put kad pomislim na njih. Ponos od kojeg mi zaigra oko kad vidim onu lamperiju koju je deda pravio ili biljac (vuneni prekrivač) koji je baba tkala. Radost kad ih pominju po dobru, kao vredne i poštene ljude.

U ovom strašnom vremenu u kojem je uništenje postalo merilo uspeha, ja se radujem što nisam u „trendu“, što pripadam lozi graditelja i stvaralaca, nizu onih koji su i meni i svetu ostavili samo dobro. 

Žao mi je što nisu dobili priliku da uživaju u plodovima svoga rada, što su otišli razočarani, daleko od onoga što je bio njihov svet, njihov komad neba, ali nadam se da ih, tamo negde na nekom boljem mestu, raduje i teši to što sam beskrajno ponosna na njih i što ću učiniti sve da obnovim našu kuću! 

Za to je valjda ipak vredelo živeti!

Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš

 „Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.