Прође година дана како је у 86-ој години у Лебану умро Милутин Цветковић. Вест која би се, да су околности биле другачије, тицала само његових рођака и пријатеља, растужила је читаву Србију. Зашто? Зато што се овај времешни човек свега 15-ак дана пре своје смрти храбро супротставио пљачкашу који му је упао у кућу.
Упркос фактору изненађења, безочности и бруталности плачкаша и великој разлици у годинама (уљез је био 35-огодишњи комшија), дека Милутин је још једном доказао ону пословицу-једном полицајац, увек полицајац.
Инстинкт који га је сачувао током дугогодишње каријере, спасио је њега и непокретну супругу и у овој , готово безизлазној ситуацији. Милутин је, глумећи немоћ, неприметно извукао пиштољ из чарапе и ранио разбојника. Kако је после испричао новинарима, по полицијским правилима, циљао је у ноге, али… ранио га је у стомак. Провалник је преживео, али храбри дека није.
Стрес који је доживео те ноћи, али много више привођење и задржавање у полицијској станици, били су превише за човека од 86 година. Његово срце једноставно није издржало!
Растужила ме је ова вест, дирнуле сузе и речи његове ћерке: „Па зар овако да оде?“. И заиста, није Милутин заслужио да му се све то деси. Прво покушај пљачке, а онда притвор који, иако по закону, сигурно није лако пао бившем полицајцу. Kо зна шта му се све мотало по глави, колико га је било срамота што се нашао с друге стране решетака иза којих је годинама смештао криминалце? Зар под старе дане да постане један од њих?
Мучило га је то и кад је изашао. Kажу да је само ћутао и тако, потпуно немо, и отишао. Да ли је морало баш тако?! Да ли је човек од 86 година, који се само бранио, морао да заврши у притвору? Закон каже да јесте. Правници упозоравају да је нужна самоодбрана „пипава“ материја и да ње тако једноставно мењати одредбе закона које се на њу односе. Многи тврде да би њихово попуштање довело до злоупотреба па чак и до повећања стопе криминала.
Разумем ја то све, ал’ некако не могу да „судим“ Милутину. И ко је тај ко би могао да му замери што је у својој кући бранио свој и женин живот? Овај човек је одбио да буде жртва, још једна нема жртва нечије обести и зла. Пуцао је, да, али не у комшију, младог човека већ у разбојника који је упао у његову кућу, у криминалца који је претио да ће заклати и њега и непокретну супругу. Није се Милутин уплашио, није одступио, није се препустио судбини, као што би многи учинили да су били на његовом несту.
По томе се, ваљда, и разликују људи. Неки ћуте, трпе, калкулишу и склањају се кад дође опасност. Они други, попут Милутина, не дају на себе. Без обзира на то ко је са друге стране, супротстављају се и не мисле много шта ће бити после. Свој понос и неустрашивост често скупо плаћају, али не знају другачије! Једноставно, такви су!
Онај пиштољ из чарапе Милутин није извадио из обести, није с њим отишао у комшијску кућу већ је само бранио своју!
И без обзира на тужан крај, овај дека нам је свима очитао лекцију. Има у његовом чину много више од личне приче.
И нисам вам је случајно испричала.
Баш негде у ово време, пре 23 године, посада ракетног система НЕВА, исто као Милутин, није бирала предају. И њихов непријатељ, разбојник који им је упао у кућу, био је надмоћан и недодирљив. Носио је надимак „невидљиви“!
Е па, ова храбра дружина, није се обазирала на то. „Ухватили“ су га и попут нашег Милутина, „извукли пиштољ из чарапе“. Системом који, по прорачунима разбојника, није никако био способан за то, срушили су понос њихове војне индустрије! Учинили су га видљивим!!!
И баш као што је један 86-годишњак изненадио 50 година млађег провалника, тако је једна мала, технички неупоредиво слабија војска изненадила моћну армаду! Срушен је „невидљиви авион“, али то је био само део отпора који је мала Југославија пружила великом НАТО пакту. Пилоти нису оклевали, полетали су у неизвесност и супротстављали се храбро надмоћном и арогантном непријатељу. Голобради младићи одрастали су преко ноћи на Kошарама, на свим местима где се бранила земља, где се, од разбојника, бранио дом.
Нико од њих није желео туђе, нико није прекорачио свој праг. Они су само чували своју кућу…. исто као Милутин!!!
То исто је желео и народ који је пре 81 годину изашао на београдске улице узвикујући – боље гроб него роб! То исто су чинили јунаци Kолубарске битке, свих битака Великог рата, промрзли, болесни, али непоколебљиви српски војници који су на Kрфу сањали повратак у домовину.
Пиштољ из чарапе су извукли и сви они који су 90-тих бранили свој праг, одбијајући да, као `41, буду жртве Покоља.
Тај пиштољ су у рукама држали сви који, у бурној српској историји, нису непријатељу признавали надмоћ. Они који су, попут Милутина, изабрали борбу уместо предаје! Страдали су због свог избора, трпели неправду, одмазду и подсмех моћних, али жељу за слободом им нико није могао одузети!
Она ће, попут Гаврилове сенке, увек плашити господу!
Нек’ им је свима вечна слава!!!
Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш