Спавајте мирно, рођени моји!!!
Пронашла сам вас, рођени моји,
под зеленим покровом,
међу дивљим травама, у шуми израслој из ваших костију.
Водило ме срце, рањено и жељно.
Водила ме крв ваша што тече мојим венама.
Дозивали сте ме, знали сте да вас тражим, у мраку дивосељачком, у муци нашој заједничкој.
Знам да сте ми се радовали! Радовала сам се и ја вама!
Осетили сте моју руку на вашем хладном узглављу, мој дрхтави пољубац, моје сузе на црној, крвавој земљи дивосељачкој.
Смиривали сте моје лудо срце, брисали тугу, радовали се мом животу.
Тешили сте ме из своје мрачне, самотне постеље.
Препознали сте мој осмех, ватру у очима и белег на левом образу…
Препознали сте своју крв!!!
Пред нашим згрљајем склониле су се траве, размакло дрвеће, разбежале змије.
Пустило нас је наше Дивосело да се пронађемо, дотакнемо, да се радујемо плачући!
Растали смо се тешко, захвални на тренутку украденом од вечности.
Оставила сам свећу да гори, да обасјава вашу и моју таму. Оставила сам икону Светог Јована да вас чува.
Оставила сам вам и своје срце, своје сузе и своју љубав вечну!
Спавајте мирно, рођени моји!!!
Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи