Ђурђица Драгаш: Сетиш се и не знаш шта би са собом!

Седнеш овако испред куће у којој си такорећи одрастао, у којој су живели људи који су те волели више од живота па се сетиш….

Како ти је баба кувала гриз у свеже закуваној вареници, како си јој спавала “ у крилу“, како те је учила да плетеш и како си јој помагала да „тка“ биљце.

Сетиш се и дједа, питомог и вредног човека који је својим рукама направио све ово око тебе што сада пропада и нестаје… и ону кацу у подруму што још пркоси.

Дједа, којег си, мала и прехлађена, молила – ђидо, ложи ватру, гота (готова сам) па сте то препричавали годинама…

Сетиш се и не знаш шта би са собом!

Да плачеш, да дигнеш руке и побегнеш или да чистиш, градиш поново, истрајеш?!

Питаш се шта би они желели. Да ли би ти помиловали руку што гради или би те ухватили за њу и повели што даље од ових рушевина?!

Немам одговор… знам само да боли.

Боли њихова срушена мука, сваки педаљ онога што су „крваво“ стварали читавог живота!

Боли то што код нас свака генерација мора изнова да гради….

Седиш, као да ти није ништа, као да си свратио да видиш бабу и деду, а иза тебе, на поклопцу штерне, крај гаравог зида, бадњак који је зимус ту оставио комшија…

Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи